Odbrambeni sistem nije mogao da se formira evolucijom. Po izjavama naučnika, odbrambeni sistem poseduje zapanjivu složenost. Taj naziv odnosi se na zatvoren sistem sklopljen od nekoliko dobro uklopljenih delova koji međusobno reaguju i koji doprinose osnovnoj funkciji, dok bi uklanjanje bilo kog dela učinilo da sistem prestane da funkcioniše.
Kao primer razmislimo o opremi koja bi nam bila potrebna da pošaljemo faks: faks mašina, telefonska linija, kabli i papir. Ako bilo koj od ovih delova nedostaje faks ne možete da pošaljete. Sa gornje liste ništa ne sme da nedostaje. Pored toga, moraju da odgovaraju određeni uslovima. Na primer dužina kabla mora da bude dovoljna da bi utikač stigao do utičnice inače raspoloživi predmeti neće biti od koristi. Slično tome, iako svi delovi odbrambenog sistema savršeno ispunjavaju svoje funkcije, ako postoji nekoliko komponenti koje ne funkcionišu to bi doprinelo da telo izgubi rat sa bolešću. Na primer ako sitne granule locirane unutar te ćelija ne funkcionišu pravilno onda ne mogu da skladište toksine, koji zato ne mogu biti prebačeni do neprijatelja što na kraju donosi poraz u ratu.
Prema tome, u sistemu u kome neprijatelj ne može konačno da bude ubijen važne funkcije kao što su formiranje ćelija ratnika, njihova obuka, prenos neophodnih signala, u pravo vreme do pravih lokacija od strane ćelija i hiljade kombinacija neophodnih našem telu da bi proizvodili antitela ili čuvanje neograničene informacije u ćelijskim memorijama, bile bi potpuno beskorisne. Sistem jednostavno ne bi radio.
Slično tome postojanje mnogih različitih funkcija ljudskog tela koje se odlikuju složenošću, podjednako je beskorisno u slučaju odsutnosti odbrambenog sistema. Kad odbrambeni sistem ne bi postojao ili kada ne bi pravilno radio nijedno ljudsko biće ne bi moglo da preživi.
Kako onda evolucionisti objašnjavaju nastanak tako vitalnog i složenog sistema? U stvari oni nemaju odgovore koji bi osvetlili ovo pitanje. Njihovo jedino tvrđenje zasnovano je na gledištu da se odbrambeni sistem razvija u postepenim evolucionim procesima, smatraju da su organizmi koji obezbeđuju taj postepeni razvoj prirodno odabiranje i mutacije. Međutim, nemoguće je da male, nezastupne promene proizvedu tako složen sistem na način koji predlaže teorija evolucije. Kako je ranije naglašeno, imuni sistem ne bi funkcionisao ako ne bi postojao sa svim svojim elementima. Ljudi sa nepotpunim odbrambenim sistemom vrlo brzo bi umrli. Drugi mehanizam u ovom argumentu je proces prirodnog odabiranja. Proces prirodnog odabiranja odnosi se na prenošenje naprednih karakteristika na sledeće generacije. Postoji opšte slaganje među naučnicima da je koncept takvog mehanizma daleko od toga da je dovoljan za objašnjenje složenih sistema.
Poznati američki specijalista, biohemičar Majkl Bihi dao je sledecu izjavu o prirodnom odabiranju u svojoj knjizi “Darvinova crna kutija”: “Nesmanjivo složen biološki sistem, ako postoji takva stvar, bio bi moćan izazova za darvinističku evoluciju zato što prirodno odabiranje može da izabere samo sisteme koji već rade. Onda ako biološki sistem ne bi mogao da bude proizveden postepeno morao bi da nastane kao celovita jedinica u jednom skoku da bi prirodno odabiranje imalo na čemu da reaguje.”
Čarls Darvin, osnivač teorije evolucije, kao i mnogi savremeni naučnici priznali su da navedeni mehanizam prirodnog odabiranja nema evolucionu snagu. Čarls Darvin izjavljuje “Te poteškoće i zamerke mogu se klasifikovati pod sledeće naslove: da li možemo da verujemo da bi prirodno odabiranje moglo da proizvede s jedne strane organ malog značaja kao što je rep žirafe koji služi za teranje muva, a sa druge strane tako čudesan organ kao što je oko.”
Jedan od vodećih savremenih evolucionista, profesor geologije i palentropologije Stefan J. Guld izjavljuje da prirodno odabiranje ne može da poseduje evolucionu snagu: “Ali kako možete da iz ničega dobijete tako nešto složeno, ako evolucija mora da se odvija dugim nizom prelaznih stepena od kojih je svaki favorizovan prirodnim odabiranjem. Ne možete da letite sa 2% krila ili da dobijete neku zaštitu od naznaka ličnosti sa potencijalno prekrivajućim delom vegetacije. Drugim rečima, kako prirodno odabiranje može da objasni te prvobitne stupnjeve strukture koje mogu biti korišćene onako kako ih danas vidimo samo daleko razvijenom obliku. Profesor Mivart je identifikovao taj problem kao prvenstveni, i on to ostaje do danas.”
Da li postojanje tako složenog sistema može da bude objašnjeno, kako predlažu neodarvinisti, putem mutacija? Da li je stvarno moguće da se tako izvanredan sistem formira kao proizvod uzastopnih mutacija. Kao što znamo mutacije predstavljaju raspadanje i formiranje koje se odigrava u genetičkim šiframa živih organizama kao rezultat različitih spoljnih faktora. Sve mutacije oštećuju genetičku informaciju programiranu u DNA živog organizma bez dodavanja bilo kakve genetičke informacije. Prema tome mutacije ne poseduju bilo kakvu razvojnu ili evolucionu sposobnost.
Danas mnogi evolucionisti, iako nerado, prihvataju tu stvarnost. Jedan od tih evolucionista, Džon Endler, genetičar sa univerziteta u Kaliforniji, izjavljuje: “Iako se mnogo zna o mutaciji ona i dalje predstavlja crnu kutiju u evoluciji. Nove biohemijske funkcije su izgleda retke u evoluciji a osnova za njihov razvoj je bukvalno nepoznata.” Istaknuti francuski biolog, Pjer Gras isto je naglasio da broj mutacija ne bi promenio rezultat: “Bez obzira koliko brojne mogu da budu mutacije ne proizvode nikakvu vrstu evolucije.”
Očigledno je da izuzetne osobine i neverovatne sposobnosti ovih sićušnih ćelija ne mogu biti objašnjene kao proste slučajnosti ili mutacije. To su samo evolucionističke zablude i potpuno su suprotstavljene nauci i logici. Najviša ljudska inteligencija postaje beznačajna kada se uporedi sa inteligencijom prikazanom u delovanju ćelija. Postoje hiljade sličnih, izuzetnih prikaza u živim stvorenjima koji ne mogu biti objašnjeni teorijom evolucije. Suočeni sa tim mnogi naučnici utonuli u sumnju, svakim danom sve više gube svoje poverenje u teoriju evolucije. Oni ne mogu a da u svakoj prilici ne izraze svoje nezadovoljstvo. Većina istraživača svesna je da su evolucionističke izjave samo uteha i ulepšavanje izloga. Klaus Doz, dobro poznati istraživač u oblasti molekularne biologije izjavljuje: “Više od 30 godina eksperimentisanja po pitanju porekla života u oblasti hemije i molekularne evolucije dovelo je do boljeg shvatanja veličine problema nastanka života na zemlji ali ne i do njegovog rešavanja.
Trenutno sve rasprave o glavnim teorijama i eksperimenti završavaju se ili pat pozicijom ili priznavanjem neznanja.”
Cak je i Darvin, osnivač teorije evolucije, pre nekih 150 godina iskusio nedostatak znanja: “Kada mislim o mnoštvu ljudi koji su godinama istraživali jedan predmet i koji su ubedili sebe u istinitost doktrina ponekad se uplašim da nisam i ja jedan od tih monomanijaka.”
Prilično je očigledno da su svi ti sistemi kao i sve ostalo u svemiru pod kontrolom Tvorca, svemogućeg i sveznajućeg. Nesposobnost čovečanstva da reši te misterije siguran je znak da su ta pitanja izvan ljudskog domašaja i da su proizvod superiorne mudrosti, to jest Tvorca.
(218)