Čovek bez prestanka traga za slobodom. Shvata da je ne poseduje, a u isto vreme shvata da je to ideal bez koga ne može zamisliti svoje postojanje. Grčevito se drži svoje nezavisnosti i burno reaguje na svaki gest koji nosi u sebi klicu uništenja njegove samostalnosti.
Iz te perspektive, priča o Bogu shvata se kao poruka ograničenja, kao nešto što ljude primorava na slepu poslušnost, kao sredstvo za uništenje samoinicijative. U isto vreme ostavlja se po strani činjenica da čovekovo udaljavanje od Boga ne vodi ka izobilju slobode, već ga čini vezanim za još mnogo drugih gospodara.
Možda će proći mnogo godina pre nego što čovek shvati da, u suštini, bežeći od Boga, beži od pravih vrednosti. To je i poruka teksta koji nalazimo u 22. glavi Knjige o Jovu.
U njoj se Elifas Temanac dotakao pitanja odnosa čoveka sa njegovim Stvoriteljem. Želeo je da prodiskutuje elemente koji se obično navode kada se govori o korisnosti religije. Iz tog ugla on na izuzetan način formuliše apel vredan za svakog čoveka na ovoj zemlji.
Dvadeset prvi stih nam kaže, govoreći o Bogu kao predmetu razmišljanja:
„Složi se s njim i pomiri se; tako će ti biti dobro.“
Ako posmatramo početak 22. glave, zaključićemo da se u njoj spominje ogromna razlika koja postoji između ljudi na ovoj zemlji i Onoga koji ih je sazdao. Elifas će napomenuti:
„Može li Bogu biti čovek koristan?“
Ujedno će dati jedini ispravan odgovor:
„Sam je sebi koristan čovek mudar.“
Ovde se radi o vrlo logičnom razmišljanju. Da li su Bogu potrebni naši rituali? Da li je Njemu na nebu bolje ako smo mi dostigli izvestan nivo savršenstva? Da li su darovi koje ljudi donose u crkvu neophodni za Božansku sreću?
Nije nam teško da uvidimo da svemoćni Bog ne zavisi od našeg novca i da uspešnost Njegove egzistencije nije vezana za opšte načine obožavanja stanovnika ove zemlje. Nebo neće ništa dobiti ako neko od nas redovno čita Bibliju, provodi vreme u molitvi ili redovno odlazi u crkvu. Bogatstvo neba nema nikakve veze sa zbivanjima vezanim za ovaj naš svet.
Drugim rečima, Bogu čovek nije koristan, jer Bog ne radi ništa iz koristi. Tako nije ni našu planetu doveo u postojanje kako bi iz čitavog procesa stvaranja ostvario neki profit. Bog nije investirao u početku da bi na kraju povratio svoj ulog. Bog je jednostavno voleo ovaj svet.
Zato ovaj tekst s pravom tvrdi da, ako postoji neka korist, onda je ona na strani čoveka. Čovek je sam sebi koristan kada se mudro ponaša.
Prva poruka ovog teksta je, bez sumnje, mudrost verovanja u Boga. Dugogodišnji napori filozofa, političara i skeptika svih vrsta samo pokazuju ograničenost njihovog načina razmišljanja.
Pored tako savršeno uređenog svemira teško je poverovati u zakone slučajnosti. Pored osećaja za dobro koji je zapisan u našem srcu teško je tvrditi da je proces od jednostavnog jednoćelijskog organizma doveo čoveka do savršenog poznavanja onoga što je dostojanstveno, pošteno i neprolazno, posebno u situacijama u kojima bi za preživljavanje jedinke bilo korisnije činiti zlo onima koji su oko nje.
Zato se euforija nastala krajem XIX veka, insistiranjem nauke da je pitanje Boga prevaziđeno, može jednostavno nazvati njihovom utopijom. Takva teorija je vrlo brzo pokazala svoju skučenost.
Na primer, Niče je u svoje vreme, pre više od 120 godina, ponosno zapisao u knjizi „Vesela nauka“, na strani 344:
„U suštini, mi filozofi, mi slobodni duhovi, čuvši vest da je stari Bog umro, osetili smo se kao da smo dodirnuti zracima nove zore. Naše srce bilo je preplavljeno zahvalnošću, čuđenjem, predosećanjem i iščekivanjem, jer evo, novi horizont se otvara. Iako nije u potpunosti jasan, evo naših lađa spremnih da slobodno nastave svoj put, da krenu u nove poduhvate bez obzira na rizike.“
Nažalost, od njegovih spisa dele nas dva svetska rata i mnogo krvoprolića, koja sama potvrđuju da novootkriveni horizont nije odveo čoveka u vekove na kojima bi trebalo zahvaljivati, već da je naša planeta sve više gurnuta ka neopisivom haosu nastalom brisanjem svih granica u ime slobode.
Zato čovek koji, uprkos svim medijskim naletima, ostaje vezan za svog Boga spada među istinski mudre.
Drugi posebno važan element Elifasovog govora odnosi se na čovekovu potrebu da se veže za ono što je vredno. Možda je zato najbolje prevesti izraz iz 21. stiha: „Složi se s njim“ kao: „Neka On postane tvoje blago.“
Naime, reč na originalu – hasken – u više navrata prevodi se kao blago, a u Knjizi proroka Isaije čak se upotrebljava da označi rizničara, odnosno blagajnika, prema današnjem načinu izražavanja.
Smisao teksta, dakle, nije samo pronalaženje skladnosti i harmonije u odnosu sa Bogom, iako je to jedno od bitnih značenja te reči. Izraz „složi se“, odnosno hasken, odlazi mnogo dalje. On nas podseća da nije moguće ostvariti skladnost ukoliko ne prepoznamo našeg Boga kao posebno blago našeg života.
To se u potpunosti podudara sa Isusovim izlaganjem u Besedi na gori. Njegova poruka je jasna:
„Ne sabirajte sebi blaga na zemlji, gde moljac i rđa kvari i gde lupeži potkopavaju i kradu, nego sabirajte sebi blago na nebu, gde ni moljac ni rđa ne kvare i gde lupeži ne potkopavaju i ne kradu. Jer gde je blago vaše, onde će biti i srce vaše.“
Matej 6,19–21.
Ujedno, ne zaboravimo da ćemo gotovo sa čuđenjem ustanoviti kako vezivanje za nebesko blago dovodi do gubitka vrednosti mnogih prolaznih stvari ovoga sveta. Sve što je prolazno i bezvredno pokazaće svoju ograničenost za one koje privlači nebeska lepota.
Treća karakteristika čoveka povezanog sa Tvorcem svemira otkriva se kroz mir u njegovom srcu.
„Složi se s njim i pomiri se.“
Moramo priznati da je jedna od glavnih karakteristika čovekove egzistencije lutanje i večno traganje za spokojstvom, što je na vrlo dirljiv način opisao Avgustin:
„Ti si nas stvorio za sebe i nemirno je srce naše dok se ne smiri u Tebi.“
Mnoga ostvarenja ljudskog uma mogu se objasniti fundamentalnom potrebom duše da traži, da produbljuje i da ispituje. Ali često je to traganje neka vrsta bekstva od stvarnosti i susreta sa Bogom.
Čovek je spreman da organizuje svoj život na takav način da jednostavno nema vremena za osnovna pitanja vezana za smisao svog postojanja. U toj trci, u nemiru svoje duše, on neizbežno čuje glas svog Stvoritelja, isto onako kao što je Adam u Edemskom vrtu čuo glas Boga koji mu je dolazio u posetu.
Tekst kaže:
„I Gospod Bog viknu Adama i reče: Adame, gde si? A Adam reče: Čuh glas tvoj u vrtu pa se poplaših, jer sam go, te se sakrih.“
1. Mojsijeva 3,9–10.
Čovekova nesavršenost, iskonska želja za nezavisnošću, samoinicijativa i neprihvatanje ograničenja stvaraju uzburkanost u njegovom srcu, kao što je to bio slučaj sa Adamom. Taj nemir je stalan, naročito zbog nerazumevanja da su naizgled preteška Božja ograničenja zapravo jedini put ka ostvarenju prave slobode.
Zato nam Bog poručuje:
„O da si pazio na zapovesti moje, mir bi tvoj bio kao reka i pravda tvoja kao valovi morski.“
Zato i tekst Knjige o Jovu insistira na važnosti pomirenja. Iako Elifas pogrešno tumači Jovovu situaciju i smatra da je zlo koje je preplavilo njegov život posledica počinjenih greha, vrednost njegovih zaključaka za čoveka uopšte, ostaje netaknuta.
Kada neko dovede svoj život u sklad sa Božjom voljom, tada za njega nastupa period mira. Dolazi vreme spokojstva, a njegove brige postepeno nestaju.
Osim toga, on postaje ambasador pomirenja, kao što naglašava apostol Pavle:
„Zato, ako je ko u Hristu, nova je tvar. Staro prođe, gle, sve novo postade. Ali je sve od Boga, koji pomiri nas sa sobom kroz Isusa Hrista i dade nam službu pomirenja. Jer Bog beše u Hristu i pomiri svet sa sobom, ne primivši im greha njihovih, i metnuvši u nas reč pomirenja. Tako smo mi poslani kroz Hrista kao da Bog govori kroz nas. Molimo vas u ime Hristovo: pomirite se sa Bogom.“
2. Korinćanima 5,17–20.
Čitajući Jovov tekst, primećujemo da je on i danas više nego aktuelan.
U svetu koji nas okružuje ima vrlo malo ambasadora mira. Sebičnost postaje sve opipljivija, a interesi pojedinaca važniji su od potreba najslabijih. Ratovi i glasovi o ratovima ispunjavaju stranice naših novina. Umesto ljubavi, koja sve više nestaje, posmatramo borbu za vlast, uništavanje neistomišljenika i razaranje naše planete.
Čak i religijski govor često nosi u sebi seme razdora. Mir kao da je postao nedostižan.
Dragi naši čitaoci, u svetu nesloge Elifas nas poziva da se prvo složimo sa Bogom. U svetu nemira on apeluje da ostvarimo pomirenje sa Stvoriteljem svemira.
Doživimo promenu u svom životu. Prestanimo sa stalnim bežanjem od stvarnosti. Ničemu ne služi bežanje od našeg nebeskog Oca. Pod Njegovim okriljem potrebe naše duše biće zadovoljene. Mir i spokojstvo ispuniće naše srce. I što je najvažnije, postaćemo ambasadori mira.
To je prava mudrost života. To je prava korisnost religije.
Bog nudi mir ovome svetu. On nam pruža mir. Sva druga objašnjenja ne mogu izdržati test istinitosti. Svi drugi religijski govori koji nisu poruka mira sami sebe diskvalifikuju, jer ne sadrže univerzalnu Božju poruku za ovaj svet.
Stanimo i mi na stranu mira. Neka nebeske vrednosti postanu, kroz naše skromno delovanje, sve vidljivije na dobro i sreću svakog čoveka na ovoj planeti. Želimo vam uspešnu službu Božjih ambasadora.
(14)