Gotovo više niko nema vremena. Svi trče, ostvarujući svoje ciljeve. Mogućnosti su ogromne, tehnika u napretku, zdravlje stabilnije, novac u neprestanom prilivu, dok je opštepoznata istina da živimo u periodu nestašice vremena.
Nažalost, trka kao da ne prestaje. U neku ruku, stiče se utisak da se ona ubrzava. Vozovi su brži, avionske veze doprinose da steknemo dojam kako je naša planeta velika metropola; zahvaljujući sve efikasnijim priključcima na internet, direktno doživljavamo događaje sa druge strane Zemljine kugle; mlada generacija uspeva da na mnogim područjima za kratko vreme ostvari ono što je njihovim dedovima tražilo godine ili bilo u potpunosti neizvodljivo. Ipak, želje su porasle, ali snage ostale skučene. To nas podseća na Šekspirovog Makbeta i tekst iz 5. dela te drame, vezan za smrt kraljice. Na scenu ulazi Sejton i Makbet ga ispituje:
„Odakle dolazi taj krik?“
„Kraljica je umrla, gospodaru.“
Makbet nastavlja:
„Mogla je umreti kasnije;
trebalo bi izdvojiti jedno određeno vreme za takvu reč.
Sutra, sutra i sutra.
Tako mi, iz dana u dan puzimo
do zadnjeg sloga vremena
zapisanog u knjizi našeg postojanja.
I svi naši jučerašnji dani zapališe ludake
na putu do prašnjave smrti.
Napolje, napolje, kratka svećo!
Život je samo putujuća senka.
To je samo loš glumac koji se šepuri
i probija svoj put do scene,
da se zatim više ne bi čuo;
to je priča koju izgovara jedan idiot, pun zvukova i gneva,
koji ne znače ništa.“ (Makbet, str. 77)
Vreme ostaje, bez sumnje, najvrednija stvar na ovom svetu, jer se ne može ni kupiti, ni prodati, ni pokloniti, ni pozajmiti. I mi se gotovo neprimetno krećemo ka poslednjem slogu našeg postojanja, ne shvatajući da ono što je za nas izgledalo tako značajno pre koju godinu danas u potpunosti gubi svoju vrednost. Mi trčimo, ali na kraju trke se ne nalazi luka mira i spokojstva. Mi radimo bez prestanka, ali odmor nikako ne stiže. Mi usmeravamo sve energije našeg bića kako bismo osmislili naše postojanje, a smisao života kao da nam izmiče iz ruku.
Bacimo svoj pogled za trenutak na Isusa Hrista, Boga među ljudima. On je bio drugačiji od nas. On je imao vremena. Vremena za ljude, za njihove nevolje i bolesti. Vremena za usmeravanje, za tako puno reči ljubavi. Vremena za decu i najmlađe, vremena za odbačene, za razbojnike i carinike. Vremena da nam pokaže zašto vredi živeti. Vremena da otkrije put koji vodi do večnog života.
Spomenimo tri teksta zapisana u jevanđeljima gde se ocrtava božanski pogled na vreme, tako drugačiji od onoga koji mi obično upražnjavamo. Radi se o tri Isusove priče u kojima smo mi, ljudi sa ove planete, u centru događaja.
1. Prvo, podsetimo se priče o izgubljenoj ovci. Najveći stručnjaci onog vremena, fariseji i književnici, doktori nauka, crkveni glavari, kritikuju Isusa zbog njegovog druženja sa grešnicima. Kao odgovor, Isus im upućuje priču o pastiru: „A on im kaza priču ovu govoreći: koji čovek od vas imajući sto ovaca i izgubivši jednu od njih ne ostavi devedeset i devet u pustinji i ne ide za izgubljenom dok je ne nađe? I našavši digne je na rame svoje radujući se, i došavši kući sazove prijatelje i susede govoreći im: radujte se sa mnom: ja nađoh svoju ovcu izgubljenu. Kažem vam da će tako biti veća radost na nebu za jednoga grešnika koji se kaje, nego li za devedeset i devet pravednika kojima ne treba pokajanje.“ Luka 15, 3–7.
Ono je Isusova ilustracija o njegovom stavu prema ljudima u potrebi. Kao dobri pastir, on ima vremena za svaku ovcu. Spreman je da zasuče rukave i krene u potragu za onom koja je zalutala. I to bez ograničenja. Tekst kaže: „dok je ne nađe“. Njegov program nije prenatrpan zakazanim sastancima. Ako će traganje zahtevati nekoliko sati ili nekoliko dana, to je samo po sebi beznačajno. On će izgubljenu tražiti na svim prostranstvima, otići za njom u najopasnije predele. Nijedna ovca iz tog stada ne može zadugo nositi ime izgubljene. Bez obzira na težinu uslova, ona će biti pronađena.
Isus, dakle, ima vremena za svakog pojedinca. Uz njega se niko ne može osećati ostavljenim. On briše zauvek pojam usamljenosti iz programa pripadnika njegovog stada. To se dešava zbog toga što on ne razmišlja o broju, o veličini stada. On je skoncentrisan na kvalitet. Na intenzitet odnosa sa svakom individuom. Zato je sam proces shvaćen ne kao teret, nego kao posledica ljubavi. Zato je i radost susreta velika. Toliko očigledna da se mora podeliti. Prijatelji su sazvani, susedi su uključeni u veselje. Najverovatnije je taj plan razrađen dok se nežni pastir vraćao sa svojom dragom ovcom, dok ju je nosio na ramenu. Znao je on da će i to uzeti vremena, da će slavlje zahtevati uložen trud. Ali najvažnije je bilo ispoštovati unutrašnje osećanje zadovoljstva zbog pronalaženja one tako drage ovce. Sve ostalo bilo je logična posledica iskrene ljubavi.
2. Postoji jedna druga vrlo poznata Isusova priča o vrednosti koju on daje svakom čoveku. Poznata je pod naslovom „Milostivi Samarjanin“. U razgovoru sa jednim od zakonika, Isus odgovara na ozbiljno pitanje: šta ću činiti da dobijem život večni? Njegov odgovor je rezimiranje Božje volje iz perspektive ljubavi umesto kroz čitanje slova zakona: „Ljubi Gospoda Boga svojega svim srcem svojim, i svom dušom svojom, i svom misli svojom, i bližnjega svojega kao samoga sebe.“ Na to će zakonik nastaviti sa još jednim pitanjem, u želji da bi se opravdao: „A ko je moj bližnji?“ „A Isus odgovarajući reče: jedan čovek silažaše iz Jerusalima u Jerihon, pa ga uhvatiše hajduci, koji ga svukoše i izraniše, pa otidoše, ostavivši ga pola mrtva. A iznenada silažaše onim putem nekakav sveštenik, i videvši ga prođe. A tako i levit kad je bio na onome mestu, pristupi, i videvši ga prođe. A Samarjanin nekakav prolazeći dođe nad njega, i videvši ga sažali mu se i pristupivši zavi mu rane i zali uljem i vinom; a posadivši ga na svoje kljuse dovede u gostionicu, i ustade oko njega. I sutradan polazeći izvadi dva groša te dade krčmaru, i reče mu: gledaj ga, i što više potrošiš ja ću ti platiti kad se vratim. Šta misliš dakle, koji je od one trojice bio bližnji onome što su ga bili uhvatili hajduci? A on reče: onaj koji se smilovao na njega. A Isus mu reče: idi, i ti čini tako.“ Luka 10, 30–37.
Milostivi Samarjanin je bio izvanredan primer visokokvalifikovanom Jevrejinu, doktoru zakona, kako se treba ponašati prema bližnjima. U isto vreme, radilo se o nekoj vrsti šamara koji je Isus zadao jevrejskom ponosu. Pitali su se oni da li se Samarjani mogu staviti na isti nivo sa njima, da li oni mogu biti dostojni jevrejskog posvećivanja pažnje. Njima Isus daje za primer anonimnog dobrotvora iz protivničkog tabora koji priskače u pomoć svome neprijatelju.
Mora se priznati da, mnogo više od samog primera za kvalitetne međuljudske odnose, ovaj slučaj je dočarao veliku Božju ljubav za čoveka. Kao što su to već mnogi crkveni oci spomenuli, Samarjanin je slika Boga koji priskače čoveku u pomoć. Augustin će govoriti o Isusu, citirajući Lukino jevanđelje i predstavljajući ga kao onog koji prolazi kraj ranjenog čovečanstva, donoseći mu isceljenje. Kasnije će Paskal insistirati na medicinskom aspektu tog istog odnosa, napominjući da je Hristos jedini lek za čovekovu nemoć. I onda shvatamo svu lepotu Božje brige za čoveka. Kao i milostivi Samarjanin, Bog odvaja vreme za čoveka. Spreman je da stane, da zavije rane, da na njih stavi, kako originalni tekst kaže, „maslinovo ulje i rakiju“, kako bi povreda što pre zacelila. Rakiju da bi očistio ranu, maslinovo ulje kao melem koji će ubrzati izlečenje. A zatim kaže tekst: „dovede ga u gostionicu i ustade oko njega“. Njegova briga je konstantna. Ne prestaje, čak i kada je sve urađeno što je bilo potrebno u jednoj datoj situaciji. Sutradan krčmar dobija instrukcije za nastavljanje terapije: Samarjanin mu reče: „gledaj ga, i što potrošiš ja ću ti platiti kad se vratim“. Ljubav, dakle, spremno odvaja vreme i novac i prihvata da se čitav program aktivnosti promeni. Ona spremno prihvata da se prilikom povratka još novca potroši, još posveti vremena kako bi se povređeni čovek što pre oporavio.
Treća slika nam dolazi iz Jevanđelja po Mateju, 20. glave. Tu Isus upotrebljava primer vinogradara koji dolazi na gradski trg i uzima radnike za rad u njegovom vinogradu. Tekst kaže: „I pogodivši se s poslenicima po groš na dan posla ih u vinograd svoj. I izišavši u treći sahat, vide druge gde stoje na čaršiji besposleni, i njima reče: idite i vi u moj vinograd, i što bude pravo daću vam. I oni otidoše. I opet izišavši u šesti i deveti sahat, učini tako. I u jedanaesti sahat, izišavši nađe druge gde stoje besposleni, i reče im: što stojite ovde vas dan besposleni? Rekoše mu: niko nas ne najmi. Reče im: idite i vi u moj vinograd, i što bude pravo primićete. A kad bi uveče, reče gospodar od vinograda k pristavu svome: dozovi poslenike i podaj im platu počevši od pošljednjih do prvih. I došavši koji su u jedanaesti sat najmljeni primiše po groš. A kad dođoše prvi, mišljahu da će više primiti. I primiše i oni po groš. I primivši vikahu na gospodara govoreći: ovi pošljednji jedan sat radiše, i izjednači ih s nama koji smo se čitav dan mučili i goreli. A on odgovarajući reče jednome od njih: prijatelju! Ja tebi ne činim krivo; nisi li pogodio sa mnom po groš? Uzmi svoje pa idi; a ja hoću i ovome pošljednjemu da dam kao i tebi. Ili zar ja nisam vlastan u svojemu činiti šta hoću? Zar je oko tvoje zlo što sam ja dobar? Tako će biti pošljednji prvi i prvi pošljednji; jer je mnogo zvanih a malo izabranih.“ Matej 20, 1–16.
U ovoj priči vinogradar predstavlja darežljivog nebeskog Oca koji se brine za sve ljude i svakom čini dobro, bez obzira na trud koji je ovaj uložio. Zamislite vinogradara koji svaki sat gleda na gradskom trgu da li ima nekoga ko je zapostavljen, odbačen, bez mogućnosti da zaradi što mu je potrebno za život. Kada bi se u realnosti to dogodilo, mogli bismo da kažemo da taj čovek ne bi dugo mogao da prosperira. Njemu uopšte ne bi ostalo vremena da se brine za svoje poslove. Ali može li se naći bolja slika za opisivanje ljubavi koju Bog pokazuje čoveku? Kao i vinogradar iz priče, on nije skoncentrisan na ličnu dobit, na napredak vinograda ili na ličnu zaradu. On hoće da i poslednji radnici dobiju kao i prvi. On je usmeren ka zapošljavanju svih poslenika. Zato će redovno obilaziti gradski trg i zapošljavati besposlene. Zato će i organizovati plaćanje na čudan način, privilegujući poslednje, najzapostavljenije osobe. Iako će to stvoriti problem među onima koji su uložili najviše truda, on neće gledati na zasluge, na znoj i prženje na suncu. On će svaku osobu posmatrati kao idealnog kandidata za ravnopravnu nagradu, kao da je ona radila čitav dan u njegovom vinogradu.
Tako je i na duhovnom planu. Bog ljubi sve ljude i svakoga zove k sebi sa željom da mu pruži osmišljeni život. Neko je ranije pozvan, jer je možda imao prednost da odraste u porodici gde se znalo za Božju dobrotu, ili zahvaljujući čitanju duhovne literature. Ali to nije bio slučaj sa svim ljudima. Zato Bog ne gleda na vremena neznanja, nego poziva sve ljude da se spasu i dođu u pokajanje. On im pruža oproštenje, oslobađanje od svih greha. Stavlja ih na put koji će ih odvesti do večnosti. On ima vremena za svakoga. Posvetiće dovoljno pažnje kako bi svako otkrio u svom životu lepote nebeskog carstva ljubavi.
Dragi naši čitaoci, prihvatimo Isusa Hrista koji nas strpljivo traži, koji ne želi da ostanemo sami, odbačeni, izgubljeni. Kao dobri pastir, on je spreman da sve učini kako bi nas izveo na pravi put. Još više od toga, on želi da nas uzme u svoje naručje i nosi kroz sve probleme. Kao milostivi Samarjanin, on će rado zastati na putu, očistiti naše rane, staviti im najefikasniji melem i krenuti sa nama u budućnost. Kao vinogradar, on nas traži, jer želi prekinuti našu nezaposlenost, naše lutanje, našu dezorijentisanost. Prihvatimo ga. Odvojimo vreme za njega, jer je on prvi imao vremena za nas. Tako ćemo uz njegovu pomoć postati gospodari vremena kojim raspolažemo. Odbacimo trčanje. Prestanimo da suludo jurimo za onim što dušu ne siti. Dođimo ka našem nebeskom Ocu. On će nam pružiti odmor, ljubav i mir u srcu. Zar nam je nešto više potrebno?
(1)