Pre nekoliko dana, prilikom mog putovanja u Francusku, pročitao sam izveštaj o jednom britanskom pilotu za vreme drugog svetskog rata po imenu Rej Hamlej. Kao hrabar oficir redovno je učestvovao u bombardovanju Nemačke teritorije od strane saveznika kako bi onemogućio organizovanje neprijatelja i olakšao napredovanje savezničkih jedinica. 26. septembra 1944. godine dobio je naređenje da svojim vojnim avionom B-25 izruči smrtonosni tovar na nemačko selo Klefe, blizu Dizeldorfa. Bio je to neustrašiv mladić od 21. godine, vrlo precizan i spreman na mnoge rizike. Slobodno se može reci da je to bio njegov dan. Uspeo je tokom napada da neprijatelju zada velike gubitke i da pogodi železničku stanicu, kao i mnogobrojne nacističke fabrike. Sve je teklo po planu i on je vrlo profesionalno ostvarivao ciljeve svojih pretpostavljenih, majstorski izbegavajući protiv-vazdušnu odbranu. Prilikom zadnjeg naleta nešto ga je ožalostilo. Shvatio je da je jedna od njegovih bombi pogodila seosku crkvu izuzetne vrednosti, podignutu još u 12. veku, i da je od nje ostala samo ruševina. Kada se vratio u svoju bazu pronašao je privremenu utehu u recima svoga komandanta koji je naglasio da je sada rat i da on za uništenje crkve nije kriv. Napomenimo da je za vreme rata u mestu Klefe poginulo 647 civila i 879 osoblja vojne industrije. Tog dana je jedna mlada žena čija je kuca bila pored crkve izgubila oba svoja roditelja i ostala bez krova nad glavom.
Rej Hamlej se posle rata vratio u Englesku, oženio svoju devojku i postao direktor jedne osnovne škole. Sve je išlo svojim tokom do trenutka dok u njegovoj biblioteci nije pročitao u nekim nemačkim novinama na naslovnoj strani da jedno malo mesto po imenu Klefe želi sazidati svoju srušenu crkvu i kako je gradnja već uveliko napredovala. Samo ime tog malog mesta je iz njegovog secanja dozvalo mnoštvo uspomena, te je posle proveravanja među arhivama koje je doneo iz rata shvatio da se ta crkva zida jer je bila uništena njegovim bombardovanjem. Nešto ga je uzdrmalo. Kao da je sve manje razumeo svoga komandanta koji ga je hrabrio da su uništenja normalna u ratu. Rej je sam sebi rekao: Rat nije rat. Zlo je zlo. Tako mi je žao što je moja bomba pogodila njihovu crkvu i da im je trebalo gotovo 40 godina da je obnove.
Uskoro je to podelio sa svojim prijateljima. Svi su ga gotovo sa čuđenjem slušali. Jedan od njih je rekao: «Rej, pa šta ti je? Pa zar nisi svestan da su nacisti svojim bombama ubijali nedužnu decu u Londonu, da je Varšava razorena i sa njom hiljade nedužnih ljudi. Ne zanosi se takvim stvarima. To je bilo vreme rata. Ti si uradio ono što je bila tvoja dužnost.» Ipak, Rej nije bio zadovoljan odgovorima. Dobro je razmislio i odlučio da napiše pismo gradonačelniku tog mesta tražeći oproštenje i tražeći da se njegovo pismo pročita prilikom posvećenja obnovljenog hrama.
Od toga dana je prošlo nekoliko meseci. Zatim je stiglo na njegovu adresu pismo iz Nemačke. Rej je to sa puno žurbe otvorio i shvatio da je to odgovor gradonačelnika. Taj čovek mu je napomenuo da je stanovnike svoga mesta obavestio o njegovom pismu pre završetka radova i da su svi meštani jednoglasno odlučili da njega i njegovu familiju pozovu na svečanost otvaranja nove crkve.
Posle ponovnog razgovora sa prijateljima, Rej je počeo da sumnja. Da li je potrebno da tamo odem? A šta ako u tom mestu bude nekog ko je izgubio svoje mile i drage u mom bombardovanju i koji se meni želi osvetiti? Ubeđivanje i unutrašnja borba su učinili da na pismo uopšte nije odgovorio. Ali Božji Duh je nastavio sa svojim delovanjem u tom malom nemačkom mestu. Oni su ponovo uputili pismo na adresu pilota koji je srušio njihovu crkvu. Na veliko Rejovo iznenađenje pored samog pisma se nalazilo još oko desetak papira sa potpisima više od pet stotina ljudi iz tog mesta. Svi su oni rekli da je došlo vreme za praštanje i da bi njegov dolazak najbolje označio iskrenost pomirenja koga oni iz svega srca žele. Zato je Rej je odlučio da ode u Nemačku sa svojom porodicom.
Njegov povratak u Englesku je učinio da sa neverovatnim elanom govori o sili praštanja. U nekoliko navrata je naglašavao bitnost stvaranja dobrih, kvalitetnih međuljudskih odnosa među ljudima. On kaže: «Kada vidite lica onih koji su u bombardovanjima izgubili sve i koji vas dočekuju kao brata, tek onda shvatate neverovatnu silu ljubavi koju Bog može staviti u čovekovo srce.»
Poseta nemačkom mestu nije samo izlečila potisnute rane njegovog srca. Ona je dovela do bratimljenja Rejevog rodnog mesta sa mestom Klefe. Kako je napomenuto, rat je sve razorio, cak i crkvu, ali nije mogao da uništi humanost, dobrotu i praštanje.
Prica Reja iz Engleske me podseca na jedan događaj iz života čuvenog cara Davida iz Biblije. Kao veliki junak, pobednik nad Golijatom i izvanredan organizator i umetnik, David je doveo svoju zemlju do stanja mira, prosperiteta i uspeha. Sve je bilo pod kontrolom osim onoga što se dešavalo u glavi njegovog sina Avesaloma. Ko je mogao očekivati duh revolta kod prelepog carevog sina? Nažalost, želja za vlašcu je bila jaca i uskoro je veliki broj ljudi krenuo za mladim Avesalomom. Znajući da će nastati građanski rat ukoliko ostane u Jerusalimu, i da će verovatno to označiti njegov kraj, car David se mudro povlaci i prelazi reku Jordan. Bosonogi car uz plakanje čitavog naroda beži od svog rođenog sina. U tom trenutku ga sreće jedan zao čovek. Biblijski izveštaj to opisuje na sledeći način: «I dođe car David do Vaurima, a gle izide odande jedan od roda doma Saulova, po imenu Simej, sin Girin, i idući psovaše. I bacaše se kamenjem na Davida i na sve sluge cara Davida, kojemu i s desne i s leve strane beše sav narod i svi junaci. A Simej ovako govoraše psujući: odlazi, odlazi, krvopijo i zlikovce. Obrati Gospod na tebe sve krvi doma Saulova na čije si se mesto zacario, i predade Gospod carstvo u ruke Avesalomu sinu tvojemu. Eto te sada u tvom zlu, jer si krvopija. Tada reče caru Avisaj sin Serujin: zašto da psuje ovaj mrtvi pas cara gospodara mojega? Idem da mu skinem glavu. Ali car reče: šta je vama do mene, sinovi Serujini? Neka psuje, jer mu je Gospod rekao: psuj Davida. Pa ko sme kazati: zašto tako činiš? Još reče David Avisau i svim slugama svojim: «eto, moj sin, koji je izašao od bedara moji, traži dušu moju, a kako neće ovaj sin Venijaminov? Ostavite ga neka psuje, jer mu je Gospod zapovedio. Da ako Gospod pogleda na nevolju moju i vrati mi Gospod dobro za psovku njegovu današnju. I tako David sa svojim ljudima iđaše svojim pute, a Simej iđaše pokraj gore prema njemu jednako psujući i bacajući se kamenjem na nj, i podižući prah.»
Zadivljuje me car David u ovoj situaciji. Kao vladar, on je bio u mogućnosti da ućutka jednog od svojih podanika. Ali to nije učinio. Prema principima današnjeg komuniciranja reklo bi se da ruženje cara u tim trenucima slabi njegov autoritet i da je pogubno za njegove ljude. Psovanje je slabilo duh narodu. Car je mogao da kaže samo jednu reč, da uputi običan pogled svojim ljudima i klevetanju bi došao kraj. Čovek bi ostao za glavu kraci. Umesto toga David smiruje svoje besne vojnike. Izbegava da odgovori na zlo. Shvata da bi njegova nemilosrdnost imala posledice na njegov odnos sa Bogom i učinila ga nedostojnim pred ljudima vezanim za ono što je pošteno i pravedno. Zato napominje: Ako mu je Bog dozvolio da me napada, ako cak i moj sin kreće u rat protiv mene, zašto ja ne bih zaćutao? Neka Bog vidi moje poštenje i neka on naplati mojim neprijateljima po njihovoj zasluzi.
(204)