Verovanje u besmrtnost ljudske duše je danas u svetu gotovo sveopšte rasprostranjeno. Već stari Egipćani su verovali u besmrtnost duše. Od njih je ovo verovanje prešlo kod Grka i Rimljana, a od ovih kasnije u hrišćansku crkvu. Materijalisti, međutim, uče da smrt znači definitivan čovekov kraj i da nema budućeg života.

I. KO IMA BESMRTNOST?

Čovek je smrtan a samo je Bog besmrtan.

„Koji će se u svoje vreme pokazati blaženi i jedini silni car nad carevima i gospodar nad gospodarima. Koji sam ima besmrtnost, i živi u svetlosti kojoj se ne može pristupiti, koga niko od ljudi nije video, niti može videti, kome čast i država večna.” 1. Tim. 6, 15. 16.

Ovde je istaknuto da je samo Bog besmrtan, a pravedni će primiti besmrtnost od Hrista, Izvora besmrtnosti, u času uskrsnuća. Apostol Pavle kaže: „Jer kako po Adamu svi umiru, tako će i po Hristu svi oživeti. Ali svaki u svom redu: novina Hristos; a po tom oni koji verovaše Hristu o njegovu dolasku.” 1. Kor. 15, 22. 23.(Kor. 15, 5255. )

Večni život ili besmrtnost nije urođena osobina ljudske duše. Večni život i besmrtnost neće primiti oni koji odbacuju Hrista. Besmrtnost je obećana samo onima koji prihvataju evanđelje i koji „bez prestanka čine dobro i traže slavu, čast i neraspadljivost”. Rimljanima 2, 7.

II. ČOVEKOVA PRIRODA

1. Kako je čovek stvoren?

„A stvori Gospod Bog čoveka od praha zemaljskoga, i dunu mu u nos duh života, i posta čovek duša živa.” 1. Mojs. 2, 7. (Vidi: Jov. 33, 4.).

Bog je čoveka načinio od materije (praha zemaljskoga) i dunuo u njega dah života. Tako je čovek postao živa duša. Obratite pažnju na činjenicu da Bog nije dunuo u čoveka živu ili besmrtnu dušu, već je duhnuo u njega dah života; i čovek je postao živo biće (duša živa).

Sjedinjenjem tela i daha (životnoga duha) postao je lični život, živo biće ili živa duša. Električna sijalica sama od sebe ne daje svetlost. Ali kad električna struja prostruji kroz žice u sijalici, tada nastaje svetlost.

2. Šta je „živa duša”?

Izraz „živa duša” znači razumno živo biće. Reč duša znači isto što i lice – osoba. Telo, dah i misli ili razum sačinjavaju živu dušu. Bez daha čovek je samo beživotna materija, kao što je to kad ga gledamo mrtva. Kad čovek umre, dah se vraća Bogu, a ne duša (Prop. 12, 7).

3. Kakve funkcije se pripisuju ljudskoj duši?
4. a) žeđ – (Priče 25, 25.)
5. b) glad – (Priče 27, 7.)
6. c) jede, pije, veseli se – (Luka 12, 19.)
7. d) oseća i misli – (Dela 14, 2.)
8. e) umire – (Jezekilj 18, 4.)

Reč „duša” (jevrejski nefeš) spominje se u Svetom pismu oko 800 puta i ima različita značenja. Duša je pre svega individualizirani život. Duša nije neko duhovno biće, zatvoreno u telo kao u neki zatvor; ona je sam telesni život, zemaljska osoba, koja ima svoj početak i kraj.

4. Da li reči „dah” i „duh” znače isto? „Odvratiš lice svoje, žaloste se, uzmeš im duh, ginu, i u prah svoj povraćaju se. Pošlješ duh svoj, postaju, i ponavljaš lice zemlji.” Psalam 104, 29, 30. (Vidi: O Jovu 27, 3.)

„Duh” i „dah” se ovde upotrebljavaju naizmenično kao reči istog značenja.

Reč duh (jevrejski ruah) upotrebljava se u Svetom pismu više nego 300 puta. Da bi telo koje je Bog načinio postalo živo, on mu je dunuo u nos dah životni (disanje ili duh životni, O Jovu 27, 3). Duh označava najpre disanje, životni princip, univerzalnu energiju, koja pokreće organizam.

Ali u Svetom pismu reč „duh” ima katkada i drugo značenje, više i dublje. Duh je viši deo u čoveku, sedište naših pobuda, razuma i moralne svesti (Rimljanima 1, 9.). Duhom čovek dolazi u vezu sa Bogom; duhom počinje delo obnovljenja, koje evanđelje vrši u čoveku (2. Tim. 4, 22; Ef. 4, 23.).

III. ŠTA BIVA SA ČOVEKOM KAD UMRE?

1. Telo se opet vraća u prah.

„Jer si prah, i u prah ćeš se vratiti.” 1. Mojs. 3, 19. (Vidi: Prop. 3, 20).

2. Duh (dah života) vraća se Bogu.

,,I vrati se prah u zemlju, kako je bio, a duh se vrati k Bogu koji ga je dao.” Propovednik 12, 7. (Vidi: Prop. 3, 19; Psalam 104. 26:)

Kad je čovek bio stvoren, načinjeno mu je bilo najpre telo od praha zemaljskoga. Tada je Bog dunuo u njegove nozdrve dah života, i čovek je postao biće koje misli, oseća, stvara odluke i radi. To biće nazvano je živom dušom.

Kad čovek umre, dešava se suprotno. „Izađe iz njega duh (dah), i vrati se u zemlju svoju: taj dan propadnu sve pomisli njegove.” Ps. 146,4. Smrću telo se vraća zemlji, a duh se vraća Bogu koji ga je dao. Kad Bog oduzme živim bićima svoj duh (dah), ona umiru (O Jovu 34, 14. 15.). Ona opet ožive, kad im Bog povrati svoj duh (Jezekilj 37, 1 – 10.).

IV. ČOVEKOVO STANJE ZA VREME SMRTI

Mnogi ljudi veruju da smrt nije prestanak života, nego da čovek živi i posle smrti i da se nalazi u svesnom stanju. Da li je to istina? Da li je čovek svestan za vreme smrti?

Evo četiri tačke koje Sveto pismo ističe :

1. Taj dan propadnu sve pomisli njegove. Ps. 146, 4.
2. Mrtvi ne znaju ništa i ne osećaju ništa. Prop. 9, 5. 6.
3. Mrtvi ne hvale Boga. Ps. 115, 17.
4. Smrt se upoređuje sa dubokim snom. Jov. 11, 11-14.

Isus je Lazara podigao iz groba, ali Lazar nije mogao ništa da priča o tome šta je bilo sa njim u toku četiri dana dok se nalazio u grobu, jer se on nalazio u besvesnom stanju, sličnom dubokom snu.

Biblija jasno uči da mrtvi pravednici ne idu odmah posle smrti u raj, niti grešnici u pakao ili čistilište. Jedni i drugi odlaze u grob, gde spavaju do uskrsnuća, kada će ih Bog podići iz grobova da bi im dao platu po njihovim delima (Jovan 5, 28. 29). U grobu mrtvi spavaju i ne znaju ništa o tome šta se zbiva pod suncem.

Ko je izmislio teoriju o čovekovoj urođenoj besmrtnosti, o čovekovom svesnom stanju za vreme smrti? Sotona je još u raju kazao Evi: „Nećete vi umreti!” (1. Mojs. 3, 4.) Međutim, Bog je kazao: „Jer u koji dan okusiš s njega (sa zabranjenog drveta), umrećeš.” 1. Mojs. 2, 17. Sotona je tvrdio suprotno: „Nećete vi umreti!” Sotona je prevario Evu i preko nje skoro celi svet. Ova zabluda o urođenoj besmrtnosti ljudske duše, koju je sotona izmislio postala je deo verovanja Egipćana. Od ovih je prešla Grcima i Rimljanima, a preko ovih kasnije u hrišćansku crkvu.

V. NAŠA NADA U VEČNI ŽIVOT.

1. Šta su vrata u večni život?

„Jer će sam Gospod sa zapovešću, s glasom arhanđelovim, i s trubom Božjom sići s neba, i mrtvi u Hristu uskrsnuće najpre; a po tom mi živi koji smo ostali, zajedno s njima bićemo uzeti u oblake na susret Gospodu na nebo, i tako ćemo svagda s Gospodom biti.” 1. Sol. 4, 16. 17.

„Dalje, dakle, meni je pripravljen venac pravde, koji će mi dati Gospod u dan onaj, pravedni sudija; ali ne samo meni, nego i svima koji se raduju njegovu dolasku.” 2. Tim. 4, 8.

Prema Svetom pismu svi pravednici će ući u nebo u isto vreme. Hristov glas prilikom njegovog drugog dolaska otvoriće grobove svetih. Mrtvi pravednici će uskrsnuti i zajedno sa živim pravednima, koji će biti preobraženi, biće uzeti s Hristom u nebo. Za mrtve pravedne uskrsnuće su vrata za večni život.

Ali ako mrtvi, kao što neki veruju, čim umru odlaze u nebo ili pakao, zašto bi onda bilo potrebno uskrsnuće?

Ako je neko već u paklu, zašto bi bio oslobođen i posle opet bačen u pakao? Ili ako je neko na nebu, zar će on biti poslan u grob da uskrsne da bi se opet vratio u nebo? Ovakva nauka nema nikakve logike. Isus je rekao: „Idem da vam pripravim mesto, a kad otidem i pripravim vam mesto, opet ću doći, i uzeću vas k sebi da i vi budete gde sam ja.” Jov. 14, 13.

2. Šta je naša jedina nada u večni život?

Naša jedina nada u večni život je Hristov dolazak i uskrsnuće, jer ako nema uskrsnuća, onda će svi koji su umrli u Hristu propasti. Ali Hristos će doći, i uskrsnuće će se zbiti jer to Bog obećava.

3. Kakav savet nam daje Božja reč?

„Evo sad je vreme najbolje, evo sad je dan spasenja.” 2. Kor. 6, 2.

Hristos nam daje život i omogućava uskrsnuće. On ima besmrtnost, On je izvor večnog života (Jovan 11, 25.). Ako želimo da imamo večni život, život nepomućene radosti i sreće, onda treba da je naša vera čvrsto utemeljena u Hristu, jer je on jedini put u život.

(6656)

Živi li čovek posle smrti?