Čitate knjigu:

AKO POSTOJI BOG, ZAŠTO POSTOJE ATEISTI

ČINJENIČKE ILI INDUKTIVNE GREŠKE

SADRŽAJ>>

<<Predhodno poglavlje

Sledeće poglavlje>>

Upravo kao što ljudi mogu grešiti u formalnom rezonovanju, isto tako se greške mogu ušunjati u naše razmišljanje i zbog propusta kog prikupljanja činjeničnog materijala. Dekart (Rene Descartes) je svojevremeno demonstrirao veoma realnu mogućnost percepcije grešaka koje potiču od čoveka. Mi smo svesni ograničenosti naših čula koja nam ne mogu osigurati kompletno znanje i tačnost. Na primer, postoje toliko visoke frekvencije zvuka da ih pod normalnim uslovima ljudsko uho ne može registrovati. Do tog saznanja sam došao na malo nezgodan način tokom jednog incidenta iz detinjstva. Pošto smo nabavili jedno kuče, otišao sam do prodavnice da kupim zviždaljku za pse. I kad sam se vratio kući testirao sam zviždaljku duvajući u nju, međutim, nikakav zvuk se nije čuo. Tada sam se vratio u prodavnicu i požalio da zviždaljka ne funkcioniše, tražeći da mi se vrati novac. Ali, vlasnik trgovine mi je pažljivo objasnio da iako ja ne mogu čuti zvuk zviždaljke, moje malo kuče može i odazvati se. To je za mene bila praktična lekcija o razlikovanju osetljivosti između ljudskog i psećeg uha.I za ostala čula koja posedujemo se ispostavlja da poseduju manju moć i osetljivost nego kod nekih stvorenja koja nas okružuju. Postoje životinje čije je čulo mirisa znatno osetljivije nego naše, kod drugih je mnogo jače čulo vida, i tako dalje. Pronalaskom raznoraznih sofisticiranih i osetljivih uređaja za merenje i posmatranje, uspeli smo da prevaziđemo naka od tih ograničenja. Međutim ni ti uređaji ne mogu ponuditi perfektnu percepciju signala. Prirodna ograničenja su uvek prisutna u empirijskim procesima. Mi jednostavno ne možemo tvrditi da ne postoje stvari koje su za nas nevidljive i nečujne. Naučnicima je to dobro poznato, i oni takođe znaju da ima mnogo toga što se nalazi van domašaja tehnički najsavršenijih uređaja.Naša ranjivost se ne ograničava samo na nedovoljnu osetljivost već se konstantno suočavamo sa problemom izvođenja zaključka na osnovu nedovoljne količine podataka. Na primer, ako je sto studenata ručalo u studentskom restoranu i trideset od njih je odmah potom dobilo stomačne tegobe, mi bi smo tražili zajednički imenilac u njihovom iskustvu da bismo otkrili uzrok njihove bolesti. Ako otkrijemo da je sedamdeset studenata imalo šampitu za desert, a ostalih trideset pitu s višnjama i da su se razboleli studenti koji su jeli pitu s višnjama, mi ćemo verovatno zaključiti da je ta pita s višnjama izazvala stomačne tegobe.Međutim, ako pretpostavimo da stvarni uzrok bolesti predstavlja činjenica da je student koji je služio pitu sa višnjama bio nosilac veoma zaraznih klica, dok je drugi student služio šampitu, onda pita sa višnjama nije uzrok bolesti; već da je pita sa višnjama samo predstavljala samo mamac preko koga je ovih trideset studenata došlo u kontakt sa stvarnim izvorom bolesti. Zaustavljanje na pitu s višnjam bi predstavljalo školski primer zaključivanja na osnovu nedovoljne količine podataka.Problem empirijske greške je vezan i za problem negiranja postojanja. Očigledno je lakše empirijski dokazati postojanje nečega, nego empirijski negirati postojanje nečega. Na primer, ako bi neko izneo tvrdnju da na Aljasci ima zlata, verifikacija te izjave bi pod srećnim okolnostima mogla biti izvršena veoma brzo i jednostavno. Naime, mada je malo verovatno, moguće je da prva lopata prevrnute zemlje na Aljasci sadrži zlato. Ako bi se desio takav događaj, navedena tvrdnja bi bila dokazana. Međutim, verifikacija negacije izjave da na Aljasci nema zlata, bi uključivala ispitivanje svakog pedlja te zemlje, da bi na kraju mogli reći sa sigurnošću da zaista nema zlata. Zbog očigledne razlike u izvodljivosti verifikacije, mnogi teisti se teše da je praktično nemoguće negirati Božje postojanje empirijskim metodama. Da bi se to postiglo, bilo bi potrebno da se pomno pretraži svaki "ugao" u svemiru. (A čak i kad bi to pretraživanje bilo moguće, tačno je da mi verovatno ne posedujemo čulne sposobnosti potrebne za pronalaženje takvog nevidljivog i transcedentnog Bića.) Ateisti, svakako, navode da oni nemaju nameru da negiraju Božje postojanje samo na osnovu empirijskih podataka, već izjavljuju da tvrdnja o Božjoj egzistenciji premešta teret dokaza sa negacije na potvrdu postojanja.Sledeći suptilni problrm vezan za induktivna istraživanja i ljudsku pogrešivost je uočen u početnom stadijumu polemike oko LSD. Kada se podigao talas protesta u vezi eksperimenata koje je vodio Dr. Timoti Liri (Timothy Leary) sa Univerziteta Harvard, Liri je optužen za nesavesno korištenje halucinogenih droga. Liri je na optužbe odgovorio tvrdnjom da LSD nije "hlucinogena" već radije "psihodelična" droga.Šta su bili Lirijevi argumenti? Ključnu ulogu je odigrala definicija halucinogenih droga kao onih koje stvaraju iskrivljenu predstavu realnosti. Halucinacije su neka vrsta prevare. Ali, Liri je tvrdio, da LSD ne stvara lažnu sliku stvarnosti, već pojačava njeno osećanje. LSD ne izopačuje, već razvija um. On je citirao svedočenja mnogih ličnosti iz sveta umetnosti da bi podupro svoju tvrdnju. Umetnici su tvrdili da su bili daleko više svesniji boje i sastava dok su bili pod uticajem droge. Muzičari su tvrdili da su postajali sposobni da uoče ranije neprimećene harmonike. Ljudi uključeni u seksualnu revoluciju su tvrdili da LSD toliko povećava osećaj dodira da su doživljavali orgazam na svojim laktovima.Ko je mogao negirati ove tvrdnje? Empirijski, induktivni metod je narušen problemom ograničenosti našeg senzornog aparata, kao i pitanjem koliko subjekat treba da očekuje od podataka koje istražuje.

<<Predhodno poglavlje

Sledeće poglavlje>>