 |
|
Čitate knjigu:
AKO POSTOJI BOG, ZAŠTO POSTOJE ATEISTI
STRAH OD RASPADA
<<
Sledeće poglavlje>>
Otova analiza je pokazala
da čovekovo iskustvo sa svetim proizvodi čitav spektar stresova.
Traumatični karakter tog susreta se može svesti na strah od raspadanja.
Čovekova slika o selfu, individualno i kolektivno, preživljava jasnu i
prisutnu opasnost u prisustvu Svetog. Osećaj kontrasta koji se trenutno
nameće ruši čovekovu sigurnost. Kalvin primećuje, naročito s obzirom na
biblijske izveštaje o takvim susretima, sledeće:Otud potiču strah i
zaprepaštenje koji se u Bibliji nalaze svuda. Sveti ljudi su bili
pogođeni i prožeti njime svaki put kad bi doživili Božje prisustvo. Kad
vidimo one koji su do tada stajali čvrsto i nepokolebivo kako drhte od
straha i kako ih obuzima strah od smrti, oni su se na jedan način
raspali i nestali. ‑ Iz toga se može izvući sledeći zaključak: ljudi
nikad nisu valjano došli do uverenja o svojoj beznačajnosti sve dok se
nisu uporedili sa Božjim veličanstvom. ‑ Veliki broj primer takvih
zaprepaštenja se sreće u Knjizi o sudijama, kao i u Proročkim spisima.
Skoro sve njih karakteriše uzvik Božjih ljudi: "umrećemo, jer smo videli
Gospoda!" Njihova ludost, njihova slabost i njihova nečistota dobijaju
svoje najveće argumente kod opisa Božanske mudrosti, sile i čistote...
Nikako bez Boga ‑ tako vidimo Avrama kako je spreman da prizna za sebe
da nije ništa drugo do prah i pepeo što se više približava slavi Božjoj;
I Ilija nije u stanju da nepokrivena lica čeka na Njegovo strašno
pojavljivanje. I šta može da učini čovek ‑ čovek koji je trulež i crv,
kad čak i heruvimi moraju u silnom užasu da prekrivaju svoje lice. Na
ovo se bez sumnje odnosi prorok Isaija kad kaže da "će se mjesec
posramiti i sunce zastidjeti kad Gospod nad vojskama stane carovati"
(Is.21, 23). Kad on bude pokazao svoj sjaj i dopusti da mu se priđe
bliže, i najsjajniji objekti će u poređenju s tim ličiti na
tamu.(11)Interesantno je uporediti Otovu analizu ljudskih reakcija na
Sveto sa odgovarajućim Kalvinovim opisima stanja osećanja biblijskih
ličnosti. Kalvin navodi osećanje užasa,
zaprepaštenja, gubitka osećaja stabilnosti i sigurnosti, strah
(drhtanje), nestajanje, zapanjenost, strah od smrti, osećaj ludila,
slabost, osećaj sopstvene nečistote, bezvrednosti (prah i pepeo) i
posramljenosti i stida. Za normalnu osobu ovo nisu nimalo prijatna
osećanja. U njima može uživati mazohista, dok im se prosečan čovek neće
obradovati. Ako susret s Bogom uključuje ova osećanja, ko će ga onda
svesno tražiti? Ko želi da doživi gubitak sigurnosti i osećaj
nestajanja?Ispitajmo malo pobliže neke epizode koje navodi Kalvin. Prvi
je slučaj proroka Avakuma. Poput Jova i Avakum je bio zbunjen problemom
zla i trpljenja. Svoj govor započinje plačom boli i tuge:Dokle ću,
Gospode, vapiti a ti nećeš da čuješ? dokle ću ti vikati: nasilje! a ti
nećeš da izbaviš? Zašto puštaš da vidim bezakonje, i da gledam muku i
grabež i nasilje pred sobom, i kako podižu svađu i raspru? Zato se
ostavlja zakon, i sud ne izlazi nigda, jer bezbožnik optječe pravednika,
zato sud izlazi izopačen. (Avakum 1, 2‑4)
Za ovom tužbalicom sledi poziv stražaru da čeka odgovor od Gospoda. Kad Bog odgovara i daje odgovor na žalbu, Avakum uzvikuje:Čuh, i utroba se moja uskoleba, usne mi uzdrhtaše na glas, u kosti mi uđe truhlež, i ustresoh se na mjestu svom. (Avdija 3, 16)
Pri susretu sa Gospodom,
Avakumov stomak se uskolebao a usne su uzdrhtale. Šta znači doživiti
osećaj raspadanja ili truljenja kostiju?Možda još pogodniji primer
čovekovog iskustva osećaja raspadanja nalazimo u susretu Isaije sa
Božjim veličanstvom. Isaija to opisuje sledećim rečima:Godine koje
umrije car Ozija vidjeh Gospoda gdje sjedi na prijestolu visoku i
izdignutu, i skut mu ispunjavaše crkvu.Serafimi stajahu biše njega,
svaki ih imaše šest krila: dvjema zaklanjaše lice svoje, a dvjema
lećaše.I vikahi jedan drugome govoreći: svet, svet, svet je Gospod nad
vojskama; puna je sva zemlja slave njegove.I zadrmaše se pragovi na
vratima od glasa kojim vikahu, i dom se napuni dima.I rekoh: jaoh meni!
pogiboh, jer sam čovjek nečistijeh usana, i živim usred naroda
nečistijeh usana, jer cara nad voskama vidjeh svojim očima. (Is. 6, 1‑5)
Isaijin odgovor započinje jaukom. Ovaj svečani jauk reflektuje doživljaj
osećanja kobne sudbine. U proročkim govorima, proročanstva bremena
(obavezno započinju sa jaukom, prim. prev.) uključuju objavu stašnog,
pretećeg Božjeg suda. Izgovaranje jauka nije pozitivno, već negativno;
to nije dobra novost, već loša novost. Koa što starozavetni proroci
koriste "formulu jauka" kao uvod u Božju osudu Izraela, tako je i Isus
koristi kao uvod u oštre osude fariseja svog vremena: "Teško vama
književnici i fariseji, licemjeri! Kako možete izbeći pakleni sud."
Govori jauka funkcionišu u kontrastu sa rečima blagoslova, kao što su
one izgovorene na Gori Blagoslova. Tako imamo suprotnosti, "blago vama"
‑ "jao vama" (tj. "teško vama"); blagoslov ‑ prokletstvo.Reči koje je
izgovorio u hramu su okrenute ka sebi. On izgovara Božji jauk ne u vezi
vanjskih neprijatelja Izraelovih, niti u vezi licemera oko njega, već u
prisustvu Božjeg veličanstva on izgovara prokletstvo za sebe ‑ "Jaoh
meni!" Ovim rečima Isaija izražava osećanje nevolje i bede. Čim se našao
u prisustvu Božjeg veličanstva, strah od smrti je došla na njega. On
kaže "jaoh" jer se oseća "uništenim" i "propalim". Vos o ovome
izjavljuje: "Ovo je osećaj, ne nekog straha, već moralnog
raspada".(12)Dakle, u Isaijinom slučaju, osećaj sopstvene propasti i
raspada prati njegovu viziju Božje svetosti. Za opis ovog iskustva bismo
mogli upotrebiti savremene izraze "raspad sistema", "nervni slom",
"razbijen k'o palačinka", "puk'o k'o tikva" i sl. Gubitak osećanja svoje
fizičke i duševne "integralnosti", (celovitosti) stvara nesigurnost i
nestabilnost. Da bi prevazišao ovo stanje osećanja, čovek gleda kako da
postane "ceo". Čovek teško podnosi pretnju od raspadanja. Božja svetost
manifestuje ovu pretnju do krajnjih granica.U Isaijinom iskustvu nije
teško utvrditi dezintegrišući faktor. Njegova slika o samome sebi
(self‑image) se rasturila kad je uporedio sebe sa apsolutnom svetošću.
Manifestacija Božje svetosti služi kao najbolji ikonoklast (borac protiv
ikona). U svom susretu sa Bogom, Isaija ne samo da shvata nešto o Bogu,
već shvata nešto i o Isaiji. Njegova vizija Boga nosi sa sobom novu
viziju o sebi. U ovom doživljaju Isaijin "ego" nije samo zadobio
modricu, on je smlavljen. I zato se on oseća "propalim".Realizacija sebe
(self‑realisation) koja prati osećaj dezintegracije je izražena rečima
gubitka osećaja sopstvene čistote. On kaže: "Jer sam čovjek nečistijeh
usana". Ovaj gubitak čistoće ima jednu očiglednu moralnu konotaciju. U
prisustvu Svetoga, Isaija se oseća prljavim. Osećanje nečistote je opšti
ljudski osećaj vezan za čovekovu krivicu. Kada, nakon praštanja,
osećanja krivice nestanu, ljudi često koriste takve izraze kao što su
"očišćen", "osvežen" ili "beo kao sneg". Osećanje čistote je pozitivno
moralno osećanje; osećanje prljavosti ili načistote je negativno
osećanje. Isaijino iskustvo ne bi poželeo nijedan hedonista (čovek koji
čezne za zadovoljstvima). Ovde se radi o iskustvu bola, ne
zadovoljstva.Interesantno je da susret sa svetošću nije ostavio Isaiju
sa stavom "svetiji od tebe". Njegovo obraćenje nije bilo u licemerstvo,
već iz njega. Ipak, u isto vreme, njegova svest o moralnoj devijaciji
nije se svela na samog sebe. Kada je Isaija shvatio da su njegove usne
prljave, njemu je istovremeno bilo jasno da se to stanje ne ograničava
samo na njega. On kaže: "jer sam čovjek nečistijeh usana, i živim usred
naroda nečistijeh usana". Isaija shvata u kontekstu traumatskog šoka, da
kontrast postoji ne samo između Boga i Isaije, već i između Boga i
čitavog čovečanstva. Isaija vidi sebe na strani nesvetog, nečistog,
prljavog.Naravno, Bog nije ostavio Isaiju u tom "jaoh" stanju. On ga
nije prepustio raspadu, dez‑integraciji. U izveštaju se dalje navodi
kako Bog dodiruje Isaijine prljave usne. Sa hramskog oltara je uzet
komad
užarenog uglja i njime su dotaknute Isaijine usne. Prikaz ove epizode je
odista pun nekog svečanog strahopoštovanja. Ovde se radi verovatno o
trenutku velikog bola. Isaija je bio podvrgnut očišćenju vatrom. Jednom
rečju, njegove usne su bile kauterizovane (spaljene). Iz bola, međutim,
proizilazi ozdravljenje, i Isaija napušta hram kao integrisana
(is‑celjena) ličnost.U Novom Zavetu se nalaze slični doživljaji vezani
za Isusove učenike. Na raspolaganju imamo nekoliko scena sa strahom,
koje mogu biti od koristi za naše istraživanje. Prva se odnosi na strah
u kontekstu pretećih prirodnih sila. I otpustivši narod uzeše ga kako
beše u čamcu, i drugi čamci behu snjim.I nasta velika oluja, i valovi
zapljuskivahu u čamac, tako da se čamac već punio.A on na krmi spavaše
na uzglavlju. I probudiše ga te mu rekoše; učitelju, zar ne mariš što
propadamo?I uastavši zapreti vetru i reče moru: ćuti, umukni. I presta
vetar, te bi tišina velika.I reče im: što ste tako plašljivi? Kako
nemate vere?I veoma se uplašiše, te govorahu jedan drugome: ta ko je
ovaj, da mu se i vetar i more pokoravaju? (Marko 4, 36‑41)Ova pripovest
opisuje čovekov doživljaj straha pred pretećim prirodnim silama. U njoj
se ljudi suočavaju sa olujnim nevremenom na jezeru, koje je ozbiljno
pretilo da ih uništi. Usred takve prirodne nepogode, ljudi su se, blago
rečeno, uplašili. Ali, kad je pretnja prirodnih sila ukljonjena, strah
je i dalje ostao prisutan. Umesto da je bio eliminisan ili, bar,
smanjen, sveopšti strah se povećao. Zaprepašćujuća manifestacija Isusove
moći je bila strašnija od oluje. Dakle, moć onoga, čija snaga nadilazi
prirodne sile je mnogo strašnija i opasnija od moći koja je nadvladana.
Ličnost, kada se radi o Svetoj ličnosti, izaziva veći strah od
bezličnog.Frojdova teza da se ljudi manje plaše ličnosti nego bezličnog
se dovodi u pitanje. Može se generalizovano prihvatiti da ličnosti ili
personalizovane prirodne sile manje straše ljude nego bezlične sile.
(Ideja se bazira na činjenici da, budući da smo i sami ličnosti, možemo
lakše komunicirati sa personalizovanim silama, jer već posedujemo obimno
iskustvo i doživljaje sa ličnostima i u izvesnoj meri razumevanje
njihovih odgovora.) Međutim, kada se ličnom doda kvalitet svetosti, ono
više nije na istom nivou sa nama. Možda se sve ovo može sumirati na
sledeći način: Nesveta ličnost ne mora biti zastrašujuća ili može biti u
izvesnoj meri. Nesveto bezlično zastrašuje više. Sveta ličnost
zastrašuje najviše. Malo drugačije izraženo, nesveta ličnost je
najpoželjnija, nesveto bezlično je manje poželjno, dok je Sveta ličnost
najnepoželjnija. Mi možemo razumeti i biti u stanju da se suočimo sa
nesvetim ličnostima (ljudima) ili nesvetim bezličnim (prirodom), ali
Sveta ličnost (božansko) nam je najstranija i najtuđija od svega. Mi
smo, zapravo, otuđeni tuđim. Mi smo toliko neslični Svetom da nas ono
plaši. Instiktivni čovekov strah od stranaca je još više izražen u
njegovom susretu sa božanskim.Dakle, kvalitativna moralna razlika koja
postoji između čoveka i Boga je daleko veća nego razlika između čoveka i
prirode. Njegovo otuđenje od Boga je daleko veće od otuđenja od prirode,
jednostavno zato što se u Bogu nalazi veći stepen "tuđeg" nego u
prirodi. Budući stvorenja, mi imamo zajedničkog sa prirodom. Ali,
kvalitativna razlika između Stvoritelja i stvorenja predstavlja
nepremostivu provaliju. Suštinski strani element u Bogu treba tražiti u
Njegovoj svetosti. Psalam 50,21 razjašnjava situaciju: "A ti pomisli da
sam ja kao ti. (Raz)obličiću te."