Čitate knjigu:

AKO POSTOJI BOG, ZAŠTO POSTOJE ATEISTI

ŽAN POL SARTR I AUTONOMIJA

SADRŽAJ>>

<<Predhodno poglavlje

Sledeće poglavlje>>

Dok je Fridrih Niče je izložio vatrenu, pomalo i poetičnu studiju autonomije, Žan Pol Sartr izlaže veoma analitičku studiju tog problema. Princip subjektivne volje je u srcu razumevanja egzistencijalizma. Objašnjavajući šta znači čuveni slogan: "Egzistencija prethodi suštini", Sartr kaže:Ateistički egzistencijalizam je mnogo logičniji. On govori da ako Bog ne postoji, onda postoji bar jedno biće u kome egzistencija prethodi suštini, biće koje postoji pre nego što može biti definisano bilo kojim konceptom, i da je to biće čovek, ili, kako Hajdeger kaže. ljudska realnost. Šta se misli kad se kaže da egzistencija prethodi suštini? To znači da, pre svega, čovek postoji, pojavljuje se na sceni, i, tek onda, definiše sebe. Ako se čovek, kako ga zamišlja egzistencijalista, ne može definisati, to je zato što je u početku on ništa. Tek kasnije će on postati nešto, i od sebe će načini on što želi da bude. Tako, ne postoji ljudska priroda, pošto nema Boga koji bi je zamislio. Ne samo da je čovek ono što zamišlja o sebi, on je samo ono što želi da bude nakon tog prodora u egzistenciju.(7)Za Sartra prvi princip egzistencijalizma glasi: "Čovek nije ništa drugo do ono što on pravi od sebe."(8) Čovek je autonoman. On mora izabrati šta da bira za sebe. Ovo uključuje, svakako, jedan strahoviti teret odgovornosti. U svom samo‑izboru, čovek bira za čitavo čovečanstvo. Njegova odluka nije doneta u izolaciji.U stvari, u stvaranju čoveka koji želimo da budemo, ne postoji ni jedno jedino delo koje u isto vreme ne stvara sliku čoveka kakav, po našem mišljenju, on treba da bude.(9)Sartr je bio ozbiljan u vezi tereta ili odgovornosti koje prate odluku. To je Božji teret. Gubitak Boga on naziva bolnim, i on nema vremena za klasičnu humanističku etiku koja se trudi da održi vrednosti i norme hrišćanstva bez njihove krajnje osnove, Boga. Čovek je slobodan uz nepostojanje Boga, ali tu slobodu Sartr vidi kao čovekovu osudu.Ako Bog ne postoji, mi nemamo vrednosti ili zapovesti kojim bi se mogli obratiti i koje bi opravdale naše ponašanje. Dakle, u svetlu vrednosti, mi nemamo izgovor za nama, niti opravdanje pred nama. Mi smo sami, bez izgovora.(10)Ponekad se čini da Sartr slavi čovekovu slobodu u autonomiji, a ponekad da je oplakuje. U svom delu Muve, Sartr ne izgleda toliko nesrećan zbog odsustva Boga. Naprotiv, Bog Jupiter, predstavljen kao odvratni bog muva, se pojavljuje kao preteća opasnost za čovekovu slobodu. Kada Orest otpada od Jupiterovog "stada", Jupiter ga zove nazad, preteći mu egzilom ako se ne vrati, i obećavajući mu mir ako se vrati. Orest odgovara:Tuđ samom sebi, znam. Van prirode, protiv prirode, bez opravdanja, bez utočišta, osim u samom sebi. Ali, neću se podvrgnuti tvom zakonu: osuđen sam da se povinujem samo svome. Neću se vratiti prirodi: hiljade je puteva koji vode k tebi označeno u njoj, ali ja mogu da sledim samo svoj put. Priroda se grozi čoveka, a ti, a ti, vrhovni vladaru bogova, ti se groziš ljudi.(11)Ovde Orest deklariše svoj Ustav. On negira Jupiterov autoritet. On vidi da svojom deklaracijom autonomije on zapečaćava svoju sudbinu."Ja sam osuđen da nemam drugog zakona osim svog." Osuđen da bude slobodan, Orest ne uživa u svojoj autonomiji. On nije poput tinejdžera koji se gubi kad je u pitanju labavljenje pravila. Sloboda je teret, ali on više voli da bude osuđen na autonomiju nego podčinjenost Jupiteru. Za njega ta sloboda može biti neprijatna, ali ne tako neprijatna kao biti pod vladavinom Jupitera. Jupiter je nemoćan da spreči Orestovu samo‑emancipaciju. On saopštava "tajnu bogova" Eristu:Kada se jednom sloboda rasprsne u duši nekog čoveka, bogovi protiv njega ne mogu ništa. Jer to je stvar ljudi, i na drugim je ljudima ‑ samo na njima ‑ da ga puste ili zadave.(12)Za Sartra, Bog predstavlja opasnost za autentični moral. Ako je Bog autonoman, onda čovek ne može biti. Negiranjem Božjeg postojanja, Sartr tvrdi da on stvara prostor za stvarnu slobodu i moralnost. On izjavljuje da odbacivanjem Boga čini moral mogućim. W. Luijpen, holandski katolički učenjak postavlja pitanje: "Možda je Sartrov moral baš ono što čini odbacivanje Boga neophodnim."(13)Mada postoji jasna razlika između Ničea i Sartra, kao i između Albera Kamia, Martina Hajdegera i ostalih egzistencijalističkih pisaca, kod svih njih se može primetiti slična sklonost za moralnom autonomijom u odnosu na Božanski suverenitet. Za Hajdegera, biće je autentično samo kad se manifestuje preko samo‑determinizma i samo‑projekcije. Čovek, iskušavajući "izbacivanje" svoje egzistencije (Geworfenheit), visi razapet između prošlosti i budućnosti. Da bi prevazišao teskobu koju takva situacija donosi, on mora sam krčiti svoju sudbinu. Autentična egzistencija se karakteriše slobodom koja se može održati samo van heteronomije (tj. tuđeg zakonodavstva).(14)Na taj način, atestički egzistencijalizam, sa svojim pogledom na autonomnu ljudsku slobodu, automatski sebe postavlja nasuprot hrišćanstvu. Njegovo razumevanje čoveka čini klasičnu teističku hipotezu o Bogu neodrživom. Svakako, niko ne može negirati argument da se Božji suverenitet i čovekova autonomija nalaze na nepomirljivim stranama polova. Ateisti su zaista u pravu kad tvrde da ukupna čovekova autonomija ne može biti u skladu sa Božanskim suverenitetom.Međutim, mada u vezi toga postoji prećutno slaganje između ateizma i istorijskog hrišćanstva, hrišćanin mora postaviti nekoliko pitanja. A naročito pitanje da li čovek može biti autonoman samo zato što se on tako deklariše. Na kraju krajeva, čovek može biti autonoman samo ako nema Boga. Ateisti se zalažu za nepostojanje Boga koristeći pretpostavku da takvog Boga ne može biti, jer je čovek autonoman. Ali ovo se može saznati, samo ako se dokaže da Bog ne postoji. (Ovde se radi o logičkom zakonu kontrapozicije, naime sud (A => B) je ekvivalentan sudu (ne B => ne A), prim. prev.) Izreći takvu tvrdnju znači zalagati se iz srca najpodlijih krugova. (Čovek može, takođe, postaviti pitanje, da li bilo koja osoba može biti autonomna u svetu u kome razne vrste ljudskih autoriteta neizbežno sputavaju takav stil samo‑vlašća.)Ateistički egzistencijalizam takođe tvrdi ‑ ali ne može dokazati ‑ da moralna autonomija nije neophodan preduslov za slobodu. Činjenica da je čovek biće sa voljom, tačnije, biće sa svojom voljom, je zaista ključna za njegovu egzistenciju kao čoveka a ne kao stvari, kao subjekta a ne kao objekta. Ali, da li se volja mora podići do nivoa autonomije, da bi se smatrala slobodnom? Da li je moguće da mi posedujemo slobodnu volju, a istovremeno stalno budemo pod Božjom vlašću?

<<Predhodno poglavlje

Sledeće poglavlje>>