Čitate knjigu:

AKO POSTOJI BOG, ZAŠTO POSTOJE ATEISTI

BIBLIJSKI POGLED NA SLOBODU I AUTONOMIJU

SADRŽAJ>>

<<Predhodno poglavlje

Sledeće poglavlje>>

Prema biblijskim kategorijama slobodne volje, čovek je stvoren kao slobodno, a ne autonomno biće. Čoveku je data sloboda, ali ne i autonomija. potpuna autonomija pripada samo Bogu. Čovekova sloboda je u granicama. U Edenu, on je uživao slobodu, ali to nije neograničena sloboda.I uzevši Gospod Bog čovjeka namjesti ga u vrtu Edemskom, da ga radi i da ga čuva.I zaprijeti Gospod Bog čovjeku govoreći: jedi slobodno sa svakoga drveta u vrtu;Ali s drveta od znanja dobra i zla, s njega ne jedi; jer u koji dan okusiš s njega, umrijećeš. (1 Moj. 2, 15‑17)Bog postavlja čoveka u rajskom vrtu. Čovek nije dobio ulogu roba bez slobode i autoriteta, već mu je data vlast nad celom zemljom. Čovek funkcioniše kao Božji vazal ili vice‑prezident sveg stvorenja. On je dobio slobodu, ali sa jednom restrikcijom: Čovek je slobodan, ali i odgovoran Božjem zakonu.Bibliski izveštaj o Adamovom padu nas podseća na zahtev za autonomijom.Ali zmija bješe lukava mimo sve zvijeri poljske, koje stvori Gospod Bog; pa reče ženi: je li istina da je Bog kazao da ne jedete sa svakoga drveta u vrtu?A žena reče zmiji: mi jedemo roda sa svakoga drveta u vrtu;Samo roda s onoga drveta usred vrta, kazao je Bog, ne jedite i ne dirajte u nj, da ne umrete.  A zmija reče ženi: nećete vi umrijeti;Nego zna Bog da će vam se u onaj dan kad okusite s njega otvoriti oči, pa ćete postati kao bogovi i znati što je dobro što li zlo.I žena videći da je rod na drvetu dobar za jelo i da ga je milina gledati i da je drvo vrlo drago radi znanja, uzabra roda s njega i okusi, pa dade i mužu svojemu, te i on okusi. (1 Mojsijeva 3, 1‑6)Scena prevare započinje pitanjem: "Je li Bog kazao?" Zmija postavlja pitanje o granicama koje su ograničavale na Adamovu i Evinu slobodu. U načinu na koji je postavljeno, pitanje ima nijansu ironije. Njime se sugeriše da je nedostojno Boga da ograničava Svoja stvorenja. Martin Luter komentariše:Ovde u stvari odgovaraju ove reči: "Da li vam je Bog stvarno zapovedio?" Ovde imamo primer strašne Sotonine drskosti, koji sa takvom ravnodušnošću i sigurnošću pronalazi nove bogove, negirajući istinitog i večnog Boga. To je kao da bi rekao: Pa vi ste zaista glupi ako verujete da je Bog dao takvu zapovest, jer nije Božja priroda da se toliko brine šta ćete jesti. A pošto se radi o drvetu poznanja dobra i zla, kako može biti da On ne želi da vi ne budete mudri?"(15)  Zmija je dovela u pitanje Božje poštenje. Ne samo da zmija postavlja pitanje o onome šta je Bog rekao, već se načinom na koji ga postavlja izvrće zapovest.  Ona kaže: "Je li istina da je Bog kazao da ne jedete sa svakoga drveta u vrtu?" Zmija je očigledno dobro znala da Bog nije stavio vrt bez ograničenja. Izvrtanje implicira zaključak da bez autonomije nema slobode. Kad Eva postaje sumnjičava, prigovarajući na njihovu slobodu, zmija postaje direktna. Ona sada ravno poriče Božje upozorenje rečima: "Nećete vi umrijeti." Drska i arogantna zmijina tvrdnja govori Evi da može biti neposlušna, bez ikakvih posledica. Zmija, poput Oresta sugeriše, da Bog nema moći da sprovede svoju pretnju. Vi niste nikom odgovorni, sledi jasno iz njene izjave.Potom dolazi zmijino obećanje, obećanje blagoslova koji dolazi sa autonomijom: Sicut erat dei ‑ "Bićete kao Bogovi!" Ovo je suština prvog kušanja ‑ biti kao Bog, nemati granica, ne biti obuzdan, ne ograničavati želje vladavinom drugog. Biti autonoman ‑ to je kušanje.Ironija je da poreklo humanizma koji zahteva deifikaciju čoveka, ne treba tražiti u kredu staro‑grčkog filozofa agnostičara Protagore, Homo mensura ("Čovek je merilo svih stvari"), već u zmijinom obećanju, Sicut erat dei. Humanizam nije izmislio čovek, već zmija koja je sugerisala da traženje autonomije mora biti dobra stvar.Zmijino obećanje nije ispunjeno. Adam i Eva nisu postali bogovi. Nisu dobili autonomiju. Ono što je sledilo, bio je tragični gubitak slobode koju su do tada uživali. Adamovim padom, čovekova sloboda nije porasla, već se smanjila. Traženje autonomije, međutim, nije prestalo. Ono se nastavilo čak do naših dana, istočno i zapadno od Raja.Zahtev za autonomijom studiran u izveštaju o Adamovom padu, dobija šire dimenzije u umu psalmiste. U drugom psalmu pesnik uočava zaveru, ne jednog čoveka ili žene, već udruženih sila političkih carstava ovog sveta. Psalmista se pita:Zašto se bune narodi i plemena pomišljaju zaludne stvari?Ustaju carevi zemaljski, i knezovi se skupljaju na Gospoda i na pomazanika njegova.  Raskinimo sveze njihove i zbacimo sa sebe jaram njihov." (Psalam 2, 1‑3)  Psalam počinje sa retoričkim pitanjem, pitanjem koje sugeriše zaprepaštenje takvom manifestacijom arogancije i ludosti. Scena opisuje masivnu zaveru da se odbaci autoritet Boga i njegovog Pomazanika. (Shvaćeno istorijski, "Pomazanik" se odnosi na budućeg Izrailjevog cara; shvaćeno proročki, na Mesiju, tj. Hrista.) Narodi su u stanju buntovništva i pobune. Ovaj bes se manifestira samitom "velikih", na kome carevi i vladari sveta stavljaju na stranu njihova razmimoilaženja da bi udružili snage protiv zajedničkog neprijatelja. Njihovi granični sporovi postaju nebitni pošto su odlučili da ujedine sile protiv najveće pretnje, Božjeg suvereniteta.Otkud to neprijateljstvo? Zašto carevi zveckaju mačevima? Odgovor je jednostavan: Oni preziru Božju vladavinu, jer ona ograničava njihovu slobodu. Dakle, njihov cilj je autonomija. Božja vladavina se upoređuje konopcima i lancima koji ih vezuju i sputavaju da slede svoje nezauzdane želje. Zato se spremaju tajna oružja, ratni brodovi izlaze iz brodogradilišta, otvaraju se nuklearni silosi, mobilišu se sve raspoložive trupe, jer čitav svet se uključuje u kosmički oslobodilački pokret. Sa infantilnom logikom deteta koje pokušava da ugasi vatreni plamen strukom sena, vladari se podižu protiv Božjeg suvereniteta.Odgovor Gospoda Boga Svedržitelja na ovu revoluciju nije bezuslovna pedaja, niti nesmotrene panične akcije, niti očajnička molba za pregovorima da bi se sklopilo primirje. Odgovor je: "Onaj, što živi na nebesima, smije se." Njemu je u prvom trenutku zabavna ta demonstravija kolektivne ludosti. Ali njegov smeh se ubrzo pretvara u ljutnju, mobilišući svoje snage da opravda svog Pomazanika.U biblijskoj istoriji možemo uočiti konstantne pobune protiv Božjeg suvereniteta i autoriteta. Posledica tih dela je ista kao posledica Adamovog pada. Gospod sudi pesničkom pravdom. Njegove kazne su isto takve. Zahtev za autonomiju ne proizvodi oslobođenje, već gubitak slobode. Novi Zavet opisuje palog čoveka kao sputano biće, kao roba svojih želja.Ako uopšte postoji paradoks u Svetom Pismu, onda je to pitanje slobode i ropstva. Paradoks glasi: Kad čovek želi da se pobuni protiv Boga, on dobija samo ropstvo. Kad čovek želi da bude Božji rob, on postaje slobodan. Sloboda se nalazi u pokornosti. Anglikanski pesnik Džon Don (John Donne) je to shvatio i napisao sonet:  Except You enthrall me, never shall I be free.("Samo ako me On zarobi, živeću u slobodi.")Isus je izazvao gnev fariseja rečima: "Ako vi ostanete u mojoj nauci, onda ste zaista moji učenici,I saznaćete istinu, i istina će vas osloboditi" (Jovan 8,31‑32). Isusova ponuda slobode nije odjeknula uzvicima: "Hošana!" Jevreji su bili uvređeni, tvrdeći da su već slobodni i da im oupšte ne treba oslobođenje. Isus odgovara: "Zaista, zaista, kažem vam, da je svaki ‑ ko greši ‑ rob greha" (stih 34). Isus locira čovekovo ropstvo u granicama selfa, u njegovim pokvarenim željama. Njihov protest on dočekuje rečima: "Ako vas, dakle, Sin oslobodi, bićete stvarno slobodni" (stih 36).Apostol Pavle razrađuje ovu temu u svojoj Poslanici Rimljanima: Jer kad smo srasli sa slikom njegove smrti, onda ćemo srasti i sa slikom njegovog vaskrsenja.To znamo, da je naš stari čovek raspet s njim, da bi grešno telo bilo obesnaženo, da mi više ne robujemo grehu.Jer ko je umro ‑ oprostio se greha. (Rim. 6, 5‑7)Ovde Pavle ukazuje na nepomirljive razlike sa farisejima. Dok su fariseji tražili slobodu u životu po Zakonu i razapeli Hrista, Pavle pronalazi slobodu u razapinjanju Zakona i živom Hristu.Zar ne znate da ste sluge onoga kome se pokoravate, kome se u pokornosti kao sluge predajete: ili greha za smrt, ili poslušnosti za pravednost?No hvala Bogu što ste jednom bili sluge greha, ali ste od srca poslušali primer nauke, kojoj ste predani;Pošto ste oslobođeni greha, stavljeni ste u službu pravednosti. (Rim. 6, 16‑18)  Za Pavla nema slobode u pobuni, već u ropstvu. Sloboda se nalazi u poslušnosti u Božjem prisustvu. On zaključuje: "Jer Gospod je Duh; a gde je Duh Gospodnji, onde je sloboda" (2 Korinćanima 3,17).Biblijski Bog ostaje i dalje ogromna pretnja za iluzije moralne autonomije. Rezultat toga je da iako čovek može biti ubeđen u istinitost Božje egzistencije, njegovi intelektualni stavovi ne mogu nadvladati moralnu potrebu da beži od istine. Čovekova pokvarenost je takva da bi on uradio sve što može, samo da omalovaži, obezvredi ili negira istinu.

<<Predhodno poglavlje

Sledeće poglavlje>>