 |
|
Čitate knjigu:
AKO POSTOJI BOG, ZAŠTO POSTOJE ATEISTI
FRIDRIH NIČE I SLOBODA
<<
Sledeće poglavlje
Ničeov konflikt sa
hrišćanstvom se često fokusira na hrišćanskom moralu. Njegova kritika
hrišćanstva nije bila toliko neprijateljski nastrojena ni u jednoj
oblasti, kao što je oblast morala. U "ropskom moralu" hrišćanstva on
vidi korene dekadencije koja je harala vremenom u koje je živeo. On
kaže: "Današnje hrišćane zadržava da nas spale na lomači ne njihova
ljubav, već impotencija njihove ljubavi."(1) Na drugom mestu kaže ovako:
"Hrišćanstvo je dalo Erosu da popije otrov; on nije umro od njega, ali
se pretvorio u porok."(2) Hrišćanska etika, naglašavajući poniznost i
sažaljenje, je lišila čoveka od izražavanja svoje slobodne volje,
stvarajući ono što Niče naziva "ropskom moralnošću". Ne postoji Bog koji
štiti slabe i osigurava pravdu, ali čovek uporno tvrdi da postoji,
čineći tako da slabost biva blagoslovena. Ali, pošto taj Bog u stvari ne
postoji, zašto bi se nagrađivala slabost i poniznost? Niče je podržavao
tezu, koja je preko Dostojevskog postala popularna: "Ako nema Boga, sve
je dozvoljeno!" Pol Rubiček komentariše:U "Zlim dusima"/od Dostojevskog/
Kirilov je ubeđen da nema Boga, i zaključuje: "Ako Bog postoji, sve je
njegova volja i od njegove volje se ne može pobeći. A ako ne, sve je ovo
moja volja i na meni je da pokažem svoju volju... Ako nema Boga, onda
sam ja Bog." Ili, kao što Niče kaže: "Ako postoje bogovi, kako mogu
podneti da i ja nisam bog? Zato, bogovi ne postoje..." Čovek, lišen
božanskog je primoran da teži za silama koje j e nekada smatrao
božanskim.(3)Da bi ispunio prazninu svemira bez Boga, svemira koji
karakteriče totalna negacija tradicije, morala i autoriteta (nihilizam),
Niče izbacuje opciju "biološkog heroizma". Tamo gde nema vrednosti,
čovek mora stvarati svoje. Sloboda se ne nalazi u
prilagođavanju ropskoj moralnosti. Vodeći moral dostiže pionir morala
koji živi hrabro. Niče kaže za tog pionira:Jer, veruj mi! ‑ tajna
najveće plodnosti i najveće radosti bića je: živeti opasno! Gradite
svoje gradove na padinama Vezuva! Šaljite svoje brodove u nepoznata
mora! Živite u sukobu sa svojim susedima i sa vama samima. Budite
pljačkaši i osvajači, sve dok ne budete mogli biti vladari i vlasnici,
vi ljubitelji znanja! Uskoro će proći vreme kad ćete biti zadovoljni
skrivenim životom poput jelena u šumi. Konačno, težnja za znanjem će
dosegnuti do svoga; ono će želeti da vlada i poseduje, i vi sa
njim.(4)Duh pionira doseže svoj vrhunac u Ničeovoj ličnosti "nadčoveka",
Uibermensch‑a, supermena. Taj nadčovek prevazilazi i istiskuje prisutne
slabosti neautentičnog čoveka. On ne živi podređen diktatima Drugog, već
u svojoj težnji za autonomijom on stvara svoje nove vrednosti. On
zamenjuje "ropsku moralnost" dekadentnog hrišćanstva sa "gospodarskim
moralom". Između nadčoveka i istorijskog hrišćanstva ne može biti mirne
koegzistencije. U Ničeovom sistemu, Božje postojanje se protivi
dostizanju autentične egzistencije. Hrišćanski Bog predstavlja
"kriptonit" koji bi bio fatalan za nadčoveka. Hrišćanski Bog mora umreti
da ne bi kastrirao potencijalnog autentičnog čoveka. U Tako je govorio
Zaratustra čitamo:A veliko će Podne biti, kada čovek bude stajao na
sredini svoga puta izmeču životinje i nadčoveka, i bude proslavljao kao
svoju najveću nadu svoj polazak ka večeri: jer je to put ka novoj
zori.Tad će taj što zalazi i odlazi i sam blagosiljati što je on onaj
koji prelazi; i sunce njegova saznanja biće u Podne."Umrli su svi
bogovi; neka od sad živi natčovek" ‑ to neka bude jednom o velikom
Podnevu, naša poslednja pouka! ‑(5)Dakle, hrišćanstvo sa svojom etikom
teonomije, Božje vladavine, je u koliziji sa čovekovim snom za
autonomijom, samo‑vlašću. Ako Bog postoji, čovek ne može biti zakon
samom sebi. Ako Bog postoji, čovekova volja za moć mora da ide vođena
Božjom voljom. Božji autoritet se ispostavlja kao nesavladiva pretnja za
aspiracije nadčoveka. Ako čovek hoće da bude slobodan u smislu
autonomije, onda Bog mora umreti.Ničeov lični stav prema Božjem
postojanju je bio tema mnogih diskusija. U paćeničkom Ničeovom životu
opet nailazimo na izvesnu proganjajuću ambivalenciju. U svojoj mladosti
on je sastavio pesmu "Nepoznatom Bogu" u kojoj on kaže:Moram te
upoznati, o Nepoznati, Ti koji istražuješ dubine moje duše, I strujiš
poput oluje kroz moj život.Ti si neshvatljiv, a ipak moj srodnik!Moram
te upoznati i večno služiti ti.(6)U svojoj mladosti, Niče je vapio da
služi Bogu. Očigledno je da je ovaj osećaj otpratio Ničea sve do
njegovog groba. Njegovi filozofski spisi ocrtavaju patetičnu borbu
"praćakanja protiv bodila" (Djela 9,5) koja je završila u ludilu,
zamenom identiteta sa Hristom. Naslov svog autobiografskog dela Ecce
Homo! (tj. "Evo čoveka!) pozajmljuje reči koje je Pontije Pilat koristio
kad je pokazivao Hrista razularenoj svetini. Nakon svog mentalnog sloma,
Fridrih Niče se potpisivao sa "Razapeti". Za Ničea, traženje autonomije
je završilo ludilom. On je svojim brodom zajedrio u nepoznatom pravcu i
doživeo brodolom. On je sagradio svoju kuću na padinama Vezuva, i
progutao ga je vulkan.