 |
|
Čitate knjigu:
AKO POSTOJI BOG, ZAŠTO POSTOJE ATEISTI
ČOVEKOVA TEŽNJA ZA AUTONOMIJOM
 <<Predhodno
poglavlje |
Sledeće poglavlje>>
Početkom šezdesetih godina ovog veka
jedan anglikanski svešenik je stigao u Sjedinjene Države na svoju prvu
posetu Americi. I dok je tako boravio u Filadelfiji, jedno poslepodne je
proveo obilazeći antikvarnice, obraćajući naročitu pažnju na uspomene iz
perioda Američke Revolucije. Čeprkajući tako, bezbrižno, u jednoj
plesnjivoj prodavnici iznenada mu pade u oči ishabani znak na kome se
nalazio slogan iz Rata za nezavisnost:We Serve No Sovereign Here!U ovm
simbolu američkog pogleda na slobodu ("Ovde ne služimo nikakvom Suverenu!")
on je otkrio stav koji u sebi sadrži prirođenu odbojnost prema pojmu
vladarskog autoriteta oupšte. Nacija koja ceni slobodu više svega, pa i
radije izabrati smrt nego lišiti se nje, mora zaista imati urođenu
antipatiju prema svemu što uključuje apsolutni suverenitet, uključujući
i Boga. Centralni motiv Novog Zaveta, Carstvo Božje, je koncept stran
bazičnom američkom razmišljanju. Monarhija, makar i sa Hristom na tronu,
ugrožava osnovne principe demokratije.Možda ta averzija prema
suverenstvu, koja je tako jako ukorenjena u američki mentalitet,
delimično objašnjava tendenciju u američkom crkvenom životu da svede
hrišćanstvo na izolovanu "duhovnu" ili "religioznu" sferu nacionalnog
života. Izgleda kao
da se radi o procesu sistematske kontrole kojom se sfera Božanskog
autoriteta polako ali sigurno ogranišava najedan dan u sedmici i na
jednu kulturnu instituciju. Biti nacija "pod Božjim vođstvom" ne znači
da su političke vođe pod Božjim vođstvom. Odvajanje crkve od države
predstavlja više od razdvaja poslova na dve zemaljske institucije
pozvane da služe Bogu u dve različite sfere. Pre bi se reklo da se radi
o odvajanju države i Boga. Kao posledica toga, Božji autoritet se
ograničava na "srca" religioznih ljudi. Političko pretvaranje se obilno
koristi kada se skidaju državnički šeširi pred Božanskim autiritetom u
govorima na izbornim kampanjama, ceremonijama inauguracije, ceremonijama
u Beloj kući i državnim
pogrebima. Vladini propisi i javni proglasi jasno obznanjuju Božje
postojanje, ali se priznavanje njegovog suverenog autoriteta sistematski
izbegava, svođenjem na sferu crkve. Božji suverenitet nije otvoreno
deklarisan na Višem Sudu ili u Senatu. Jedino carstvo koje bi naša
nacija mogla da podnese je ono izbrano na referendumu. Bogu ne pripada
snaga veta. Njegov autoritet nije suveren već se mora podrediti sudu
opšteg javnog mnjenja. Pravni sistem u Sjedinjenim Državama nije
determinisan pokušajem da se reflektuju Božanski principi pravde i
pravičnosti, već kao pokušaj da se zadovolje interesi raznih lobi grupa.
Kao što je Will Durant okarakterisao Aristotelovog Boga kao vladara koji
se dosađuje ništa ne radeći, koji caruje, ali ne vlada, tako i američka
civilizacija traži Boga koji caruje, ali nije istinski Suveren.Čak i u
krugovima religioznog evangelizma uočavamo naglasak na Hristu kao
spasitelju, a ne Hristu kao Gospodu. Poziv, zov na pokajanje se naziva
"molba" (engl. "invite"). Tamo gde Božji suverenitet traži pokajanje i
predavanje autoritetu njihovog Hrista, evangelisti učtivo "mole,
pozivaju" narod da se pokaje. Takav "poziv" nosi u sebi pravo da se
odbije bez ikakvih posledica. Takav poziv predstavlja opciju, ne
obavezu, jednu priliku, a ne dužnost. Ali Božje zapovesti nemaju RSVP
("Repondez, s'il vous plait" ‑ molim vas odgovorite; radi se o
uobičajenoj oznaci na pozivnicama, prim. prev.); čovek zaista ima snagu
da odbije božanski poziv, ali ne i pravo.U okviru američke civilizacije,
pitanje Božanskog suvereniteta se izbegava ne samo u sekularnoj sferi,
već i u religioznoj. Bog ne vlada po svom suverenom pravu, već se mora
obratiti narodu za savet i pristanak. Dok je nekada Protestantsko
hrišćanstvo rizikovalo kraj jedinstva hrišćana zbog devize Sola
Scritura, po kojoj Božji autoritet u Svetom Pismu treba da ima vodeću
ulogu, danas postoji duboka antipatija prema takvom autoritetu.
Liberalni profesor seminara zahteva "akademsku slobodu" kao opravdanje
za odstupanje od konfesionalnih standarda, a crkveni velikodostojnici
apeliraju na "živu tradiciju crkve" kao eufemizam za razvodnjavanje
biblijskih principa. Dok se autoritet apostola Pavla nekad smatrao
autoritetom koji počiva na Božanskom odobravanju, sada se on dovodi u
pitanje tvrdnjom da predstavlja samo izjavu jednog muškog šoviniste iz
prvog veka nove ere. Među mnogim feministima, Pavle se smatra
nepodnošljivom preprekom za žene koje traže "slobodu". Jednom rečju
moderni "liberalizam" podrazumeva revolt protiv Božjeg suverenog
autoriteta, pošto članovi crkve i države udružuju snage u uzajamnom aktu
kosmičke izdaje.U našim naporima da potražimo glavne faktore uticaja
koji su doveli do pada Božanskog autoriteta, moramo uzeti u obzir uticaj
evropskog egzistencijalizma na našu kulturu. Ljudi kao što su Niče,
Sartr, Kami, Hajdeger i ostali, su pružili najveći doprinos u oblasti
ljudskih sloboda i autoriteta.