Jednom prilikom Rolf Voldo Emerson je rekao: “Istorija, zapravo, ne postoji; postoji samo biografija.” Tomas Karlajl, njegov savremenik, uzvratio mu je rečima: “Proučavanje istorije nije ništa drugo do proučavanje života velikih ljudi i žena.”

Istorija jeste biografija. To se posebno odnosi na Bibliju. Uklonite ljude, i već nećete moći zamisliti snalaženje u Bibliji. Osim toga, Bibliju bi u tom slučaju bilo teško razumeti, pošto bi bila puna apstraktnih pojmova, stranih životu. Upravo je zahvaljujući ljudima Biblija povezana sa stvarnošću.

Primera radi, Prva knjiga Mojsijeva nije ništa drugo do biografija dvanaestoro ljudi, upakovana u istorijski izveštaj o Božjem delovanju na ovoj zemlji. Razmišljajte o tim ljudima. Pred vama su Adam i njegova tri sina, Kain, Avelj i Sit. Oni vas dovode do Noja i njegova tri sina, Sima, Hama i Jafeta. A onda sledi izveštaj o Avramu i njegovom sinu Isaku, posle koga dolazi njegov sin Jakov, pa potom njegov sin Josif. I to je to! To je osnovni pregled Prve knjige Mojsijeve.

Kada dođemo do Druge knjige Mojsijeve, vidimo da je to pre svega biografija jednog čoveka. Teleskopski objektivi Svetoga Duha odjednom se koncentrišu na jednu ličnost i ostaju na njoj kroz četiri knjige — od Druge do Pete knjige Mojsijeve. Kao što sada već znate, reč je o biografiji Mojsija, Božjeg sluge, koga je Bog izgradio u posvećenog čoveka koji se odrekao sebe.

Osećaš li ponekad blagu ošamućenost, suočavajući se s tim velikim biblijskim ličnostima? Pomišljaš li ponekad kako su ljudi i žene sa stranica Biblije, nekako, iskrojeni od drugačijeg tekstila i da tebe Bog nikada ne bi mogao upotrebiti onako kako je upotrebio njih? Sama pomisao da bismo ti i ja ikada mogli “praviti” istoriju zvuči gotovo besmisleno.

Međutim, kada o tome razmislite, zaključujete da bi Bogu bilo zaista teško da napravi istoriju bez ljudi. Osim toga, nikada ne smemo smetnuti s uma da Njegov plan nije bio završen s Mojsijem, niti s Davidom, Danilom, Jovanom Krstiteljem, Petrom, Pavlom ili Martom. Njegov plan još nije potpuno otkriven i sva istorija nije napisana, sve dok Njegov plan ne bude bio potpun i dok ne nastane trenutak od kada istorije više nema. Bog će do tog poslednjeg dana stalno koristiti ljude — careve i obične ljude, žene i muškarce, bogate i siromašne, hrabre i bojažljive.

“Pokušavam da, zajedno sa svojom ženom, podignem porodicu i da izvedem decu na put.”

To je divno. Najvažnija odluka za ceo život i zbog nje se nikada nećeš pokajati. Ali, kako ćeš postupiti u pogledu Isusa Hrista, dok razmišljaš o svom životnom pozivu?

“Na šta ti to, pastore, ciljaš? Hristos nije svakog čoveka pozvao da bude pastor ili misionar.”

To je istina, ali moglo bi biti da poziva baš tebe. Pa, koliko god nam to čudno zvučalo, to je cela poenta ovog poglavlja o pashi.

Poslušnost je glavna ideja, centralna komponenta 11. i 12. glave 2. Mojsijeve. Bog je progovorio; to su čuli neki ljudi i postupili po Božjim rečima. Zahvaljujući tome, Bog ih je upotrebio za svoj plan u tom istorijskom trenutku.

To je suština službe svim ljudima, bez obzira na kulturu i druge podele, ili suština ma kojeg Božjeg poduhvata: čuti šta On kaže, poštovati Njegov poziv, odgovoriti poslušnošću a posledice prepustiti Njemu. Ti bi to možda mogao izraziti na neuporedivo savršeniji način, ali misao time ne bi postala jasnija nego što jeste. Ovde je bitna suština; mi ovde govorimo o poslušnosti.

Evo, da vidimo kako poslušnost — ta prevažna komponenta — dobija prepoznatljiv oblik u 11. glavi 2. Mojsijeve. “A Gospod [beše rekao] reče Mojsiju: još ću jedno zlo pustiti na faraona i na Misir, pa će vas onda pustiti” (1. stih).

Gornjem stihu sam, u uglastim zagradama, dodao reči “beše rekao”, želeći da pojasnim hronologiju. Drugim rečima, Bog Mojsiju u toj glavi govori nešto što mu je doduše već jednom ranije rekao, ali se to uklapa u tok naših misli dok se udubljujemo u temu pashe. U Mojsijevom dnevniku, koji nazivamo 2. Mojsijevom, ili Knjigom Izlaska, te Božje reči ovde se najbolje uklapaju. Hajde da se podsetimo onoga što je Bog tom prilikom rekao Mojsiju:

Još ću jedno zlo pustiti na faraona i na Misir, pa će vas onda pustiti; pustiće sasvim, i još će vas terati. A sada kaži narodu neka svaki čovek ište u suseda svojega i svaka žena u susede svoje nakita srebrnih i nakita zlatnih” (1. i 2. stih).

Nije li vas ovo malčice zbunilo jer vam deluje pomalo čudno? Zašto je jevrejskim robovima zapoveđeno da od svojih egipatskih suseda traže srebro i zlato? Izrailjci toga još nisu bili svesni, ali Bog ih je pripremao za putovanje. Srebro i zlato bili su kao uzimanje novca iz bankomata, kad izlazimo iz grada. Kada o tome razmislite, ta “plata” bila je samo mršava nadoknada za preko četiri stotine godina ropskog rada u Egiptu.

Bog je unapred znao za kakvu svrhu će biti dato to srebro i zlato kada taj novi narod bude došao u podnožje gore Sinaj, u pustinji. Bog je već tada imao na umu nešto što nikome ni u snu nije dolazilo — svetilište, “šator od sastanka”, gde će Izrailjci osetiti neposrednu blizinu strašnog svetog Boga koji ih je izbavio.

U tom trenutku Bog njima nije rekao za šta će im ti plemeniti metali biti potrebni. Rekao im je samo: “Ištite”, i oni su tako postupili. To se zove poslušnost.

I Gospod učini, te narod nađe ljubav u Misiraca; i sâm Mojsije beše vrlo velik čovek u zemlji Misirskoj kod sluga faraonovih i kod naroda (3. stih)

Ohrabrujuće, šta kažete? Samo nekoliko glava ranije, čitamo o tome kako je Mojsije imao loš dan. Bivši pastir je na nišanu, na njega grmi car, a bezmerno ga mrze i izrailjske vođe. Ali, ovde čitamo kako on “beše vrlo velik čovek” u Egiptu, da su ga Egipćani

izuzetno poštovali. Od faraonovog dvora pa do čoveka na ulici, ljudi su govorili: “Evo, ovo je veliki čovek.”

Znate li zašto je to bilo tako? Zato što je Mojsije stajao potpuno sâm i što se uzdao u Boga (bio poslušan); eto zašto je Gospod učinio da on nađe milost kod njih. Gospod to vrlo rado čini. Sećate li se teksta iz Priča 16,7? Pominjali smo ga ranije. “Kad su čiji putevi mili Gospodu, miri s njim i neprijatelje njegove.” Primenu tog stiha ponovo vidimo u ovim veličanstvenim događajima.

Možda je to upravo ona poruka koja ti je danas potrebna od Gospoda. Možda si baš sada u svom poslu dospeo u ćorsokak; tvoje poštenje je sada na kocki i odlučio si da se ne kompromituješ. Svestan si da ljudi od tebe okreću glavu zato što beskompromisno stojiš uz Hrista. Želim da te uverim: ako u toj svojoj situaciji postupiš mudro i taktično, Bog će se pobrinuti da jednoga dana postaneš viđen i cenjen u očima onih koji su danas tvoji neprijatelji. Oni će poštovati tvoj stav zato što, samostalno, činiš ono što je pravo.

Sada, pošto je Bog Mojsiju u razgovoru rekao šta treba da kaže narodu, odnosno, pošto mu je rekao — “ti si veliki čovek u očima naroda”, Mojsije se ponovo uputio u faraonove odaje, na poslednji razgovor s faraonom. U toku tog razgovora visokog naboja Mojsije je faraonu izneo pet istina, koje je car bez razmišljanja odbacio (veliko iznenađenje).

I pomreće svi prvenci u zemlji Misirskoj, od prvenca faraonova, koji šćaše sedeti na prestolu njegovu, do prvenca sluškinje za žrtvnjem, i od stoke što je god prvenac. (5. stih)

Poruka faraonu je glasila: “Ovim si i ti obuhvaćen. Tvoj prvenac umreće tačno u ponoć.”

I biće vika velika po svoj zemlji Misirskoj, kakve još nije bilo niti će je kad biti. (6. stih)

Žalost koja će zahvatiti Egipat biće bez presedana. U prošlosti je bilo ratova, a biće ih i ubuduće. Egipat je upravo otrpeo devet pošasti, devet zala, a nacionalnih katastrofa biće i u budućnosti. Ali nikada više neće biti pogođen tako strašnim udarcem bola kao što će biti ovaj.

A kod sinova Izrailjevih nigde neće ni pas jezikom svojim maći ni među ljudima ni među stokom, da znate da je Gospod učinio razliku između Izrailjaca i Misiraca. (7. stih)

Onako kako je bilo i kod prethodnih pošasti, porobljeno jevrejsko stanovništvo biće pošteđeno.

I doći će sve te sluge tvoje k meni, i pokloniće mi se govoreći: idi, i ti i sav narod koji je pristao za tobom. I onda ću izaći. I otide Mojsije od faraona s velikim gnevom. (8. stih)

S tom poslednjom reči “I-Z-A-Ć-I”, Mojsije se okrenuo i iskoračio iz prostorije. Nije imao razloga da se izvinjava zbog poruke niti zbog siline kojom ju je izgovorio, jer, bila je to Božja poruka. Iznoseći poruku, Mojsije je bio nepobediv. Vreme za strpljenje bilo je isteklo i sada je došla okrutna i nemilosrdna najava predstojeće kazne. Bilo je to kao da je rekao: “Faraone, dovoljno dugo si se suprotstavljao Bogu. Izazvao si ga da deluje i On deluje. Došao si do kraja.

Izašavši iz faraonovih odaja, Mojsije se vratio Izrailjcima. Završio je sve što je imao s faraonom; faraon je od tog trenutka bio u Božjim rukama. Mojsije će svoju pažnju sada posvetiti izrailjskom narodu i pomoći mu da u tim strašnim trenucima razume Božja uputstva, pre nego što zauvek napusti Egipat. Upućivaće ih šta treba da rade i oni će sarađivati. To se naziva poslušnošću.

Gospod je, za početak, želeo da narod ustanovi jedan znak sećanja pa je rekao Mojsiju i Aronu: “Ovaj mesec da vam je početak mesecima, da vam je prvi mesec u godini” (12,1.2).

Od toga dana i nadalje, jevrejski kalendar biće uređen tako da odražava važnost veličanstvenog događaja koji je trebalo da usledi.

Kažite svemu zboru Izrailjevu i recite: desetoga dana ovoga meseca svaki neka uzme jagnje ili jare, po porodicama, po jedno na dom; ako li je dom mali za jagnje ili jare, neka uzme k sebi suseda, koji mu je najbliži, s onoliko duša koliko treba da mogu pojesti jagnje ili jare. A jagnje ili jare da vam bude zdravo, muško, od godine. (Stihovi 3-5)

Između ovaca ili između koza uzmite. I čuvajte ga do četvrnaestoga dana ovoga meseca, a tada sav koliki zbor Izrailjev neka ga zakolje uveče. I neka uzmu krvi od njega i pokrope oba dovratka i gornji prag na kućama u kojima će ga jesti. (6. i 7. stih)

Jedan od problema u vezi s čitanjem ovakvog teksta ogleda se u tome što je on nekima od nas više nego dobro poznat. Čitali smo ga, ili slušali, toliko puta da nam je već postao dosadan. “Znači, opet o toj pashi. Hajde da pređemo na neku dublju istinu.”

Ti i ja treba da se postavimo u položaj onih koji su uživo slušali Mojsijeve reči. Zamisli sebe u situaciji kada ta uputstva prvi put ulaze u tvoje uši. Imaj na umu da Jevreji nikada do tada tako nešto nisu radili. Nikada nisu pekli jagnje na naznačen način. Nikada do tada nisu skupljali krv u posudu za neku posebnu namenu. Nikada krvlju nisu škropili dovratnike na svojim kućama. Nikada nisu čuli za pojam “(kolektivni) izlazak”, a i ko bi? Kada se uopšte dogodilo da se ceo jedan narod za samo jednu noć spakuje i napusti zemlju u kojoj je proveo četiri stotine godina? Sve je to za njih bilo novo i sigurno je obezglavilo te uskoro slobodne — robove.

Zamislite pobožnu jevrejsku porodicu dok sluša Mojsija koji im prenosi Božja uputstva: “Treba da uzmete jagnje, svaka porodica po jedno. Pošto ste jagnjetu prerezali grkljan i ispustili mu krv u posudu, sačuvajte jedan deo te krvi. A onda uzmite grančicu isopa, umočite je u posudu s krvlju i njome poškropite dovratnike na obema stranama. Ako ne znate šta je to dovratnik, kada stanete u otvor svojih vrata i stavite ruke na obe strane, dodirivaćete dovratnike. Sada znate? Dobro, i sada treba da tom krvlju poprskate i gornju gredu, iznad otvora vrata. I još nešto: ta krv ne sme se naći nigde drugde, nego samo na tim mestima, da li ste svi razumeli?

Zastanimo i za trenutak razmislimo o tim uputstvima. Da li je postojao bilo kakav logičan razlog da se to radi s jagnjećom krvlju? Reći ćete: “Pa, Bog im je rekao da to urade.” To je tačno! To je odgovor. U tom trenutku to je bilo jedino što je trebalo da znaju. Nikakve moći nije bilo u isušenoj krvi zaklanog jagnjeta. A ipak je Bog, u svojoj nedokučivoj mudrosti, načinio plan koji je zahtevao samo jedno — poslušnost.

Bog Izrailjcima nijednom nije rekao da o tome treba dobro da razmisle. Nijednom im nije rekao da o tome međusobno porazgovaraju. Nijednom im nije rekao ni da tu zamisao odmere i vide hoće li na to pristati. Naprotiv, prosto im je rekao šta treba da rade i kada to treba da rade. A onda im je rekao i šta će biti rezultat njihove striktne poslušnosti Njegovoj zapovesti.

Jer ću proći po zemlji Misirskoj tu noć, i pobiću sve prvence u zemlji Misirskoj od čoveka do živinčeta, i sudiću svim bogovima misirskim, ja (sam) Gospod. A krv ona biće vam znak na kućama, u kojima ćete biti; i kad vidim krv, proći ću vas. (12. i 13. stih).

Zvuči li vam ovo nekako poznato? Da li se, kao ja, i vi sećate stare himne: “Kad vidim krv, proći ću, proći ću vas”? Bog im je, u suštini, rekao: “Večeras ću pohoditi Egipat. Napašću svaki dom u kome na ulaznim vratima nema krvi. Ali zato će na vratima moga naroda biti krv te će biti pošteđeni. Eto, to je moj plan. Ispoštujte ga.”

Kako je trebalo da Izrailjci jedu jagnje? Bog je imao neka posebna uputstva i za samo obedovanje: “A ovako jedite: opasani, obuća da vam je na nogu i štap u ruci, i jedite hitno, jer je prolazak Gospodnji” (11. stih).

Drugim rečima, trebalo je da budu spremni za putovanje. Njegova poruka je bila: “To nije obrok koji ćete jesti šetkajući se po kući, u pižamama. Morate biti spremni za pokret! Budite obučeni za putovanje i s obućom na nogama.” Obuća na nogama — unutra, u kući? Zar je to bilo na svom mestu? Jeste, ali u toj prilici! Trebalo je da Izrailjci budu spremni da brzo, odmah izađu iz kuće.

Sećate li se kad ste vaša porodica i vi, poslednji put, morali brzo da završite obrok? (“Pastore”, možda ćete reći, “to me podseća na svaki obrok u našoj kući.”) Recimo da negde morati biti u sasvim određeno vreme, pa je svako, izlazeći na vrata, morao na juriš da progura sendvič niz jednjak. O tome je ovde reč. Nije trebalo da bude odugovlačenja niti neobaveznog ćaskanja. Svi Jevreji, od mame i tate pa do poslednjeg deteta, trebalo je da budu spremni da izađu u trenutku kad za to dobiju znak.

Zašto? Zato što je Bog trebalo da učini nešto što će postati istorijski događaj, a da izrailjski narod bude deo tog istorijskog događaja. Bog im je, u suštini, saopštio: “Ja ću vas pozvati iz vaših domova i, posle više od četiri stotine godina, vi ćete krenuti na put, ne osvrćući se. Ja vas otkupljujem iz ropstva i zato ćete biti slobodni; istinski slobodni!”

Od onog značajnog dana do danas jevrejski narod će se sećati pashe. Te noći se zaista dogodila istorija; dogodila se zato što je narod verovao Božjem čoveku i poslušno postupio prema Božjem planu.

Zbog toga im je Gospod i rekao: “I taj će vam dan biti za spomen, i praznovaćete ga Gospodu od kolena do kolena; praznujte ga zakonom večnim” (14. stih).

Nastavljajući, Gospod im je izložio još neke pojedinosti. Posle toga im je rekao nešto što će morati da zapamte:

I kad dođete u zemlju koju će vam dati Gospod, kao što je kazao, držite ovu službu. I kad vam reku sinovi vaši: kakva vam je to služba? Recite: ovo je žrtva za prolazak Gospodnji, kad prođe kuće sinova Izrailjevih u Misiru ubijajući Misirce, a domove naše sačuva. (Stihovi 25-27)

Mnogo mi se dopada ovaj deo priče. Mislim da moju pažnju, u ovom trenutku, privlače nostalgična osećanja. Mi koji smo roditelji, ili deke i bake, imamo veoma važan zadatak pružanja pomoći svojim potomcima da shvate suštinu — zašto mi radimo ovo što radimo. Mi smo to shvatili na desetine puta.

“Tata, mama, zašto se mi molimo pre jela? Kod teta-Jelene nikada se ne mole, nego odmah počinju da jedu. Zašto mi to radimo?”

“Tata, zašto mi odlazimo u crkvu svake nedelje (svake subote)? Ne znam da li neko iz škole tamo odlazi.”

“Mama, kakav je to sok i keks, koje vi odrasli uzimate u crkvi? Šta vam to znači?”

“Deda, kako je ta devojčica znala da će jednoga dana postati misionar? Kako joj je to Bog rekao?”

“Bako, zašto ti svake sedmice odlaziš u tu kuhinju iz koje hranite one beskućnike? Zar za to ne mogu naći nekoga drugog?”

To su oni zvezdani roditeljski trenuci; to su klasične prilike za roditelje, pa nam Bog poručuje da treba za njih da budemo spremni. Kad vam se ukažu, ne propuštajte ih! Dobro promislite kakav odgovor dajete. Pitanje nemojte ignorisati, nego ga ozbiljno shvatite. Uzmite dovoljno vremena da im to precizno objasnite. Pomozite deci da razumeju razloge koji stoje iza vašeg hrišćanskog življenja i aktivnosti. Deca ne samo što to treba da znaju nego će, jednoga dana, i sami imati potrebu da to prenesu sopstvenoj deci.

Uputstvo koje je objavio Mojsije trebalo je preneti s naraštaja na naraštaj. Kad je Mojsije završio objavljivanje tih posebnih uputstava, Biblija kaže: “narod savi glavu i pokloni se. I otidoše i učiniše sinovi Izrailjevi, kako zapovedi Gospod preko Mojsija i Arona, tako učiniše” (27. i 28. stih).

Ovo poglavlje započeo sam raspravom o otvaranju uha za Božji poziv u životu i poslušnost tom pozivu. Kako ja vidim stvari, tema koja pulsira kroz ovaj deo Biblije jeste poslušnost, poslušnost, poslušnost.

Faraon nije bio — nije hteo da bude — poslušan. Zbog toga je, i sebe i svoj narod, izložio Gospodnjim sudovima. Međutim, Jevreji su otvorili uho za Gospodnju reč koja im je dolazila preko Mojsija i bili joj poslušni, uključujući i one najmanje pojedinosti. Zbog toga su doživeli slavno izbavljenje. Oni su pisali istoriju, dok je faraon postao istorija.

Neke od tih misli želeo bih praktično da primenim pre nego što bismo u hronologiji događaja krenuli dalje. Moje je lično ubeđenje da naš najveći problem nije u sferi razumevanja Božje volje; naprotiv, on stoji u sferi poslušnosti Bogu čija je to volja. Da budemo do kraja iskreni, kada se ti i ja osvrnemo na sopstveni život, ustanovićemo da ni izdaleka nismo toliko zbunjeni kad je reč o Božjoj volji, koliko smo uporni u odupiranju Onome koji usmerava naše korake. Naš problem nije u tome što nešto ne znamo; naprotiv, on je u tome što znamo, ali nismo voljni da postupimo po tom svom znanju.

To je ona osnovna borba u hrišćanskom životu. Jasna Božja istina uvek iznova izlazi pred oči našeg uma. Ona nam je dostupna; mi je čitamo, slušamo kako se tumači s propovedaonice, čitamo o njoj u hrišćanskoj knjizi ili slušamo na hrišćanskom radio ili televizijskom programu; osećamo kako nam Sveti Duh šapuće: Da, to se odnosi na tebe. Mi ga odlično razumemo, ali se odupiremo. Kad je situacija teška, kada nema sunca, skloni smo da kažemo: “Isplanirao sam to na drugačiji način.”

Dopustite da ovo dovedem u vezu s našim angažovanjem u Božjem svetskom programu. Pitanje koje mi obično dopire do ušiju glasi: “Kako mogu znati da Bog baš od mene očekuje da se angažujem u služenju svim društvenim slojevima i svim rasama?” Međutim, sledeće pitanje je možda bliže stvarnom stanju stvari: “Kako mogu znati da Bog to od mene neočekuje?”

To pitanje treba da postavimo sebi na nekoj od prekretnica svog života — možda na više prekretnica. Tako možemo reći: “Dobro, pastore, ne poziva Bog svakog čoveka na taj zadatak.” To je meni jasno. Ali mi ovde ne raspravljamo o tome. Ne govorimo o svakom čoveku pojedinačno. Pitanje glasi: Kako (ti) znaš da On tebene zove?

Hoću da vam kažem pošteno: takva pitanja, kao tinejdžer, nikada sebi nisam postavljao. Radio sam sve po svom, išao nekim svojim putem, tako da mi je to, naime, za kakve svrhe bi Bog možda hteo da upotrebi moj život, bilo poslednje što bi mi padalo na um. Iskreno, za to nisam bio zainteresovan. Međutim, dosta godina kasnije, kao mladić u vojsci, daleko od svoje zemlje, živeći u barakama, našao sam se okružen neverovatno teškom izopačenošću, i tada je Bog počeo da me pokreće, a potom i da me goni.

Prvo što mi je Bog pokazao bila je potreba; Njome sam bio okružen! Svuda oko mene, na sve strane, nalazili su se ljudi koji jednostavno nisu znali za istinu. Zbog tog neznanja živeli su među ološem, u uslovima bolesti i očajanja izazvanog grehom. Počeo sam da razmišljam: Čoveče, pa neko bi ove ljude trebalo da informiše. Tako, bez tuša i fanfara, malo-pomalo, počeo sam s takvom aktivnošću unutar svoje male uticajne sfere.

I, evo šta se dogodilo. Čudo nad čudima; neki ljudi su počeli pozitivno da uzvraćaju. Sasvim iskreno, u to nisam mogao da poverujem. Različiti ljudi — kad sam im govorio o Božjem rešenju za greh i Njegovoj ponudi spasenja u Hristu — verovali su mi. Oni su praktično primili poruku i njihov život počeo je da se menja. Prešli su iz mraka u svetlost. Neki su to učinili gotovo istog trenutka.

Svest da bi On MENE mogao upotrebiti

Drugi korak bio je kad sam, radeći, otišao izvan svoje sfere uticaja i otkrio da bi me Bog i zaista mogao upotrebiti. Mene! On je, ispostavilo se, mogao da me uzme kao oruđe, alatku i upotrebi kao nekoga ko je deo Njegovog plana. Kakvo je to bilo otkriće za mene! A što me je još više iznenadilo, bila je činjenica da je to bilo pravo zadovoljstvo. Taj rad nikako nije bio naporan. Nisam mogao da verujem da je to tako divno i da me tako ispunjava.

Svest da bi to moglo biti moj životni poziv

Treći korak nastupio je kad sam, pred Gospodom, počeo glasno da razmišljam kako bih ja to mogao raditi kao životni poziv, s punim radnim vremenom. Rekao sam: “Gospode, ako si me Ti, u svojoj blagodati, pripremio i naučio da ovo radim uz svoje druge poslove i ako, radeći taj posao, stičem tako mnogo radosti i zadovoljstva, možda želiš da to postane moj stvarni životni poziv. Da budem iskren, to bi za mene bila velika promena, a ako je to i Tvoja želja, Gospode, ja sam ti na raspolaganju.”

Svih tih meseci, dok se taj proces odvijao u mom životu, nijednom nisam doživeo neko tajanstveno, neuhvatljivo, varljivo iskustvo. Ni jednom nisam, gledajući u nebo, video na oblacima ispisane reči “Idi, propovedaj”. Nijednom nije udario grom, nije bilo nikakvih noćnih utvara; niko nije na mene polagao ruke i prorokovao. Nisam čuo glasove niti sam osetio bilo kakve žmarce. Ništa se od toga nije dogodilo. Bilo je to samo tiho, spokojno uverenje, koje je u mojoj duši stalno raslo, raslo i raslo. Posredstvom okolnosti mog života, preko svoje Reči i svojim tihim glasom u mome srcu, Gospod kao da mi je govorio: “Želim da te upotrebim i zato treba na odgovarajući način da isplaniraš svoj život. Potrebno je da svoj život, svoj brak i sve svoje porodične planove prilagodiš tom mom poslu.”

Posle toga je počeo da mi otvara vrata, jedna po jedna. Nikada ni kroz jedna od njih nisam morao da uđem silom. Otvorila su mi se jedna vrata, posle njih druga, pa treća i sledeća. A onda, pre nego što sam toga zaista postao svestan, našao sam se u propovedničkoj školi (baš u njoj, od svih drugih škola). A onda sam stajao pred Božjim narodom, učio i propovedao Božju reč. Ceo postupak kao da je bio prostrt preda mnom. Nijednom prilikom nisam pokušao da nešto sprovedem na silu.

To što se događa nešto je najnormalnije na svetu. Ali, najteži deo celog postupka je onaj prvi, prvi korak. To je trenutak kada sa sebe stresaš pospanu obamrlost i sebi postavljaš ono pitanje: Kako znam da On ne želi da (ja) sarađujem u nekom od vidova profesionalne hrišćanske službe? Kako to znam? Šta ako On za mene ima nešto na umu? Jesam li voljan da ga čujem? Jesam li na raspolaganju? Jesam li voljan? I eto, opet, to je stvar poslušnosti.

Pre mnogo godina, sećam se, čitao sam knjigu autora misionara Dona Hilisa. Naslov knjige bio je Ne osećam da sam pozvan (hvala Gospodu za to!). Bilo je to mali “direkt” (udarac u boksu) zadat celom konceptu po kojem moraš nešto da osećaš, nešto poput svete drhtavice, da bi tek posle toga preduzeo prvi korak u pravcu karijere propovednika jevanđelja.

Otvoreno rečeno, poslušnost obično uopšte nije nešto što se oseća. Bilo je perioda kada mi nije bilo milo da propovedam. Bilo je dana kada stvarno nisam bio raspoložen da uđem u učionicu ovde, na seminaru. Bilo je perioda kada nisam želeo da budem veran bračnom zavetu. Bilo je i perioda kada mi nije odgovaralo da izađem u susret bratu ili sestri u nevolji, i onda kad sam imao čime da pomognem. Ali, reći ću vam: Nikada nije bilo stvarno važno kako sam se osećao. Moja osećanja će se menjati iz dana u dan, a možda i iz sata u sat, kao naše ovdašnje vreme. Moja osnovna, najvažnija potreba je da, jednostavno, budem poslušan Božjoj otkrivenoj volji.

Onim Izrailjcima možda baš nije bilo milo da u mračnoj noći prve pashe prskaju jagnjećom krvi prečke i dovratnike na ulazu u svoje domove. Oni svakako nisu razumeli Božje razloge. Nisu imali pojma da to ukazuje na budućeg Mesiju, koji će sopstvenom krvlju platiti dug greha i umreti za grehe sveta. Oni su to, eto, učinili; poslušali su zato što su verovali Gospodnjoj reči. Postupili su prema datim uputstvima, iako nisu razumeli odgovore na sva pitanja koja počinju sa “zašto” i “zbog čega”.

Nekoliko sati kasnije, svakako im je bilo veoma drago što su tako postupili. Poslušnost se uvek isplati.

A oko ponoći pobi Gospod sve prvence u zemlji Misirskoj od prvenca faraonova koji šćaše sedeti na prestolu njegovu do prvenca sužnja u tamnici, i što god beše prvenac od stoke. (12,29)

Da li nam ovo zvuči nekako neprijatno poznato? Tačno, to je baš ono što je Bog ranije rekao da će se dogoditi. On drži svoju reč. Nije prevideo nikoga od onih koji nisu bili pripremljeni, pa ni samog faraona. Biblija nas izveštava da “usta faraon one noći, on i sve sluge njegove i svi Misirci, i bi vika velika u Misiru, jer ne beše kuće u kojoj ne bi mrtvaca” (30. stih).

Ne vredi vam da u ovo ne verujete. Možete li to čuti? Samo oslušnite. Naslikajte to na platnu svoga uma. Jedan engleski prevod (NIV) prikazuje taj događaj kao “glasno naricanje”. Bila je to jeziva, sablasna noć, noć smrti. Smrt je bila na terenu; obuzela je celu zemlju.

Šta se događalo u Gesemu? Izrailjci su bili na nogama; jeli su pečenu jagnjad i gorko zelje i slušali stravično naricanje po celoj zemlji. Među Jevrejima svi su bili živi. Mogu da zamislim mame i tate kako svoje prvence grle i obasipaju suzama zahvalnosti Bogu. “Hvala Bogu što si mi živ, sine! Hvala Bogu što smo pošteđeni!” Ljigavi prsti smrti napadali su kao stravična pošast, ali nisu dotakli ni jednog jedinog pripadnika Božjeg naroda.

Biblija kaže da u Egiptu nije bilo kuće u kojoj bar neko nije umro. Zamislite to! Kako je bila potresna ta noć! To je nešto što ne mogu potpuno da shvatim.

U 31. stihu stoji kako je ožalošćeni faraon pozvao Mojsija i Arona. Možete li ga vizuelno predstaviti? “Dovedite ovamo odmah Mojsija i Arona!”

[Faraon] reče: ustajte, idite iz naroda mojega i vi i sinovi Izrailjevi, i otidite, poslužite Gospodu, kao što govoriste. Uzmite i ovce svoje i goveda svoja, kao što govoriste, i idite. (31. i 32. stih)

“Odlazite! Čistite se! Ponesite sve! Ništa ne čekajte! Uradite baš onako kako ste rekli.”

Faraon, u stvari, nije bio jedini koji će ih terati da idu. Biblija izveštava: “I Misirci navaljivahu na narod da brže idu iz zemlje, jer govorahu: izgibosmo svi” (33. stih).

Nikome nikada nije toliko pomagano da spakuje svoje stvari kao Izrailjcima te noći. Pošto su poslušali i bili spremni za pokret kad je došao poziv, Izrailjci su odmah krenuli na put napuštajući Egipat. Kakva je to bila noć! Ulice je ispunjavalo ogromno mnoštvo naroda; koračali su prema granici, dok su tamom odjekivali prigušeni jecaji i vriska tugom ojađenih Egipćana. “I otidoše sinovi Izrailjevi iz Ramese u Sohot, oko šest stotina tisuća pešaka” (37. stih).

Ako bismo tom broju dodali žene i decu, mnogi eksperti za Stari zavet navode brojku od oko dva miliona ljudi. Dva miliona! Pomislite samo na logistiku. Niko nije imao nikakav plan za podelu sledećeg obroka. Pomislite samo na sanitarne probleme. Na probleme ishrane i zdravstvenog zbrinjavanja. Na različite oblike nužne zaštite. Niko nije imao pripremljene strategije za rešavanje nepredviđenih situacija. Izrailjci su jednostavno krenuli. Oni koji su još bili kadri da o tome razmišljaju, te neverovatne, jezive noći, morali su ovako rezonovati: “Ako Bog može da nas sačuva od smrti koja besni svuda oko nas, ovde u Egiptu, onda nas On sigurno može zbrinuti i na ovom putovanju u noć.” Poslušnost rađa takvu veru.

I ovom prilikom, ti i ja imamo drugačiji pogled na stvari budući da smo čitali Knjigu. Oni nisu. Te Knjige u ono vreme nije bilo. Nijedan narod u istoriji do tada to nije radio; bilo je to zaista prvi put u celokupnoj ljudskoj istoriji. Tada nije bilo geografskih karti, nije bilo nikakvog ugovornog dokumenta, patent-fascikle sa alkama, sa fotokopiranim uputstvima korak po korak, s naslovom Priručnik za Izlazak. Ništa se tada nije garantovalo osim prisutnosti živoga Boga, predstavljenog u pastiru Mojsiju, koji je koračao sasvim napred, ispred najvećeg stada koje je iko ikad vodio.

On je pravio istoriju, a pravili su je i svi oni. Mnogo vekova kasnije, potomci toga naroda i dalje će pevati o toj neverovatnoj noći i Bogu koji je izbavio svoj narod:

Jer si pogledao na muku otaca naših u Misiru, i viku njihovu čuo si ... I učinio si znake i čudesa na faraonu i na svim slugama njegovim i na svem narodu zemlje njegove, jer si znao da su obesno postupali s njima; i stekao si sebi ime, kao što se vidi danas. (Nemija 9,9.10)

Napuštajući te noći svoje domove i sve što im je bilo poznato, idući za Gospodom u jednostavnoj veri i poslušnosti, te porodice nisu imale pojma da stvaraju istoriju. Nisu imale predstavu kako će njihovi pra-pra-praunuci pevati o tom događaju, što samo treba da vam pokaže da nikada ne možete znati kakva će čuda proisteći iz jednostavne poslušnosti. Prihvatanje onoga što Bog traži i nastupanje u veri na Njegovu zapovest ima nemerljiv, neproračunljiv uticaj i na vreme i na večnost.

Kako je uopšte izgledalo kad su oni krenuli? Mnogi od nas zamišljaju da će, ako stvarno iskoračimo u veri i krenemo da sledimo Boga novim stazama i u nova poprišta akcije, život postati jadan i težak. Govorimo sebi: “Zamisli, ako stvarno pristanem na Njegov plan i stavim sebe na raspolaganje, biće to vrlo teško. Biće tegobno i mučno. Moraću da napustim sve ono što znači udobnost, sigurnost, sve što mi je blisko i poznato i da se otisnem u pustinjske krajeve.”

U 105. psalmu Psalmista nam omogućava da, što se tiče predmeta Izlaska, zavirimo u pojedinosti koje Mojsije (onako prezauzet obavezama) nije imao vremena da upiše u svoj dnevnik “Izlazak”.

Izvede Izrailjce sa srebrom i zlatom, i ne beše sustala u plemenima njihovim. (37. stih)

Upravo su u takvom duhu Izrailjci krenuli. U svem tom ogromnom mnoštvu niko, baš niko se nije ni spotakao. Među celim tim mnoštvom nije bilo nikoga ko je bio slab. Svi su bili spremni za putovanje. Bog ih je sačuvao i dao im zdravlje i izdržljivost za put.

Obradova se Misir izlasku njihovu, jer strah njihov beše na nj pao. Razastre im oblak za pokrivač, i oganj da svetli noću. (38. i 39. stih)

Bog je o njima stvarno izvanredno brinuo; vodio je njihov put i osvetljavao ga pred njima.

Prelepo, zar ne? Umesto tuge i straha, ta noć bila je obeležena radosnim ushićenjem. Vetar je nosio prijatni miomiris slobode. Kako rado pevamo himnu: “O, kad bi hiljadu grla zapevalo u čast mome slavnom Otkupitelju.”[1] Ako mislite da te reči dobro zvuče, šta

kažete na ove: “O, kad bi dva miliona grla zapevalo!” Te glasove ste mogli čuti kako odzvanjaju daleko, u udaljenim delovima prazne pustinje, dok je Mojsije koračao prvi, a sledilo ga radosno mnoštvo. Podizali su se veliki oblaci prašine dok su Jakovljevi potomci odlazili iz Egipta, daleko od svojih okova i ropstva. (Smešim se, dok ovo pišem, i razmišljam: Tako je! Kako je bilo prelepo tako putovati!)

Setite se samo toga dana ili noći kad si upoznao ili upoznala Gospoda Isusa kao svog Spasitelja. Možeš li ponovo da dozoveš osećanja tih trenutaka? Sećaš li se kad su ti prijatelj ili prijateljica izneli radosnu vest o Božjem rešenju za greh i o Njegovoj ponudi večnog života? Sećaš li se trenutka kad si shvatio, shvatila da je to stvarno bilo namenjeno tebi? Sećaš li se kad je taj pastor, ili učitelj, objasnio jevanđelje i kada je ono prvi put u tvom životu dobilo smisao? Sećaš li se kad su u tvojoj sobi, tvoj tata ili mama sedeli s tobom i objašnjavali ti istinu o grehu, Hristu i večnosti i kad si rekao: “Da li je noćas ta noć”?

Da li je to iskustvo bilo oporo, mučno? Priznaćeš, napustio si sve što ti je bilo drago i poznato u Egiptu, ali ne zaboravi da si tom prilikom ostavio i svoje okove! Ostavio si za sobom godine svog ropstva, a onda počeo da osećaš ukus Božje brige i staranja. Počeo si da piješ iz dubokog studenca Njegove blagodati. Ništa nikada do tada nije imalo tako prijatan i tako osvežavajući ukus.

Ali to, prijatelju, nije sve. Njegov plan ide znatno dublje od izvođenja iz Egipta. Plan da te dovede u svoju porodicu bio je Plan A. Plan da te dovede u okrilje svoje volje, za ceo tvoj život — to je Plan B. Možda su baš tu, dok čitaš ove reči. Našao si se u trenutku kada treba, sledeći Boga, da zakoračiš na nepoznatu teritoriju, tamo gde nikada ranije nisi bio. Ako na to budeš gledao očima starih Jevreja, i ti si na potezu da stvaraš istoriju.

Pre više godina, sećam se, govorio sam pred velikim skupom mladih u konferencijskom centru Forest Houm u Južnoj Kaliforniji. Slušaoci su bili od uzrasta srednjoškolaca prve godine do univerzitetskih studenata druge godine. Bilo je izuzetno. Mladi nisu došli na zabavu ili igranje, iako je i zabava bila na dnevnom redu. Doneli su sa sobom Biblije, sveske i naoštrene olovke. Želeli su da kopaju po Bibliji. Bila je to jedna od onih prilika kada sam kao govornik osetio kako slušaoci upijaju. Teško je to objasniti ukoliko niste, kao učitelj, bili u takvoj ulozi, ali to je iskustvo koje se nikada ne zaboravlja. Ta grupa je ličila na veliki žedni sunđer koji samo upija, i izvlači iz mene i iz Reči sve više i više.

Iako su slušaoci bili mladi, temperamentni, mi uopšte nismo govorili o propovedanju jevanđelja svim ljudima, niti o hrišćanskoj službi, nego smo kopali kroz Nemijinu knjigu, ozbiljno se baveći načelima rukovođenja i poslušnosti Hristu. Kasnije, pristupio mi je jedan mladić i rekao: “Pastore, moram s Vama o nečemu da razgovaram.”

Seli smo na jedno tiho mesto, i tada je on rekao: “Ne znam, ja ... imam neko neobično osećanje. Gotovo je čudno, ali mislim da Bog hoće moj život.” Pogledao je u mene, želeći da se uveri da sam razumeo. Suze su počele da mu naviru u očima.

“Da, da, a znate, ipak moram da saznam kakav je Njegov plan.” Iznenada, počeo je da jeca. Bio je toliko savladan osećanjima da gotovo nije mogao da govori. Pružio sam ruku i zagrlio ga. “Slušaj”, rekoh, “večeras nemoj prisustvovati našem času pitanja i odgovora. Skloni se i budi sâm s Bogom.”

“Samo reci Bogu ono što si ispričao meni”, rekoh. “Zatraži da ti pomogne da razumeš ono što ti govori. Zatraži da ti pokaže svoj plan za tvoj život.”

Rastajući se s njim tog petka uveče, gledao sam ga kako odlazi stazom u mrak, da bi bio sâm sa svojim Gospodom. Prišao mi je rano, sledećeg jutra, dok smo sedeli oko vatre. “Znate li šta ima novo?”, reče, ozbiljnog lica. “Bog želi da budem lekar-misionar.”

Stavio sam mu ruku oko ramena i držao ga tako nekoliko sekundi. “Pa to je fantastično”, rekoh mu.

Gledao je tako ozbiljno i uplašeno, da sam se, zamalo, nasmejao. “Nikako, mladiću. Ti si apsolutno na pravom putu. Cela tvoja karijera dobiće sada novu dimenziju.”

Na istom seminaru prišao mi je jedan čovek četrdesetih godina. Nije pripadao grupi mladih, ali je došao znajući da će to biti seminar ozbiljnog proučavanja biblijskih istina, gde će imati vremena da razmisli o nekim problemima svog života. Bio je vrlo uspešan direktor osiguranja, čije su odgovornosti pokrivale ogromno područje južne Kalifornije.

“Pastore”, rekao mi je, “Bog se stvarno meni obraća. Mislim da potpuno menja moj pravac života. Mislim da želi da me upotrebi negde izvan Sjedinjenih Država.”

Kasnije sam od nekih njegovih prijatelja saznao da je njegov život posle tog vikend-seminara krenuo u sasvim novom pravcu. Ono što me je toliko zadivilo u vezi s tim zbivanjima bila je činjenica da ja nijednom nisam pomenuo predmet rada u misijama u svetu. Pitanje koje smo obrađivali bila je poslušnost. I tako, od kad su ljudi praktično počeli da se prepuštaju Gospodu i da mu poveravaju svoj život da ga On usmerava, mnogo se toga dobrog počelo događati. Pred njima su se otvorili novi pravci i novi putevi, kako se uostalom dešavalo i mnoštvu Jevreja koji su u noć prve pashe izlazili iz Egipta.

Šta je s tobom? Možda nijednom do sada nisi razmišljao o mogućnosti da Bog ima određeni cilj za tvoj život, nešto izvan normalnog uobičajenog načina života, kojim danas živiš. Razmisli Zašto te ne bi On pozvao u neki od vidova profesionalne službe u svom delu? Ako na to nemaš odgovor, predlažem ti da to pitanje ponovo razmotriš.

To ste ranije verovatno već čuli, a to je danas jednako tačno kao onda kad je prvi put bilo izgovoreno. Nakon što se napišu sve istorijske knjige i nakon što vreme ode u nepovrat, sa ovog sveta ostaće samo dve stvari, i samo su dve stvari večne: Božja reč i ljudi. Veoma je moguće da On želi da oba ova predmeta studiraš tokom celog svog života. To nećeš moći da znaš, ako ga ne pitaš.

Želiš li da ti dam savet? Neka to postane tvoj plan. Neka redovan sastavni deo tvog života molitve bude da tražiš od Njega odgovor: “Gospode, da li sam ja u središtu Tvoga plana? Želiš li i dalje da me koristiš u ovoj ulozi? Imaš li na umu za mene bilo šta drugo, na bilo kom drugom mestu? Ja ti, Gospode, stojim na raspolaganju. Spreman sam da Ti promeniš celokupno moje gledanje na život.”

On bi ti mogao reći: “Sine moj”, ili “Kćeri moja, ti se nalaziš upravo tamo gde želim da budeš. Uzdaj se u mene i radi posao koji sam ti poverio. Ja ću te blagosloviti i upotrebiti.”

A onda bi On, takođe, mogao reći: “Da, pošto sam sada konačno zadobio tvoju pažnju, želim da te upotrebim tamo gde sam odlučio. Neka ti obuća ostane na nogama; pripremi se da u bilo kom trenutku kreneš na put. Hajde, idemo, da stvaramo istoriju!”

[1] Charles Wesley: “O for a Thousand Tongues” (n.d.)

< 10. Poglavlje Sadržaj 12. Poglavlje >