Biblija govori o četiri velika razdoblja čudâ. Tri su se već dogodila, dok četvrto tek treba da nastupi. U tim razdobljima večni Bog se, moćnim ispoljavanjem svoje sile, umešao u tok vremena i prostor. Prvo razdoblje čudâ vezuje se za Mojsijevo vreme. Drugo, za vreme proroka Ilije. Treće, kad je Isus, kao Bogočovek, hodao našom planetom. Preostaje još jedno područje, u budućnosti. U to vreme Bog će staru planetu Zemlju pohoditi nizom kaznenih sudova pustošenja, izlivajući svoj pravedni gnev na svet koji je odbacio Njegovog Sina, Njegovu reč i Njegovu volju.

Zanimljivo mi je, to što su prvo i četvrto razdoblje čudâ, jedno koje je bilo i ono koje tek treba da usledi, obremenjeni sudovima namenjenim Zemlji. Posle svakog od tih oluja gneva rađa se novo razdoblje — divni novi način života, do tada nepoznat ljudima koji su u to vreme živeli.

U Mojsijevo vreme, kako ćemo videti, Izrailjci koji su bili svedoci Božje sile razaranja i gledali zla, ući će u jednu novu zemlju, pod novim vođom i početi novi način života kao narod. Tako i u budućnosti, oni koji budu prihvatili Hrista i prošli kroz vreme nevolje, ući će u nebesko hiljadugodišnje carstvo, vreme obećanog nebeskog mira i sreće sa Hristom, svojim Spasiteljem. Taj period budućeg suda biće uvod u večno carstvo života, u kojem će verni na obnovljenoj Zemlji živeti s Hristom, kao Carem nad carevima i Gospodarom nad gospodarima. Bog ne zaboravlja ni svoj narod ni svoja obećanja.

Dok, ovom prilikom, razmišljamo o zlima koja su snašla Egipat i njihov uticaj na Mojsija kao vođu, želim da skrenem vašu pažnju na tri bitne činjenice.

Pošasti nisu bile naknadno smišljene, niti povratne reakcije ili izuzeci u Božjem planu sačinjeni u poslednjem trenutku. One su zapravo bile integralni deo Njegove osnovne strategije. Gospod je Mojsiju još kod zapaljenog grma u Madijanu objasnio kako će se sve to dogoditi:

A ja znam da vam neće dopustiti car misirski da iziđete bez ruke krepke. Ali ću pružiti ruku svoju, i udariću Misir svim čudesima svojim, koja ću učiniti u njemu; i posle će vas pustiti. (2. Mosjeva 3,19.20)

A onda je Gospod, i u 4. glavi 2. Mojsijeve, dok je Mojsije pakovao svoje stvari za dugo putovanje u Egipat, ponovo izložio svom sluzi kakav će biti ishod. “Kad otideš i vratiš se u Misir, gledaj da učiniš pred faraonom sva čudesa koja ti metnuh u ruku; a ja ću učiniti da mu otvrdne srce i ne pusti naroda” (2. Mojsijeva 4,21).

Bog je znao kakav će biti faraonov odgovor. Znao je da će pošasti uslediti. One su bile podjednako deo Božjeg plana, kao što su bili pozivanje Mojsija ili sâm Izlazak iz Egipta.

Bio je to tvrdoglav car. Srce mu je bilo izrezano iz čvora u hrastovom drvetu. Jedini

način na koji je Bog uopšte mogao privući njegovu pažnju bio je izlivanje tih strahovitih zala. U svest tog čoveka nije moglo prodreti ništa manje od toga. Evo, pogledajmo njegovu prvu reakciju na Gospodnje reči, koje su mu preneli Mojsije i Aron. “Ali faraon reče: ko je Gospod da poslušam glas njegov i pustim Izrailja? Ne znam Gospoda, niti ću pustiti Izrailja” (2. Mojsijeva 5,2).

Ko je Gospod ...? Čitajući te reči poželim da viknem: “Pazi se, faraone! Neverovatno, koliko si preterao. Ne znaš čak ni šta govoriš; govoriš o nebeskom Bogu. On ima poslednju reč. Prikloni se.”

No, faraon je bio tvrdokornog srca. Ima jedna izreka koja kaže da se klin klinom izbija, da se na otrov ide otrovom. Drugim rečima, da biste izašli na kraj s tvrdoglavim i tvrdovratim ljudima, vi morate biti podjednako odlučni.

Profesionalnim savetnicima dobro je poznat taj mehanizam. Kada razgovarate s tvrdoglavim osobama, one vas obično ne čuju ako se izražavate blago, osećajno i tiho. Ponekad je potrebno pronaći način kako biste privukli njihovu pažnju. Ne uz pomoć grčevitih, sitnih poteza (ma kako izgledi na uspešnost, ponekad, bili privlačni), nego često upotrebom reči koje se koriste u direktnoj konfrontaciji, koje bi inače slomile srce i duh osećajnije osobe. Želiš li stvarno da uspeš, ponekad će biti nužno da podigneš glas ili da jednom ili dva puta lupiš šakom o sto, ili ćeš u tome uspeti uz par grubih reči kojima ćeš naznačiti moguće posledice.

Tako je Bog postupio u faraonovom slučaju. Onaj koji ispituje srca zna prepoznaje takvo srce. U jednom trenutku On je rekao Mojsiju: “Oteža srce faraonovo [srce mu je tvrdokorno]; neće da pusti naroda” (2. Mojsijeva 7,14). Budući da je faraonovo srce bilo kakvo je bilo, pošasti se nisu mogle izbeći.

Mojsije je Gospodu postavio jedno pitanje i Njegov odgovor došao je u vidu deset zala. (Vodi računa kakva pitanja postavljaš!) Evo, kako nas o tome izveštava Biblija:

I Gospod reče Mojsiju govoreći: Idi, kaži faraonu caru misirskom neka pusti sinove Izrailjeve iz zemlje svoje. A Mojsije progovori pred Gospodom i reče: eto, sinovi Izrailjevi ne poslušaše me, a kako će me poslušati faraon, kad sam neobrezanih usana? (2. Mojsijeva 6,10-12)

“Ali Gospode”, usprotivio se tom prilikom Mojsije, “ako Izrailjci ne poštuju moje reči, kako ću jednog tvrdoglavog cara kao što je faraon uopšte naterati da sluša?”

“Da, Mojsije”, reče Gospod. “Dobro je što si to pitao. Eto, upravo imam na raspolaganju nekoliko sredstava. Ne brini se, privući ćemo faraonovu pažnju.” I tada je nebeski Bog zasukao rukave i pozabavio se tvrdoglavim egipatskim carem.

Ceo egipatski narod ispaštao je zbog faraonovog tvrdoglavog, odgovora Gospodu. Ako budete pogledom prelazili preko teksta o pošastima koje su potresale zemlju, uvek iznova ćete nailaziti na reči “svi”. “Sva zemlja, sva stoka, svi ljudi i stoka.” Konačno, i tragično tužno, vidimo i reči “svi prvenci”.

U svojoj radnoj sobi imam knjigu pod naslovom Život pod Božjim prutom discipline. To je knjiga koja verovatno ne bi mogla biti objavljena u ovoj eri samodopadnog hrišćanstva, jer je puna podsećanja na Božje sudove na ljudima i ženama kroz vekove. Sve što treba da vam kažem, kako bih istakao ono što želim, jeste da je to debela knjiga, s preko 900 strana.

Kada Bog nešto radi, On to radi temeljito. Pošasti nisu uznemirile samo visoke krugove na dvoru nego su zahvatile i celu egipatsku zemlju. Faraonovo srce je od početka do kraja ostalo obavijeno cementnim omotačem ravnodušnosti. I zaista, pod pritiskom sopstvenog dvora, faraon je na kraju morao reći: “Neka narod ide.” Ipak, srece mu je ostalo betonski tvrdo do samog kraja; zadržao je svoj tvrdoglavi stav. On će za sva vremena i za večnost ostati primer onoga šta znači suprotstavljati se Božjoj dobroti i odbacivati je. Zbog toga je Bog i odlučio: “Neka počnu pošasti!”

I reče Gospod Mojsiju: oteža srce faraonovo; neće da pusti naroda. Idi ujutru k faraonu. Gle, on će izaći na vodu, pa stani prema njemu na obali, a štap koji se bio prometnuo u zmiju uzmi u ruku. I reci mu: Gospod Bog jevrejski posla me k tebi da ti kažem: pusti narod moj da mi posluži u pustinji. Ali ti eto još ne posluša. Zato Gospod ovako veli: ovako ćeš poznati da sam ja Gospod: evo, udariću štapom što mi je u ruci po vodi što je u reci, i prometnuće se u krv. I ribe u reci pomreće, i reka će se usmrdeti, i Misirci će se uzmučiti tražeći vode da piju iz reke.” (2. Mojsijeva 7,14-18)

Tako nije moralo biti. Faraon je znake koje su pokazali Mojsije i Aron mogao da uvaži kao prst samoga Boga. Mogao je da popusti, pa bi njegov narod dalje napredovao i bez mnoštva jevrejskih robova. Nikada se nisu morali dogoditi bol, patnje i gubitak života.

Ali, to je, uostalom, izveštaj o našem svetu. Slabašni čovek podiže svoju majušnu pesnicu u lice Stvoritelju i kaže: “Radim to onako kako ja hoću.” I tada, kao posledica, nastaju neviđene patnje, nebrojene suze bola i jada.

Za svakog Egipćanina Nil je bio izvor samog života. Bunarska voda u toj zemlji često je bila zagađena — situacija koju imamo i do današnjeg dana. Upravo zbog toga je za sve potrebe u vezi s vodom Egipćanin bio upućen na Nil: u vezi s vodom za kupanje, kuvanje, čišćenje, pranje i piće. Povrh toga, riba je u Egiptu bila glavna trgovinska roba. Prema tome, udariti u Nil značilo je pogoditi u srž njihove ishrane: svežu vodu i svežu ribu.

Božji prvi udarac bio je udarac u osetljivo mesto, udarac u središte egipatskog života.

I učini Mojsije i Aron kako im zapovedi Gospod; i podigav Aron štap svoj udari po vodi koja beše u reci pred faraonom i slugama njegovim. I sva voda što beše u reci prometnu se u krv. I pomreše ribe što bejahu u reci, i usmrde se reka tako da ne mogu Misirci piti vode iz reke, i beše krv po svoj zemlji Misirskoj. (20. i 21. stih, kurzivi autora)

Pokušajte, ako možete, da tu sliku zamislite za nekoliko trenutaka. Nemaš više odakle da uzimaš vodu. Nema više ribe kojom si hranio porodicu. To je pokrenulo lavinu najrazličitijih oblika stresa i neprilika po celoj zemlji. S izuzetkom onih malih količina vode kojih je bilo po kućama, vode nigde nije bilo. Biblija nas izveštava: “A Misirci svi kopaše oko reke tražeći vode da piju; jer ne mogahu piti vode iz reke. I navrši se sedam dana kako reku udari Gospod” (24. i 25. stih).

Možeš li se uživeti u njihovu situaciju? Sedam dana i sedam noći bez svog osnovnog izvora vode. Punih sedmicu dana zatvorene prodavnice prehrambenih namirnica. U takvim okolnostima bio bih spreman da izjavim: “On je Bog! Neka ide taj narod! Žedan sam. Šta bih dao za prženu ribu! Hajde, da to jednom završimo.”

Bio bih spreman ja, ali ne i faraon. Ni pod kakvim okolnostima. U stvari, monarh se okrenuo, otišao u svoju palatu i na ceo događaj samo slegao ramenima. “I okrenuvši se faraon otide kući svojoj, i ne mari ni za to” (23. stih).

Car o problemu vode i ribe ni uzgredno nije razmišljao. Gospodnje reči mu nisu značile ništa.

I reče Gospod Mojsiju: idi k faraonu, i reci mu: ovako veli Gospod: pusti narod moj, da mi posluži. Ako li nećeš pustiti, evo ću moriti svu zemlju žabama. (8,1.2)

U životu sam bio prilično prisan sa žabama bukačicama. U stvari, ovo nije bilo nikakvo uživanje za ljubitelje žaba. Tih kreketuša bilo je svuda, od zida do zida!

Gospod je rekao Egipćanima: “I reka će se napuniti žaba, i one će izaći i skakati tebi po kući i po kleti gde spavaš i po postelji tvojoj i po kućama sluga tvojih i naroda tvojega i po pećima tvoijm i po naćvama* tvojim” (8,3).

Nije baš da im se pozavidi! Žabe u hlebu. Žabe koje im prave društvo među čaršavima u postelji. Žabe u odeći. Žabe po celoj kuhinji. Žabe svuda. Da li biste tako nešto mogli zamisliti?

U našoj kući u Kaliforniji, s jedne niske tačke u zadnjem delu dvorišta sproveo sam u kameni žleb na ulici odvodnu drenažnu cev, prečnika 90 mm. Posle jedne od retkih kišnih oluja u tom kraju, primetio sam da je cev ostala zapušena. Cev je bila van funkcije, pa je voda počela da puni zadnji deo dvorišta. Šta je to, uopšte, moglo da začepi cev takvog prečnika? Da bih to otkrio, nisam nameravao da otkopavam celu cev. Izašao sam na ulicu, legao potrbuške i zavirio u završetak cevi i našao se oči u oči s najvećom žabom koju sam do tada video. Žaba se nastanila u cevi i začepila odvod, toliko je bila velika!

Meni je već to što sam imao veliku žabu u odvodnoj cevi bilo dovoljno mučno. Kako bi tek bilo imati žabe u kuhinjskom nameštaju, u kuhinjskom odvodu, u plakaru, u kupatilu i u svom krevetu? Zamislite, ustajete noću da popijete malo vode, pa se okliznete i padnete preko desetak žaba. E, to je već pošast! Upravo se tako dogodilo. “I pruži Aron ruku svoju na vode misirske, i izađoše žabe i pokriše zemlju Misirsku” (8,6).

Verovatno ste pomislili: “Uh, to mora delovati! Ali, nije. Nekome je bila upućena poruka, ali je taj neko nije prihvatio. Pa ipak, Bog je bio dobar. Ne samo što je krv ponovo pretvorio u svežu vodu nego je uklonio i problem žaba.

I otide Mojsije i Aron od faraona; i zavapi Mojsije ka Gospodu za žabe koje beše pustio na faraona. A Gospod učini po reči Mojsijevoj; i pocrkaše žabe, i oprostiše ih se kuće i sela i polja. I na gomile ih grtahu, da je smrdela zemlja. A kad faraon vide gde odahnu, otvrdnu mu srce, i ne posluša ih, kao što beše kazao Gospod. (8,12-15)

S opadanjem ovog pritiska, faraon se vratio svojoj tvrdoglavosti. Budući nezainteresovan za patnje svog naroda, faraonovo srce je ostalo neosetljivo kao đon.

Ovo treće zlo došlo je nenajavljeno. Prvim dvama zlima prethodila je najava od strane Mojsije i Arona, ali ne i ovom zlu. Dok razmišljamo o svim zlima koja su snašla Egipat, zanimljivo je zapaziti kako je svako treće zlo nastupilo bez prethodnog upozorenja. Izgleda da Bog povremeno predskazuje svoj plan, dok u drugim prilikama zadržava sebi pravo na “udar iznenađenja”. To su zbivanja koja privlače našu pažnju.

I evo, kako se to dogodilo: “A Gospod reče Mojsiju: kaži Aronu: pruži štap svoj, i udari po prahu na zemlji, nek se pretvori u uši po svoj zemlji Misirskoj (16. stih).

Rečju “uši” iz biblijskog teksta označava se vrsta insekta koji ujeda i ubada i svojim žrtvama ulazi u nozdrve i uši. Već to bi bilo dovoljno da vas izbezumi! Da li ste nekad, šetajući kakvom šumskom stazom, naišli na pravi oblak sićušnih komaraca? Grozno! Samo za tren, i već su svuda po vama. U vašoj kosi, niz vrat, u nozdrvama, u ustima u očima, u ušima. Ujedaju. Zuje. Piju vam krv. Ili ste, možda, čamcem ili kanuom veslali rekom u nekom od vlažnih šumskih predela, pa ste se iznenada našli pokriveni tepihom tih malih crnih mušica koje opasno bodu. Užasna stvorenja! Nemate dovoljno vremena ni da se bacite u vodu!

To je moralo biti, blago rečeno, nepodnošljivo! Kako ćete to možda sami zapaziti dok ulazimo dublje u materiju, svaka sledeća pošast postaje sve teža i neprijatnija. Pošast koja je bila pogodila reku Nil bila je udarac svakom pojedincu, ali ljudi su se prilagodili i pregrmeli period njenog trajanja. Žabe su bile grozna neprijatnost; dosadile su ljudima, smučile su im se i zgadile do krajnjih granica. Ipak, niko nije bio stvarno povređen.

Ali kad ste okruženi rojem mušica, tada to prelazi jednostavan osećaj nelagodnosti. Nema sumnje da su te mušice i ljude i životinje dovodile do očajanja. Biblija nas izveštava: “I postaše uši po ljudima i po stoci, sav prah na zemlji pretvori se u uši po celoj zemlji Misirskoj” (17. stih).

Pre više godina dvoje od naše dece počeli su da muče izvesni neprijatni zdravstveni problemi. Zahvaljujući različitim testovima utvrđeno je da pate od više vrsta akutnih alergija. U stvari, alergolog nam je rekao da nam deca pate od alergije na prašinu. Prašina! To je slično kao kad biste bili alergični na vazduh. Prašine ima svuda. Kako od nje uopšte možete pobeći?

Nedugo posle tog saznanja sedeo sam u našoj sobi za odmor, dok je sunce na zalasku prolazilo kroz prozore okrenute zapadu. Gledajući zrake sunca kako prolaze kroz sobu, zbunjeno sam posmatrao nebrojene čestice prašine kako lebde u vazduhu. Pomislih: Strašno! Kako bi tek izgledalo kada bi svaka ta čestica prašine bila po jedna mušica ili komarac? Ko bi to uopšte mogao i da zamisli?

Čak ni suočen s tim, faraon nije popustio u srcu. Uzgred, u 19. stihu imamo zapisane poslednje reči faraonovih čarobnjaka. Posle tih svojih reči faraonu oni više nisu imali šta da kažu: “I rekoše vračari faraonu: ovo je prst Božji. Ali opet otvrdnu srce faraonu, te ih ne posluša, kao što beše kazao Gospod” (19. stih).

Da sam ja bio jedan od tih čarobnjaka u toj situaciji, ja bih spakovao svoje čarobnjačke rekvizite i uhvatio prvi avion iz Kaira. Osim toga, svoju biografiju poslao bih svim carevima civilizovanog sveta. Što je mnogo, mnogo je!

Na kraju tog trećeg zla i pre početka četvrtog, Bog je intervenisao na zadivljujući način. Počev od četvrtog zla, zemlja Gesem u kojoj su živeli Jevreji imala je nevidljiv zid zaštite. Bog je od tada štitio Izrailjce, dok je Egipćane mučio pošastima. “Ali ću u taj dan odvojiti zemlju Gesemsku, gde živi moj narod, i onde neće biti bubina, da poznaš da sam ja Gospod na zemlji” (22. stih).

Nikada u to nemoj posumnjati, dragi prijatelju. zaštitnička ruka nalazi se i nad tvojim životom: “Pašće pored tebe tisuća i deset tisuća s desne strane tebi, a tebe se neće dotaći” (Psalam 91,7).

Verujem da su, prvobitno, te reči bile napisane imajući na umu sotonske napade. Božje dete koje je u svom druženju s Bogom pod zaštitom Njegovog Duha, može se kretati u svom svetu bez straha od napada sotonskih demona. Život pod zaštitom Svetoga Duha oslobodiće te pošasti demonskih uticaja. Po mome uverenju, to je suština poruke 91. psalma.

Evo primera za ovo što smo pomenuli, u 2. Mojsijevoj. Egipćani su se našli pod crnim oblakom pošasti dok su, od četvrte pošasti i dalje, Izrailjci bili pod božanskom zaštitom.

I dođoše silne bubine u kuću faraonovu i u kuće sluga njegovih i u svu zemlju Misirsku, da se sve u zemlji pokvari od bubina. (24. stih)

“Silne bubine!” Rojevi! Zvuči, nekako, kao naslov filma. Možda nekog od onih jezivih filmova strave u kojima je mali grad pod najezdom tih stalno prisutnih neprijateljskih insekata. No, ovo je bilo istina, a ne naučna fantastika, užas je bio autentičan.

Jevrejska reč koja je u našoj Bibliji prevedena izrazom “silne bubine” znači “mešavina”, što upućuje na veliku mešavinu različitih vrsta insekata. Velike leteće bube. Pauci koji padaju s plafona. Vaške koje skakuću po vama. Krpelji koji vam se zarivaju pod kožu. Majušne buve koje vam se uvlače pod odeću. Pčele koje vas ubadaju.

Razmišljajući o takvoj slici, možda ćete reći: “Ako bih morao da živim u okruženju tako brojnih i različitih insekata, morao bih da se odselim!” Ali da ste živeli u Egiptu, mesto na koje biste se preselili takođe bi vrvelo od tih kreatura! Ne bi bilo mogućnosti da pobegnete. Ta mešavina insekata spustila se na Egipat u broju od ko zna koliko triliona. Svuda, samo ne u Gesemu.

I, kakav je bio rezultat? “Ali opet otvrdnu srce faraonovo, i ne pusti naroda” (32. stih). Taj čovek mora da je bio načinjen od titanijuma. Njegova tvrdoglavost bila je prosto neverovatna.

Rastao sam u Hjustonu, gde smo imali nekoliko vrsta buba karakterističnih za (saveznu državu) Teksas, ali ne mogu zamisliti kako bi to izgledalo kad bismo tako veliki broj štetočina imali i u našoj kući i izvan nje. Neki naši prijatelji u jednom periodu živeli su u onom uskom, izduženom delu Teksasa. Kasnije su se preselili, ali im je živo u mislima ostalo sećanje na teksaške peščane oluje koje su umele da besne u njihovom kraju. Jednom prilikom, oluja je počela da duva u sumrak, i besnela je cele noći. Ujutru, osvanuo je dan čistog i plavog neba. Domaćica kuće otišla je u malu prostoriju u kojoj je bila okačena njena odeća. Gledajući u pod, koji je podsećao na mali sanduk s peskom, odlučila je da

izmeri koliko je peska te noći prodrlo u tu prostoriju i plakare s odećom. (To je bilo u kući građenoj od čvrstog materijala, s dobrom izolacijom.) Posle istresanja sve svoje odeće i čišćenja peska s poda, izmerila je dve pune kante peska.

Već bi i pesak bio dovoljan, ali da li biste mogli zamisliti da, iz noći u noć, iz dana u dan, vadite iz svojih plakara za odeću kante pune insekata. Kakva grozna pošast! Neverovatno, ali faraon je i dalje odbijao da popusti.

Reći ću vam šta me podjednako buni. Egipćani se nijednom nisu pobunili protiv svog mazgoglavog diktatora. Ni jednom se stanovništvo nije podiglo protiv tog čoveka, krivca za te pošasti u njihovoj nekada mirnoj zemlji. Govoreći ljudskim jezikom, on je bio uzročnik. Pa ipak, mora biti da je faraon svoj narod držao u šaci moćnim pokrovom straha i poštovanja.

Međutim, Bog prema tom čoveku nije imao nikakvu vrstu strahopoštovanja. Istovremeno, On ni izdaleka nije bio završio s njim.

Evo, ruka Gospodnja doći će na stoku tvoju u polju, na konje, na magarce, na kamile, na volove i na ovce, s pomorom vrlo velikim. A odvojiće Gospod stoku Izrailjsku od stoke misirske; te od svega što je sinova Izrailjevih neće poginuti ništa.

I postavio je Gospod rok rekavši: sutra će to učiniti na zemlji Gospod. I Gospod učini to sutradan, i sva stoka misirska uginu; a od stoke sinova Izrailjevih ne uginu nijedno. (2. Mojsijeva 9,3-6)

Bog je već bio ukinuo snabdevanje ribom, a za izvesno vreme i snabdevanje vodom. A sada nije bilo crvenog mesa niti mleka. Pomor je pogodio stoku, konje, magarce, kamile, koze i ovce. Zamislite samo te naduvene strvine, rasejane po celoj zemlji. U poređenju s tim, gomile zelenih žaba izgledale su kao dekoracija!

Odmah preko granice, u Gesemu, stoka Jevreja je napredovala. Njihove životinje nikada se nisu razboljeva.e Da li je dokaz uopšte mogao biti jasniji? No, faraon, njegova porota sastavljena od samo jednog čoveka, čak je i taj dokaz proglasila “nerelevantnim”. Ista pesma, peta strofa — on je i tom prilikom otvrdnuo svoje srce.

I uzeše pepela iz peći, i stadoše pred faraona, i baci ga Mojsije u nebo, i postaše kraste pune gnoja po ljudima i po stoci. (2. Mojsijeva 9,10)

Posle svega što se dogodilo, običan stanovnik Egipta morao se pitati: Šta je sledeće? Šta se još može dogoditi? Jevrejski jezik te “kraste” opisuje kao “osipi s upalom, koji zatim prelaze u bubuljice”. Drugim rečima, bili su to duboki čirevi koji su pucali, i iz kojih se gnoj izlivao po koži. Na to nisu bili imuni ni faraonovi čarobnjaci: “I vračari ne mogoše stajati pred Mojsijem od krasta; jer bejahu kraste i na vračarima i na svim Misircima” (11. stih).

Sećam se da sam se, kao dečak, jednom tako povredio udarivši petom o jedan kamen, i zadobio modricu i povredu duboku sve do kosti. Iz modrice se na kraju razvio dubok čir, pun gnoja, koji je onda izbio na površinu. Čir je, kad je sazreo, trebalo proseći skalpelom. U tom trenutku bio sam vrlo blizu trovanja krvi. Nedelju i po dana pre prosecanja čira nisam mogao da hodam, a ni izvesno vreme posle toga. Kakvo mučenje! Tih bolova se i do danas vrlo živo sećam.

Moja nevolja nastala je zbog jednog čira, na jednom delu mog tela. Šta bi bilo da sam ih imao po celom telu? Razmisli kakvu bi patnju takve rane izazvale, ako bi se našle u pregibu iza kolena, kod zglobova gde se telo savija, ili pod miškom, na laktovima, oko struka, na člancima nogu i stopalima. Ne bi mogao da hodaš, spavaš, pa čak ni da sedneš da se opustiš. Možda bi se, kao Jov, našao šćućuren na kakvoj gomili pepela, stružući se krhotinom od grnčarije. Bol bi postajao nepodnošljiv. A i ti čirevi su, seti se, došli nenajavljeno. Kakvog li zastrašujućeg iskustva!

I sada, ako imaš čir, postoji nešto što nipošto ne bi smelo da se dogodi. Ništa, odnosno, niko ne sme da te udari. Jer, bol je dovoljno jak i kad te niko ne dodiruje. Od čega se, potom, sastojalo sedmo zlo?

I Gospod reče Mojsiju: pruži ruku svoju k nebu, neka udari grâd po svoj zemlji Misirskoj, na ljude i na stoku i na sve bilje po polju u zemlji Misirskoj” (9,22).

Grâd je, nema sumnje, dokusurio sve što je od stoke preživelo posle petog zla. Niko i ništa od onoga što je bilo na otvorenom nije moglo opstati, pogotovo što to nije bila obična grâdna oluja.

I Gospod reče Mojsiju: pruži ruku svoju k nebu, neka udari grâd po svoj zemlji Misirskoj, na ljude i na stoku i na sve bilje po polju u zemlji Misirskoj. I Mojsije pruži štap svoj k nebu, i Gospod pusti gromove i grâd, da oganj skakaše na zemlju. I tako Gospod učini, te pade grâd na zemlju Misirsku. A beše grâd i oganj smešan s grâdom silan veoma, kakvoga ne beše u svoj zemlji Misirskoj od kako je ljudi u njoj. I pobi grâd po svoj zemlji Misirskoj što god beše u polju od čoveka do živinčeta; i sve bilje u polju potr grâd, i sva drveta u polju polomi. Samo u zemlji Gesemskoj, gde bejahu sinovi Izrailjevi, ne beše grâda. (9,22-26)

Grâd je bio dovoljno jak da kida koru s drveća, a i da ih u nekim slučajevima potpuno skrši. (Pomislite samo koliko bi, da ga je bilo, iznosilo osiguranje na sva ta borna kola u Egiptu, uništena od grâda! Međutim, Izrailj je i ovom prilikom, uživao božansku zaštitu. Na Gesem grâd uopšte nije pao. Ni jedno jedino zrno.

Na dan 28. januara 1995. godine stanovnici gradića Tomasvil u (američkoj saveznoj državi) Džordžiji, pretrpeli su nešto što meteorolozi opisuju kao uluju sa superćelijskim grâdom. Zrna grâda do 10 cm u prečniku sipala su s neba i zabijala se u tlo ljudskih naseobina. Možete li zamisliti sebe napolju kako šetate psa, u trenutku prvog naleta takve oluje? Verovatno biste pomislili kako je nastupio Dan velike nevolje!

Grâd u Egiptu konačno je, privremeno, načinio pukotinu na faraonovoj tvrdoj glavi.

Tada posla faraon, te dozva Mojsija i Arona, i reče im: sada zgreših; Gospod je pravedan, a ja i moj narod jesmo bezbožnici. Molite se Gospodu, jer je dosta, neka prestanu gromovi Božji i grâd, pa ću vas pustiti, i više vas neće niko ustavljati. (27. i 28. stih)

Faraonov mali govor dobro je zvučao, ali Mojsije nije naseo. Da li je to bilo zbog tona njegovog glasa? Zbog položaja njegovih usta? Zbog njegovih očiju koje šetaju? Koji god da je bio razlog, Mojsije je znao da faraon jedino traži rezervni izlaz iz strašne situacije i da se, u stvarnosti, uopšte nije pokajao. Mojsije se složio da zatraži od Boga da zaustavi grâd,

ali je u tom trenutku pogledao faraona pravo u oči i rekao: “A ti i sluge tvoje znam da se još nećete bojati Gospoda Boga” (30. stih).

Mojsije je verovatno zaključio da nije sve bilo gotovo. I bio je u pravu. Faraon je, stvarno, ponovo otvrdoglavio, možda zamišljajući da će posle svega ipak preživeti sve što Bog čini.

Tada reče Gospod Mojsiju: pruži ruku svoju na zemlju Misirsku, da dođu skakavci na zemlju Misirsku i pojedu sve bilje po zemlji, što god osta iza grâda. I pruži Mojsije štap svoj na zemlju Misirsku, i Gospod navede ustoku (istočni vetar) na zemlju, te duva ceo dan i celu noć; a kad svanu, donese ustoka skakavce. I dođoše skakavci na svu zemlju Misirsku, i popadaše po svim krajevima Misirskim silni veoma, kakvih pre negda nije bilo niti će kad biti onakvih. I pokriše svu zemlju, da se zemlja ne viđaše, i pojedoše svu travu na zemlji i sav rod po drvetima, što osta iza grâda, i ne osta ništa zeleno od drveta i od bilja poljskoga u svoj zemlji Misirskoj. (10,12-15)

Šta se događalo? Umiranje od gladi! Malo po malo, ta zla napadala su osnov egipatske ishrane. Šta je, naime, ostalo posle pretvaranja vode Nila u krv i uskraćivanja snabdevanja vodom i uništavanja celokupnog ribljeg fonda? Šta je ostalo nakon uginuća stoke i nakon što su grâd i skakavci opustošili i oljuštili svako drvo i uništili sve useve? Iskreno rečeno, ništa.

Videli ste nacionalne katastrofe u Americi, prikazane u TV-vestima. Južna Kalifornija, gde smo nekada živeli, preživela je svoje orkanske oluje El-Ninjo i klizeće blato. Teksas, gde danas živimo, pretrpeo je suše, orkane i tornadoe. Pričinjena šteta i broj izgubljenih života mogu biti zapanjujući.

Međutim, ovo je bila nacionalna katastrofa puta deset. Kao što napomenuh na početku ovog poglavlja, bio je to jedan od onih retkih trenutaka u istoriji kada Bog na sasvim poseban način interveniše na zemlji, kako bi kaznio svoje neprijatelje. Nijednom narodu se to, nikada, od potopa naovamo, nije dogodilo na takav način i neće se ponovo dogoditi, sve dok Bog ne bude rekao: “Dosta je”, i pošalje svog Sina s gvozdenom palicom da ponovo sudi narodima.

Da bi stvari za Egipćane bile još gore, trebalo je samo da pogledaju preko granice u obližnji Gesem i da vide kako je tamo život normalno nastavio da teče. Stoka je pasla po pašnjacima. Drveće je cvetalo i donosilo svoj rod. Zdrava deca igrala su se na ulicama i praznom zemljištu. Polja pod usevima talasala su se na povetarcu. Jevrejska naselja nije dotakao ni jedan jedini skakavac.

Sećam se jednog televizijskog dokumentarca o skakavcima, emitovan toga dana u kasnim satima. Odabrani tim novinara postavio se direktno na put kojim je nadolazila ogromna vojska skakavaca. Reporteri su stajali s uključenim mikrofonima dok se jato približavalo i opisali su taj zvuk kao zvuk koji se čuje prilikom približavanja džambo-džeta. Dok je ta živa poplava prelazila preko njihovih položaja, tutnjava je postala tako jaka da gotovo niste mogli čuti reportera koji je opisivao šta se događa. Bilo je zaglušujuće.

Kad su ta stvorenja — milijarde njih — preskačući jedna preko drugih, konačno napustila ono područje, prvi utisak bio je kao da je ceo kraj spaljen. Tlo nije bilo ugljenisano, ali je zato svaki list sa svakog drveta bio skinut. Uništeno je sve što je imalo

Kako sam ja obavešten, skakavci lete u formacijama. Pre više godina, naučnici su locirali jato skakavaca široko nekih 2000 kilometara, koje je iz zapadne Afrike putovalo u pravcu Velike Britanije. Svakako možete pretpostaviti da su skakavci na britanskim ostrvima napravili veliku pustoš. Na jednoj fotografiji tog jata snimljenoj iz aviona niste mogli videti nijedan komad zemlje. Sve je od skakavaca bilo crno-crncato — na području od preko 3200 kvadratnih kilometara.

U 2. Mojsijevoj 10,14 čitamo kako Egipat nikada do tada nije video niti će ikada videti takav napad skakavaca. Sećate se kako su pošasti postajale sve teže, kako su se, jedna po jedna, pojavljivale? Uveren sam da niko u Egiptu, u to vreme, ne bi mogao zamisliti bilo šta gore i teže. Međutim, verovali ili ne, preostale su još dve pošasti.

Ovo je mračno poglavlje istorije Egipta, ali i mračno poglavlje knjige o Mojsiju! Međutim, sledeće što će Bog preduzeti biće da tu tamu učini bukvalnom. “I Mojsije pruži ruku svoju k nebu, i posta gusta tama po svoj zemlji Misirskoj za tri dana” (22. stih).

Niko ništa nije mogao da vidi. Tama je bila crnja i od ponoćne tame; bila je tako gusta da ste je mogli osećati. Biblija nas izveštava o Egipćanima koji “ne viđahu jedan drugoga, i niko se ne mače s mesta gde beše za tri dana; ali se kod svih sinova Izrailjevih videlo po stanovima njihovim” (22. stih).

Neki su postavljali teorije po kojima je ta izuzetna tama bila posledica spajanja čestica prašine pomoću nekog čudnog električnog fenomena. Sledeće reči o toj temi napisao je jevrejski naučnik dr Alfred Edershajm:

Pokušajmo da razumemo događaj. Iznenada i bez upozorenja podigao se chamsin. Vazduh sa električnim nabojem privlači fine čestice prašine i grublje čestice peska, sve dok se ne zakloni svetlost sunca i nebeski svod ne pokrije kao kakvom gustom koprenom, pa tama postaje tako crna da ni od veštačke svetlosti nema koristi. Plutajuća prašina i pesak ulaze u svaku nastambu, prolaze kroz svaku poru i nalaze sebi put i kroz zatvorene prozore i vrata. [To je pošast koja pogađa i same raspoložive količine vazduha u Egiptu!] Ljudi i životinje beže u ma kakav zaklon, tražeći pribežište od te strašne pošasti u podrumima i skrivenim prostorijama. I tako prolaze tri umorne noći i duga dana, period u kojem se niko nije usuđivao da se pomeri sa svog mesta u skrovištima.[1]

Ne mogu zamisliti kakvo je tegobno dejstvo to imalo na um i duh ljudi. Bila je to tama koju ničim niste mogli probiti, pa ni svetiljkom. Tama koju ste mogli osetiti čak na svojoj koži! Ti i ja, normalno, ulazimo u mračnu prostoriju i prekidačem aktiviramo svetlo. To je automatska radnja. Noću, kada ulazimo u automobil, uključujemo farove. Zamislite kako bi bilo da aktivirate prekidač za svetlo, a ništa se ne događa! Ni prst pred očima ne možete videti. Osećaj je bio takav kao da je u pitanju slepilo, ili čak smrt. I Egipćani su takvo tuš-crno ludilo trpeli tri cela dana i noći.

Da li je faraonovo srce moglo i dodatno otvrdnuti? Jeste, svakako — tako se i dogodilo. To je konačno donelo dramatičnu konfrontaciju, opisanu u 2. Mojsijevoj 10,28: “I reče mu faraon: idi od mene, i čuvaj se da mi više ne dođeš na oči, jer ako mi dođeš na oči, poginućeš” (28. stih)!

Tako se stvarno i dogodilo. Izuzmemo li predskazivanje poslednjeg zla, o kojem ćemo govoriti u sledećem poglavlju, Mojsije faraona više nijednom nije video.

Puko opisivanje zala u vidu hronološkog pregleda potrošilo je većinu stranica ovog poglavlja. Međutim, ovde imamo više od samo istorijskih fenomena, ma kako oni bili zapanjujući i dramatični. To je više od samo davanja izveštaja na koje ćemo reagovati sa “auu” i “oh”, a onda reći: “Hvala Bogu što ne živimo u takvom vremenu.”

Uveren sam da ta zastrašujuća demonstracija Božjih sudova u Egiptu, ta bitka između pravednog i svetog Boga i tvrdoglavog faraonovog srca, treba da nas nauči dvema krupnim istinama.

Hajde, da to primenimo na sebe, do bola. U trenutku dok čitaš ove reči, možda se nalaziš u zoni opasnosti. Bio si neodgovoran i bezobziran prema sopstvenom životu, žmurio pred opomenama i upozorenjima. Tako dugo si od sebe gurao presudno važne istine da ti je srce otvrdnulo. I tako, što svoje srce duže otvrdnjavaš, to će teže pasti odluka da dozvoliš da Božja svetlost konačno prodre kroz tvoju tamu.

Ako se to ne odnosi na tebe, mi svi poznajemo ljude koji su sebe doveli u takvu situaciju. Odbacili su pozive, zatvorili uši pred upozorenjima, rugali su se Božjoj reči i, ne obazirući se ni na šta od toga, tvrdoglavo išli samo svojim putem. Nešto što stoji predugo pod sunčevim zracima postaje otporno na sunce. Ako dovoljno dugo gledaš u sunce, njegova svetlost će te oslepeti. Drugim rečima, ako na njega ne reaguješ, ono će te upropastiti. Tako je zapravo bilo u faraonovom slučaju.

Taj deo egipatske istorije podseća nas na to da se ne možemo celog veka rugati. Na kraju će ipak doći dan polaganja računa. Strašno je pogaziti Božju blagodat. Njegovi sudovi su zaista, zaista temeljni. U to nikada nemojmo posumnjati.

No, ova mračna priča ima i svoju svetlu stranu. Kada Bog blagosilja, On ništa ne zadržava za sebe. Tako je bilo u slučaju Izrailjaca u Gesemu. Koliko je u Egiptu bilo mračno, toliko su Jevreji bili preplavljeni svetlošću. Bili su kao grad na gori koji je svetleo kroz noć, da je faraon samo imao oči da to vidi. Ti si možda neko ko je uživao Božju veliku blagodat i naklonost u životu — tvoji su dani ispunjeni Njegovom zaštitom, brigom, svakodnevnim blagoslovima i Njegovom nezasluženom naklonošću. Možeš biti zahvalan Bogu za mesto u Gesemu. Uživaš Božju zaštitu — brižljivo pripremljen plan koji te čini drugačijim od onih koji žive pod režimom Njegovog gneva. Verujte mi, ništa u ovom životu nije ozbiljnije niti više otrežnjuje od Božjeg gneva. Taj gnev je neke slomio — što im je bilo na blagoslov, dok su drugi na njega samo oguglali.

Negde u vreme kad sam u Južnoj Kaliforniji držao propovedi o temama iz ovog dela Biblije, sećam se da sam bio na večeri s jednim lekarom. Upoznali smo se tako što smo zakazali zajedničku večeru. On je bio Jevrejin, a možda jedan od najboljih ortopedskih hirurga u tom području.

U većem delu svoje lekarske prakse, on se bez ikakvih okolišanja, po sopstvenom priznanju, odao zarađivanju novca. I zaista je zarađivao; na stotine hiljada dolara. Dospevši u svoje pozne četrdesete godine, bio je već prebogat čovek, ali i čovek koji za Boga nije imao vremena, niti mu je uopšte poklanjao ijednu misao. Posao ga je iscrpljivao do krajnjih

granica. I tako je, radeći osamnaest do dvadeset sati dnevno, ponekad tako i nedeljama, počeo sâm da živi baš na onim narkoticima koje je prepisivao svojim bolesnicima, kojima su oni bili potrebni zbog bolova.

Kako je vreme prolazilo, ovaj sjajni hirurg postao je zavisan od heroina i različitih drugih droga. Ono što je počelo kao privremeno i veštačko sredstvo za održavanje snage i koncentracije za rad u dodatnom broju sati, postalo je njegov okrutni, despotski gospodar. Kad je konačno istina izbila na videlo, on je izgubio svoju lekarsku licencu. Posle toga je brzo, zaredom, izgubio ugled, dom, ženu i decu. Izgubio je sve. Bilo je to kao kad bi ga pošasti pogađale, jedna za drugom, sve dok na kraju nije bio satrt rukom živoga Boga.

Kasnije, zahvaljujući vernom svedočenju jednog posvećenog farmaceuta, ovaj slomljeni jevrejski lekar našao je rešenje za svoje probleme koji su ga satirali. Progutao je svoj ponos, priznao svoju duhovnu prazninu i predao srce Gospodu Isusu Hristu.

Bila mi je čast što sam te večeri obedovao s tim lekarom i čovekom koji ga je doveo Hristu. Dok je iznosio svoju istoriju, ovaj lekar se borio sa suzama, pominjući svoj veliki lični gubitak. Govorio je o potpunom oslanjanju na Božju blagodat, Božju nezasluženu naklonost i o dugoročnim planovima za sopstveni oporavak. Na kraju, rekao je kako želi da ponovo položi neophodne testove, nadajući se da će ponovo dobiti lekarsku dozvolu za rad i time se vratiti svojoj hirurškoj praksi. Iz dana u dan i iz noći u noć, na kolenima je u molitvi tražio od Boga svake blagodati da mu vrati ženu i porodicu.

Posle večere, čovek koji je prevalio preko glave svojih ličnih deset pošasti pogledao je preko stola prema meni i rekao: “Pastore, prvi put u životu mogu stvarno reći da imam svoj mir. Iz života pod Božjom osudom ušao sam u potpuno nov život u Božjoj blagodati. Moram ti reći da za mene sada nije najvažnija ni moja hirurška praksa, ni novac, pa ni moja porodica, nego moj životvorni odnos s Bogom.”

Po izlasku iz restorana, dok smo išli prema svojim automobilima, on mi je spustio ruku na rame i rekao: “Pastore, da li bi hteo da se moliš za mene? Moli se Bogu da ne izgubim ni najmanju mogućnost da napredujem ka zrelosti.”

Tako sam i činio, mnogo puta tokom proteklih godina. U mojim mislima on je ostao kao savršen primer čoveka koji je prešao iz smrti u život, iz režima suda u režim milosti.

Teško je podneti pošasti života — bolne su do srži. Ali Bog nikako ne želi da ostanemo sami u svom bolu i očajanju. Jednom prilikom, prorok Avakum je zavapio ka Bogu: “U gnevu seti se milosti” (Avakum 3,2).

* Naćve: drveno korito za mešenje hleba

[1] Alfred Edersheim, in vol. 2 of The Bible History — Old Testament, str. 77.

< 9. Poglavlje Sadržaj 11. Poglavlje >