Da li se sećate nekog od onih dana koji bi počinjali loše, pa su se, kako je dan odmicao, pretvarali u još gore? Već vas čujem! Nedavno sam čuo priču koja me podseća (kao da je ona trebalo da me podseti!) u šta jedan takav dan može da se izrodi. Priča ide otprilike ovako: Posle samo nekoliko godina braka, punog neslaganja i svađe, mladi suprug i njegova žena shvataju da je jedini način da spasu svoj brak da pokušaju s bračnim savetovalištem. Kako su meseci prolazili, stvari su krenule od lošeg ka još gorem, pretvarajući njihov brak u maraton jada. Jedno drugome su tako dugo stajali na vratu da je savetovanje, po svoj prilici, bilo njihova jedina nada.

On je bio neverovatno neosetljiv i trom, a ona hiperaktivna i dominantna. To nikada ne može biti dobar spoj.

Kad su supružnici stigli u naznačenu kancelariju, savetnik je odmah počeo i pružio priliku za razgovor. “Dobro”, počeo je, “u čemu je problem, po vašem mišljenju?”

Istog trenutka, muž se u svojoj stolici sručio još niže, zauzevši poziciju poraženog. Zurio je u tepih, da bi konačno uspeo samo da slegne ramenima. Nije imao šta da kaže. Za razliku od njega, njegova žena je odmah zgrabila svoje beleške i počela da govori 150 km na sat, opisujući sve nepravde u njihovom braku. I tako, svaki problem je upućivao na njega — bili su to njegovi nedostaci, njegova neosetljivost, njegova nekomunikativnost. Tako je to išlo bez prestanka.

Posle petnaest minuta slušanja “non-stop”-žene, savetnik je ustao bez reči, prišao joj, prekinuo u pola rečenice, uhvatio za ramena, snažno je zagrlio, strasno poljubio, a onda se vratio na svoje mesto. Ona je zaćutala, sva ošamućena.

Savetnik je pogledao prema njenom mužu, koji je sedeo, zureći s nevericom. Rekao mu je: “Sada me slušaj. Tvojoj ženi je potrebno to najmanje dva puta sedmično — svake sedmice!”

Muž je zatreptao, a onda se počešao po glavi. “Pa,” odgovorio je, “mislim da bih mogao da je dovedem ovamo utorkom i četvrtkom.”

Verovali ili ne, upoznao sam muškarce koji su baš toliko — van stvarnosti. U ovom slučaju, to je dodatno pogoršalo nešto što je već bilo loš dan za izmučenog bračnog savetnika.

Možda se nekad osećate kao bokser Ivander Holifild posle meča s Majkom Tajsonom. Već je dovoljno neugodno kad morate stajati u ringu s momkom koji pokušava da vas, u petnaest rundi, premlati do tačke oguglalosti na udarce. Gore od toga je kad vas protivnik drži u klinču i odgriza vam komadiće oba uha. Holifild se tada verovatno pitao: “Zašto sam uopšte jutros ustao iz kreveta?”

Možda si i sâm u skorašnjem periodu imao takav dan. Ako jesi, možda će ti biti od pomoći saznanje da nisi sâm. U stvari, takav dan doživeo je čovek tako silan i uticajan kakav je bio Mojsije. Mi pred očima imamo lik tog čoveka, prema Mikelanđelovoj umetničkoj inspiraciji. Skloni smo da o njemu mislimo kao o svojevrsnom izvajanom kamenom svecu ili predimenzioniranoj mermernoj statui.

Nismo u pravu. Mojsije je bio ljudsko biće baš kao ti i ja, podložan istim nagonima i impulsima, usponima i padovima, dobrim i lošim periodima, kao što je to uobičajeno u

ljudskom rodu. Toga jutra on je ustao iz kreveta i obuo svoje sandale, jednu po jednu, kako to i mi činimo.

Sećam se kako sam pre izvesnog vremena dobio pismo od jedne gospođe koja je u prethodnom periodu slušala kasete iz serije predavanja koju sam držao o Mojsiju. Napisala je: “Mojsija sam do ovog trenutka dovoljno dobro upoznala, tako da mi više ne liči na Čarltona Hestona.”

To mi se svidelo. Sesil de Mil, legendaran i čuven koliko to jedan režiser može postati, nije određivao scene iz Mojsijevog života. Osećam da je pravi Mojsije bio tako daleko od filmske verzije da bi oni svakako morali biti različite ličnosti.

Pravi Mojsije bio je čovek kakvog uvažavaju muškarci, ali je imao i svoje slabosti. U ovoj glavi posmatraćemo jedan od dana za koje je on verovatno poželeo da mu se izbrišu iz sećanja. Dan je počeo loše, pa se vrlo brzo sveo na još gore.

Tri su glavne ličnosti utkane u 5. i 6. glavu 2. Mojsijeve: faraon, Mojsije i Jahve — sâm Gospod. Centralnu ulogu, svakako, nosi Gospod. Glavna ljudska ličnost je Mojsije. Međutim, ulogu katalizatora prve dve, nosi faraon. Zbog njega su za Mojsija događaji dobili neželjeni tok.

Sve je počelo faraonovim odobravanjem audijencije Mojsiju i Aronu. Mojsije i Aron su došli i tom prilikom kazali faraonu: “Ovako veli Gospod Bog Izrailjev: pusti narod moj da mi praznuju praznik u pustinji” (1. stih).

Bio je to trenutak kada su dvojica braće spustila s “planine” duhovnog ushićenja. Upravo su izašli s veličanstvene “biblijske konferencije” s izrailjskim narodom, koji je dao podršku njihovim planovima. Starešine su tom prilikom kazale Mojsiju: “Mi ti verujemo i stojimo iza tebe. Slava neka je Bogu što nas nije zaboravio. Uzdamo se da će On, pod tvojim vođstvom, ostvariti naše oslobođenje iz ropstva.”

Jevrejske starešine možda su mislile kako će to biti brzo i lako “zakucavanje”, izraženo jezikom košarke. Zamišljali su Mojsija kako ulazi u faraonov dvor, pomoću nekoliko čuda uklanja i njega i njegove savetnike, a zatim se vrata širom otvaraju i Izrailjci radosno polaze u slobodu.

Stvari se neće tako odvijati. I sâm Mojsije, iako je prestao da o tome razmišlja, već je video da to neće ići lako. Bog mu je blagovremeno rekao da će s faraonom biti krupnih teškoća.

Ipak, znate kako o tome razmišljaju ljudi kao što smo mi. Ne želimo da razmišljamo o tom delu plana. Želimo da razmišljamo samo o veličanstvenom izbavljenju koje je Bog obećao za sâm kraj. Radije se opredeljujemo za radost i sreću “tada i tamo”, na uštrb ovog jadnog “ovde i sada”.

Još pod svežim utiskom divnog iskustva s izrailjskim starešinama, još ploveći na talasima emocija i euforičnih osećanja, Mojsije i Aron izlaze pred boga te zemlje, pred samog faraona. Njihov zadatak je jasan i neuvijen. To nije bila molba, nego jednostavna objava — zapovest, odnosno: “Faraone, pusti narod da ide.”

U stvari, morali biste nešto uzeti u obzir, premda ni vi ni ja u to ne možemo do kraja proniknuti — moćnu pojavu i jedinstvenu snagu uticaja takve ličnosti kao što je bio faraon. Ne zaboravimo da je za tu zemlju on bio bog. Njemu su se podanici pobožno klanjali. Veličanstvene građevine i skulpture s njegovim imenom visoko su se podizale prema

plavom egipatskom nebu. Ono što je taj čovek rekao bilo je zakon, i protiv toga nije bilo prava žalbe. Kod njega su život i smrt zavisili od čak i slučajnog puckanja prstima. U njemu i njegovim dvoranima najverovatnije su živele demonske sile. On nije bio neko s kime biste se mogli “kačiti”.

Međutim, Mojsije i Aron su upravo bili došli s poklonjenja pred svemoćnim nebeskim Carem i sada je njihov zadatak bio da prenesu Njegove reči. Mojsije je, u to uopšte ne sumnjam, pomislio kako je to uglavnom ceo “meč”, cela igra — “koš” koji je postigla munja u produžetku utakmice, koji donosi trenutnu smrt. Pomislio je: Sad će se to dogoditi!

Ali, nije. Ništa se nije dogodilo, bar ništa pozitivno. Zapazimo faraonov arogantni odgovor: “Ali faraon reče: ko je Gospod da poslušam glas njegov i pustim Izrailja? Ne znam Gospoda, niti ću pustiti Izrailja” (2. Mojsijeva 5,2).

Bio je to početak jednog lošeg dana. I od tog trenutka sve je krenulo nizbrdo, ka još gorem. Podsetilo me je to na prijatelja koji je jednom prilikom izašao iz autobusa u svom gradu, ne znajući da su gradske ulice bile okovane tankim slojem leda. Sa stanice krenuo je trotoarom prema firmi u kojoj je radio, učinio jedan korak i noge su poletele napred. Onako, u padu, bacio je uvis svoju akt-tašnu, a onda se otklizao nizbrdo pola bloka zgrada, na turu i pantalonama od najfinijeg štraftastog materijala koji obično nose poslovni ljudi. Na kraj nizbrdice stigao je otprilike u trenutku kad ga je sustigla i njegova akt-tašna.

Mojsije, sav blažen i ništa ne sluteći, upravo je trebalo da učini svoj prvi korak po ledu. Očekivao je pozitivan, potvrdni odgovor, ali monarh je odvratio: “Samo ti sanjaj, pastiru.”

Da li si se nekada pripremao da staneš pred nekoga s nekom idejom ili predlogom, pa si zbog toga bio toliko uzbuđen i u to ugradio tako velike nade da si naprosto bio siguran da će tvoje reči odneti pobedu? Precizno si odabrao trenutak kada ćeš to reći i izgovorio reči koje si uvežbavao celoga dana, svim srcem ubeđen da odgovor ne može biti drugo nego pozitivan. A onda ... odgovor skače na tebe pravo iz —zamrzivača. Ledeni završetak razgovora. “Jok. Nisam zainteresovan. Vidimo se kasnije.”

Kakvo razočaranje! Izgleda ti kao kad bi svoja osećanja poslao na skok iz aviona, bez padobrana.

Mojsije je faraonovo tvrdo odbijanje otrpeo kao udarac u bradu, otresao se od udarca i ponovo zakoračio u ring za drugu rundu. “A oni rekoše: Bog jevrejski srete nas; molimo ti se da otidemo tri dana hoda u pustinju da prinesemo žrtvu Gospodu Bogu svojemu, da ne pošlje na nas pomor ili mač” (3. stih).

Nastupio je s jednim izmenjenim predlogom. Tim rečima je praktično rekao: “Faraone, ako već nećeš sve da nas pustiš da idemo, pusti nas bar da idemo tri dana hoda u pustinju, kako bismo se za izvesno vreme izdvojili i poslužili svom Bogu. Govorimo, naime, o malom duhovnom seminaru. Ako nećeš da nas pustiš, bar nam daj odsustvo od nekoliko dana.”

Bog je upravo to i naložio Mojsiju da kaže. A evo kakvo mu je uputstvo Bog dao ranije: “Ti i starešine izrailjske otići (ćete) k caru misirskom, i reći ćete mu: Gospod Bog jevrejski srete nas, pa ti se molimo da iziđemo tri dana hoda u pustinju da prinesemo žrtvu Gospodu Bogu svojemu” (3,18).

Mojsije je bio Božji čovek s Božjom porukom, u trenutku odabranom od Boga, čovek koji je upućivao molbu faraonu. Ali faraon je nastavio da odbija.

A car misirski reče im: Mojsije i Arone, zašto odvlačite narod od rada njegova? Idite na svoj posao. Još reče faraon: eto, naroda je mnogo u zemlji; a vi još hoćete da ostavlja svoje poslove. I u isti dan zapovedi faraon nastojnicima nad narodom i upraviteljima

Egipatski nadzornici nadgledali su posao. Predradnici su bili jevrejski izdajnici, izdvojeni iz redova robova da bi služili kao upravitelji nad narodom. Faraon obe grupe poziva u dvor i saopštava novost koja je bila sve samo ne dobra.

Od sada nemojte davati narodu pleve za opeke kao do sada, neka idu sami i kupe sebi plevu. A koliko su opeka do sada načinjali toliko izgonite i od sada, niti što smanjite; jer besposliče, i zato viču govoreći: da idemo da prinesemo žrtvu Bogu svojemu. (7. i 8. stih)

“Vidite”, ubedio je faraon goniče robova i predradnike, “cela ta priča o žrtvi samo je dimna zavesa. Ja sam jedini Bog za kojeg ti ljudi treba da znaju i ja za te zabušante imam posebnu poruku. Od sada više neće dobijati plevu. Nađite sebi plevu, snađite se kako znate. Ali, količinu opeka ne smanjujemo ni za jednu. A sada, pokret!”

Obratite pažnju na mali izraz u 6. stihu: “I u isti dan ...” Sva ta zbivanja odigravala su se u okviru ista dvadeset četiri sata. Tako su se Mojsijeve velike nade u brzi izlazak počele kruniti i trošiti kao zamak od peska pred nadolazećom plimom.

Ali, faraon još nije popustio. “Valja navaliti poslove na te ljude, pa će raditi i neće slušati lažljivih reči” (9. stih).

Navaliti poslove? Biblija kaže da su Jevreji i do tada uzdisali, ječali i vapili za pomoć povodom svog okrutno teškog posla. Koliko god da je njihova dotadašnja situacija bila očajna, sada je trebalo da postane znatno teža. “I izašavši nastojnici narodni i upravitelji rekođe narodu govoreći ...” (10. stih).

Ne bih želeo da se nađem u ulozi jednog od tih nastojnika. Kako biste vi preneli tu vest? Prilaziš ljudima koji su do članaka u blatu i malteru, gazeći ga, i pripremaju opeke. Oni podižu pogled k tebi s iščekivanjem, nadajući se radosnim vestima. A ti si prinuđen da im saopštiš sledeće:

Tako veli faraon: ja vam neću davati pleve. Idite sami i kupite sebi plevu gde nađete, a od posla vam se neće popustiti ništa. I razide se narod po svoj zemlji Misirskoj da čupa strnjiku mesto pleve. A nastojnici navaljivahu govoreći: svršujte poslove svoje koliko dolazi na dan, kao kad je bilo pleve” (stihovi 10-13).

Ovo sa čim su Izrailjci sada bili suočeni nije bio samo teži zadatak; bio je to nemoguć zadatak. Nisu mogli da ga izvrše; niko to nije mogao. To je bilo povod da upravitelje tuku bez milosti.

I upravitelji sinova Izrailjevih, koje postaviše nad njima nastojnici faraonovi, dopadahu boja, i govoraše im se: zašto ni juče ni danas ne načiniste onoliko opeka koliko vam je određeno, kao pre? I otidoše upravitelji sinova Izrailjevih, i povikaše k faraonu … (14. i 15. stih).

Upravitelji su hteli da u ime radnika pregovaraju s upravom. Problem je bio u tome što uprava nije davala ni pet para na ono što su obični ljudi imali da kažu. Ako bi pod tim okrutnim novim uslovima rada umrlo par hiljada Jevreja, u redu. Iz egipatskog ugla gledanja na stvari, Jevreja je ionako bilo previše.

Ni sami upravitelji nisu mogli da veruju u taj jezivi obrt događaja. Požalili su se faraonu: “Zašto činiš tako slugama svojim? Pleva se ne daje slugama tvojim, pa opet kazu nam: gradite opeke. I evo biju sluge tvoje, a kriv je tvoj narod” (15. i 16. stih).

Potpuno obezglavljeni, ovi ljudi nisu imali pojma zbog čega je odjednom obustavljeno snabdevanje plevom. Do tog trenutka oni još nisu bili složili kockice, sve dok im faraon nije svoj odgovor bacio pravo u zapanjena lica: “Besposličite, besposličite, i zato govorite: da idemo da prinesemo žrtvu Gospodu. Nego idite, radite; pleva vam se neće davati, a opeke da dajete na broj” (17. i 18. stih).

Car uopšte nije bio raspoložen za kompromise. Odgovor na njihovu žalbu izašao je iz usta iskrivljenih od prezira, a glas je odavao inat. Verujem da je upraviteljima u tom mračnom trenutku sinulo kroz glavu: Mojsije! Aron! Oni su krivi. Ovo nam je učinjeno zbog nečega što se dogodilo kad su oni otišli pred faraona. Sada mi zbog toga ispaštamo!

I upravitelji sinova Izrailjevih videše da je zlo po njih što im se kaza: da ne bude opeka manje na dan. I otišavši od faraona sretoše Mojsija i Arona, koji izidoše pred njih. Pa im rekoše: Gospod neka vas vidi i sudi, što nas omraziste faraonu i slugama njegovim, i dadoste im mač u ruku da nas pobiju. (Stihovi 19-21)

Loš dan, koji je postao još gori! Mojsije nije mogao da poveruje. Razočaranje je prešlo u krajnju obeshrabrenost. Gde je pogrešio? Držao je Boga za reč, izašao pred faraona i — gotovo od reči do reči — ponovio ono što mu je Bog naložio da kaže. Izgovorio je prave reči u pravom trenutku i na pravi način. A evo, kako izgleda, točkovi počinju da otpadaju od kola. Baš ti ljudi kojima je (preko četrdeset godina) čeznuo da pomogne sada su ga proklinjali što je pogoršao njihove nedaće i patnju. “Zašto si, Mojsije, uopšte došao? Pre nego što si se pojavio bilo je već dovoljno loše. Sada nam je i život u opasnosti.”

Kada vas neko pogrešno shvati, to ume da boli do srži. Možda ste u skorašnje vreme osetili ubode takve vrste. Učinili ste prave stvari na pravi način, ali vas je neko pogrešno procenio, pripisujući vašim postupcima ili rečima pobude kakve nikada niste imali, nešto što nikada nije bilo vaša namera. A sada morate živeti pod tim oblakom, nemoćni da izazovete promenu u mislima onih koji su se okrenuli protiv vas.

Nema vođe na svetu koji bi dugo ostao na svom položaju a da ne bude prisiljen da stoji sâm. Jedan pisac to naziva “usamljeničkim satima patnje”. Pogrešno si shvaćen od šefa, od starog prijatelja, od bliskog rođaka, od komšije, a možda čak i od svog bračnog druga (ili bivšeg bračnog druga).

U svojoj knjizi Duhovno rukovođenje J. Osvald Sanders piše: “Vođa mora biti neko ko, rado prihvatajući prijateljstvo i podršku svih koji mu ih mogu pružiti, ima dovoljno snage da, čak i uprkos žestokom protivljenju, stoji sâm u obavljanju svojih odgovornosti. On ili ona mora biti spreman na to da ’osim Božje, nema ničiju drugu podršku’.”[1]

To je zapravo bilo sve sa čim je Mojsije raspolagao u tom mračnom trenutku, toga dana u Egiptu koji kida utrobu. Biblija kaže: “I Mojsije se vrati ka Gospodu” (22. stih). Neočekivano se našavši pod ljutim napadima, ostareli pastir, a sada vođa, nije imao kuda drugo da ode. U Egiptu nije imao ličnih prijatelja koji bi mu mogli pomoći. Njegova je žena bila s decom u Madijanu. Jotor je brinuo o ovcama u starom kraju. Brat Aron

očigledno nije raspolagao čak ni nagoveštajem od rešenja. I tako Mojsije odlazi Onome koji ga je i poslao. Obraća se Gospodu i s puno emocija izliva mu svoje srce.

“Gospode, zašto si navukao to zlo na narod? Zašto si me poslao” (22. stih)?

Zvuči nekako poznato? Mojsijeve neprekidne sumnje u vezi sa sopstvenom podobnošću za izvršenje zadatka bile su kao refleks kolena. Biblija to ne kaže, ali ja i te kako mogu zamisliti da je u tom stresnom trenutku Mojsije prolio i suze. “Ne rekoh li Ti onom prilikom, kod grma, da nisam pogodna ličnost za taj posao, a Ti si neprestano govorio: ’Mojsije, ti si taj čovek.’ Govorio sam Ti i govorio: ’Ne, nisam! Nisam pogodan za tako nešto. Zabrljaću.’ Ali Ti si stalno govorio: ’Jesi, jesi. Ti si čovek koga sam izabrao.’ Zato sam pristao, teška srca. Prešao sam ceo ovaj put od Madijana — ostavio svoj dom i svoj posao. I sada, Gospode, evo me, posvađanog s faraonom i omrznutog baš od onog naroda kojem sam hteo pomoći. Vidiš li? Govorio sam ti da nisam ličnost za taj posao! Uradio sam tačno onako kako si Ti rekao — upotrebio sam tačno Tvoje reči — a faraon mi je šutnuo pesak u lice! Taj jadni narod sada je u još gorem i težem položaju i počeće da umire. Zašto? Zato što sam toliko razljutio sve te egipatske zvaničnike.”

Mojsije je došao pred Gospoda i postavio mu dva pitanja koja postavljaju mnogi od nas kad se nađu pod nesnosnim pritiskom. Zašto? i Kako?

Obično počinjemo rečima: “Zašto? Zašto baš ja? Zašto baš sada? Zašto ovo?” A onda pitamo: “Kako? Kako ću se uopšte iščupati iz ovoga?”

Čitajući te reči, verovatno sebe zatičeš kako klimaš glavom i razmišljaš: “Pastore, imam utisak kao da si gledao kroz moj prozor. To su uglavnom iste reči koje sam ja upotrebljavao. Evo, već koliko dana govorim Gospodu: Zašto? i Kako?”

Kao neko ko je i sâm bezbroj puta u toku svog života izgovarao te reči, veoma sam ohrabren načinom na koji je Gospod odgovorio Mojsiju. On mu nije rekao: “Hajde, skloni se, Mojsije. Treba da se stidiš.” Veoma mi se sviđa to kod Gospoda. Kad Njemu dođeš, On te nikada neće lupiti po prstima niti poniziti. On te nikad neće odgurnuti od sebe, kad mu uputiš neko bolno, iskreno pitanje, koje vapi za odgovorom.

“A Gospod reče Mojsiju: sad ćeš videti šta ću učiniti faraonu ...” (6,1).

Izvrsno, zar ne? Umesto da kritikuje Mojsija što je pitao “Zašto?”, Gospod kaže: “Samo sačekaj, sine. Faraon je čitao previše onih svojih isečaka iz novina. Misli da je bog, ali samo je jedan Bog i on će to vrlo brzo uvideti. Možda će ti zakratko izgledati kako on drži situaciju u svojim rukama. Ali, ne zavaravaj se, Mojsije. Ja sam Gospod.”

“Jer pod rukom krepkom pustiće ih, i isteraće ih iz zemlje svoje pod rukom krepkom. Još govori Bog Mojsiju i reče mu: ja sam Gospod ... (1. i 2. stih).

Gospod je, u suštini, govorio Mojsiju: “Tek što sam počeo, sine. Nisam se još ni zagrejao. Nisi video prvi potez moje moćne ruke. Doći će dan kad će faraon isterati Izrailj napolje. Veruj mi, Mojsije: Ja sam Gospod. Ja sam Onaj koji te je pozvao iz zapaljenog grma. Ostani tamo sa mnom.”

Te reči ohrabrenja Mojsije prenosi Izrailjcima, ali ovom prilikom bez rezultata. Biblija kaže: “I Mojsije kaza tako sinovima Izrailjevim; ali ne poslušaše Mojsija od slabosti duha svojega i od ljutoga ropstva” (9. stih).

Uprkos Božjim obećanjima, stvari su se za Mojsija stalno pogoršavale. On je već bio doživeo ono najgore, prilikom susreta s faraonom, a u pregovorima s Izrailjcima, koji su zatim usledili, izgubio je i uverljivost. Nisu hteli više da ga slušaju.

A i zašto bi ga slušali? Deveti stih iznosi nam dva razloga. Prvi, nisu hteli da slušaju Gospodnje reči “od slabosti duha svojega”. Bili su iritirani, nestrpljivi, ozlojeđeni. Kad si, naime, ljut na govornika, ti ne prihvataš njegovu poruku. Oni nisu hteli da slušaju čoveka zbog čijeg im je postupka uskraćeno snabdevanje plevom. Mojsije je ustao da ponovi snažne Gospodnje reči utehe, ali oni su odmahnuli rukom: “Odlazi, govorniče. Ne želimo da te slušamo. Ne zanima nas to što hoćeš da nam kažeš.”

U stihu stoji i to da nisu slušali zbog “ljutoga ropstva”. Za to su optuživali Mojsija. Bilo je bar nekako podnošljivo pre nego što je taj “izbavitelj” došao iz pustinje. Sada, pošto su Mojsije i Aron ražestili faraona, stanje je postalo nesnošljivo.

Dakle, šta obično radite kada se u jednom lošem danu stvari preokrenu u još gore? Ne možete osporiti Mojsijev plan. On se vratio Gospodu. Mogao je biti razočaran, mogao je biti uvređen, mogao se osećati frustriran i usamljen, ali se uvek vraćao Bogukoji bi ga svaki put primio: “A Mojsije progovori pred Gospodom i reče: eto, sinovi Izrailjevi ne poslušaše me, a kako će me poslušati faraon, kad sam neobrezanih usana” (12. stih)?

Jedan poznati prevod kaže: “Kada govorim ustima koja mucaju.” Taj problem je Mojsija i dalje opsedao. Rekao je: “Gospode, ja sam vezanog jezika. Izgleda mi u jednom trenutku kao da je sve u redu, a odmah zatim počinjem da mucam kao osnovac pred razredom. Ja time jednostavno ne vladam.” Mojsijevo razočaranje bilo je sve jače i jače.

U vreme dok sam kao propovednik radio u Kaliforniji, sećam se, dobio sam pismo od mladića koji je bio odrastao u crkvi, a sada se nalazio daleko, u jednoj internatskoj visokoj školi. Bio je razočaran i u tom svom stanju mi je pisao: “Pastore, ne mogu da se sastavim. Osećam se kao jo-jo igračka, gore-dole, gore-dole.” Želeo je da me informiše o svom problemu, ali nije želeo propoved. “Otprilike znam šta nameravate da mi odgovorite”, rekao je, “i zato hoću da znate da jedan ili dva stiha iz Biblije nisu ono što mi je potrebno.”

Zanimljivo je da većina ljudi misli kako pastori jedino umeju da govore u biblijskim stihovima. Ali ovog mladog visokoškolca tek je čekalo iznenađenje. Za njega sam imao simpatičnu malu poruku, koja nije imala nikakve veze s biblijskim stihovima ili s nekom propovedi u tri tačke i recitacijom. Nije bilo klišea. Nije bilo nikakvih verskih zadataka. Prve reči koje sam mu napisao glasile su: “Dobrodošao u klub! Mnogima od nas je poznato kakav je život u stilu jo-jo igračke, pa svakako i tebi. Iznenadićeš se kada čuješ koliko nas doživljava dane kada ne mogu da se sastave.” Nastavljajući, izneo sam mu nekoliko stvari koje su meni pomogle da rešim sličnu situaciju, nadovezujući na to nešto čime sam želeo da ga ohrabrim.

Mojsije se osećao veoma, veoma utučeno. Video je sebe na dnu. Ni do tog trenutka nije se oslobodio misli kako je on trebalo da bude izbavitelj, i da je on na neki način zatajio. Koliko mu je to puta Bog objasnio? A ipak, kao i većina od nas, nekako mu nije uspevalo da se čvrsto uhvati za Gospodnja obećanja.

Šta je sada Mojsiju valjalo činiti? Poruka je bila puko ponavljanje one poslednje poruke: “Idi, kaži faraonu caru misirskom neka pusti sinove Izrailjeve iz zemlje svoje” (11. stih).

“Da idem faraonu, Gospode? Ljudi iz mog naroda upravo su mi nedvosmisleno rekli da treba da se vratim u Madijan, a Ti hoćeš da ponovo idem faraonu? S-s-s-e-ć-ć-ć-a-š l-i m-m-m-e s-e? Ja sam onaj što ne ume da g-g-g-o-v-o-r-i. Iskren sam, Gospode; naime, ja ću samo napraviti haos i izazvati fizički sukob. Ne mogu da obavim to što je potrebno. Ja sam na izmaku svojih snaga. Kako ćeš, uopšte, Ti u tome uspeti?”

U tom trenutku Mojsije toga nije bio svestan, ali Bogu je dao do tada najbolji komentar. Nalazim se na izmaku snaga. Kako ćeš Ti to uraditi?

Pre nego što nastavimo dalje, želeo bih da istaknem jednu veliku istinu u odnosu na ovaj naš svet, koju ne tvrdim da razumem. Evo, kako ona glasi: Najbolje okolnosti u kojima Gospod može da izvrši svoje idealno delo jesu one apsolutno nemoguće okolnosti kada mi sebe smatramo potpuno nedoraslima da rešimo problem. Ta okolnost je Njemu najdraža. To su Njegovi najomiljeniji radni uslovi.

Kao što rekoh, to je fenomen koji ne mogu ni početi da objašnjavam. Samo ga potvrđujem kao istinu — na osnovu Biblije, ali i na osnovu iskustava nebrojenih hiljada Njegovih svetih. Svoje najveličanstvenije delo Bog obavlja kad, s ljudskog stanovišta, situacija izgleda potpuno nemoguća i kad se osećamo potpuno nepsremnima i nemoćnima da u tom pravcu učinimo bilo šta, ali su naše oči ipak okrenute ka Njemu. Ne mogu ni nabrojati koliko puta sam bio baš u takvim situacijama. To su situacije u kojima Bog zavrće svoje velike rukave i kaže: “Svindole, skloni se s puta za trenutak, i gledaj kako ja radim.”

On nas uvek iznova dovodi do našeg apsolutnog kraja, a onda nam pruža dokaze o tome koliko nam je veran. To, dragi prijatelju, nije samo priča moga života nego i priča Biblije u malom.

I Mojsije će ... jednom, kasnije, naučiti tu lekciju. Ne tako mnogo dana posle tog obeshrabrujućeg dana u Egiptu Mojsije će, sateran u ćošak, stajati na obali Crvenog mora, dok će mu se iz daljine, tutnjeći, približavati egipatska ratnička kola i tada će on reći: “Ne bojte se, stanite pa gledajte kako će vas Gospod izbaviti danas” (2. Mojsijeva 14,13).

Ali, ti i ja toliko mnogo puta propuštamo priliku da gledamo Gospoda kako deluje na silne i čudesne načine. Zašto propuštamo? Zato što, umesto da “utolimo”, budemo mirni i posmatramo ga kako ostvaruje delo našeg izbavljenja, mi tražimo telesnu alternativu. Nalazimo se u potrazi za sporednim izlazom, za telesnom prečicom.

Neprijatelj naših duša pristupa nam u trenucima našeg najvećeg bola i kaže nam: “I to ti je uradila tvoja žena? Više nemaš razloga da trpiš te svađe. Ostavi je.”

“I tvoj muž je ponovo prekršio obećanje? Ti to ne moraš da trpiš! Spakuj svoje stvari. Taj vaš brak nije toga vredan.”

“I tvoj šef, šta ti je dao da — do kad — završiš? Čoveče, tebi večeras treba gutljaj tečne hrabrosti. Gde je, uostalom, ta boca? Ili, kako bi bilo da pogledaš one vruće slike na vebsajtu za koje su ti rekli drugari? Hajde, opusti se malo. Zaslužuješ predah.”

“I ti klinci u školi postupaju prema tebi kao da si smeće? Zašto onda i ne postupiš kao smeće? Možda malo droge, znaš, i ne bi bila tako loša ideja?!”

U trenutku slabosti mi slušamo glas kušača i uzimamo stvari u svoje ruke, umesto da se držimo Božjeg plana i da čekamo da On deluje. Ali nakon što prihvatimo, primenimo tu prečicu, taj put za privremeno bekstvo, koji nam je nadohvat ruke, to nas preskupo košta (ali stvarno!). A tada se i život zbilja srozava od lošeg ka još gorem.

Mojsije nije raspolagao biblijskim tekstovima koji odgovaraju na njegovo pitanje, “Zašto?” Pogledajte zajedno sa mnom, za trenutak, jedan tekst iz Knjige o Jovu 16. glave. Pročitajte te rukom nažvrljane reči iz dnevnika jednog slomljenog čoveka:

Bejah miran i zatr me, i uhvativši me za vrat smrska me i metnu me sebi za belegu. Opkoliše me Njegovi strelci, cepa mi bubrege nemilice, prosipa na zemlju žuč moju. (12. i 13. stih)

Zadaje mi rane na rane, i udara na me kao junak. Sašio sam kostret po koži svojoj, i uvaljao sam u prah slavu svoju. (14. i 15. stih)

Reč “kostret” navodi nas na misao o potpunoj propasti. Jov je u suštini rekao: “Čoveče, ja ne samo što ovo nosim nego je to zapravo postalo deo mene, kao kakav sloj kože. Upravo u toj situaciji se nalazim.” Engleski prevod NIV prevodi sledeći deo rečenice ovako: “Ukopao sam čelo u prašinu.” Lice u prašini! Od toga ne možeš otići mnogo niže, izuzev ako upotrebiš ašov. “Lice je moje podbulo od plača, na veđama je mojim smrtni sen” (16. stih).

A sada, zapazite sledeći komentar: “Premda nema nepravde u rukama mojim, i molitva je moja čista.”

Uh! Jeste li čuli šta taj čovek kaže? “Nevin sam. Nisam učinio ništa da to zaslužim, ali sam ipak na meti.” Ovo izvanredno objašnjava kako se osećao Mojsije onog mračnog dana o kojem smo govorili u ovom poglavlju. Dan je počeo loše i od tada je krenuo nadole, u još gore. Najpre ga je odbio faraon, pa njegov narod, a onda mu je i Bog rekao da se vrati pred faraona!

Zapazimo kako je Bog postupio prema tom svom sluzi Mojsiju. (On se na vrlo efikasan način ophodio i prema Jovu, ali to je već drugačija priča.) Ne ukoravajući Mojsija, Gospod mu je dao dva saveta. Jedan se odnosio na njega lično, a drugi na njegov posao. Saopštio je Mojsiju ko je On, a onda mu je rekao šta namerava da učini. Tako je redosled koji postoji u tom izlaganju važan koliko i same činjenice. Na samom vrhu, Bog ponavlja poruku izgovorenu iz zapaljenog grma, i u 6. glavi 2. Mojsijeve na pet različitih mesta kaže: “Ja sam”.

Uvek iznova On stavlja naglasak na svoju poruku Mojsiju i kaže: “Vidiš, Mojsije, tvoje su oči okrenute na pogrešnu stranu (ponovljeno). Vrati svoj pogled prema meni (ponovljeno). Seti se ko sam Ja (ponovljeno).”

Ko je Gospod? O tome pitajmo proroka Isaiju. Uznemiren i povređen zbog moralnog stanja svog naroda, Isaija jednoga dana podiže pogled prema nebu i ... “videh Gospoda gde sedi na prestolu visoku i izdignutu” (Isaija 6,1). Više i nije bilo potrebno da vidi. Učvrstio je svoj pogled prema Gospodu i već u tom trenutku promenjen je ceo njegov način gledanja na stvari.

Ukoliko si osoba koja se već duži period vremena druži s Biblijom, sigurno je da si te reči čuo mnogo puta. Ali, neka; evo ih opet. (Unosim ih ovde besplatno i neću ih uračunati u cenu knjige.) Ako tvoje oči nisu čvrsto usmerene prema Gospodu, nećeš moći opstati u tim danima koji idu iz lošeg u još gore.

Zato, braćo sveta, zajednidčari zvanja nebeskoga, poznajte [ustalite svoje misli na] ... Isusa Hrista. (Jevrejima 3,1)

Gledajući [učvrstimo svoj pogled] na načelnika vere i svršitelja Isusa. (Jevrejima 12,2)

Nema bolje terapije. Nema alternative kojom se to može zameniti. Nema lepe, pametne izreke ili lozinke koja bi to mogla bolje izraziti. Učvrstimo svoj pogled na Gospoda! Učinimo to jednom. Činimo to svakoga dana. Činimo to deset hiljada puta deset hiljada. Činimo to neprestano. Kad te pritisnu obaveze, kad su ti izgledi slabi, kad plamen tvoje nade počinje da se gasi, kada snovi nestanu, kad se zidovi zatvore, kad su prognoze mračne, kad ti se srce slama, gledaj i nastavi da gledaš u Gospoda.

Ko je On? To je Jahve, večni JA SAM, neprikosnoveni Gospodar svemira. On ne može učiniti ništa nepravedno; to bi bilo protivno Njegovoj prirodi. On nikada nije izgubio vlast nad svojim postupcima. On je uvek veran. Nepromenjiv. Svemoguć. Sveznajući. Dobar. Sažaljiv. Blagodatan. Mudar. Pun ljubavi. Najviši. Pouzdan.

Evo kako to izražava Petar: “Gospode! kome ćemo ići? Ti imaš reči večnoga života” (Jovan 6,68). I bio je u pravu. Zaista se nikuda i nikome drugom ne možemo okrenuti.

Sećam se kad sam, sa svojom suprugom Sintijom, sedeo za našim kuhinjskim stolom i razgovarao sa supružnicima, potpuno slomljenim ljudima. Oboje su bili u suzama i te večeri su jednostavno izlivali pred nama svoja srca. To dvoje bili su dospeli do kraja svojih snaga, do kraja odgovora na svoja pitanja.

Žena je pogledala prema drugoj strani stola i rekla: “Šta vi kažete ljudima koji vam dođu i jednostavno ne znaju kuda da krenu?”

“Na to nije lako odgovoriti”, rekoh polako. “Ali reći ću vam nešto što sâm pokušavam da učinim. Pokušavam da ih podsetim na to ko upravlja njihovim životom. Pokušavam da ih podsetim na to da je Bog taj koji o svemu odlučuje. U Njegovim je rukama sve. Bez obzira na to kako nama izgleda, situacija nikada ne izmiče Njegovoj vlasti. On je Gospod.”

Te reči su joj bile od koristi, bar utoliko što je shvatila da nije ona ta koja mora da sastavi ogromnu slagalicu, bez delova koji bi trebalo da se uklope. Trebalo je, shvatila je, da za izvesno vreme prestane s gledanjem nadole u svoj zamršeni čvor, i da izvesno vreme provede gledajući u Gospoda. On zna kako sve treba uklopiti, pa i u trenucima kada mi ne možemo ni da zamislimo na koji način će se to ikada sastaviti.

Nakon što je Gospod pet puta rekao Mojsiju “Ja sam”, rekao mu je i osam puta — “Ja ću ...!”

Znate li šta meni kaže ovo ponavljanje? Slušam kako Gospod govori: “Budući da sam ja ono što jesam, ja ću učiniti što je najbolje za vas.” To je, po mom uverenju, predmet Božje divne poruke Mojsiju, a takođe i tebi i meni.

Dan kada stvarno počnem da verujem u tu činjenicu, jeste dan kada iskustvo mog života ide od lošeg, u još gore, pa nabolje. Moji “jo-jo” skokovi života napuštaju poziciju “spavanja” i ponovo postaju aktivni. Tada kažem sebi: “Čarlse! (Ponekad moram malo da viknem kako bi privukao sopstvenu pažnju.) Čarlse, izvadi vosak iz ušiju i slušaj ovo. Bog zna šta radi. To što čuješ nije nikakva greška. On u ovom trenutku dopušta ovo, bez obzira na to šta je u pitanju. I tako, budući da je ono što jeste, On čini ono što je za tebe najbolje.”

Možda je potrebno da i ti obaviš sličnu vrstu razgovora sa samim sobom. Preporučujem ti da stalno imaš pred očima tu osnovnu temu, pa će ti ona pomoći da kreneš nabolje kada sve ostalo krene ka od lošeg ka još gorem.

Odmah pošto je rekao Mojsiju šta će činiti, Bog mu je rekao i ovo: “Moraš mi verovati. Zapovedam ti da to uradiš.” “Ali Gospod govori Mojsiju i Aronu, i zapovedi im da idu k sinovima Izrailjevim i k faraonu, da izvedu sinove Izrailjeve iz zemlje Misirske” (13. stih).

Bog je govorio: “Ovo će se dogoditi. Izrailjci će izaći iz Egipta. To nije ni razmišljanje o nečemu što biste želeli niti neka lepa misao. Moja je namera da to ostvarim. Spremite se da izvršite plan.”

Vrlo često se neverstvo nalazi u ulozi strele koja vernika pogađa u najslabiju tačku. Mi, razumom, prihvatamo šta je Bog rekao, ali je potrebno imati i veru da to stavimo u pokret, da dođemo na mesto događanja i počnemo s primenjivanjem onoga što nam je On zapovedio. Bitka se dobija ili gubi tada i na tom mestu, u tom deliću sekunde oklevanja.

Evo kako treba da se molimo, upravo kad pomislimo kako nijednom više nećemo poželeti da se molimo: “Gospode, ovom prilikom nisam raspoložen za molitvu ali, Gospode, ipak poslušaj moju molitvu. Verovaću Ti i kad se podiže plima, i ja već stojim na prstima. Verovaću Ti i kad mi se čini kao da Ti je potrebna čitava večnost da ispuniš svoje obećanje. Verovaću Ti, iako sam došao na jadni kraj svoje snage, do taloga svoje nade, do krhotina svojih planova. Neću tražiti prečicu. Neću tražiti ljudsko mišljenje. Neću se povući iz boja. Verovaću Ti!”

Tri blagovremena i vanvremenska načela dolaze nam na um dok završavamo ovo poglavlje. Ta načela su postavljena kao tri uspravno poređane domino figure, gde jedna pada na drugu i druga na treću.

Okolnosti koje su okrenute protiv nas iznuđuju zavisnost. Kad se nađeš u situaciji koja se iznenada obrće i počinje da se kreće u pravcu u kojem ti nisi želeo, ponižen si i to te nagoni u položaj zavisnosti od Gospoda. To je upravo ona pozicija na kojoj Bog želi da budeš. Njegov mudri pristup je da nas drži u krugu svoje zaštite i staranja.

Okolnosti koje iznuđuju zavisnost uče nas strpljenju. Kud baš ova nepopularna reč, “strpljenje”? Ali, priznajmo koliko nam je potrebna! Kada prvi princip postigne svoju svrhu, mi postajemo zavisni. A onda, u tom stanju zavisnosti moramo da čekamo i da se učimo strpljenju.

Okolnosti koje nas uče strpljenju čine nas mudrima. Mudrost postaje zlatni venac naših tegobnih okolnosti. Mudrost koju smo napabirčili iz svojih iskustava i ispitivanja Gospodnjih obećanja ostaće uz nas i služiće nam na blagoslov u ostatku našeg života.

Obično, kad pomislim na čoveka koji je došao na kraj svojih snaga, setim se upečatljivog hrišćanskog putničkog života engleskog pesnika Vilijama Kaupera. Kauper se našao na takvoj dubini razočaranja i očaja da je pokušao da, ispijanjem otrova, učini kraj svemu tome. Ali Bog je u svojoj ljubavi pokrenuo nekoga da ode i da ga pronađe. Isprali su mu želudac i tako je bio spasen.

Čim se oporavio, očajni pisac zakupio je kočije koje će ga odvesti na Temzu, gde je nameravao da se baci u mračne, uskovitlane vode. Međutim, kočijaš nije hteo to da dopusti. Sprečio je Kaupera u nameri, vratio ga natrag u kočije i odvezao kući.

Frustriran zbog novog neuspelog pokušaja, Kauper je pronašao nož i u tajnosti svog doma pokušao da se baci na njega. Verovali ili ne, oštrica se slomila.

Još ne odustajući i uprkos svojim neuspelim pokušajima, u podrumu kuće namestio je uže, navukao sebi omču oko vrata i bacio se u prazno. Ali neko ga je pronašao pre nego što se ugušio i skinuo ga s užeta. Eto, nije mogao čak ni da se ubije! Konačno, duboko u svojoj žalosti, nagnao je sebe na čitanje Poslanice Rimljanima. Na stranicama te knjige pronašao je tekst koji ga je odveo na kolena i doveo veri u Isusa Hrista.

Više godina kasnije, kao zreo Božji čovek, Kauper je stavio na papir ovu sada poznatu himnu:

Tim mislima apostol Jakov dodaje svoje “Amin”, rečima na koje sam se vraćao češće nego što mogu da izbrojim.

Svaku radost imajte, braćo moja, kad padate u različne napasti, znajući da kušanje vaše vere gradi trpljenje; a trpljenje neka delo dovršuje, da budete savršeni i celi bez ikakve mane. Ako li kome od vas nedostaje premudrosti, neka ište u Boga koji idaje svakome bez razlike i ne kori nikoga, i daće mu se. (Jakov 1,2-5)

Kad se vaš život, braćo, ispuni svakovrsnim nevoljama, ne branite se od njih kao da su uljezi, nego ih rado primajte kao prijatelje. Shvatite da dolaze da bi iskušale vašu veru i stvorile u vama vrlinu istrajnosti. Ali, pustite da se proces dalje odvija sve dok se vaša istrajnost potpuno ne izgradi i vi utvrdite da ste postali ljudi i žene zrelog karaktera, koji raspolažu pravom vrstom samostalnosti. Tako, ako u tom procesu bilo ko od vas ne zna kako da reši neki problem, treba samo da pita Boga — koji daje velikodušno svim ljudima, ne čineći da se osećaju glupo ili krivi — i može biti potpuno siguran da će mu biti data neophodna mudrost.

[1] J. Oswald Sanders, Spiritual Leadership, str. 108.

[2] William Cowper: “Light Shining Out of Darkness.”

< 8. Poglavlje Sadržaj 10. Poglavlje >