Obično nam je potrebno više različitih izraza da bismo opisali neku nepriliku, odnosno, situaciju kada se neko nalazi u škripcu. Neko će reći da je “sateran do zida”. Neko drugi reći će kako je “u bezizlaznoj situaciji”, “sateran u ćošak”. Neko će reći “ne znam gde sam”, “niko mi ne može pomoći”. Kazaćete, možda, da ste “u gadnoj nevolji”, “bez prihvatljive alternative”. Mnogo je različitih načina za opisivanje te iste ideje.

Nedavno sam čuo efektan opis reči “neprilika”: Neprilika nastaje kad se pravnik koji se specijalizovao za tužbe zbog pogrešnog lečenja zatekne u situaciji da mora na ozbiljnu operaciju. To je, onda — neprilika.

Može se dogoditi da se baš u ovom trenutku ti nalaziš u neprilici, u škripcu. Možda si u tu situaciju došao zbog niza sopstvenih nerazumnih odluka. Ili si se u neprilici našao bez svoje krivice; dogodilo se zbog okolnosti na koje nisi mogao uticati. Možda ispaštaš zbog načijih propusta.

Tvoja situacija možda ima veze sa okolnošću da tvoje dete više ne živi u zajednici s Bogom. On je odrastao i napustio je roditeljsko gnezdo; sada je već prerastao godine za disciplinovanje. Ipak, ti si i dalje njegov roditelj i svim srcem želiš da to tvoje dete ide Božjim putevima. Ako nešto kažeš, to može problem učiniti težim i gorim; ne kažeš li ništa, bilo bi to manje od onoga što bi trebalo da učiniš. Nalaziš se u škripcu. U bezizlaznoj situaciji. U neprilici.

Tvoja neprilika mogla bi se odnositi na tvoj posao, pa ako nešto kažeš kako bi olakšao pritisak, situacija bi se mogla pogoršati. Ili, ako zasučeš rukave i pokušaš da čvor problema razmrsiš sâm, to bi nekoga moglo prikazati u ružnom svetlu.

Tvoja neprilika mogla bi se odnositi i na nešto u školi ili u tvom domu. To bi mogao biti problem relacione prirode. Šta god da je u pitanju, osećaš se sateran u prostor iz kojeg ne vidiš nikakav izlaz. Nalaziš se u neprilici.

Takve teškoće autor Tomas Pejn predstavlja kao “one koje kušaju ljudske duše”. Slažete li se? Linije na tvom licu možda počinju da se izdužuju i produbljuju, pošto, koliko god se trudio, neprilika se upila u tebe kao loš miris. Od nje se ne možeš udaljiti.

Ako je to ono što se s tobom događa, radujem se što mogu da ti saopštim da ćeš u 14. glavi 2. Mojsijeve naći izvesnu utehu. To poglavlje opisuje najtežu nepriliku s kojom su se Izrailjci ikada suočili u svojoj istoriji, a ipak su ostali živi i bili u prilici da ispričaju taj događaj. I zaista su ga ispričali! To je postalo najslavniji i najproslavljaniji događaj cele jevrejske istorije.

Prema tome, kakve pouke možeš naučiti za vreme kad se nađeš u neprilici? Vrlo je moguće da će jedino rešenje zapravo biti neko čudo, jedini izlaz za tvoju nepriliku.

Ceo svoj dotadašnji život Izrailjci su proveli u Egiptu. Nijedan od Izrailjaca koje je Bog upravo trebalo da izbavi pod Mojsijevom rukom nije bio rođen niti vaspitavan izvan Egipta. Njihov način života bio je do kraja egipatski. Oni su primili običaje, oznake

ropskog statusa na ušima, način života uopšte, pa i sâm miris Egipta. Zbog toga je Bog svoj narod morao naučiti jednom novom načinu života. Međutim, da bi to mogao učiniti, On je najpre morao da zadobije njihovu pažnju. To je naime razlog zašto ih je doveo do Crvenog mora — neprilika s velikim “N”.

Pre nego što ašov istraživanja zabodemo u 14. glavu 2. Mojsijeve, bacimo pogled unazad na jedan stih iz prethodne glave: “Nego Bog zavede narod putem preko pustinje ka Crvenom moru” (13,18).

Obratite pažnju na frazu: “Bog zavede narod [vođaše ga zaobilazno] ... ka Crvenom moru.” Izrailjski narod je u taj ćorsokak, u tu “bezizlaznost” [prema Filibljanima 1,23, KJV], došao vođen od Boga. Njihova bezizlazna situacija nije bila ni slučajnost, ni rezultat pogrešnog skretanja, a ni proizvod pogrešnog proračuna. Bog je znao da je Izrailjcima potrebno iskustvo u vezi s Crvenim morem kako bi od Njega mogli nešto naučiti. To će, zapravo, biti jedna od onih dragocenih pouka koje će morati da nauče u početnom periodu svog putovanja.

Zatim, pogledajmo tekst iz 2. Mojsijeva 13,21. Mojsije tamo piše: “A Gospod iđaše pred njima.” Tako imamo da Bog “vođaše” i “iđaše pred njima”. Kako je, u stvari, Bog išao pred njima? Ovo će vam biti zanimljivo:

A Gospod iđaše pred njima danju u stupu od oblaka vodeći ih putem, a noću u stupu od ognja svetleći im, da bi putovali danju i noću. I ne uklanjaše ispred naroda stupa od oblaka danju ni stupa od ognja noću. (21. i 22. stih)

Neverovatno! Ti i ja tako nešto nikada nismo doživeli, dok Izrailjci u pustinji nisu živeli ni jedan trenutak bez toga.

Da li si se u skorašnje vreme rvao s onim što je Božja volja? Ja jesam. Neka od mojih najdubljih rvanja odnose se na pokušaje da razumem Njegovu želju i Njegov način delovanja. Ponekad sam zavideo Izrailjcima zbog oblaka danju i ognja noću. Kako je to, zaista, bilo jedostavno! Bilo je to zaista lako, kao kad igrate igru “Sledite vođu!”

Kad bi oblak polazio, oni su polazili. Kad bi oblak skretao udesno, oni su skretali udesno. Kad bi oblak skretao ulevo, oni su skretali ulevo. Kad bi oblak krenuo unazad, oni su polazili unazad. Kad bi se zaustavio, oni su se zaustavljali. Jasno kao dan. Niko ništa nije morao da pita. Ništa nije trebalo dešifrovati — samo ići za oblakom.

Noću, kad se oblak nije mogao videti, Bog je svoju prisutnost pretvarao u vatreni stub. Time je rasterivao divlje pustinjske životinje, obezbeđivao svom narodu potrebnu toplotu i nepogrešivo ih vodio. Bilo danju ili noću, bilo je dovoljno samo pogledati nagore i videti Božju nespornu prisutnost. “On iđaše pred njima”, kaže Biblija.

Zar to ne bi bilo divno? Zamislite situaciju u kojoj se pitate da li je Božja volja da pođete. Šta tada činite? Samo pogledajte nagore. Tu je oblak! Oblak se kreće prema najbližoj morskoj luci. Pakuj svoje stvari! Ili si možda u nedoumici u pogledu saznanja da li je Božja volja da radiš na datom mestu. Šta ti treba činiti? Samo gledaj u oganj. On se pomera tačno do tvog radnog mesta i tu dolazi u stanje mirovanja. Za tebe je to znak da tamo odeš i podneseš molbu za zaposlenje. Ili si se možda udvarao devojci i pitao se da li je stvarno Božja volja da ona postane tvoj bračni drug. Ne brini se. Ona otvara vrata svoje kuće i 15 cm nad njenom lepom glavom lebdi oblak. Nema nedoumice. Kupi burmu i zatraži njenu ruku.

Eto, kako je za Izrailjce život bio jednostavan dok su išli onako kako ih je Bog vodio. Nijednom ništa nisu morali da pitaju, nikada nisu morali da idu na sud. Vatreni stub noću i oblak kao jastuk danju vodili su ih direktno ka Crvenom moru, a onda je povučena

kočnica. Imamo, dakle, kuda su išli i gde su se zaustavili. Ali zašto tu? Zašto ih je Bog zatvorio sa svih strana i držao u situaciji iz koje nije bilo izlaza?

Tekst iz 2. Mojsijeve 14,1 daje početak odgovora: “I reče Gospod Mojsiju.” Vidite, Bog se obratio Mojsiju, vođi koji je bio spreman. Ne zaboravite, njemu je osamdeset godina i on je savladao svoje lekcije; u madijanskoj pustinji uradio je svoj domaći zadatak. Tom prilikom je shvatio da se s Bogom ne raspravlja. Kada Gospod kaže: “Idi na Crveno more”, ti tada polaziš, bez oklevanja. I tako je Bog rekao Mojsiju:

Kaži sinovima Izrailjevim neka saviju i stanu u oko pred Pi-Airot između Migdola i mora prema Vel-Sefonu; prema njemu neka stanu u oko pokraj mora. Jer će faraon reći za sinove Izrailjeve: zašli su u zemlju, zatvorila ih je pustinja. I učiniću da otvrdne srce faraonu, te će poći u poteru za vama, i ja ću se proslaviti na njemu i na svoj vojsci njegovoj, i Misirci će poznati da sam ja Gospod. I učiniše tako. (Stihovi 2-4)

Ovo zvuči prilično jednostavno. Pre svog izlaska Jevreji su živeli u Gesemu, u kraju zvanom Ramesa ili Ramzes. U vreme Izlaska Jevreji su pošli iz Ramese i putovali na jug sve do Etama, gde su se i ulogorili. Naime, verovatno je to bilo mesto gde se Gospod obratio Mojsiju i rekao mu ono što smo upravo pročitali. Dakle, dok su se Izrailjci nalazili u Etamu Gospod je rekao: “Idite gore do Vel-Sefona.” Drugim rečima, istim putem natrag. Vratite se istim putem kojim ste došli, sve do Vel-Sefona.” (Ako imate pri ruci neku drevnu kartu, pogledajte.)

Problem je bio u tome što je Vel-Sefon predstavljao potpun geografski ćorsokak. Prema severu nalazile su se neke moćne egipatske tvrđave — masivne kamene građevine. Tuda nikako nisu mogli proći. Prema jugu prostirala se ogromna egipatska pustinja, Misraim. Tamo nije bilo nikakve zaštite. Prema zapadu bili su Ramesa i Gesem, a to je upravo ono odakle su pošli; nisu se mogli vraćati u Egipat. Prema istoku bilo je Crveno more, ono što je danas poznato kao Suecki zaliv. Najseverniji deo tog zaliva bio je More trski, naziv koji se u prevodima najčešće predstavlja kao Crveno more.

Jeste li stekli sliku? Stajali su, gledajući u vode Crvenog mora. Prema severu su bile snažne neprijateljske tvrđave, a prema jugu, vrela pustinja. Prema zapadu se nalazio Egipat. Izrailjci su bili okruženi, blokirani. Nije bilo zadnjih vrata — prava geografska klopka, bez mogućnosti za bekstvo.

Bog, međutim, kaže: “Idite u Vel-Sefon.” S vojnog aspekta, nisu mogli otići u ranjiviju tačku u tom području. To bi bilo kao skretanje u zatvorenu ulicu, ćorsokak, kada za vama juri vozilo puno razbojnika. Ljudski gledano, bilo bi to najbezumnija odluka na svetu. Međutim, upravo im je to Bog rekao da učine.

Kao što vidite, Mojsije se dovoljno dugo družio s Bogom da bi znao, iako će Gospodnja uputstva možda izgledati nerazumna, da on o njima ne treba da se raspravlja. Ali, Bog je bio dobar i, u suštini, rekao Mojsiju: “Evo, vidi, Mojsije. Imam mudar plan. Dok se vi budete kretali po pustinji tamo-amo, faraon će nezvaničnim kanalima dobiti informaciju kako vi besciljno lutate unaokolo, pa će misliti: “O, pa oni će otići na sever do Vel-Sefona. Tamo ću ih saterati u klopku! Upravo je, Mojsije, to ta klopka u koju će upasti faraon.”

Bog je sve unapred pripremio —tako On to uvek radi. Gospod je hteo da umesto Jevreja, On bije njihovu bitku. Celog života Jevreji su vodili sopstvene bitke. Oni su već jedni drugima zatezali pojaseve za sedlo i primali sve dobrovoljce, uzdajući se u sopstvenu snagu. A Gospod, u suštini, kaže: “Ne, Mojsije; hoću da moj narod shvati da ću ja umesto

njih biti njihove bitke. Njihov jedini zadatak biće da čekaju i da imaju poverenja. I zato, idite za oblakom celim putem do Vel-Sefona.”

Stvari sada postaju sve zamršenije. Faraon reaguje tačno onako kako je Bog predskazao.

A kad bi javljeno caru misirskom da je pobegao narod, promeni se srce faraonovo i sluga njegovih prema narodu, te rekoše: šta učinismo, te pustismo Izrailja da nam ne služi? I upreže u kola svoja, i uze narod svoj sa sobom. I uze šest stotina kola izabranih i što još beše kola misirskih, i nad svima vojvode. I Gospod učini, te otvrdnu srce faraonu caru misirskom, i pođe u poteru za sinovima Izrailjevim, kad sinovi Izrailjevi otidoše pod rukom visokom. (Stihovi 5-8)

Izuzetno, Izrailj je uradio tačno onako kako je Bog naložio. Krenuli su prema severu, misleći: U ovome je Bog. Ovo će biti veliko iskustvo. Koračali su hrabro, uzdignute glave prema Vel-Sefonu, pravo u nepriliku: “I teravši ih Misirci stigoše ih, sva kola faraonova, konjici njegovi i vojska njegova, kad behu u okolu na moru kod Pi-Airota prema Vel-Sefonu” (9. stih).

Iznenada, scena se menja. Zamisli tu scenu. Ti si jedan iz mnoštva od dva miliona u izrailjskom logoru. Zajedno s Božjim narodom putovao si do ovog ćorsokaka u pustinji. Mojsije je pre toga preuzeo vođstvo, idući pred narodom i rekao: “Ovamo Bog želi da idemo.” Sve to vreme si razmišljao: Dobro, bar znam da postoji izlaz. Ovim putem smo upravo prošli i sada možemo izaći istim putem kojim smo došli. Ali, potpuno neočekivano, čuo si nešto iz daljine. Grmljavina? Oluja koja besni na horizontu? Osvrćeš se i gledaš, a vidiš samo približavanje oblaka prašine koja se podiže. Stani malo, pa ova tutnjava nije nikakva grmljavina; to su konji i kola. Ima ih na hiljade! Sva ratna kola u Egiptu! Vest po nezvaničnim kanalima brzo putuje: “Faraon stiže! Sada će biti pokolj!” U tom trenutku u izrailjskim redovima nastaje panika, kao nalet hladnog vetra.

Da li možda, u sledećim rečima, gotovo čuješ sopstveni komentar? “I kad se približi faraon, podigoše sinovi Izrailjevi oči svoje, a to Misirci idu za njima, i uplašiše se vrlo” (10. stih).

Kakvo ublažavanje opisa stvarne situacije! Jevreji nisu bili samo uplašeni, ne, bili su vrlo uplašeni. Rekli bismo da su se izbezumili kad su ugledali te Egipćane. “I povikaše sinovi Izrailjevi ka Gospodu” (10. stih).

Ovo je prvi put da čitamo kako Izrailjci masovno vape ka Bogu. Nije li zanimljivo šta neprilika, bezizlazna situacija može da učini s tvojim oholim, nezavisnim duhom? Koračaš s mnoštvom kao kakav naduti razmetljivko i šepuriš se kao kakav petao u ljudskom obliku. Ali onda, situacija počinje da se menja i, vrlo brzo, primećuješ da si došao do svog kraja, ničim više ne raspolažeš i, iznenada, postaje ti jasno: Vidi, pa ja sam u bezizlaznoj situaciji! I tada podižeš glavu i vičeš, vapiš ka Bogu.

U Bibliji ne stoji šta su rekli, ali odmah nakon što su povikali Bogu, počeli su da traže koga bi okrivili. Nije li to, obično, ono kako mi reagujemo u slučaju neprilike? Prvo, ako smo u vezi s Bogom, mi mu vapimo za pomoć, a drugo, ako pomoć nije došla odmah, počinjemo da tražimo koga bismo okrivili.

I, naravno, okomili su se na propovednika: “I rekoše Mojsiju: zar ne beše grobova u Misiru, nego nas dovede da izginemo u pustinji? Šta učini, te nas izvede iz Misira” (11.

Hoću da kažem, kad se dogodi takva neprilika, ko može odoleti a da ne kaže: “Govorili smo ti”? Izrailjci su to rekli Mojsiju pravo u lice: “Nismo li ti govorili u Misiru i rekli:

prođi nas se, neka služimo Misircima? jer bi nam bolje bilo služiti Misircima nego izginuti u pustinji” (12. stih).

Drugim rečima: “Više bi nam odgovaralo da smo ostali sigurni kao robovi nego da, ovako, budemo slobodni ljudi u opasnosti.” Pročitajte to ponovo. Ovakvo razmišljanje ne bih mogao nazvati drugačije nego ljudska perspektiva. Oni više ne gledaju gore.

Govoreći ljudskim jezikom, neprilike su užasna iskustva. Ako u nekoj neprilici ostaneš dovoljno dugo, počinješ da sumnjaš i u same korene svoje vere. Uskoro, počinješ da tražiš krivca, a to je obično neko od vođa i tada kažeš: “Vidiš, poslušao sam tvoj savet. Uradio sam onako kako si ti rekao. A sada, evo me na kraju svojih snaga. Uvezao sam čvor, visim i evo, praćakam se. Nema mreže, ukoliko bih pao. Ti si kriv što sam to uradio!”

Upravo stoga sam neverovatno oduševljen Mojsijevim odgovorom. On nije rekao, onako kako je većina sklona da kaže: “Bog pomaže onima koji pomažu sami sebi.” Ljudi misle da ta prezira vredna izreka potiče iz Biblije, ali to nije tačno. Ona potiče od zlog neprijatelja. Bog, zapravo, pomaže bespomoćnima! Dokle god pomažemo sami sebi, kome je potreban Bog? Tek kad nam je snaga na izmaku i kad počnemo da se koprcamo u praznini, tek tada, konačno, počinjemo da vapimo: “Bože, pomozi mi!” I Bog tada kaže: “Hoću. Predaj se.” Kako obično reagujemo na to? “Ima li tu neko drugi ko mi može pomoći?” Predaja se protivi ljudskoj prirodi. Ipak, Bog hoće da mi baš to učinimo — da se (slobodnim padom) bacimo u Njegove večne ruke i da se u potpunosti pouzdamo u Njega. Sve je to sastavni deo Njegovog plana.

Zapazite ovde, u 13. stihu, Mojsijev više biblijski odgovor: “Ne bojte se!” Čudnog li saveta! Sigurno čujete Izrailjce: “Mojsije, Mojsije, Egipćani su nam za petama. Imaju ratna kola, lukove i strele i oštra koplja, a ti nam kažeš, ’Ne bojte se’? Šta je s tobom, čoveče? Treba li da promeniš dioptriju naočara? Zar ih ne vidiš kako dolaze? Sačuvaj me, Bože, od ovog kratkovidog pastira!”

“Da, vidim ih, kako da ne”, odgovara im Mojsije. “No, ipak vam kažem, ne bojte se!”

Mojsije nije završio samo tim rečima. Spremio je i savet svom prestrašenom narodu: “Stanite i ćutite.” Zatim, treći: “Gledajte”, i četvrti: “Gospod će se biti za vas dok vi čekate u tišini.” Jeste li uočili poentu? Ovo su veoma važne reči u svim biblijskim prevodima. Čitajte:

Ne bojte se, stanite pa gledajte kako će vas Gospod izbaviti danas; jer Misirce koje ste videli danas, nećete ih nigda više videti do veka. Gospod će se biti za vas, a vi ćete mučati. (13. i 14. stih)

Dakle, evo recepta za ljude koji su se našli u bezizlaznoj situaciji! Ne boj se, zaustavi se, gledaj kako Bog prolazi, prestani da pričaš. Najteži je četvrti savet, pošto prosto moramo nekome da ispričamo u kakvoj se neprilici nalazimo. No, Bogu nije potrebno da bude obavešten. Njemu je poznata naša bezizlazna situacija i On čeka da mi sačekamo Njega i da ćutimo.

Kad si se našao u ćorsokaku, u škripcu u koji te je Bog doveo, upravo ćeš tada naići na

korisna iznenađenja, pripremljena baš za tebe. Zbog toga je Mojsije i rekao: “Hajdete da stanemo. Nama je ovde pripremljen divan blagoslov koji ćemo propustiti ako se okrenemo i pobegnemo.”

Već znate kako ljudi reaguju kad su u panici? Prvo, uplašimo se. Drugo, trčimo. Treće, suprotstavljamo se i četvrto, o tome pričamo svima.

Božji savet je direktna suprotnost tome. Ne boj se. Stani. Gledaj Njega na delu. Ćuti. To su okolnosti u kojima On to čini. On preuzima stvar u svoje ruke! On rešava problem na način tačno suprotan onome kako bismo ga mi rešavali. Gospod samo lupka stopalom, i čeka da mi počnemo sa čekanjem.

Ma kako nam to bilo čudno, Izrailjci su uradili tačno ono kako ih je Mojsije uputio, i Bog je ponovo došao (On uvek tako čini). On je učinio četiri veličastvena čuda u prilog Izrailjaca.

A Gospod reče Mojsiju: što vičeš k meni? kaži sinovima Izrailjevim neka idu. (15. stih)

Ovo mi se dopada. Pred tobom je more, i zato napred marš! Mojsije je salutirao i, pošto je okupio svoje trupe, Bog je učinio još nešto.

Biblija nas izveštava: “I podiže se anđeo Gospodnji, koji iđaše pred vojskom Izrailjskom, i otide im za leđa; i podiže se stup od oblaka ispred njih, i stade im za leđa” (19. stih).

Biblijski izveštaj zatim objašnjava zašto je Bog to učinio: “I došav među vojsku misirsku i vojsku izrailjsku beše onim oblak mračan a ovim svetljaše po noći, te ne pristupiše jedni drugima celu noć” (20. stih).

Šta to znači? Znači da se oblak, s mesta ispred Jevreja, premestio iza njih, pred Egipćane. Ta strašna, ogromna formacija oblaka spustila se s neba na zemlju i zaklonila Egipćanima vidik. I ne samo to, oblak je sprečio Jevreje da gledaju unazad i da se tresu od straha. Oblak je razdvojio jedne od drugih, pa su Jevreji mogli da slušaju Boga koji im govori.

I pruži Mojsije ruku svoju na more, a Gospod uzbi more vetrom istočnim, koji jako duvaše celu noć, i osuši more, i voda se rastupi. (21. stih)

Mislim da je u svom filmu Deset zapovesti Sesil de Mil propustio da prikaže stvarnost toga čuda, trudeći se da scenu učini živopisnom. Znate li zbog čega je vetar duvao cele noći? Naime, da se voda odjednom razdvojila, Izrailjci bi zagazili u glib. Sva rečna korita koja su tek nedavno ostala bez vode, nekoliko dana, ako ne i sedmica, bivaju neprohodna močvara. Isušivanje iziskuje vreme. Zbog toga je došao istočni vetar. I tako, pošto se more razdvojilo na dve strane i njegovi talasi na obema stranama obrazovali velike, masivne vertikalne zidove, istočni vetar se spustio dole i isušio dno.

Zamislite Izrailjce koji stoje i posmatraju kako se od Boga poslati vetar, zavijajući, spušta na dno mora i isušuje ga do prašine. Bog je za svoj narod sve pripremio. Od trenutka kad je Bog utišao vetar, Izrailjci su krenuli po dnu.

I, šta bismo drugo očekivali, za njima su krenuli i Egipćani, ti lakoverni neznabošci! Pali su pravo u Božju klopku. Mislili su: Ako ovi mogu da marširaju kroz razdvojeno more, zašto ne bismo mogli i mi? ...’ajde, konji! Biblija kaže: “I Misirci terajući ih pođoše za njima posred mora, svi konji faraonovi, kola i konjici njegovi” (23. stih).

A u stražu jutarnju [mnogo pre zore] pogleda Gospod na vojsku misirsku iz stupa od ognja i oblaka, i smete vojsku misirsku. I pozbaca točkove kolima njihovim, te ih jedva vucijahu. Tada rekoše Misirci: bežimo od Izrailja, jer se Gospod bije za njih s Misircima. (24. i 25. stih)

Setimo se šta je Gospod rekao: “I Misirci će poznati da sam ja Gospod.” Ali teško da je od njih ostao neko ko bi se toga mogao sećati.

Gospod tada kaže Mojsiju: “Pruži ruku svoju na more, neka se vrati voda na Misirce, na kola njihova i na konjike njihove” (26. stih). Mojsije je postupio tačno po uputstvu. Okrenuo se, ispružio svoju ruku na more i morska voda se u zoru, s velikom silinom, sunovratila nazad gde je i bila. Egipćani su bili uhvaćeni besnom strujom i Biblija izveštava: “I Gospod baci Misirce usred mora.”

Kakve li upadljive suprotnosti! Jevreji na drugoj strani, “iđahu posred mora suhim; i stajaše im voda kao zid s desne strane i s leve strane” (29. stih). Kao što se Izrailjcima otvorilo morsko korito, za Egipćane se ono ponovo popunilo. To se dogodilo kad je Bog rekao Mojsiju: “Hajde, Mojsije, upotrebi svoj štap; vrati vodu u njeno korito.” Mojsije je poslušao i vodene mase su se sručile na svoje mesto.

Kod Vel-Sefona, toga dana, dogodio se ništa manje nego veliki pokolj, ali žrtve nisu bili Izrailjci. Pri kraju dana, nijedan od egipatskih vojnika koji su progonili Jevreje više nije bio živ. Ni jedan jedini Egipćanin nije preživeo Božju zasedu, a i nijedan Izrailjac nije bio povređen.

Prema 30. stihu, Jevreji su kasnije išli obalom i “vide Izrailj mrtve Misirce na bregu morskom” [morskoj obali]. Zapazimo, Biblija ne kaže da su Izrailjci ubili i jednoga od njih, jer nisu. Ne kaže da su se branili, jer nisu. Ne kaže ni da su se borili, jer nisu. Oni su čekali, pregazili morsko dno, a onda se okrenuli i posmatrali Boga kako deluje. Tačka. Bog je to zaista učinio; učinio je sve, tačno onako kako je planirao da učini od onog trenutka kad ih je poveo u njihovu bezizlaznu situaciju.

Nije li veličanstveno šta Bog može da učini bez naše pomoći? Mi ponekad razmišljamo: Potreban sam svojoj firmi. Potreban sam svojoj crkvi. Potreban sam svojoj porodici. To znači, da sam i Bogu potreban. To nije tačno. On se odlično snalazi i bez nas, ma kako nam to izgledalo neverovatno. U stvari, Njemu je najdraže kad mi “koraknemo u stranu” i Njemu prepustimo rešavanje problema.

Vrhunac je ono što čitamo u 31. stihu, kad je narod stajao nem od divljenja: “I vide Izrailj silu veliku, koju pokaza Gospod na Misircima, i narod se poboja Gospoda, i verova Gospodu i Mojsiju sluzi Njegovu.”

Posle tog veličanstvenog događaja zavladala je nema tišina. Kad su Izrailjci videli šta je Bog učinio, obalom na kojoj su stajali prošao je ogroman dubinski “talas poštovanja”.

Istoričari i arheolozi ateisti pomogli su nam da dođemo do dodatnih saznanja u vezi s tim upečatljivim događajem. Arheološka otkrića na osnovu obeliska i drugih vrsta zapisa

pokazuju da posle tog čuda Egipćani sedamnaest dugih godina nisu dolazili na to mesto. U njima je ono izazivalo nemo poštovanje. U stvari, pune dvadeset i dve godine posle tog događaja oni nisu učinili nijedan pokušaj da povrate dominaciju nad Sirijom. Tek posle dvadeset i tri godine učinili su prvi ozbiljan pokušaj ponovnog uspostavljanja vlasti nad zapadnom Sirijom. U Egipat je stigla vest da je Bog pohodio Crveno more i zato je to područje dugo, dugo vremena za Egipćane ostalo nepoželjno.

Prelazak preko Crvenog mora za Stari zavet je ono što je vaskrsenje za Novi zavet. Kad bi proroci i pisci Staroga zaveta hteli da govore o Božjoj čudotvornoj ruci, vraćali bi se na taj događaj češće nego na bilo koji drugi događaj. Na isti način, kad bi neki pisac u Novom zavetu hteo da ilustruje Božju silu, najčešće se pozivao na vaskrsenje. Ono što je vaskrsenje za Novi zavet, to je Crveno more za Stari zavet. Mada su prizori potpuno različiti, oba možemo videti kao zadivljujuća čuda izbavljenja Božjom rukom.

Ta četrnaesta glava 2. Mojsijeve pruža nam nekoliko vanvremenskih pouka. Da bismo ih izvukli, počećemo razmišljanjem o tekstu iz Rimljanima 15,4, jednom od najrečitijih stihova Novoga zaveta, koji ističu vrednost Starog zaveta. Pavle tamo piše: “Jer što se napred napisa za našu se nauku napisa, da trpljenjem i utehom Pisma nâd imamo.”

Drugim rečima, Bog je u Stari zavet stavio određene istine kako bismo, u ovom vremenu milosti mogli izvući neke duboko značajne istine koje danas utiču na naš život. U 14. glavi 2. Mojsijeve nalazim četiri takve “visokonaponske” misli.

Zašto nam Bog danas priprema Vel-Sefone? Zato što je često neophodno da se nađemo u takvim neprilikama da bismo se konačno oslobodili ustaljenih načina razmišljanja i ponašanja koji su nas držali kao taoce.

Može biti da si izgradio način života koji bi se mogao opisati kao prilično humanistički. Kao nekada Mojsije, najvećim delom svog života družiš se s društvom “iz Egipta”. Radiš s Egipćanima; razmišljaš kao Egipćani; čitaš egipatsku dnevnu štampu; slušaš egipatsku muziku; biješ komercijalne bitke s egipatskim preduzimačima. Živiš u takmičarskom svetu Egipćana i stoga je sasvim normalno da reaguješ kao jedan od njih. Je li tako? To je žestok svet!

I doista, ako je to, dragi prijatelju, opis tvog života, tvoje životne situacije, onda ćeš se vrlo brzo naći u nekoj velikoj neprilici, ukoliko se to već nije dogodilo.

Kada hoće da slomi egipatske navike, Bog smešta svoj narod u neke nemoguće “ćoškove”. Naime, zaključio sam, što navike duže traju, to su neprilike bezizlaznije. Što su oblici našeg ponašanja više urezani u naš život, to će naš ćorsokak biti bezizlazniji.

Česti Puler je američki pomorski zapovednik s velikim brojem odlikovanja. Jednom, dok je komandovao velikim brojem marinaca u ratu, zbog neopreznosti došao je u područje koje je vrvelo od neprijatelja. Odjednom, uvideo je da su on i njegovi ljudi opkoljeni. Prema severu nalazio se jedan neprijateljski vod, a tako i na oba krila, levo i desno. Iza njega nalazila se druga formacija, a i svi putevi za bekstvo bili su zatvoreni. Šta je tada

učinio Puler? Samo je stisnuo pesnicu i rekao: “Ovo je izvanredna prilika. Ovoga puta se oni neće izvući!”*

Tako reaguje Bog u nekim od naših lekcija. Da bi nam se te lekcije urezale u srca, mi moramo biti opkoljeni, bez mogućnosti za bekstvo. I tek tada učimo. To je razlog zašto se u ovom trenutku, možda, nalaziš u bezizlaznoj situaciji. Možda ti je potrebno od Boga pokrenuto čudo u životu da bi se oslobodio sistema navika koji te je mučio svih ovih godina. Božji je plan da, pre oslobođenja, izbavljenja, pre otvaranja Crvenog mora, doživiš iskustvo tipa Vel-Sefona.

Kad si opkoljen sa svih strana, jedino treba da pogledaš nagore.

Kad nema mogućnosti za bekstvo ni napred ni nazad, ni udesno ni ulevo, prisiljeni smo da pogledamo nagore. Podsetimo se da su Izrailjci povikali ka Gospodu tek kad su se našli opkoljeni sa svih strana. Tu misao je na poetski način izrazila Eni Džonson Flint:

Možda je razlog što si se našao pod takvim pritiskom upravo to — da budeš doveden na kraj svoga JA, “samog sebe”. Nikada neću zaboraviti savet svoje dobre i verne majke. Imala je običaj da mi kaže: “Sine, ne uznemiravaj se zbog tog-i-tog. On mora doći do kraja ’samog sebe’, i onda će se poučiti.” U mnogim slučajevima to je jedini način kada stvarno učimo.

Ako Gospodu treba da pripadne slava, onda On mora da bije bitku

Ovo je najteža lekcija, ali i najkorisnija od četiri. Želiš li istinski da Gospodu pripadne slava — to nije samo služba ustima — moraš mu dozvoliti da On bije bitku. Jasno je da postoje prilike i mesta kada ti moraš da učestvuješ. Ponekad si ti deo rešenja. Ipak, ja ne govorim o tim prilikama. Govorim o onim nemogućim ćorsokacima, kada se nalaziš između kamena i tvrde podloge, kada te je Bog stavio u bezizlaznu situaciju.

To su situacije kada On hoće da se bije umesto tebe. On hoće da ti, u potpunom predanju, položiš svoje oružje. Hoće da staneš i da gledaš kako On radi. Na taj način — kad je pobeda dostignuta — sve pohvale idu Njemu. On hoće da Njemu pripadne slava.

Da smo mi nekim slučajem bili zaduženi za projekat “Crveno more”, drugačije bismo radili. Jedna grupa inženjera bi vodu potisnula nedelju dana ranije. Postavili bismo velike, snažne ventilatore radi isušivanja zemlje. A onda bismo postavili ogromne neonske natpise. Neko bi doneo vašarske štandove za prodaju viršli i pića. Vidite, kada to ljudi rade, projekat se obeležava svim natpisima s imenima najpoznatijih izvođača radova na tržištu. Natprirodno biva zasenjeno ljudskom genijalnošću.

Bog ne radi tako. Kada On hoće da te satera u ćošak, On te i sateruje u ćošak. Tu nema nikakvih natpisa. Nema blistave marketinške kampanje. Nema velikog ljudskog potencijala u koji bismo se pouzdali. Jedino što je tu, jeste neprelazno Crveno more i vojska nemogućnosti koja nam se približava. Ti zato čekaš, a vreme prolazi. On će se boriti na svoj način i u svoje vreme. Koliko god da grizeš nokte u nestrpljenju — Njemu se ne žuri.

Crvena mora otvaraju se i zatvaraju tek na Božju zapovest.

Znate li da je sat jedna od najštetnijih stvari za život vere? Bogu ne teče vreme kao što teče nama. On svoje delo ponekad obavlja u tri izjutra; ponekad u podne. On radi i subotom i nedeljom. On čini veličanstvene stvari, ne obazirući se na naše doba dana. On se ne priklanja našoj spravi za merenje vremena. On ne skače na zvono našeg budilnika. Njega ne zanimaju naši krajnji rokovi i On uklanja ono na šta se mi oslanjamo, naše štake. On će određeno Crveno more ostaviti potpuno zatvoreno, bez ijednog otvora, bez ijednog natpisa ili putokaza, sve dok nas ne nauči onome što treba da naučimo. Kad se to postigne, Njemu razdvajanje vodenih masa ne predstavlja nikakav problem, kao ni to što treba da nas pošalje da prođemo između njih.

U svakom slučaju, Vel-Sefon mora da obavi svoje delo. Kakvi su rezultati? Ti nećeš videti čudo — ne, nego ćeš sâm biti čudo. To je ono najbolje u svemu.

Rejmond Edmen u svojoj izvanrednoj knjizi Discipline života, govori o “disciplini odlaganja” i piše: “Mi živimo u nemirno vreme, doba nestrpljenja. Imamo nedovoljno vremena za pripremu, a još manje za duhovno razmišljanje ili zajednicu s Bogom. Osećamo kako moramo biti aktivni i energični, efikasni na ljudski način; ne razumemo zašto bi stanje neaktivnosti, slabosti, iscrpljenosti i prividne beskorisnosti trebalo da budu naša stvarnost. Sve nam to izgleda glupo i beskorisno, bez ikakvog sistema i cilja.” A tada, autor beleži svoju duboku, snažnu misao: “Odlaganje koje nas poučava i priprema zapravo štedi naše vreme, umesto da ga traći.”

“Hadson Tejlor prošao je kroz probu koja kali čelik duše. Sedeo je u svojoj kući, teško bolestan, sa svojih dvadeset i devet godina. Posle šest godina intenzivnog rada u Kini, sa svojom malom porodicom nastanio se u istočnom delu Londona. Suzilo se ono što ga je interesovalo u spoljnjem svetu; prijatelji su ga počeli zaboravljati i tako je on proveo pet dugih godina anonimnosti u tužnim ulicama siromašne četvrti Londona, tamo gde su Tejlorovi bili ’ograničeni na molitvu i strpljenje’. Kako su prolazile godine anonimnosti, odnosno, kad je završen proces disciplinovanja, pojavio se novi segment kineske Misije, u početku samo majušni koren, ali od Boga određen da tu veliku zemlju ispuni rodovima jevanđelja.”

Podsećajući se imena Hadsona Tejlora, da li neko ikada pominje tih pet godina anonimnosti u siromašnoj londonskoj četvrti? Verovatno ne. Mi smo neuporedivo skloniji naglašavanju istaknutih stvari s njim u vezi. Međutim, ovo nemojte zaboraviti: jevanđelje je dospelo u Kinu zato što je jedan čovek verno služio Bogu iza kulisa i strpljivo čekao Gospoda sa svojom porodicom, čekao da se otvori Crveno more.

To je pouka namenjena svima nama. Dok je ne naučimo, sedećemo blokirani u ćorsokaku.

Osećaš li da si baš sada sateran u ćošak? Da se nigde ne vidi izlaz? Da je gotovo sve pusto? Poslušaj, tvoju nepriliku On je pripremio za tebe, kao svoje dete. Da bi se ti spremio za slavu Hanana, potrebno je da ti se dogode one tužne londonske ulice, oni Vel-Sefoni bez ikakvog izlaza.

Možda si odrasla, usamljena osoba. Taj period života može biti sinonim za frustrirajuće, teške, usamljeničke godine. Više nego išta na svetu, želeo bi, želela bi da upoznaš budućeg bračnog druga, ali ...

Ili, možda si oženjen čovek, udata žena. Može se dogoditi da si u tolikoj meri angažovan pribavljanjem sredstava za život da ne uspevaš da živiš život, a onda zaključuješ da je vreme prošlo.

Ili si možda smešten u neki fizički ćorsokak, u kojem si čamio sedmicama, mesecima, godinama ... i sve vreme — u tim invalidskim kolicima.

* Eto, kako izgleda kad se slavi čovek, tačnije nacija, a ne Bog! (prim. prev.)

[1] Annie Johnson Flint: “Pressed Out of Measure” (n.d.)

< 11. Poglavlje Sadržaj 13. Poglavlje >