< 8. Poglavlje

Sadržaj

10. Poglavlje >

deveta glava

SAVRŠENSTVO I POSLEDNJA GENERACIJA

Biblija o savršenstvu poslednje generacije
Elen Vajt o polarizaciji poslednjih dana i o čišćenju svetinje
Savršeno predstavljanje Hristovog karaktera
Opstajanje u vreme nevolje bez Posrednika
Posedovanje vere vaznesenja kakvu su imali Enoh i Ilija
DVE VRSTE SAVRŠENSTVA I BOŽJI POSLEDNJI PRIKAZ SAVRŠENSTVA PRED SVEMIROM
Dve vrste savršenstva
Božji završni prikaz

Nije slučajno što su adventisti uvek dosledno verovali u važnost neke vrste savršenstva. Čak nas i površno čitanje 14. glave Otkrivenja –– one koja ima centralni značaj za adventiste da bi shvatili sebe –– ostavlja s mislima o savršenim ljudima na svršetku zemaljske istorije.

Biblija o savršenstvu poslednje generacije

Četrnaesta glava Otkrivenja počinje sa 144.000, zapečaćenih imenom svog Oca na čelima (Otkrivenje 14,1; 7,4). Ta glava kaže za te ljude poslednjeg vremena, da se “ne opoganiše“ s lažnom religijom, da “idu za Jagnjetom kud god ono pođe“, da su pošteni i “bez mane“ (14,4.5). G. C. Berkuver za 144.000 kaže da su “radikalno predani“ Hristu.[1]

No upravo nas reč prevedena izrazom “bez mane“ navodi da razmišljamo o savršenstvu tih ljudi poslednjeg vremena. U Karadžićevom prevodu čitamo, “bez mane pred prestolom Božjim“, dok u Bakotićevom stoji samo “bez mane“.

Robert Mauns ističe da “primenjena na novozavetne vernike, grčka reč uvek znači etički bez mane“. Tako i Džordž Eldon Lad smatra da ti ljudi imaju “besprekorno (bez mane) predanje“ Bogu.[2] Bez obzira na to iz kog ugla to posmatrate, onih 144.000 hiljade iz vremena posletka poseduju jednu vrstu savršenstva koja je, kako izgleda, naglašena zato što je reč o neobičnom istorijskom iskustvu.

Još veoma rano, adventisti su u tom tekstu videli sebe. Istovremno, videli su sebe kao one koji predstavljaju trojicu anđela iz stihova koji slede (Otkrivenje 14,6-12). Njihova vest svetu glasila je da “dođe čas suda Njegova“, “pade Vavilon“, i da je držanje Božjih zapovesti obeležje, znak onih koji su mu odani, za razliku od onih koji se pokoravaju vlasti zveri i primaju njen žig.

Ono što dolazi posle propovedanja tih triju poruka je drugi Hristov dolazak i “žetva zemaljska“ (stihovi 14-20). Nije teško razumeti zašto su oni koji su sebe prepoznali u 14. glavi Otkrivenja hteli da budu spremni za žetvu tako što će, držanjem “zapovesti Božjih“, postati deo onih koji su “bez mane“. Ideja savršenstva u kontekstu žetve poslednjih dana ugrađena je u tkivo adventizma još od samih početaka njegove istorije.

Mislim da je beskorisno pokušavati da nađemo prihvatljivo objašnjenje za “besprekorno“ (bez mane) savršenstvo Božjeg naroda poslednjih dana. Istinski problem odnosi se na pitanje zašto Bog od poslednje generacije “zemljana“ očigledno očekuje više nego od ostalih generacija.

Odgovor na to pitanje ne treba tražiti u nekoj vrsti dispenzacionalizma, u kojem Bog s poslednjom generacijom “zemljana“ postupa drugačije nego što je postupao sa onima koji su ranije umrli, nego – u suštini eshatološke krize prikazane u Otkrivenju 12,17 i 13,11-17. Ta kriza polarizuje celokupno čovečanstvo, deleći ga u dva tabora –– one koji su potpuno, bezrezervno odani Bogu svemira, i one druge koji su potpuno odani aždaji (12,9), prikazanoj u silama zveri, iz 13. glave Otkrivenja.

Tekst u Otkrivenju 12,17 daje pogled unapred na krizu bez presedana u istoriji, i kaže da će aždaja, zmija, objaviti rat, da će se pobiti s onima koji svoju odanost Bogu pokazuju držanjem Njegovih zapovesti. Kulminacija tog rata nastaje u Otkrivenju 13,16.17, gde se nad onima koji odbiju da se pokore zveri praktično izrečena smrtna kazna (ne mogu “ni kupiti ni prodati“). Sudbina nekih od njih zapisana je u Otkrivenju 14,13, gde su predstavljeni kao oni “koji umiru u Gospodu od sad“ –– drugim rečima, u periodu između početka propovedanja vesti trećeg anđela i velike “žetve zemaljske“.

Ljudi se upravo u tom bombastičnom kontekstu polarizuju na nikada do tada viđen način, prema izboru između načela Božjeg carstva i principa sotonine vladavine. Prema Otkrivenju 12,17 – 14,20, neće biti mesta za “eshatološku“ neutralnost. Oni koji pokušaju da ostanu neutralni, jednostavno će primiti žig zveri na ruku, umesto na čelo (vidi 13,16). Žig na čelu upućuje na intelektualno prihvatanje pravila, principa zveri, dok žig na ruci predstavlja pasivno prihvatanje aždajinog principa egoistične pobune koja je u korenu svih greha.

Tada neće biti sredine. U jasnoj svetlosti poslednjeg sukoba, oni koji ne budu prihvatili žig zveri moraće da se svesno opredele za bezrezervnu odanost Božjim načelima. Oni se, stoga, opisuju kao “bez mane“, nezatrovani lažnom teologijom, kao oni koji čuvaju zapovesti Božje i imaju veru Isusovu (vidi 14,4.5.12).

Martin Luter nam olakšava da shvatimo uticaj krize na polarizaciju, pišući da “Bog ima mnogo onih koji ga vole“ “u periodima mira“. U vremenima kada je dobro, lako je reći sebi kako volimo Boga, ali vremena krize prave razliku između ljubavi i odanosti koji su postali deo našeg bića i samo one spoljašnje ljubavi.[3]

Tokom perioda krize o kojoj je reč u 13. i 14. glavi Otkrivenja, ishod u velikoj borbi između Hrista i sotone prvi put u istoriji postaje kristalno jasan. Upravo ta jasnoća i odluke koje se temelje na principu, a koje ona neizbežno stavlja pred ljude koji će živeti u to vreme, ima efekat temeljnog pročišćavanja opredeljenosti ljudskih bića bilo za Boga, bilo protiv Njega. Tako će ljudi poslednjih dana doživeti iskustvo jedinstveno u svetskoj istoriji. To iskustvo, kako smatra moj kolega Kenet Strand, nije jedinstveno po svojoj vrsti nego po intenzitetu. Uvek je kroz istoriju bilo problema, ali nikada krize takvog intenziteta i jasnoće, kao što je ona predskazana u Otkrivenju.

Hrišćani koji budu živeli u tom najneverovatnijem periodu zemaljske istorije pripadaće onima koji su okončali svaku vezu s pobunom (GREH) protiv Boga. Njihova vernost i posvećenost Njemu biće “bez mane“, “bez mrštine“ i savršena. Oni će moći biti opisani kao oni koji imaju “trpljenje svetih“ u očekivanju žetve, kao oni koji “drže zapovesti Božje“ i koji imaju istu veru kakvu je imao Isus u Oca (Otkrivenje 14,12). I tako, “kad se pokaže“ na nebeskim oblacima da obavi žetvu na Zemlji, oni će biti “kao i On“ (1. Jovanova 3,2).

Nisu se rani adventisti na savršenstvo usredsredili samo zbog načina na koji razumeju Otkrivenje, nego i zato što, kako to kaže Lad, “posvećenje ima eshatološki cilj. Božji je plan da se crkva, na kraju, pokaže pred njim ΄slavna΄, “bez mane i mrštine, ili takoga čega, nego da bude sveta i bez mane΄ (Efescima 5,27; vidi, Kološanima 1,22; 1. Solunjanima 3,13; 5,23).“[4]

Donald Gutri ističe da apostol Petar, “konačno uništenje svega ističe kao motiv za sadašnju težnju ka životu svetosti“.[5] “Kad će se dakle ovo sve raskopati“, pita Petar, “kakovim treba vama biti u svetom življenju i pobožnosti, čekajući i želeći da bude skorije dolazak Božjega dana“? (2. Petrova 3,11.12; upor.: 1. Petrova 1,13-16).

Jednim delom, podsticaj, impuls za popravljanje hrišćanskog vladanja tokom crkvene istorije u prošlosti bio je i “strah“ (ili strepnja) od budućeg suda. Konačno, nije li Pavle pisao da “ćemo svi izići na sud pred Hrista“? (Rimljanima 14,10). Osim toga, on je pisao Korinćanima: “Jer nam se svima valja javiti na sudu Hristovu, da primimo svaki što je koji u telu činio“ (2. Korinćanima 5,10).

Imajući na umu pomenutu grupu tekstova, ne bi trebalo da nam bude neobično što crkva, koja za sebe veruje da je bila posebno podignuta da propoveda “zapovesti Božje“ i vest da “dođe čas suda Njegova“, ozbiljno razmišlja o savršenstvu dok se njeni vernici pripremaju za “žetvu zemaljsku“ (Otkrivenje 14,15). Naprotiv, bilo bi čudno kada takav narod ne bi razmišljao o besprekornosti (“bez mane“) i savršenstvu.

Razume se, adventisti nisu zatajili u takvim nastojanjima, bez obzira na to što neki delovi njihovog razmišljanja o savršenstvu nisu ukazivali na sâmo središte biblijskog učenja o tome predmetu. Mi ćemo u ostatku ovog poglavlja istražiti kako Elen Vajt vidi savršenstvo poslednjih dana pred Hristov dolazak. To njeno viđenje, kako sam to ranije napomenuo, mora se posmatrati u okviru biblijskih pogleda na savršenstvo, bezgrešnost, greh i otkupljenje. Osim toga, takvo shvatanje mora biti verno ukupnom pravcu učenjâ Elen Vajt o tim predmetima, kao i neposrednom književnom kontekstu više njenih iskaza o predmetu savršenstva poslednjih dana.

Elen Vajt o polarizaciji poslednjih dana i o čišćenju svetinje

Jedan od velikih doprinosa spisâ Elen Vajt ogleda se u tome što njihov autor izdvaja i proširuje temu završne borbe koja teče u Otkrivenju 12,17 – 14,20. Saglasno s Otkrivenjem 12,17, ona opisuje intenziviranje sotoninih aktivnosti kao opadača, “kako se više približavamo svršetku istorije ovog sveta“. Videći da mu je vreme kratko, đavo “će još angažovanije raditi na obmanjivanju i uništavanju. On je obuzet gnevom, gledajući ljude na Zemlji koji, mada slabi i grešni, gaje poštovanje prema Gospodnjem zakonu. Rešen je da ih navede na neposlušnost Bogu“. Iz toga proističe njegova pojačana aktivnost, kako je to izloženo u Otkrivenju 12,17.[6]

Isto tako, centralno mesto u teologiji Elen Vajt ima svrstavanje sveta u dva tabora i sazrevanje žetve pravde i greha, kako je izloženo u 13. i 14. glavi Otkrivenja. Njen možda najizričniji iskaz na tu temu nalazimo u knjizi Čežnja vekova. “Rat protiv Božjeg zakona, započet na nebu, nastaviće se sve do svršetka vremena.“ Svako ljudsko biće biće okušano, budući da je poslušnost nasuprot neposlušnosti ono pitanje o kojem će morati da odluči celi svet. “Svi će biti pozvani da se opredele između Božjeg zakona i ljudskih zakona. Tu će se povući linija razdvajanja. Postojaće samo dve grupe ljudi. Svaki karakter će se otkriti u potpunosti; svi će pokazati za koga su se opredelili: za odanost ili za pobunu.

“Tada će doći kraj (posledak).“[7]

Elen Vajt uvek iznova izgradnju karaktera povezuje s Hristovim drugim dolaskom. Povezivanje ta dva pojma tako je uočljivo da se može posmatrati kao jedna od tema u njenim spisima.

Ona jasno kaže da Gospod nije ponovo došao ubrzo posle velikog razočaranja Milerovih sledbenika, zato što “ljudi još nisu bili spremni za susret sa svojim Gospodom. Njima je još bio preostao posao pripreme“. Razočaranim vernicima trebalo je dati novo videlo, nove dužnosti i novu vest. To novo videlo i nova vest biće usredsređeni na svetinju nad svetinjama u nebeskom svetilištu, gde će Hristos braniti veru svetih tokom preadventnog suda, koji će trajati od 1844. godine do vremena neposredno pre drugog dolaska.[8]

Zanimljivo je, a možda bi trebalo da kažem tipično, da ona taj period čekanja dovodi u vezu sa čišćenjem karaktera kod vernih. “Dok se na nebu odvija istražni sud“, pisala je, “dok se gresi pokajanih vernih uklanjaju iz svetilišta, potrebno je da se među Božjim narodom na Zemlji obavi osobit posao čišćenja, uklanjanja greha.  …  Kad se taj posao jednom završi, Hristovi sledbenici će biti spremni za Njegov dolazak“. U vreme dok Hristos obavlja svoje posredničko delo u drugom delu svetilišta, oni treba da “dostignu savršenstvo svetosti u strahu Božjem“. [9]

Elen Vajt ne daje mesta sumnji da verni koji će živeti u završnom periodu istorije Zemlje, žive u ozbiljnom vremenu, mada i dalje mogu uživati radost i sigurnost zato što su u Hristu Isusu. “U redovima Gospodnjeg naroda pred drugi Hristov dolazak nastaće takvo probuđenje izvorne pobožnosti kakvog nije bilo još od apostolskih dana“. Oni treba da “odbrane Njegov karakter pred svetom“. Oni treba da dostignu “savršenstvo bez mane“, krećući se prema “potpunoj i završnoj demonstraciji“ Njegove blagodati.[10]

I razume se, prirodno pitanje glasi, šta ima Elen Vajt na umu kada govori o “prvobitnoj pobožnosti“, “Njegovom karakteru“ i “savršenstvu bez mane“? To pitanje ćemo razmotriti u sledećih nekoliko odeljaka ovog poglavlja, dok budemo istraživali šta znači savršeno predstavljanje Hristovog karaktera, opstati u vremenu nevolje bez Posrednika i imati veru vaznesenja kojom su se odlikovali Ilija i Enoh. Posle toga, iz onoga što pronađemo, izvućićemo neke zaključke.

Savršeno predstavljanje Hristovog karaktera

Tekst koji se, nema sumnje, najčešće citira iz spisa Elen Vajt na temu savršenog predstavljanja Hristovog karaktera glasi: “Hristos s velikom čežnjom čeka da bude prikazan u svojoj crkvi. Kada Hristov karakter bude bio savršeno oživljen u Njegovom narodu, On će tada doći da ih uzme kao svoje.“ [11]

Taj tekst je posebno fascinantan, budući da dolazi posle opisa žetve iz 14. glave Otkrivenja. U pasusu koji neposredno za tim sledi, napominje se da bi,ukoliko bi svi koji veruju u Hrista proslavili Njegovo ime, Zemlja vrlo brzo bila zasejana semenom jevanđelja. “Tada bi brzo dozrela velika žetva i Hristos bi došao da sabere dragoceno žito.“[12] Dakle, imajući pred sobom paralelizam s tekstom iz 14. glave Otkrivenja, nije nemoguće da bi taj tekst mogao baciti određenu svetlost na prirodu značenja izraza biti “bez mane“ i imati “veru Isusovu“ (Otkrivenje 14,5.12).

Međutim, ključ za gornji tekst iz pera Elen Vajt očigledno se nalazi u onome šta znači “savršeno“ reprodukovati, oživeti Hristov karakter. Nažalost, taj tekst je među adventiste uneo mnogo “tuđeg ognja“.

Uobičajen postupak za tumačenje je istrgnuti tekst iz njegovog konteksta i spojiti s “ekstremnim“ citatima iz knjiga kao što su Saveti o životu i ishrani (onim koji su takođe izvađeni iz svog istorijskog i literarnog konteksta). Proizvod toga je “teologija“ koju ni Elen Vajt ni Bog ne bi prepoznali.

Ja sam u svojim mlađim godinama išao baš tim putem, postajući tako striktan, isključiv u svojoj želji da savršeno predstavim Hristov karakter da su se neki uplašili da ću “umreti od zdravstvene reforme“.[13]

Nedavno je moj prijatelj Martin Veber, u svojoj knjizi  Moja izmučena savest (My Tortured Conscience), objavio priču o svom putovanju tom stazom. Postavši “striktniji od striktnih“ u jednoj adventističkoj finansijski nezavisnoj ustanovi, znao je da je na pravom putu, kad su čak i oni uvideli da je fanatik.

“Izvrsno!“, pomislio je, “svi te ljude nazivaju fanaticima, a sada i mene nazivaju fanatikom. To me čini fanatikom među fanaticima! Slava Gospodu, ja ću biti budala Hrista radi! Ti ljudi ovde, jednostavno, nisu dovoljno duhovni da bi mogli imati veze s onim što Bog čini u mom životu.“

Vrhunac Martijeve borbe nastupio je kad je poverovao kako može stvarno biti sličan Hristu ako se bude molio celu noć, da je “nesanica –– tajna savršenstva“. Taj njegov pravac imao je neke zanimljive rezultate, makar i da nisu svi bili posvećeni.[14]

Ono što je u svemu ovome tragično jeste da je Marti sve te stvari činio za Hrista i u Hristovo ime. Kasnije je uspeo da svoj život vidi kao najgoru vrstu legalizma. “Bio je to hristocentrični legalizam – legalizam uz pomoć vere.“[15]

Marti, ja i mnogi drugi adventisti mogli smo sebe (i mnoge druge) poštedeti mnogo bola, da smo čitali izbalansirani kontekst tako velikog broja iskaza Elen Vajt, koje smo tako olako spajali i od njih pravili farisejske monstruoznosti. Ne čitajući kontekst, mi smo oskrnavili njen cilj i uvredili Boga, za koga smo verovali da ju je nadahnuo.

“Hristos “, pisala je Elen Vajt u uvodu za tekst o “savršenom“ predstavljanju Hristovog karaktera, “čezne da bude oživljen u ljudskim srcima.  …  Ne može biti napretka i plodnosti u životu koji je usredsređen na sopstveno 'ja'. Ako ste prihvatili Hrista kao svog ličnog Spasitelja, tada treba da zaboravite sebe i da pokušate da pomognete drugim ljudima.  …  Primajući Hristov Duh –– Duh nesebične ljubavi i rada za druge ljude –– napredovaćete i donosićete rod.  …  Vaša će se vera uvećati,  …  vaša će ljubav biti učinjena savršenom. Vi ćete sve više i više odražavati sličnost Hristu u svemu što je čisto, plemenito i lepo.“ [16]

Savršeno predstavljanje Hristovog karaktera znači udaljavanje od farisejskih perfekcionističkih šema usmerenih prema unutra, usredsređenih na moje lično samonapredovanje, i prelazak na nestajanje moga “ja“ tako što ću služiti drugim ljudima.

Savršeno predstavljanje Hristovog karaktera, to je odnos staranja. Ono se, kako to vidimo iz priče o ovcama i jarcima u Mateju 25,31-46, ne odnosi na ono što jedemo (ili ne jedemo), pa ni na to kako svetkujemo Subotu. Ta pitanja načina života jesu važna, ali samo unutar konteksta hrišćanskog života istinski okrenutog  potrebama drugih. To je suštinski ono što je Isus pokušao da nam poruči u Mateju 5,48, rekavši, u kontekstu ljubavi prema našim neprijateljima, “budite vi dakle savršeni, kao što je savršen Otac vaš nebeski“. Paralela koja baca dodatno svetlo, iz Luke 6,36, kako smo ranije istakli, izjednačava savršenstvo s osobinom nekoga ko je milostiv.

Prema tome, savršeni hrišćanin je hrišćanin koji brine o drugima. To je karakteristika koju Bog želi da ima Njegov narod poslednjih dana koji je “bez mane“, koji ima “veru Isusovu“ i koji je “savršeno oživeo“ Hristov karakter. Iz preobraženog srca teći će preobraženi postupci. Savršeni hrišćanin je u skladnom odnosu sa slavnim načelom zakona –– ljubavlju i prema Bogu i prema svojim bližnjima (Matej 22,36-40). “U onoj meri u kojoj poseduje ljubav“, pisao je Emil Bruner, “čovek biva istinski sličan Bogu i pokazuje se da je Božje dete.“[17]

Veoma veliki deo adventističkog razgovora o savršenstvu karaktera odnosi se, nažalost, na način života, a ne na karakter. To je tragična greška. Kako se hranimo i druga pitanja u vezi s načinom života treba posmatrati kao sredstvo koje vodi nekom cilju, a ne kao sâm cilj. Karakter je ono što je važno “Gospodaru od žetve“. Njemu se verovatno neće “poremetiti san“ ako si neumeren u jelu, ali je zato uznemiren kada si, zbog svoje neumerenosti u jelu, mrzovoljan i nepravedan prema svojoj deci. Svrha boljeg zdravlja, i tako dalje, jeste da te pripremi za savršenije izražavanje Hristovog karaktera pred onima koji te okružuju.

Nesrećna okolnost mešanja načina života s karakterom jeu tome  što ono naginje ka legalizmu – legalizmu jednako surovom, hladnom, bez radosti i zahtevnom kakav je bio  legalizam fariseja onoga vremena. Prema tome, savršeno oživljavanje takozvanog karaktera po ugledu na Hrista može da odvede u suprotnost svemu onome što je Isus zastupao i smatrao vrednim.

Elen Vajt nije imala problema sa zabunom u pogledu koncepta. Njena je truba dala glasan, jasan i dosledan zvuk. “Poslednja vest milosti koja će biti upućena svetu“, pisala je, “jeste otkrivenje Njegovog karaktera ljubavi.“[18] Ona je tako bila saglasna s Isusom koji je rekao da će svet znati da smo Njegovi učenici ako “uzimamo ljubav među sobom“ (Jovan 13,35).

Neki bi ljudi hteli da Elen Vajt i Isus u svoje iskaze “ubace“ neki vid savršenog držanja zakona ili načina života, ali meni izgleda da je trenutak da stvari postavimo na pravo mesto, tako što ćemo pustiti da Bog govori, umesto da gledamo kako ćemo se što više približiti onim farisejima koji su smatrali da će Mesija (Hristos) doći, ako budu jedan dan savršeno držali Toru (zakon).[19]

Elen Vajt je mnogo puta uzastopno dokazivala onu veoma potrebnu istinu da je savršenstvo karaktera, u svakom aspektu hrišćanskog življenja, usredsređeno na pokretačkom principu Božje ljubavi. “Kad se naše 'ja' ulije u Hrista“, pisala je, “ljubav spontano niče. Potpunost, zaokruženost hrišćanskog karaktera dostiže se kada podsticaj da pomažemo bližnjima i da im budemo na blagoslov neprekidno teče iznutra – kada sunčeva svetlost neba ispunjava srce i otkriva se na licu.“[20]

Takvi iskazi po kratkom postupku odbacuju ono što nazivamo savršenstvom “kiselog lica“. Oni koji imaju Hristov karakter nemaju se čega bojati u budućnosti. “Bog je ljubav“, pisao je apostol, “i koji stoji u ljubavi, u Bogu stoji i Bog u njemu stoji. Tim se ljubav u nama savršuje da imamo slobodu na dan sudni; jer kao što je On i mi smo na svetu ovom“ (1. Jovanova 4,16.17).

Opstajanje u vreme nevolje bez Posrednika

Druga grupa tekstova koje su adventisti tradicionalno dovodili u vezu sa savršenstvom poslednjih dana su oni koji govore o opstajanju u vremenu nevolje (Danilo 12,1) bez Posrednika –– što podrazumeva da, ako to hoće, neko mora biti bezgrešno savršen u najpotpunijem smislu te reči. Sama pomisao na takvu mogućnost odvela je mnoge adventiste na put duhovne agonije –– a najveći deo toga je sve drugo samo ne zdrav.

Adventisti su zastupali stav da se vreme nevolje iz Danila 12,1 događa u vremenu između završetka vremena milosti (trenutak kada je konačno rešena večna sudbina svakog pojedinca – Otkrivenje 22,11.12) i Isusovog drugog dolaska. Tako se “podizanje“ Mihaila (Hrista) u Danilu 12,1 smatra aluzijom na trenutak kada Hristos prestaje da služi u drugom odeljenju nebeskog svetilišta, na završetku preadventnog suda.

Jezik kojim se opisuju završni događaji u delima Elen Vajt pun je upućivanja na savršenstvo onih koji su “bez mane“ iz 14. glave Otkrivenja. Primera radi, govoreći o poznom daždu Svetoga Duha (Joilo 2,23.28-30) koji na Božji narod treba da se spusti neposredno pre vremena nevolje, ona kaže: “Sazrevanje žita [kao rezultat izlivanja poznog dažda] predstavlja završetak delovanja Božje blagodati u duši. Silom Svetoga Duha, u karakteru treba da se usavrši Božji moralni lik. Mi treba da se u potpunosti preobrazimo u Hristovo obličje.

Pozni dažd, sazrevanje 'žetve zemaljske', slika su duhovne blagodati koja crkvu priprema za dolazak Sina čovečjeg.“ Svrha poznog dažda je da Božji narod posletka pripremi za vaznesenje na nebo, bez upoznavanja sa smrću, i da ih ojača za prolazak kroz vreme nevolje.[21]

Drugi događaj koji će neposredno prethoditi vremenu nevolje je završetak zapečaćavanja 144.000 (vidi Otkrivenje 7,1-4; 14,1-5). Ne samo da autor Otkrivenja zapečaćenje povezuje sa stanjem “bez mane“, nego to čini i Elen Vajt. “Božji pečat“, piše ona, “nikada neće biti stavljen na čelo nečistog čoveka ili žene. On nikada neće biti stavljen na čelo častoljubivog čoveka i žene, koji 'ljube' svet. On nikada neće biti stavljen na čelo ljudi i žena lažljivog jezika ili lukavog srca. Svi koji budu primili pečat moraće da budu bez mane pred Bogom.“ Osim toga, “pečat živoga Boga biće stavljen samo na one koji imaju karakter sličan Hristovom.“[22]

Sa završetkom zapečaćenja prestaje vreme milosti i Božji narod ulazi u vreme nevolje. Upravo u vezi s tim događajem je Elen Vajt primenila deo možda najsnažnijeg, najupečatljivijeg izražavanja kada je reč o savršenstvu poslednjih dana.

“Oni“, pisala je, “koji budu živeli na Zemlji u trenutku kada prestane Hristovo posredovanje u nebeskom svetilištu, moraće bez posrednika da stoje pred očima svetoga Boga. Njihove haljine moraće biti bez mrlje, njihov karakter moraće da bude očišćen od greha krvlju škropljenja. Oni će, Božjom blagodaću i sopstvenim marljivim angažovanjem, morati da pobeđuju u borbi sa zlom.“ Oni su, do tog trenutka, već morali ukloniti greh očišćenjem svetinje svoje duše, tokom perioda preadventnog suda.[23]

Govoreći na istu temu, napisala je i to da “sada, dok naš veliki Poglavar sveštenički vrši pomirenje za nas, mi treba da težimo da postanemo savršeni u Hristu. Naš Spasitelj nije čak ni u mislima mogao biti naveden da se pokori sili iskušenja. Sotona u ljudskom srcu pronalazi mesto, tačku gde može da zauzme uporište; gajimo, recimo, neku grešnu želju, i njegova iskušenja, upravo uz pomoć te okolnosti, potvrđuju svoju moć. Međutim, Hristos je za sebe rekao: 'Jer ide knez ovoga sveta, i u meni nema ništa' (Jovan 14,30). Sotona u Božjem Sinu nije mogao pronaći ništa što bi mu omogućilo da pobedi. On je držao zapovesti svoga Oca, i u Njemu nije bilo nijednog greha koji bi sotona mogao upotrebiti za svoje svrhe. Upravo je to stanje u kojem se moraju zateći oni što će opstati u vreme nevolje.“[24]

Upravo izneti iskazi, kao i neki drugi njima slični, ostvarili su veoma dubok utisak na adventiste. Premda je nešto od tog dejstva bilo uravnoteženo i zdravo, njegov najveći deo bio je van ravnoteže i jasnog poimanja onoga što je Elen Vajt u stvari pisala.

Stoga A. L. Hadson (čovek koji je za iskaze koji se tiču stanja spasenih u vreme nevolje godinama smatrao da se odnose na potpunu bezgrešnost) ističe da je “ta doktrina [življenje bez Posrednika u nebeskom svetilištu] na više načina loše delovala u adventizmu. Povezana s drugim idejama, ona je odvela u pretpostavku da će poslednja generacija, ili 144.000, morati da postane tako pravedna, tako čista, tako sveta da joj neće biti potreban Spasitelj. To je [u svakodnevnom životu] vodilo na put nedodirljive samopravednosti (u iščekivanju) ili u najdublje razočaranje“. [25]

Mnogi, uključujući pisca ovih redova, doživeli su i samopravednost, “postajanje savršenim“, i onu najdublju frustriranost i razočaranje, koje pominje Hadson, kada se konačno pokaže da smo, zapravo, manje savršeni od onoga kako smo sebe zamišljali. Mi smo, krenuvši na taj put, pošli farisejskom “maršrutom“ i došli do tačke duhovnog bankrotstva.

Želeo bih da istaknem da stvarni problem ovde nisu citati koje smo, u prethodnom tekstu, uzeli iz spisa Elen Vajt, nego način na koji ih čitamo. Jedna od radnji koje je adventistima najteže da “odrade“, jeste da bez emocija, trezveno, čitaju iskaze koji govore o ljudskom savršenstvu. Dve su greške koje se, uglavnom, čine u odnosu na iznete iskaze. Prvo, mi u tekst unosimo neka značenja kojih u njemu nema. Drugo, često propuštamo da pročitamo njihov kontekst.

Ono što je predvidivo u takvom postupanju jeste pojačavanje emocija u pogledu teme savršenstva poslednjih dana, što ima tendenciju ka polarizovanju ljudi između dva fanatizma, onog koji kreće da dokazuje kako ja mogu postati dovoljno pravedan da bih živeo bez Hrista, s jedne strane, i onog, s druge strane, koji odbija svaku pomisao na nadu ili realnost ličnog savršenstva (za razliku od posrednog, zameničkog savršenstva) pre drugog dolaska. Ja sam “proživeo“ oba ta tumačenja.

Sada shvatam da će pažljivo čitanje takvih tekstova učiniti da steknemo umeren i izbalansiran stav o savršenstvu hrišćanskog karaktera. Međutim, mi takvim čitanjem moramo (1) pažljivo da iščitamo stvarno napisane reči (umesto da tekstu dodajemo reči iz oblasti naših strahova, naše prošlosti i porekla ili mašte), (2) da se pažljivo potrudimo da razumemo šta je Elen Vajt mislila napisavši date reči (umesto da dodajemo svoje lične definicije ili definicije onih sa fanatičkim, pa i umerenim, stavom u pogledu tog predmeta), (3) da čitamo celokupni kontekst datih iskaza, onako kako su izvorno zapisani (a ne delove, komade, citirane bilo u zvaničnim ili nezvaničnim kompilacijama) i (4) da te iskaze čitamo smeštajući ih u okvir celokupne Biblije i Duha proroštva, gde se govori o grehu i spasenju.

Ako dosledno ispoštujemo ta četiri koraka, suočićemo se s manje samo-pravedne frustriranosti i poricanja, a s više hrišćanske uravnoteženosti. Samo je jedan način čitanja nekog iskaza, a to je, čitati ono što je pisac stvarno pisao, a ne ono što neko misli (ili se plaši) da je pisac napisao.

Iako u ovoj knjizi ne mogu da ispitam svaki pojedini iskaz Elen Vajt na temu vremena nevolje bez Posrednika, detaljno, u četiri upravo pomenute tačke, ja sam odvojio potrebno vreme da ilustrujem ono što imam na umu.

Prvo, zapazite da ona nije rekla kako će, tokom vremena nevolje, ljudi živeti bez Spasitelja. Naprotiv, dosledno je pisala da će živeti “bez prvosveštenika u svetilištu“, “bez posrednika“, “bez zastupnika“, u smislu da će u tom periodu Hristovo posredovanje u nebeskom svetilištu biti nešto završeno.[26]

Hristos ne napušta svoj narod u vreme nevolje. Naprotiv, On je jednostavno rekao: “Ja sam s vama u sve dane do svršetka veka“ (Matej 28,20). S druge strane, tačno je da Elen Vajt kaže da će, kada Hristos napusti nebesko svetilište, prestati najmanje jedna Njegova funkcija –– On više neće biti u ulozi “Posrednika“. Mi ćemo se u nastavku teksta vratiti na implikacije te teme.

Jedan od razloga što Hristos više nema potrebe za obavljanjem funkcije posredovanja je u tome što je preadventni sud završen, vreme milosti (ili probe) je isteklo, a Božji sveti su zapečaćeni za večnost. Drugim rečima, do početka vremena nevolje slučaj svakog pojedinca već će biti odlučen za večnost. I Matej (25,31-46) i Otkrivenje (14. glava i 22,11) ističu da će na Zemlji, kada Isus ponovo dođe, postojati samo dve grupe ljudi.

Završetak vremena probe označava da su ljudska bića koja će tada živeti na Zemlji, u istinski napetoj atmosferi, do tog trenutka već donela odluku o tome ko će im biti gospodar, Isus ili sotona. Jednu grupu činiće oni koji su već primili Božji pečat; drugu – oni sa žigom zveri. Hristos će izaći iz nebeskog svetilišta zato što je Njegov posao u njemu završen. Svi ljudi su, do tada, već nedvosmisleno pokazali kome su se priklonili, prema principima kojih su se držali u svom životu. Dakle, opredelili su se ili za Božji zakon ljubavi, ili za sotonin zakon sebičnosti.

Druga tačka koju treba istaći u vezi s ovim iskazima jeste da oni ne uče da će sveti sami obaviti potreban posao, odnosno, dostići stanje konačnog bezgrešnog savršenstva. Elen Vajt to nagoveštava ističući kako je svrha vremena nevolje da sveti “budu stavljeni u peć“, zato što se “mora spaliti njihova telesnost, kako bi se Hristovo obličje moglo savršeno odrazit u njimai“.[27] Sveti poslednjih dana i dalje će, tokom vremena nevolje, biti u procesu rastenja.

Treći i najvažniji aspekt našeg poduhvata jeste da istražimo reči koje Elen Vajt upotrebljava. Često, u kontekstu tekstova u vezi s vremenom nevolje, ona kaže da sveti treba da odražavaju Hristov karakter, ili da njihov karakter bude sličan Hristovom. Objasnili smo, prethodno, u odseku o “savršenom oživljavanju Hristovog karaktera“, da ona tim izrazom upućuje na određeni stav i život postupaka pokretanih ljubavlju, a ne na apsolutno bezgrešno ponašanje. Slično značenje možemo nesumnjivo naći i kada je reč o savršenstvu Hristovog “moralnog lika“.[28]

Osim toga, u onom snažnom tekstu u Velikoj borbi (strana 623, orig.), koji kaže da verni poslednjih dana treba da budu kao Hristos tokom vremena nevolje, ona ukazuje da su realno prisutan problem ––“omiljeni“ gresi, a ne gresi propusta ili oni nesvesni (greške). Stavljajući u žižu Hristovo kušanje, ona je napisala da “sotona u Božjem Sinu nije mogao naći ništa što bi mu omogućilo da pobedi“. On je držao Božji zakon.[29]

Kako smo napomenuli u 6. glavi, žižna tačka ISKUŠENJA u celom Isusovom životu na Zemlji bila je pitanje hoće li u središte svog života staviti svoje “ja“, ili Boga i Božju volju. Hristovi sledbenici poslednjeg vremena mogu i moraju učiniti takav isti izbor. To je “stanje u kojem se moraju naći oni koji će opstati u vreme nevolje“. To su “oni koji su savršeni u Hristu. Čak se ni u svojim mislima“ ne približavaju grehu pobune, zato što su njihove misli u potpunosti preobražene delovanjem Svetoga Duha. Velika polarizacija u događajima poslednjih dana nagnala ih je da se opredele između života po načelima Božjeg ZAKONA ljubavi, ili po sotoninim principima, pa su se opredelili za put ZAKONA, kako im je bilo pokazano na primeru njihovog Učitelja. Oni na taj način, u svojim mislima i životu, odražavaju Hristov karakter. Oni su savršeni u tom smislu što više nemaju “omiljeni“ GREH ili grehe. [30]

Ti sveti iz vremena nevolje ne gaje buntovničke misli niti dela. Njima, stoga, više nije potreban Posrednik.

Preadventni sud je završen, ali to ne znači da su sveti ili apsolutno bezgrešni ili apsolutno savršeni. Oni su savršeni, a opet još ne savršeni, bezgrešni, a opet još ne bezgrešni.

Oni su savršenog karaktera u tom smislu što su u svom životu, intimno, usvojili slavna načela zakona, ali se i dalje nalaze u procesu koji vodi ka potpunom savršenstvu. Oni su bezgrešni u tom smislu što ne gaje greh pobune, ali za svoju konačnu bezgrešnost čekaju Božju poslednju trubu.

Elen Vajt je to ovako izrazila: “Mi ne možemo reći, 'bezgrešan sam', dok se to poniženo telo ne preobrazi  …  da bude jednako telu slave Njegove“ [Njegovom proslavljenom telu]. “Iako sve do drugog dolaska nećemo moći da tvrdimo da posedujemo savršenstvo tela, mi možemo imati hrišćansko savršenstvo duše“. [31]

Osnovni problem u vezi s dostizanjem bezgrešnosti na ovoj Zemlji, kako smo to videli u 7. i 8. poglavlju, ogleda se u tome što, iako su naša volja i telo i um u potpunom skladu s Bogom, slabosti našeg tela i uma i dalje dopuštaju da učinimo nesvesne grehe (ili da činimo greške), odnosno, da propustimo da učinimo dobro usled greha omaške. Prava bezgrešnost i pravo savršenstvo biće u potpunosti bez tih problema.

Stoga je svetima poslednjih dana, tokom vremena nevolje, Isus i nadalje potreban. C. Mervin Maksvel tačno kaže da “Hristova napomena – 'bez mene ne možete činiti ništa' nastavlja da bude potpuna istina tokom celog našeg zemaljskog života, pa i kroz večnost“.[32]

Iako je Hristos u nebeskom svetilištu završio svoje posredničko delo, Njegov posao u ulozi Spasitelja i dalje, na dva ključna načina, utiče na život onih koji će biti preneti na nebo. Prvo, budući da su i dalje “u Njemu“, njihovi nehotični gresi i gresi omaške i dalje bivaju pokrivani Njegovim savršenim životom, kakav se pripisuje svakom verniku u okviru njegovog neprekidnog posvećenja.

I tako će, piše Elen Vajt, “samo oni koji su obučeni u haljine Njegove pravde moći da podnesu slavu Njegove prisutnosti kada se bude pojavio sa 'silom i velikom slavom'.“ [33] Ljudska bića nikada neće biti kao Hristos u ovozemaljskom životu u pogledu sposobnosti da opstanu u svojoj pravednosti. Oni nikada neće biti bezgrešni onako kako je On bezgrešan.

S druge strane, sveti će biti kao On po karakteru ljubavi i usmerenosti volje. Ali ni onda neće biti “sami svoji“, nego će Njegovom blagodaću biti osposobljeni da žive kao hrišćani, kao što su živeli pre početka vremena nevolje.

Promenilo se jedino to da im više nije potreban Posrednik, zato što će do tada svesni, namerni, ratoborni greh za njih već biti prošlost. Oni će do tog trenutka već doneti trajnu odluku da žive životom po ugledu na Hrista. Njihovu odluku za večnost zapečatio je Bog koji čini sve u svojoj moći da spase svoju decu.

Sveti iz vremena nevolje su bezgrešni u svom stavu i onome što svesno čine. Njihova bezgrešnost biće potpuna u trenutku drugog dolaska, kada Bog bude preobrazio njihovo smrtno i ograničeno telo (koje ima sebi svojstvene slabosti zbog greha i prirodnu sklonost ka zlu, još od Adamovog vremena) u “duhovno telo“ (koje nema ni grešne sklonosti ni ograničenja usled greha). Pravedni će biti “promenjeni“ “u poslednjoj trubi“. Prilikom svog dolaska, Hristos će “preobraziti naše poniženo telo da bude jednako telu slave Njegove“ (Rimljanima 6,12; 1. Korinćanima 15,44.51-53; Filibljanima 3,20.21).

S obzirom na promene koje će se dogoditi u trenutku drugog dolaska, sveti će tada prestati da čine čak i nesvesne grehe. U to vreme će i njihova volja i njihovo telo biti saglasni s Božjim načelima ljubavi. Oni će u tom smislu biti bezgrešni, mada nisu u potpunosti savršeni. Rastenje u savršenstvu posle drugog dolaska biće tema našeg 10. poglavlja.

Posedovanje vere vaznesenja kakvu su imali Enoh i Ilija

Savršeno odražavanje Hristovog lika, voleti druge ljude kao sebe, odbacivanje omiljenih i buntovničkih greha i stalno razapinjanje svoga “ja“, nalaze se, kako izgleda, u središtu definicije koju Elen Vajt daje za savršenstvo karaktera. Ti elementi će biti u središtu pažnje onih koji će živeti tokom vremena nevolje i koji će biti uzneti na nebo prilikom drugog dolaska.[34]

Takvi su bili elementi u slučaju jedine dve biblijske ličnosti koje su se uznele, ne videvši smrti. Ti ljudi su očigledno “hodili“ s Bogom sve tešnje i neposrednije, u životu progresivnog posvećenja. Oni su, na kraju, došli do tačke kada je Bog mogao da ih povede na nebo, a da ne vide smrti (vidi, 1. Mojsijeva 5,21-24; Jevrejima 11,5; 2. Carevima 2,11). Iako Biblija o toj temi ne govori mnogo, u poznom periodu judaizma nastao je znatan broj literarnih dela koja su se bavila vaznesenjem Ilije i Enoha i mogućim stanjem bezgrešnosti koja se podrazumeva tim vaznesenjem.[35]

I Elen Vajt je na tu temu imala šta da kaže. “Enoh i Ilija su“, pisala je, “pravi predstavnici onoga što bi čovečanstvo moglo biti verom u Isusa Hrista, ako odluči da to bude.  …  Ti plemeniti, sveti ljudi bili su neokaljanog  …  usavršenog karaktera, prihvaćeni kao dostojni za vaznesenje na nebo.“ [36]

Taj citat uglavnom se navodi bez svog više nego značajnog konteksta. Kad bismo ga prihvatili onako kako je dat, moglo bi se tumačiti kao da podrazumeva neku vrstu apsolutnog savršenstva. Međutim, pasus u koji je taj citat ugrađen, predstavlja poređenje sučeljavanjem njih i Mojsija. Sotona je, na jedan sasvim specifičan način, pobedio Mojsija, iskušavši ga da proslavi sebe, dok su Enoh i Ilija bili pobednici. Mi možemo izvojevati istu takvu pobedu; i mi se možemo opredeliti za življenje “raspetim“ životom. Tako imamo da su “Enoh i Ilija pravi predstavnici onoga što bi čovečanstvo moglo biti verom u Isusa“.[37]

Savladavši ISKUŠENJE nad svim iskušenjima, kako kaže Elen Vajt, Enoh i Ilija su “stajali neumrljani usred moralne zagađenosti kojom su bili okruženi“. Na taj način, oni ne samo što nisu gajili greh nego je i njihov svakodnevni život bio život dosledne vere, umesto život pobune.

U drugom kontekstu, Elen Vajt je napisala: “Kakva je bila Enohova, takva mora biti i svetost karaktera onih koji će bi spaseni između ljudi prilikom drugog Gospodnjeg dolaska“.[38]

I u ovom slučaju se taj iskaz citira izvan svog konteksta i konbinuje sa citatima koji ostavljaju utisak nečega nalik na konačno savršenstvo. Međutim, kada gledamo kontest, Elen Vajt je sasvim izričita u pogledu elemenata Enohove svetosti. Na primer, “Božlja ljubav  …  postala je predmet njegovih razmišljanja danju i noću. Sa svom gorljivošću svoje duše nastojao je da tu ljubav otkrije ljudima među kojima je živeo“. Molitva mu je postala “kao disanje duše“, i “Enoh je tri stotine godina stremio ka čistoti srca“. [39]

Na drugom mestu, Elen Vajt je ponovo pisala kako Enohov “pobožni karakter  …  prestavlja stanje svetosti koje moraju dostići oni koji će biti 'izbavljeni sa Zemlje' (Otkrivenje 14,3) u vreme Hristovog drugog dolaska“. On je držao Božji zakon ljubavi i okrenuo leđa pobuni. “Poput Enoha, Božji narod [poslednjih dana] stremiće ka čistoti srca i usaglašenosti s Njegovom voljom, dok se na njima ne bude ogledao Hristov lik“. [40]

Na osnovu onoga što možemo izvesti iz ovog i drugih iskaza, Enohovo i Ilijino savršenstvo počivalo je na življenju raspetog života vere, na odbacivanju pobune protiv Boga i buntovnih greha zlog vremena, kao i na odražavanju Hristovog karaktera. Činjenica da njihov život nije dospeo do nekog oblika savršene bezgrešnosti može se izvesti iz iskaza Elen Vajt da je “Hristos bio jedini bezgrešan koji je ikada živeo na Zemlji“ (upor.: Rimljanima 3,23).[41]

U tekstu koji nema nikakve veze s Enohom i Ilijom, Elen Vajt je napisala: “Kad se Njegov lik potpuno odražava u njima, oni [Njegov narod] su savršeni i sveti i pripremljeni za vaznesenje“.[42]

Savršeno predstavljanje Hristovog karaktera, kako smo to uvek iznova isticali u našem istraživanju, nalazi se u samom središtu savršenstva karaktera. Koliko god da se naglasi, neće biti prejako, da ona to savršenstvo ne opisuje na legalistički način, kojim bi se ono usredsredilo na ishranu, svetkovanje Subote ili bilo koje drugo ponašanje ili grupu vidova ponašanja. Naprotiv, ona to izričito opisuje kao duh “nesebične ljubavi i angažovanja za druge ljude“. Kao i u slučaju Biblije, njena definicija savršenstva i odražavanja Hristovog lika usredsređeni su na savršenu ljubav.[43] Ono je izražaj načela ZAKONA, a ne samo “odrađivanje“ zakona po njegovim pojedinačnim stavkama.

Kako pristup u duhu držanja pojedinačnih tačaka, tako i naglasak utemeljen na načelu vode u promenjen život, s tim što jedan od njih vodi promenama kakve nalazimo kod fariseja, a drugi u život podudarnosti s Hristovim životom.

DVE VRSTE SAVRŠENSTVA I BOŽJI POSLEDNJI PRIKAZ SAVRŠENSTVA PRED SVEMIROM

Dve vrste savršenstva

Načinili smo pun krug, polazeći od razmišljanja o farisejima u 1. poglavlju. Tamo smo otkrili da su neki fariseji imali iluziju o sticanju savršenstva tako što će “usitniti“ GREH na male “komade“, a onda, jedan po jedan, savlađivati te “komadiće“ greha. Tako je došlo do toga da se, u praksi, ako već ne u teoriji, i na greh i na pravednost stalo gledati kao na niz postupaka, umesto kao na stanje srca i uma. Isto tako, mi smo u 3. poglavlju napomenuli da je i sâm Božji ZAKON bio, u svakodnevnom životu, “isparčan“ na grupu zakonâ koja je služila dostizanju farisejske pravednosti. Ceo taj način gledanja na greh, zakon i pravednost bio je poduprt neodgovarajućim shvatanjem univerzalnosti, podmuklosti i sile greha u životu ljudi koji su želeli da budu dobri ali u tome nisu uspevali, zahvaljujući svojoj urođenoj sklonosti ka zlu.

Isto tako, u 1. glavi smo videli da je farisejski pristup pravednosti imao među adventistima veliku masu sledbenika. To se ne odnosi samo na pravednost okrenutu delima, karakterističnu za adventizam pre 1888. godine, nego i na onu u dvadesetom (i dvadesetprvom) veku, u spisima M. L. Andreasena i drugih.

Andreasen je greh, van svake sumnje, video kao niz odvojenih postupaka. Stoga je mogao da napiše da je čovek koji bi postigao pobedu nad navikom pušenja, postigao pobedu u pravcu pravednosti. “On je posvećen“, pisao je Andreasen, “u pogledu te tačke [duvan]. Kao što je izborio pobedu nad tim jednim problemom, on treba da postane pobednik nad svakim grehom. Kad je posao završen, kad je postigao pobedu“ nad celim nizom odvojenih greha, “on je spreman za vaznesenje. On je do tada već bio iskušan u svemu.“ On, tako, “stoji bez mane pred Božjim prestolom. Hristos je na njega stavio svoj pečat. On je bezbedan i potpuno ispravan. Bog je u njemu završio svoje delo. Završena je demonstracija onoga što Bog može da učini u ljudskim stvorenjima“.[44]

Andreasenov način zaključivanja doveo je do nastanka škole savremene adventističke teologije koja istovremeno potcenjuje silu greha i precenjuje ljudsku sposobnost savlađivanja greha. Rezultat je vrlo često bio stremljenje ka savršenoj bezgrešnosti, kako bi Hristos mogao ponovo doći.

Za razliku od Andreasenove  teologije “usitnjavanja“ greha, zakona, iskušenja i pravednosti, ova knjiga tvrdi da je GREH, pre svega stav i stanje pobune protiv Boga. Taj stav ima najmanje dve posledice: prekinut odnos s Bogom i niz postupaka koji proističu iz pobune. Tako imamo da GREH vodi u grešna dela; GREH vodi u grehe.

GREH                                                   gresi

Postoje neki koji svaku definiciju greha koja nije postupak ili niz postupaka posmatraju kao novi teologiju. Tačnije bi trebalo to da nazovu Novom teologijom Propovedi na gori. Jedna od glavnih tačaka u Isusovoj slavnoj propovedi bila je da obori “usitnjivačku“ definiciju greha i da svojim slušaocima ukaže na njegove unutrašnje aspekte (vidi, Matej 5. do 7. glave; 15,1-20).

Hristova definicija greha bila je, nužno, i protivrečnost farisejskim definicijama pravednosti. Dok su pravednost, posvećenje i savršenstvo fariseji posmatrali kao niz postupaka, Hristos je na to gledao kao na potpuni preobražaj srca i uma. Ako se srce i um preobraze u ljubavi, tada će i pravedna dela u svakodnevnom životu biti njihov prirodni rod. Tako PRAVEDNOST (stvar srca) vodi u pravedne postupke u svakodnvnom životu.

PRAVEDNOST                         pravedni postupci

S druge strane, pravedni postupci ne vode u PRAVEDNOST. PRAVEDNOST može nastati jedino putem krsta, verom u Hrista, svakodnevnim razapinjanjem i potpunim preobražajem srca i uma.

Shvatanje PRAVEDNOSTI u kontekstu preobražaja takođe iziskuje sveobuhvatni, holistički pogled na ZAKON, kako je to izloženo u Bibliji. ZAKON je najpre, i iznad svega, princip ljubavi koji je središte Božjeg karaktera. Preobraženom hrišćaninu ZAKON je “uklesan“, urezan u srce. Onima koji su u Hristu prirodno je da budu poslušni zakonu, zato što je njegov veliki princip kod njih u potpunosti usvojen. Iz principa ZAKONA proističu posebni, pojedinačni zakoni.

ZAKON                                                 zakoni

Dok su se, na jednoj strani, fariseji bavili slovom određenih zakonâ, Hristos se, na drugoj, najviše bavio duhom ZAKONA. Budući da mu je bilo najviše stalo da čini dela ljubavi (kako to zahteva ZAKON ljubavi), Isus se često sukobljavao s legalističkim propisima fariseja, koji su polazili od toga da su pravednost i savršenstvo nešto što nastaje vernošću pravilima nagomilanim oko ZAKONA. Hristos je na kraju bio razapet na krst zato što se Njegov ZAKON sukobio s njihovim zakonima.

Razume se, idealno bi bilo kad bi ZAKON i zakoni bili u skladnom odnosu. Međutim, fariseji su toliko obuzeti umnožavanjem i držanjem zakonâ, da u toj svojoj revnosti često krše ZAKON ljubavi. Tako i biva da nailazimo na neučtive, grube zagovornike zdravstvene reforme ili hladne svetkovatelje Subote.

Suština značenja ovoga je u sledećem: fariseji Hristovog vremena usredsređivali su se na zakon, ali nisu ZAKON (ljubavi) učinili neodvojivim delom svoga bića. Novi zavet uči da je zakon dobar ako, i jedino ako, se poštuje u duhu ljubavi (ZAKON).

Hristos je odbacio “rasitnjavanje“ GREHA, PRAVDE i ZAKONA. Od svojih sledbenika očekivao je da izbegavaju farisejski način gledanja na stvari.

Budući da je odbijao da “usitnjava“, Isus je imao sasvim drugačiji pogled na iskušenje i savršenstvo od onog na kom je insistirao farisejski način razmišljanja. Iskušenje se, u očima fariseja, zasnivalo na “rasparčavajućem“ shvatanju greha i zakona. Tako biva da savremeni farisejski učenik definiše iskušenje kao, eto, izazov da ukradeš auto ili da pojedeš nešto što je zabranjeno. Iako ti “izazovi“ jesu iskušenja, oni nisu ISKUŠENJE. ISKUŠENJE, to je postaviti sebe, svoje “ja“ u središte sopstvenog života, sići s krsta i odustati od življenja životom razapinjanja s Hristom svaki dan. Iz ISKUŠENJA proističu iskušenja.

ISKUŠENJE                                                iskušenja

Kada Hristos ljudima pomogne da savladaju ISKUŠENJE, oni neće imati problema s iskušenjima. Ja želim ženu svog komšije (bližnjeg) samo zato što sam već pao pred ISKUŠENJEM da sebe, a ne Božju volju i ljubav, kako prema svom bližnjem (komšiji) tako i prema njegovoj ženi, stavim u središte svog života. Ja sam na taj način pogazio ZAKON i učinio GREH. To se odražava u vidu iskušenjâ, grehâ i kršenjâ zakonâ.

Ova dva pogleda na greh, pravednost, zakon i iskušenje stoje u uzajamnom odnosu s dva posebna pogleda na savršenstvo. Ako ja na greh gledam kao na niz negativnih postupaka, pravednost u tom slučaju postaje niz pozitivnih postupaka, čime ja držim zakone i klonim se čitave armije iskušenja. U trenutku kada konačno prestanem da činim sve loše stvari i počnem da činim sve same dobre stvari, ja sam savršen u onom smislu u kojem je Andreasen definisao savršenstvo. I tada – Hristos može (ponovo) da dođe.[45]

S druge strane, SAVRŠENSTVO se sastoji od uspostavljanja odnosa vere s Bogom, umesto (buntovnog) odnosa u kontekstu telesnog GREHA, kada ISKUŠENJE odbijamo tako što živimo životom krsta, i što u potpunosti usvajamo, u svoje biće, ZAKON ljubavi u svakodnevnom životu. PRAVEDNI postupci proisticaće iz srca koje je pravo pred Bogom. Takva osoba možda i neće biti apsolutno bezgrešna, savršena, prema farisejskoj definiciji savršenstva, ali će zato biti moralno SAVRŠENA.

Značajno i zanimljivo je istaći da su ta dva suprotstavljena pogleda na greh, pravednost i savršenstvo imala tendenciju da proizvedu dva duha koji će ih pratiti. Paradoks u vezi s farisejskim putem u savršenstvo je u tome što je (taj put) one koji koji su njime išli često činio egocentričnima, neveselima, neprijatnima prema drugim ljudima, s osuđivačkim stavom (i ponašanjem) prema ljudima, i osvetoljubivima. Otuda je Elen Vajt imala razloga da govori o “farisejskom duhu“.[46]

Nasuprot tome, “Hristov duh“ bi trebalo da nas povede ka tome da postanemo “drugo“-centrični (ekstrovertni, okrenuti prema drugim ljudima); da budemo ispunjeni radošću; da više brinemo o ljudima, nego o pravilima; da prihvatamo prostitutke, carinike, pa i fariseje i da budemo istinski ljubazni, dobri prema drugim ljudima, čak i ako su oni drugačiji od nas.

Ukratko, Hristov duh traži potpun preobražaj srca, uma i života, dok farisejski duh ne čini ništa više nego samo to što dodaje religioznu motivaciju telesnim osobinama ljudskog karaktera.

Božji završni prikaz

Ovo nas dovodi do završnog prikaza pred svemirom onoga šta Bog može da učini s ljudskom prirodom i kako se taj prikaz dovodi u vezu s Hristovim dolaskom. Fariseji na tu temu nisu imali problema: kada bi Toru (zakon) savršeno držali jedan dan, Mesija (Hristos) bi tada došao.

Neki današnji adventisti, u stilu M. L. Andreasena i njegove “usitnjivačke“ verzije greha i posvećenja, očigledno je da imaju isto shvatanje kao ondašnji fariseji. Po nekim zagovornicima savršenstva, može se steći utisak da će pomenuta završna demonstracija biti usredsređena na one koji su se savršeno hranili i vodili besprekoran način života; međutim, Elen Vajt stavlja tačku na takve spekulacije, i piše da je “poslednja vest milosti koja će biti objavljena svetu  …  otkrivenje Njegovog [Božjeg] karaktera ljubavi“. Kontekst tu misao svrstava zajedno s biblijskom definicijom savršenstva, kao staranja jednih za druge. Taj iskaz u vezi s “poslednjom generacijom“ stoji u skladu s kontekstom onoga što je ona imala na umu, rekavši: “Kada se Hristov karakter savršeno zaživi u Njegovom narodu  … On će doći da ih uzme kao svoje.“ [47]

Čekajte, čujem neke kako kažu: A šta ćemo s Andreasenovim učenjem po kojem Božje okončavanje dela u nebeskom svetilištu “zavisi“ od (postojanja) apsolutno savršene generacije poslednjih dana? Konačno, nije li Andreasen bio u pravu, rekavši da je “preko poslednje generacije svetih Bog konačno odbranjen. Upravo preko njih On pobeđuje sotonu i dobija proces“.[48]

Srećom, Andreasen poništava sopstvenu tvrdnju. On u istom poglavlju, gde nalazimo pomenute reči, piše da je, kako bi se opovrgle sotonine optužbe po kojima se Božji zakon ne može držati, “potrebno da Bog pokaže na najmanje jednog čoveka koji je održao Njegov zakon. Ako takvog čoveka nema, Bog gubi, a sotona pobeđuje“. [49]

Ustvrdio bih da je taj čovek bio Hristos. On je svoju pobedu izvojevao u trenutku kad je, proživevši apsolutno savršen ljudski život i otišavši na krst, noseći grehe ljudskog roda, uzviknuo: “Svrši se“ (Jovan 19,30). “Hristova smrt je“, pisala je Elen Vajt, “dokazala da su Božja vladavina i Božje rukovođenje, bili bez mane.“  Za razliku od onoga što stoji u Andreasenovoj knjizi Služba u svetinji, Bog je sotonu pobedio upravo kroz Hrista. [50]

Osim toga, sama misao da Bog zavisi od Adventističke crkve ili bilo koje druge grupe ljudi, upravo je ona ista koja je zavela fariseje. Oni su bili zaboravili da je Božji zavet uvek uslovnog karaktera. Ispunjenje odredbi tog zaveta zavisi od toga kako će ljudi odgovoriti (vidi, 5. Mojsijeva 28,1.15). Fariseji su, u svojoj egocentričnosti, učinili Boga nekim ko zavisi od njih i njihovog držanja zakona. Sam taj koncept prikaz je vrhunca farisejske drskosti. Bog je Jevreje hteo da upotrebi baš onako kao što će želeti da upotrebi svoj narod poslednjih dana, ali ako oni ne prihvate apsolutni preobražaj u Njegovo obličje ljubavi, On je slobodan i kadar da u svojoj pravdi ubrza svoje delo.[51] Konačno, Bog je Bog! Nije naše da govorimo Bogu šta On može ili ne može da učini, nego da prihvatimo završeno Hristovo delo, da Njemu dopustimo da u potpunosti preobrazi naše srce i život, kako bismo mogli biti spremni kada On ponovo dođe. Ta transformacija Njegovog naroda poslednjih dana i ispoljavanje načela Njegovog zakona u njihovom svakodnevnom životu jeste Božji cilj za Njegove koji su “bez mane“. Njihova demonstracija pravednosti nije samo DEMONSTRACIJA, nego neoboriva potvrda Božje pravičnosti.

Međutim, neko bi mogao prigovoriti i reći da Bog ne može dopustiti da u nebo uđe narod koji nije baš apsolutno bezgrešan.

Ako izbacite “apsolutno“, oni su u pravu. Bog ne namerava da nebo zagadi grešnicima – onima koji su u pobuni protiv Njega. Međutim, kao što možemo videti na primeru konačnog vaskrsenja onih koji su živeli u svim vekovima, On može, ne rizikujući, da uzme na nebo one koji i dalje čine greške i grehe neznanja, kao i grehe propusta, to su problemi čiji je koren u “sklonostima“ i ograničenjima grešnog ljudskog tela.

Konačno, srce Božjeg naroda poslednjih dana biće pravo pred Bogom, oni će imati odbojnost i prema GREHU i prema gresima, a voleće i PRAVEDNOST i pravednost. Do tada, oni će već demonstrirati pred svemirom da se samoljublje i samodovoljnost mogu zameniti ljubavlju prema drugima i verom u Boga. Kada ljudi tako savšenih stavova i volje budu doživeli transformaciju svog tela u “duhovno telo“, bez nedostataka i slabosti prouzrokovanih grehom, i kada takvi ljudi budu bili sklonjeni iz grešnog okruženja, mi možemo biti sigurni da, nakon svega što su pretrpeli i propatili, neće poželeti da na nebu “ponovo izmisle“ greh. Do tog trenutka, već su sasvim dovoljno pokazali da je jedina njihova želja da ugode Bogu, svojim celokupnim srcem i životom.

Nema, zaista, nikakvog rizika spasavati za večnost te ljude s preobraženim srcem koje je po ugledu na Hristovo. Dodajmo tome čisto telo u besprekornom okruženju i čisto srce, i imaćete u potpunosti spasene ljude, bezgrešne ljude.[52]