Osoba koja nije prošla kroz novorođenje, na nebu će biti na potpuno stranom tlu; “potpuno van svog elementa“, pisao je jedan puritanski sveštenik, “kao svinja u sobi za prijem, ili riba na suvom“.[1]

Stiče se utisak o postojanju opšte saglasnosti među onima koji su razmišljali o ovoj temi, da je svrha zemaljskog života hrišćana – pripremanje za život u nebeskom savršenstvu. “Mala deca u Hristu“, u vreme svog krštenja, dobijaju novo srce i um. Oni, stoga, nisu više u sukobu – bar ne intelektualno – s načelima Božjeg carstva. Posle tog “rođenja“ sledi rastenje pod silom Duha u okviru progresivnog posvećenja, proces u kojem ljudi kao pojedinci stiču podesnost za nebo.

Iako će se većina složiti da su savršenstvo i bezgrešnost očigledni Božji ciljevi kada je reč o svetima, prisutna je iznenađujuća jednoglasnost (čak i među onima koji savršenstvu pridaju najveću važnost) da u ovom, sadašnjem životu niko neće dostići potpuno i konačno savršenstvo. Stoga i R. N. Flu s pravom zaključuje da “punina hrišćanskog ideala mora da obuhvati oba sveta, sadašnji i onaj budući život. On je potpuno ostvariv jedino u životu iza groba“.[2]

Ako je to tačno, mi ne možemo izbeći pitanje –– šta je to što treba da se dogodi tokom hrišćaninovog zemaljskog života; šta se ostavlja za nebo i u čemu je razlika između uspešnog rasta ka savršenstvu u ovom životu, kada se uporedi s uspehom u onom budućem? Te tri teme biće predmet našeg razmišljanja u ostatku ovog poglavlja.

Savršenstvo dostignuto u procesu posvećenja jeste savršenstvo karaktera ili moralno savršenstvo, a ne ono potpuno savršenstvo. Ono se odnosi na potpuno usvajanje Božjeg slavnog načela ljubavi i preusmeravanje života od odnosa s Bogom u GREHU na odnos vere. Džon Vesli dotakao se te misli, napisavši da “mi možemo umreti i ne upoznavši mnoge istine“, a da ipak budemo spaseni u Božjem carstvu, “ali ako umremo bez ljubavi, kakva će korist biti od znanja?“ [3]

Elen Vajt je to donekle drugačije izrazila, istakavši da “oplemenjujući uticaj Božje blagodati menja čovekovu telesnu narav. … Sklonosti koje vladaju telesnim srcem moraju biti pokorene Hristovom blagodaću, da bi, tek posle toga, pali čovek bio sposoban da uđe u nebo i uživa društvo čistih, svetih anđela“. [4]

Iskazavši to u još pozitivnijem duhu, ona je pisala da je “duh Hristove samopožrtvovne ljubavi duh koji prožima nebo, duh koji je sama suština nebeskog blaženstva. To je duh koji će posedovati Hristovi sledbenici“. “Upotpunjenost hrišćanskog karaktera dostiže se kada iz srca neprekidno izvire podsticaj da pomažemo drugima i da im budemo na blagoslov.“ Oni koji su dozvolili Božjem Duhu da u potpunosti deluje u njihovom životu biće do te mere u skladu s Njegovom voljom “da će, u poslušnosti Njemu“, “samo izvršavati“ “sopstvene podsticaje“.[5] Takvi ljudi su dostigli biblijsko merilo savršenstva karaktera i nema nikakvog rizika da oni budu spaseni za večnost. Oni su, uistinu, kao njihov Otac na nebu (vidi, Matej 5,48).

Potpuno usvajanje Hristovog karaktera na ovoj Zemlji značajno je, piše J. C. Rajl, zato što nam nebo neće predstavljati uživanje ako smo van sklada s njegovim načelima. “Smrt ne donosi nikakvu promenu. Grob sve ostavlja onako kako je bilo. Svaki pojedinac će ustati s onim istim karakterom s kojim je udahnuo svoj poslednji dah.“[6] Kakav bi, uopšte, užitak mogli tamo naći oni koji nisu u skladu s načelom Božjeg carstva?

Oni bi se osećali još jadnije nego što sam se ja osećao kad sam prvi put obedovao s jednim propovednikom. U to vreme, živeo sam na jednom brodu trgovačke mornarice u zalivu San Franciska. Meni je bilo nelagodno zato što je sve što sam radio i za šta sam živeo bilo van sklada s mojim predstavama o tome šta bi jedan propovednik trebalo da zastupa.

Posle toga sam zaključio: kad bih bio odnet na nebo da tamo provedem večnost sa sveznajućim Bogom, a ja sam sve drugo, samo ne u skladu s Njegovim karakterom ljubavi usmerene ka drugima, bio bi to večni pakao. Bog je, u svojoj milosti, objavio da “bez svetosti niko neće videti Gospoda“ (Jevrejima 12,14, parafrazirano).

Izuzev što je tačno da se osobine karaktera koje “gajimo u svom životu neće promeniti smrću ili vaskrsenjem“, takođe je pouzdano tačno, kako tvrdi Elen Vajt, da ukoliko nebeski karakter nismo stekli na Zemlji, “nikada ni nećemo moći da ga steknemo“.[7]

Značajno je naglasiti da ovi iskazi podrazumevaju savršenstvo karaktera za one koji su vaskrsli kao i za one koji su živi preneti na nebo. Razlika među tim dvema grupama, kako smo napomenuli u 9. poglavlju, ne odnosi se na vrstu savršenstva, nego na njegov stepen. Svi koji idu na nebo moraju biti 'u ljubavi s načelom ljubavi', ljudi koji su potpuno usvojili to načelo u svom svakodnevnom životu. Ako nisu 'u ljubavi s ljubavlju' oni neće biti u skladu s Bogom, koji je u suštini svog bića ljubav (1. Jovanova 4,8).

“Savršen“ stav prema Bogu i Njegovim načelima je preduslov za sreću u životu koji predstoji. Taj savršeni stav izražava se kako u našoj želji da činimo ispravne stvari (ljubav) u životu, tako i u iskrenom pokajanju, kada shvatimo da je naš buntovni čin razapeo Hrista na krst. Hrišćani koji su rođeni “odozgo“ možda će učiniti greh s vremena na vreme, ali kada se osveste, osetiće mržnju prema svom grehu, u svim njegovim oblicima. Isto tako, gadiće se slabosti koje su ih navele da učine grešne postupke.

Jedan od onespokojavajućih aspekata hrišćanskog bitisanja je sveopšti jaz između stavova i prakse, između karaktera i delovanja.

Srž problema je, kako izgleda, u tome da se Božje delo za one i u onima koji se spasavaju ne završava u zemaljskom životu. Stoga Pavle i piše, “... uzdajući se … da će Onaj koji je počeo dobro delo u vama dovršiti ga tja do dana Isusa Hrista“ (Filibljanima 1,6). Taj “dan“ je, razume se, drugi Hristov dolazak. [8]

U tom kontekstu, kako čitamo u Poslanici Jevrejima, oni koji su umrli u veri kroz sve dosadašnje vekove “neće biti učinjeni savršenima“ “bez“ onih koji su živi (Jevrejima 11,39.40). Drugim rečima, Bog čini delo “savršivanja“, koje će se odigrati u vreme drugog dolaska, kada bude vaskrsao mrtve i vazneo na nebo žive (1. Korinćanima 15,42-56). Pavle ukazuje na Božje nedovršeno delo, tvrdeći da oni koji su već spaseni i dalje očekuju “izbavljenje“ “telu svojemu“ (Rimljanima 8,23.24). Isus je ukazao na uzrok postojanja jaza između stavova i prakse, rekavši da je “duh … srčan, ali je telo slabo“ (Matej 26,41).

Božje potpuno otkupljenje podrazumeva otkupljenje tela. Problem s našim “telom telesnim“ (vidi, 1. Korinćanima 15,44) – telom s kojim smo rođeni – jeste u tome da je opterećeno slabošću prema zlu. Pored toga, budući da je reč o telu s nedostatkom, ono je “domaćin“ potpuno neadekvatnom mozgu. Zbog toga su naši misaoni procesi i ograničeni i izopačeni. Ta ograničenja, sa svoje strane, sputavaju našu sposobnost da reagujemo i da delujemo u svakodnevnom životu. Sputana tim teškoćama, ljudska bića žive u svetu i društvu u kojem dominiraju antihrišćanski principi, oni koji su u potpunom skladu sa slabostima “tela telesnog“.

Elen Vajt je uočila taj problem, jer piše da “mi ne možemo reći: 'Bezgrešan sam', dokle god se ovo 'poniženo' telo ne promeni i ne postane jednako Njegovom telu u slavi. Međutim, ako stalno težimo da sledimo Isusa, imaćemo tu blaženu nadu, da ćemo, bez mane, stajati pred Božjim prestolom … celi u Hristu, obučeni u Njegovu pravdu i savršenstvo“. U istom nizu misli, ona je napisala da mi u ovom životu “možemo imati hrišćansko savršenstvo duše“, iako se “ne možemo pozvati na savršenstvo tela“. [9] Savršenstvo karaktera je mogućnost koja se odnosi na sadašnji život, dok ono potpunije savršenstvo čeka Hristov dolazak.

S time na umu, Alister Mek-Grat napominje da mi nemamo “udela u punini života vaskrsenja ovde i sada“. A Leo Koks ističe da “savršena ljubav“ nije “savršenstvo pri vaskrsenju. Mnogo je toga što predstoji onima čija je ljubav učinjena savršenom“.[10]

To “mnogo toga što predstoji“ povezuje nas sa značajnim saznanjem iz novozavetnog učenja o savršenstvu. U tekstu posle svoje poučenjem bogate rasprave o tenziji između “savršeno ali još ne savršeno“ (Filibljanima 3,12.15), Pavle nastavlja i govori o dejstvu Hristovog drugog dolaska na savršenstvo. “Očekujemo“, pisao je, “Spasitelja, Gospoda svojega Isusa Hrista, koji će preobraziti naše poniženo telo da bude jednako telu slave Njegove“ (stihovi 20 i 21).

Pojam proslavljanja tela, opisanog u 3. glavi Poslanice Filibljanima razrađeno je u potpunijem smislu u 15. glavi 1. Korinćanima. Tamo čitamo da će spaseni biti promenjeni kada Hristos ponovo dođe. Deo te promene biće činjenica da će imati “telo duhovno“ (44. stih). Autor C. K. Baret ističe da je duhovno telo ono koje “ima život od Božjeg Duha“, dok F. W. Groshajde smatra da je to telo kojim “upravlja Gospodnji Duh“.[11]

Pavle vaskrslo telo, praveći razliku u odnosu na 'telo telesno', opisuje kao slavno, snažno, duhovno, nepropadljivo i besmrtno (1. Korinćanima 15,43.44.53). To će biti telo oslobođeno slabosti izazvanih grehom.

U tom obnovljenom telu će, razume se, biti mozak koji funkcioniše prema Božjoj nameri pri stvaranju; mozak bez ograničenja “telesnog tela“. Stoga će, s proslavljanjem, doći i punina znanja. Pavle u 1. Korinćanima 13,12 suprotstavlja nesavršeno znanje našeg sadašnjeg života sa savršenim koje će doći: “Tako sad vidimo kao kroz staklo u zagonetki, a onda ćemo licem k licu; sad poznajem nešto, a onda ću poznati kao što sam poznat (u potpunosti, u punini).“

I naš duh i naše telo će, posle vaskrsenja, biti i voljni i kadri, u najpotpunijem smislu te reči. Umesto da, prema Džonu Vesliju, “blokira“, ometa naš duhovni život, naše vaskrslo telo “biće poslušno i sposobno oruđe duše. … Kada budemo vaskrsli na novi život, naše telo će biti oduhovljeno, očišćeno i oplemenjeno, oslobođeno grubih zemaljskih nedostataka; postaće pogodno oruđe za dušu u svim njenim 'po Bogu' i nebeskim aktivnostima“. [12]

Vesli je, poput Elen Vajt, kako kaže Leo Koks, “pravio jasnu razliku između sadašnjeg savršenstva duše, dostižnog u ovom životu, i budućeg savršenstva ljudske prirode koje će biti dostižno u budućem (večnom) životu. Ono prvo oslobađa vernog od grešnog stanja srca; drugo će ga osloboditi svih zlih posledica greha“.[13]

Jedna od slavnih istina Biblije glasi da, kada Hristos ponovo dođe, “bićemo kao i On“ (1. Jovanova 3,2). “Da je (On) metne preda se slavnu crkvu, koja nema mane ni mrštine, ili takoga čega, nego da bude sveta i bez mane“ (Efescima 5,27).

Druga važna promena koja se odnosi na savršenstvo koje će se zbiti u vreme Isusovog drugog dolaska, jeste uništenje zla, životnog okruženja skopčanog s iskušenjima, koje je služilo kao kontekst za zemaljski život. Božji narod iščekuje postojanje, život u večnosti u kojoj će kušač zauvek biti prošlost (Otkrivenje 20,10) i “gde pravda živi“ (2. Petrova 3,13).

I tako, dok će za kraj sadašnjeg sveta biti karakteristično postojanje ljudi sa savršenstvom karaktera, drugi Isusov dolazak će tome dodati savršeno telo i savršeno životno okruženje. Takva ljudska bića, posle svega što su, i oni i svemir, iskusili, neće imati želju da ponovo “izmisle“ greh. Pobune tada više neće biti –– njoj je već odzvonilo. Ključni aspekt rušenja te pobune u životu ljudi kao pojedinaca – oni će to znati – biće već ostvaren preobražaj njihovog uma i srca od GREHA u PRAVEDNOST. Upravo to preobraženje izraženo u svakodnevnom životu je suština savršenstva karaktera.

Takvi ljudi neće u trenutku svoje smrti ili u trenutku drugog dolaska već biti bezgrešni u najpotpunijem smislu te reči; ali, baš zbog toga što su im srce i um bili ispravni, neće biti nikakvog rizika da budu spaseni. Kada jednom ti “savršeni“ ljudi budu dobili “duhovno telo“ i budu dovedeni da žive u savršenom okruženju, ni na kraj pameti im ne bi bilo da se vrate u bedu greha. Oni će od tog trenutka nadalje moći da tvrde da su bezgrešni u najpotpunijem smislu te reči. No, oni i dalje neće biti savršeni u onom konačnom smislu.

Radosna vest je da ljudska bića nikada neće biti apsolutno savršena. Apsolutno savršenstvo je Božji atribut, kojem se ljudska bića mogu približiti, ali koje ne mogu nikada dostići, pa ni kroz beskrajne vekove večnosti. Jedna od uzbudljivih stvari iz opisa neba jeste da tamo neće biti bezlično i dosadno. Spaseni će neprekidno dobijati prilike za napredovanje u znanju, ljubavi i služenju.

Savršenstvo, kao što smo u više navrata napomenuli u ovom proučavanju, najbolje je zamisliti kao liniju, a ne kao tačku. U stvari, to je beskrajna linija. “I onaj najsavršeniji hrišćanin može neprekidno da napreduje u poznanju Boga i Božjoj ljubavi.“ “Naš životni posao“, pisala je Elen Vajt, “trebalo bi da bude neprekidno stremljenje ka usaglašenosti s Božjom voljom. Trud ovde započet, nastaviće se kroz večnost.“ “Mi ćemo na nebu neprestano napredovati“ u razvijanju karaktera.[14] Mildred Vinkop isto je tako razmišljala, pišući da “savršenstvo nije ono statičko 'imati', nego dinamičko 'ići'. Ljubav nije savršena u smislu dostizanja svog zenita, nego u svojstvu dinamičnog odnosa podložnog beskrajnom uvećavanju“.[15]

Budući da je savršenstvo svojevrsna večna pokretačka snaga, farisejski put u savršenstvo je vrlo brzo “bankrotirao“. Pre svega, velika sklonost fariseja da greh definišu kao postupak ili niz postupaka, nije u stanju da obuhvati dinamičnu, svesadržajnu realnost stava prema Bogu, drugim stvorenjima i Njegovom svemiru, koja dotiče i pobude i najintimnija osećanja, ali i dela. Farisejsko savršenstvo, pri čemu se greh definiše kao postupak ili niz postupaka, ima prenizak cilj da bi moglo da obuhvati veličinu promena koje Hristos želi da se dogode u Njegovom narodu. Ona jedna prednost u farisejskoj definiciji o postupcima, jeste to što čoveku olakšava da postane ono što sâm definiše kao savršeno; međutim, takvo savršenstvo ni izdaleka ne dopire do onoga što je Hristos izložio u novoj teologiji iz Propovedi na gori.

Drugi, i jednako poguban, problem s farisejskom definicijom greha je njena negativnost – negativnost koja čežnjivo iščekuje trenutak dostizanja postavljenog cilja, kako bi se neko mogao konačno opustiti. Jedna od slavnih novozavetnih pouka kaže da se pravednost, posvećenje i savršenstvo moraju definisati kao nešto što ljudi aktivno čine, a ne kao nešto od čega se uzdržavaju; drugim rečima, savršenstvo je nešto pozitivno, a ne negativno. “Savršeni“ hrišćani nisu toliko ljudi koji se osvrću, ne bi li našli nešto što bi oni (ili njihovi bližnji) mogli prestati da čine, pošto su oni, u stvari, obuzeti poslom pronalaženja novih puteva i načina za ispružanje ruku ljubavi prema Bogu i drugim stvorenjima.

Problem s negativnim, farisejskim savršenstvom je u tome što njegovi ciljevi nisu dovoljno visoki. I tako, doći će trenutak kada će takva osoba konačno prestati da čini sve one negativne stvari koje treba izbegavati, dok nigde nema kraja delima ljubavi kojima čovek može da obasipa svemir. To je, naime, razlog što je biblijska definicija savršenstva okružena pozitivnim smislom ljubavi okrenute ka drugima. Takva ljubav ima potencijal beskonačnog rastenja i razvijanja. To je i razlog što je Elen Vajt pisala da ćemo “u onom budućem stanju, nesputavanom ograničenjima grešne ljudske prirode, svoju najveću radost i svoje najviše obrazovanje steći upravo u služenju“. [16]

Vinsent Tejlor daje izuzetno dubokoumno objašnjenje kada piše: “Ni u samoj ljubavi savršenstvo nikada neće presegnuti izvan nečega gde više nije moguć njen bogatiji izraz. Bog je ljubav, i u ljubavi je sadržana bezgraničnost Njegovog Bića. Iz toga zaključujemo da je ideal Savršene Ljubavi uvek dostignut i uvek dostižan; njemu je mesto i u ovom životu i u onom u budućnosti; on je i ovde i tamo, u ovom trenutku i u sva vremena.“[17]

Velika tragedija farisejstva kroz sve ove vekove jeste u tome što je ciljalo prenisko, i budući da je ciljao prenisko, dosledno je ispoljavao kritički stav prema onima koji ne mogu da prihvate njegove definicije greha i savršenstva.

Jedno od najneverovatnijih sučeljavanja s farisejskom pravednošću imao je Isus u svojoj veličanstvenoj propovedi, kad je svojim slušaocima rekao: “Ako ne bude veća pravda vaša nego književnika i fariseja, nećete ući u carstvo nebesko“ (Matej 5,20).

[1] Joseph Alleine, citirano u: Ball, English Connection, 69.70.

[2] Priebe, Face-to-Face With the Real Gospel, 67; Davis, How to Be a Victorious Christian, 130; Warfield, Studies in Perfectionism, passim; Edward Heppenstall, “Is Perfection Possible?“ Signs of the Times, decembar 1963, 10.11.30; Zurcher, Christian Perfection, 39-43; Lesher, “Ellen G. White’s Concept of Sanctification“, 257; Maxwell, “Ready for a His Appearing,“ in Perfection: The Impossible Possibility, 171; Flew, The Idea of Perfection, 400.

[3] Wesley, Works, 5:5.6.

[4] White, Acts of the Apostles, 273.

[5] White, Steps to Christ, 77; White, Christ’s Object Lessons, 384; White, Desire of Ages, 668.

[6] Ryle, Holiness, 42.

[7] Ellen G. White, The Adventist Home, 1952, 16; White, Testimonies for the Church, 2:267. Upor.: White, Christ’s Object Lessons, 270.280.

[8] Jac. J. Müller, The Epistle of Paul to the Philippians, The New International Commentary on the New Testament, 1955, 42; F. W. Beare, The Epistle to the Philippians, Harper’s New Testament Commentaries, 1959, 53.

[9] White, Signs of the Times, 23. mart 1888, 178; White, General Conference Bulletin, 1901, 419.420.

[10] Alister E. McGrath, The Mystery of the Cross, 1988, 33; Cox, Wesley’s Concept of Perfection, 192.

[11] C. K. Barrett, The First Epistle to the Corinthians, Harper’s New Testament Commentaries, 1987, 372; F. W. Grosheide, Commentary on the First Epistle to the Corinthians, The New International Commentary on the New Testament, 1953, 385.

[12] Wesley, Works, 7:482.483.

[13] Cox, Wesley’s Concept of Perfection, 102.

[14] White, Testimonies for the Church, 1:340; White, Review and Herald, 20. septembar 1881, 193; White, Christ’ Object Lessons, 332.

[15] Wynkoop, Theology of Love, 66.

[16] White, Education, 309.

[17] Taylor, Forgiveness and Reconciliation, 179. (Kurzivi dodati.)

< 9. Poglavlje Sadržaj