Jedna od najuočljivijih činjenica u adventizmu, i sadašnjem i onom iz prošlosti, jeste da se oni koji, misleći na savršenstvo, govore o nekoj savršenoj bezgrešnosti, s apsolutnim implikacijama, najviše oslanjaju na spise Elen Vajt, a da su “tanki” kada je reč o biblijskom izlaganju o toj temi. Razlog za oslanjanje na Elen Vajt leži u tome što se bezgrešni perfekcionizam na osnovu Biblije ne može dokazati.

Želeo bih da kažem da se bezgrešni perfekcionizam ne može videti ni u spisima Elen Vajt. Između ostalog, Elen Vajt je jasno izjavila da njena “svedočanstva ne treba da daju novo videlo, nego da u srce živo utisnu nadahnute istine, već otkrivene” u Bibliji. “Nema iznošenja nikakve nove istine.”[1]

Zanimljivo je, Elen Vajt je svoj stav o “nepostojanju novog videla” dovela u vezu s temom hrišćanskog savršenstva. Na istoj strani na kojoj se nalaze upravo citirane reči, mi čitamo: “Da ste se posvetili proučavanju Božje reči sa željom da dostignete biblijsko merilo i ostvarite hrišćansko savršenstvo, Svedočanstva vam i ne bi bila potrebna.” [2]

Svrha postojanja Svedočanstava nije da nam pruže novu svetlost o predmetu savršenstva i drugim temama, nego da pojednostavi “slavne istine već objavljene” u Bibliji. Prema pisanju Elen Vajt, Bog je Adventističkoj crkvi dao “manje videlo [njene spise] da ljude i žene povede ka većem videlu [Bibliji]. [3] Jedan od najozbiljnijih problema u adventizmu je to što se u njemu vrlo često koristilo “manje videlo”, čime je ljude udaljavao od Biblije, umesto dovođenja ka njoj.

Tako je bilo kada su pripremane beskrajne kompilacije na temu savršentva. Ne sećam se da je u ijednoj od njih rečeno da je Biblija onaj stvarni teren teološkog delovanja i da, stoga, adventisti tu temu (savršenstvo) treba da proučavaju u Reči, kojoj Elen Vajt ništa nije dodala. Slediti Elen Vajt znači pustiti da ih “njeni spisi vrate Reči koju su zanemarili da slede”.[4]

Dakle, prvo što želim da istaknem odnosi se na teološku metodologiju. Kada je reč o osnovnom upoznavanju s predmetom hrišćanskog savršenstva, adventisti treba da se obrate Bibliji, a ne Elen Vajt.

Drugo, budući da Elen Vajt gradi na temelju Biblije, ono što je ona pisala o savršenstvu mora se tumačiti u okvirima biblijskog učenja o toj temi. Takav postupak pomoći će nam da shvatimo da Elen Vajt u stvarnosti nije protivrečila biblijskom učenju o savršenstvu, kao ljubavi i zrelosti u svakodnevnom životu u odnosu vere s Bogom, kroz Isusa.

Uvek će se, razume se, naći citati iz spisa Elen Vajt koji se mogu grubo iščupati iz konteksta ukupnosti njene poruke, da bi neko pružio dokaz za krajnosti koje ona nikada nije zastupala. No, taj pristup može se upotrebiti i u slučaju biblijskih autora.

Na primer, mogao bih organizovati pravu “feštu“ fanatizma, kada bih iz konteksta izvukao stih iz 1. Jovanove 3,9: “Koji je god rođen od Boga ne čini greha, jer njegovo seme [Božja priroda] stoji u njemu, i ne može grešiti.” Ako je tako, da ja kao hrišćanin “ne mogu grešiti”, onda je na svemu onome što činim Božji pečat odobravanja. Mnogi perfekcionisti u istoriji zauzimali su upravo takav stav, ali njihov život, ispostavilo se potom, bio je sve drugo samo ne posvećen.

Međutim, kada 1. Jovanovu 3,9 čitamo u ukupnom kontekstu 1. Jovanove poslanice, kako smo to napomenuli u 7. poglavlju, vidimo da Jovan govori o kategoriji buntovnog i stalno činjenog greha, a ne o apsolutnoj bezgrešnosti. Neodgovorni kolekcionar citata, kopajući i tražeći ekstremne iskaze na tu temu, može vrlo da se ogreši o biblijsku nauku; međutim, spisi Elen Vajt mogu se bezbroj puta suočiti s takvim problemom, upravo zahvaljujući obimnosti njenog literarnog opusa. Kolekcionari citata na temu savršenstva mogli su da prave, i danas prave “feštu“.

Naša je jedina sigurnost ako Elen Vajt čitamo u kontekstu biblijske građe o predmetu savršenstva, izvan koje, po sopstvenim iskazima, ona nikada ne izlazi. Osim toga, treba da budemo pažljivi kada tumačimo spise Elen Vajt o toj temi, i da uzimamo u obzir ukupnost njenih spisa, a ne da izdvajamo najradikalnije iskaze, predstavljajući ih kao njen “izbalansirani” stav.

Istražujući učenje Elen Vajt na temu savršenstva u ostatku ovog i u sledećem poglavlju, uverićemo se u njenu nesumnjivu usaglašenost sa Biblijom koju je uzdizala tokom svoje celokupne službe. To je dobro, budući da nam ona nije dala ovlašćenje da u njenim spisima pronalazimo nauku koja bi istisnula Bibliju kao Božju reč.

Čitaoci ove knjige neće biti iznenađeni podatkom da je Elen Vajt imala veoma visoko mišljenje o savršenstvu karaktera. Neki će se izjasniti i reći da je to njeno visoko mišljenje o savršenstvu povezano s forenzičkim opravdanjem verom; da je hrišćanin savršen zato što je njegove grehe pokrio savršeni Hristos; da je Hristos njihovo “zameničko” savršenstvo; da su oni “obučeni u” Njegovo “savršenstvo”. [5]

To shvatanje je u redu, ali ono nije cela istina. Elen Vajt je, takođe, zastupala i vrlo izričit stav o savršenstvu karaktera kao jednoj mogućnosti i idealu za svakog hrišćanina. Prema tome, mada postoji savršenstvo koje se odnosi na ono što Bog čini za nas, postoji i savršenstvo koje se odnosi na nešto što Bog, dinamičnom silom Svetoga Duha, čini u nama. Autor Ričard Lešer lepo je rezimirao stav Elen Vajt rekavši kako je, u njenim očima, “savršenstvo” “neosporan cilj posvećenja” i “cilj hrišćanskog života”.[6]

To da je Elen Vajt imala na umu savršenstvo karaktera u Hristovim sledbenicima, a ne samo ono “zameničko” savršenstvo za sledbenike, jasno je iz sledećih citata. “Gospod traži savršenstvo od svoje otkupljene porodice. On poziva na savršenstvo u izgrađivanju karaktera.” “Savršenstvo karaktera može dostići svako ko svom snagom stremi ka njemu.” “Mi možemo pobediti. Da, potpuno, bez ostatka. Isus je umro da nam napravi odstupnicu, kako bismo mogli pobediti svaku zlu narav, svaki greh, svako iskušenje i na kraju živeti s Njim.” [7]

Jedno od najsnažnijih izlaganja Elen Vajt na temu savršenstva karaktera nalazimo u tekstu iz knjige “Hristove priče” (Christ's Object Lessons), gde ona obrađuje priču o talantima (Matej 25,14-30). “Svaku svoju sposobnost“, pisala je, “mi treba da negujemo do najvišeg stepena savršenstva. ... Moralno savršenstvo traži se od svih. Mi nikada ne treba da snižavamo merilo pravednosti, kako bismo ga prilagodili nasleđenim ili stečenim sklonostima ka grešnom načinu života. ... Oni koji hoće da budu Božji saradnici moraju svim snagama težiti savršenstvu svakog organa tela i svake sposobnosti uma.” “Savršenstvo karaktera ... dovešće do savršenstva na delu.” [8]

Elen Vajt nije samo zastupala neophodnost postizanja savršenstva karaktera kao vrhunca procesa posvećenja nego je i istakla da se sotona “bez prestanka trudi da svojom pogubnom lukavom tvrdnjom, po kojoj je nemoguće pobediti, prevari Hristove sledbenike. ... On [Hristos] kaže ...: ΄Dosta ti je moja blagodat.΄ ... Prema tome, neka svoje nedostatke niko ne smatra neizlečivima. Bog će dati vere i blagodati za njihovo savlađivanje.” “Sotona likuje kada čuje one koji se predstavljaju kao hrišćani, kako se izgovaraju zbog izopačenosti svog karaktera.” Ona, osim toga, ističe, da “oni koji kažu kako nije moguće živeti savršenim životom, indirektno optužuju Boga da je nepravičan i neistinit.”[9]

Elen Vajt ne dozvoljava da se posumnja u to da je živela u uverenju kako je savršenstvo karaktera i moguće i očekivano. Zato je i pravo da istražimo šta ona ima na umu kada govori o savršenstvu karaktera.

Taj zadatak uzeće najveći deo ove glave i sledeću. U međuvremenu, značajno je da zapazimo njen stav po kojem Božja blagodat praštanja ide rame uz rame s Njegovom blagodaću koja osposobljava. Tako su i oni koji “podbace”, i nadalje “pokriveni” opravdavajućim savršenstvom Hrista, u ulozi zamenika.

Prema njenom shvatanju, predmet ostvarenog savršenstva karaktera doći će do svog vrhunca neposredno uoči Hristovog drugog dolaska. O tom eshatološkom aspektu savršenstva govorićemo u 9. poglavlju. Preostali deo ove glave baviće se istraživanjem gledištâ Elen Vajt o izgrađivanju karaktera i bezgrešnosti.

Mogli bismo sakupiti čitav niz iskazâ Elen Vajt s porukom kako hrišćani treba da izgrade karakter po ugledu na Hrista. Navodeći tekst iz Mateja 5,48, “Budite vi dakle savršeni, kao što je savršen Otac vaš nebeski”, Elen Vajt nastavlja i naglašava da je ta zapovest – “obećanje. Planom spasenja predviđeno je naše potpuno oslobađanje od uticaja sotonine sile. ... Sveto vladanje, život po ugledu na Hrista, dostupni su svakom Božjem detetu koje se kaje i koje veruje.

“Ideal hrišćanskog karaktera je sličnost Hristu. Kao što je Sin čovečji bio savršen u svom životu, tako i Njegovi sledbenici treba da budu savršeni u svom. ... Njegov karakter treba da bude naš karakter.” [10]

Na drugom mestu, ona piše: “Hristos je dao svog Duha kao božansku silu za savlađivanje svih naslednih i stečenih sklonosti ka zlu, a i da bi svojoj crkvi utisnuo pečat svog karaktera. ... Sâmo Božje obličje treba da bude reprodukovano u ljudima. U dostizanje savršenstva u karakteru Božjeg naroda uloženi su Božja čast, Hristova čast.”[11]

Ovi snažni citati ne daju mesta sumnji u to da Bog želi da se Njegov karakter savršeno ogleda u Njegovoj deci.[12] Nije na mestu ako težimo pronalaženju prihvatljivog objašnjenja za radikalnu silinu takvih iskaza. U 9. poglavlju ponovo ćemo se baviti implikacijama savršenog reprodukovanja Hristovog karaktera – tema Elen Vajt koja uvek iznova izbija na površinu.

U međuvremenu ćemo napomenuti da je Herbert Daglas u pravu kada smatra da bi trebalo da se klonimo apsolutističkih definicija savršenstva, koje se ne zasnivaju na Bibliji, nego na grčkoj filozofiji. “Savršenstvo u biblijskom smislu”, piše Daglas, “prosto je – sličnost Hristu –– kombinovanje odnosa s Bogom, onakvog odnosa kakav je s Bogom gajio Isus, s osobinama karaktera kakve je Isus pokazao.”[13] Osobine Hristovog karaktera su, kako ćemo to videti, od centralne važnosti za razumevanje onoga što znači biti kao Bog i/ili kao Hristos.

Jedna od slavnih tema knjige Elen Vajt, Čežnja vekova jeste – da možemo pobediti baš onako kako je pobedio i Hristos –– vazda u srcu prisutnom silom Svetoga Duha. Upravo kao što se Isus odupro iskušenjima koja su ga navodila da sopstvenu volju stavi u središte svog života (baš ono u čemu su pali Adam i Eva), tako možemo i mi. On je pobedio to ISKUŠENJE nad iskušenjima. Zahvaljujući tome, mogao je, na kraju svog života, da kaže da sotona u Njemu “nema ništa” [nema vlasti nad Njim] (Jovan 14,30).

“U Njemu”, pisala je Elen Vajt, “nije bilo ničega što bi odgovorilo sotoninim verbalnim falsifikatima. On nije pristajao na greh. Nije čak ni mišlju popuštao pred iskušenjem. To može da bude i naš slučaj.[14] Kako smo to već napomenuli kad smo govorili o Hristovom ISKUŠENJU, u 6. poglavlju, On je odbio da siđe s krsta i time ispolji svoju volju, nasuprot Očevoj.

Ta ista mogućnost i sila ponuđeni su i onima koji prihvate Hrista. Zahvaljujući sili Duha, naša volja može ostati u pokornosti Njegovoj volji i mi možemo da odbijemo ISKUŠENJE koje nas navodi na vraćanje egocentričnom životu greha, životu služenja sebi. Transformacija u život služenja i predavanja sebe može da postane trajan sastavni deo života svakog čoveka koji je rođen “odozgo”. Svako od nas može, po ugledu na Hrista, da prođe “putem na kojem je Adam posrnuo i pao”, da se odupre ISKUŠENJU da živi životom pobune protiv Boga i da aktivno, u svakodnevnom životu, demonstrira slavni zakon ljubavi.[15]

Hristos je “bio osposobljen za borbu zahvaljujući stalno prisutnoj sili Svetoga Duha. Da, i On je došao da nas učini sudeonicima u božanskoj prirodi. Dokle god smo sjedinjeni s Njime u veri [tj. dok smo ΄u Njemu΄], greh nad nama nema vlasti. Bog hoće da nas uhvati za ruku vere u nama, kako bi nas poveo da se čvrsto uhvatimo za Hristovu božansku prirodu da bismo dostigli savršenstvo karaktera”.[16]

U ovom trenutku, od presudno je važno istaći da je Elen Vajt bila uverenja da se hrišćani, iako se od njih očekuje da reprodukuju savršen Hristov karakter, u tome nikada neće izjednačiti s Hristom. Tako je i pisala: “On je savršen i sveti uzor, dat nama da ga oponašamo. Mi ne možemo potpuno reprodukovati uzor; ali Bog nas neće prihvatiti ako ga ne oponašamo i ako sliku tog uzora ne odajemo prema sposobnosti koju nam je On dao.” Zanimljivo je naglasiti da je te reči ona zapisala u kontekstu izražavanja ljubavi prema drugim ljudima i odbacivanja sebičnosti, budući da je to, kao što ćemo videti, bio centralni element u Hristovom karakteru. [17]

Idući tom linijom, Elen Vajt je zapisala: “Hristos je naš uzor, savršeni i sveti primer, dat nama da ga sledimo. Mi se nikada ne možemo izjednačiti s uzorom, ali ga možemo oponašati i podsećati na njega srazmerno svojim sposobnostima.” U drugom kontekstu ona je bez okolišanja rekla da “niko, osim Isusa, nije [konačno] savršen”.[18]

Posle čitanja poslednjih nekoliko strana, može se očekivati da zapadnete u stanje male intelektualne tenzije. Konačno, Elen Vajt savetuje da treba da savršeno reprodukujemo Hristov karakter, ali kaže i to da mi nikada nećemo moći savršeno da se izjednačimo s Njim kao uzorom.

Zanimljivo je da je čitaocima koji se često druže s iskazima o savršenom reprodukovanju Hristovog karaktera, posebno stalo da niko ne pronađe neko prihvatljivo objašnjenje za silinu tih prividnih apsoluta. Ali onda se okreću i pokušavaju da nađu prihvatljivo objašnjenje za iskaze o nemogućnosti potpunog izjednačavanja s uzorom. Onaj obbratni postupak je običaj onih koji naglašavaju iskaze o nemogućnosti potpunog izjednačavanja s uzorom.[19]

Najbolji način da rešimo očigledno nastalu protivrečnost jeste pustiti da Elen Vajt iznese sopstveno objašnjenje. Ključ za uravnoteženo razumevanje stvari očigledno je u njenom često ponavljanom komentaru teksta iz Mateja 5,48: “Kako je Bog savršen u svojoj sferi, tako i čovek može biti savršen u svojoj.” Autor Vudrou Viden oštroumno ističe kako je “krajnja suština” takvih iskaza, “da savršenstvo u Božjoj sferi nije isto što i ono u čovekovoj sferi”.[20]

A opet, u drugom kontekstu, Elen Vajt očigledno tvrdi da su i među ljudima prisutne razlike u pogledu savršenstva, pa je pisala: “S obzirom na naše ograničene moći, mi treba da budemo isto onoliko sveti u svojoj sferi koliko je Bog svet u svojoj. Mi, u meri naše moći [nešto što je očigledno drugačije od čoveka do čoveka, a i kod istog ljudskog bića, s protokom vremena] treba da objavimo ljudima istinu, ljubav i izuzetnost božanskog karaktera.”[21]

S druge strane, ona krajnja srž svekolikog savršenstva, bez obzira na razlike u sposobnostima, ostaje nepromenjena. Tako Elen Vajt, nekoliko redova dalje niz stranicu, tvrdi da “gde god postoji jedinstvo s Hristom, tamo postoji i ljubav. Bez obzira na druge rodove koje možda donosimo, ako nema ljubavi, ti rodovi su beskorisni. Ljubav prema Bogu i bližnjem sama je suština, sama srž naše religije“.[22] Ta ljubav je ona zlatna nit koja višestruko povezuje nejednakosti u sferama Božjeg i čovekovog savršenstva. To je ključ koji otvara tajnu onoga šta znači biti savršen kao Hristos.

Nešto što je usko povezano s idejom relativnosti, prećutno sadržanom u konceptu Elen Vajt kada je reč o sferama savršenstva, jeste njeno viđenje savršenstva kao dinamičnog, neprekidnog procesa –– u kojem obraćeni hrišćanin neprestano napreduje približavajući se Božjem karakteru, ali koji nikada ne dostiže postavljeni cilj.

U najmanje tri od gornjih navoda, Elen Vajt je savršenstvo dovela u vezu sa sposobnostima pojedinca. Prema tome, postoje nivoi relativnog savršenstva od čoveka do čoveka, budući da nemaju svi iste sposobnosti. Elen Vajt, stoga, može da kaže da se “ono posebno mesto koje nam je određeno u životu određuju prema našim moćima, sposobnostima. Ne dostižu svi ljudi isti nivo razvoja, niti obavljaju isti posao s jednakom uspešnošću. Bog od isopa ne očekuje da dostigne proporcije kedra, niti od masline da dostigne visinu veličanstvene palme. Međutim, svaki čovek, pojedinačno, treba da cilja onoliko visoko koliko mu jedinstvo ljudske i božanske moći omogućava da dostigne”.[23]

Međutim, zapazimo da, bez obzira na postojanje velikih razlika u pojedinačnim dostignućima i potencijalima, postoji jedna konstanta koja se provlači kroz sve nivoe “moći”, sposobnosti – a to je potpuna posvećenost Božjim namerama, da bi Bog svakoga od nas mogao upotrebiti do mere naših najvećih mogućnosti. Ta potpuna ili savršena posvećenost Božjoj volji značajan je aspekt hrišćanskog savršenstva. Gotovo da i ne treba reći da je potpuna posvećenost ta krajnost apsolutno suprotna pobuni koja važi kao “zaštitni znak“ GREHA.

Nešto što je možda značajnije od razlika u zemaljskim potencijalima ljudi kao pojedinaca, jeste činjenica o ljudskom napredovanju u pogledu savršenstva. Stoga Elen Vajt i ističe da je Isus, iako savršen kao dete, prema tekstu u Luki 2,52, napredovao u blagodati. Ona, s tim u vezi, zaključuje: “I onaj najsavršeniji hrišćanin može neprekidno da napreduje u poznanju Božjem i Njegovoj ljubavi.”[24] Taj unutrašnji rast, zaključujem, podrazumeva savršenstvo koje se razvija u spolja vidljivom, a što se događa kada ljudi primenjuju svoju sve veću ljubav i svoje sve dublje znanje.

Autor R. N. Flu pomaže nam da shvatimo ostvarenje tog koncepta u praksi, kada govori o stolaru koji ulaže sve svoje znanje i veštinu u izradu stolova i stolica. Iako stolovi i stolice nisu “savršeni”, oni su ono najbolje što on može da ostvari u toj fazi života. Ono što s tim u vezi treba istaći jeste da “on sve svoje sposobnosti i svoj svakodnevni trud prinosi kao žrtvu Bogu”. On, stoga, “ispunjava Božju nameru”.[25]

Elen Vajt je u jednom drugom kontekstu napisala da “naš život može biti savršen u svakoj fazi svog razvoja; međutim, ako je u našem životu ispunjena Božja namera, tu će postojati neprekidno napredovanje”.[26] Od presudne je važnosti da uvidimo da je savršeni hrišćanin upravo onaj koji se razvija. To razvijanje počinje sa danom obraćenja i napreduje tokom celokupnog čovekovog života, da bi, kako ćemo to videti u 10. glavi, nastavilo da napreduje kroz beskrajne vekove večnosti.

Tako, mada postoji jedno čvrsto jezgro kada je reč o savršenstvu koje se sastoji od predanja Božjoj volji i ljubavi prema Bogu i drugim ljudima, postoji i jedan relativni aspekt, budući da se čovekove sposobnosti i znanje uvećavaju. Ali zahvaljujući čvrstom jezgru savršenstva, novi rezultati razvoja angažuju se u posvećene oblike upotrebe.

Tako se Elen Vajt slaže s Pavlom u tome da čovek može biti savršen, a opet “još ne” savršen (Filibljanima 3,15.12). Isto se može reći i za njenu predstavu o bezgrešnosti. Kako kod Pavla (Rimljanima, 6. glava) i Jovana (1. Jovanova 3,9; 1,9 – 2,1), tako i prema Elen Vajt, neko može u isto vreme biti i bezgrešan i “još ne” bezgrešan.

Elen Vajt je sasvim izričita u svojim iskazima da hrišćanin ovde na Zemlji može da živi bezgrešnim životom. Primera radi, ona je 1906. godine, na jednom bogosluženju pod šatorima u Kaliforniji (SAD), rekla svojim slušaocima da “svako ko se potpuno preda Bogu dobija preimućstvo da živi bez greha, u poslušnosti zakonu neba”.[27]

Vođena sličnim razmišljanjem, Elen Vajt je, u jednom svom članku o “Sotoninoj pobuni”, 1902. godine, ustvrdila da će “svako ko verom izvršava Božje zapovesti, doći u stanje bezgrešnosti u kakvom je živeo Adam pre svog prestupa”.[28]

Navodeći suprotan primer, radi boljeg razumevanja stvari, ona je napomenula da će tek “kada budu bili proslavljeni ... Božji sveti moći bez ustezanja da kažu – da su spaseni i bezgrešni”. “Mi ne možemo reći”, napisala je Elen Vajt u drugoj prilici, “ ΄bezgrešan sam΄, sve dok se ovo naše ΄poniženo telo΄΄preobražava΄΄da bude jednako telu slave Njegove” [... ovo bezvredno telo ne promeni i postane jednako Njegovom proslavljenom telu]. Nastavljajući, ona ističe da će oni koji će stajati pred “Božjim prestolom ΄bez mane i mrštine ili takoga čega΄ “ biti “celi u Hristu”, zbog toga što su “obučeni u Njegovu pravdu”. Te poslednje reči pokazuju da će pokrivajuća Hristova pravda svetima biti neophodna sve do samog Njegovog drugog dolaska.[29]

Kako Elen Vajt uopšte može reći –– moramo se zapitati –– da možemo živeti bez greha i biti bezgrešni poput Adama pre pada, s jedne strane, dok, s druge, napominje da ne možemo tvrditi da smo bezgrešni i da će nam Hristove zasluge biti potrebne sve do drugog dolaska?

Odgovor se, kao i u slučaju biblijskih pisaca, nalazi u njenoj definiciji greha i bezgrešnosti. Greh je, kako smo napomenuli u 2. poglavlju, akt pobune protiv Božje ličnosti i autoriteta. Greh je svestan, hotimičan stav i čin; on je, kako je pisala Elen Vajt, “praktično negiranje Boga, ustajanje u pobunu protiv zakona Njegove vladavine”. Takvi gresi su “hotimični” i “znani”. “Neka se niko ne zavarava”, pisala je, “uverenjem da može postati svet, uz istovremeno hotimično gaženje nekog od Božjih uslova. Počinjenje poznatog greha ućutkuje glas Duha koji svedoči, i odvaja dušu od Boga”. Ali “biti naveden na greh iznenada –– bez namere da se zgreši ... –– veoma se razlikuje od situacije u kojoj čovek planira i hotimično zakoračuje u iskušenje, detaljno trasirajući redosled poteza”.[30]

Na osnovu prethodnog citata jasan je stav Elen Vajt o postojanju i svesnih, poznatih, namernih greha i greha neznanja, koji su istovremeno i nenamerni i nesvesni. Međutim, značajno je napomenuti da o oba tipa ona govori kao o gresima.

U drugim prilikama, Elen Vajt o nenamernim gresima govori kao o “greškama”. Tako je, recimo, pisala: “Kad smo obučeni u Hristovu pravdu, nećemo uživati da činimo greh, jer, Hristos će raditi s nama. Možda ćemo činiti greške, ali ćemo mrzeti greh koji je izazvao stradanja Božjeg Sina.”[31]

Pošto smo složili i tu “kockicu”, stvorili su nam se osnovni uslovi za razumevanje prividno protivrečnih iskaza Elen Vajt, po kojima možemo živeti bezgrešnim životom, a da ipak ne možemo tvrditi da smo bezgrešni. Oni koji “žive bez greha” i koji su “dostigli stanje bezgrešnosti u kojem je živeo Adam pre svog prestupa”, neće živeti u pobuni, ili hotimičnom grehu baš kao ni Adam pre pada u greh. Pošto je njihovo držanje pravo pred Bogom, oni nisu u stanju pobune protiv Njega i Njegovog zakona ljubavi.

S druge strane, oni će i dalje činiti greške. I dalje će se događati da učine nehotične i nesvesne grehe, i otuda nisu bezgrešni. Arnold Valenkampf upravo je imajući tu tenziju na umu rekao da čovek može da ima savršen stav ljubavi prema Bogu, bez obzira na to što može da zataji u takvom svom nastojanju. Džon Fauler je u svojoj doktorskoj studiji o shvatanju Elen Vajt u pogledu izgrađivanja karaktera, došao do sličnog zaključka. Savršenstvo, pisao je Fauler, “traži izostavljanje omiljenih greha.” [32]

Na ovom mestu trebalo bi da bude jasno da je gledište Elen Vajt o bezgrešnosti jednako gledištu novozavetnih pisaca i Džona Veslija, kako smo to izložili u 7. poglavlju. Ne bi, stoga, trebalo da nas iznenadi otkriće da je ona za manjak na relaciji između izostajanja omiljenih greha i potpune bezgrešnosti optužila istog krivca, a to je stari problem “smrtnog tela”, s kojim se Pavle rvao u Poslanici Rimljanima (vidi, npr. 6,12) i na drugim mestima.

“Svi sada mogu”, pisala je Elen Vajt, “da dobiju sveto srce, ali ne bi bilo korekno izjaviti da neko, u ovom životu, ima sveto telo. ... Kada bi oni koji tako olako pričaju o savršenstvu tela mogli videti stvari u njihovom pravom svetlu, ustuknuli bi, užasnuti svojim arogantnim idejama. ... Iako ne možemo da očekujemo savršenstvo tela, mi možemo imati hrišćansko savršenstvo duše. Gresi mogu biti potpuno oprošteni zahvaljujući žrtvi učinjenoj za nas. Mi se ne oslanjamo na nešto što čovek može da učini, već na ono što Bog, preko Hrista, može da učini za čoveka. ... Svi mogu biti učinjeni savšenima u Hristu Isusu. Hvala Bogu što nemamo ΄posla΄ s nečim što je nemoguće.Iako do praštanja greha dolazi u ovom životu, njegove posledice nisu u potpunosti uklonjene.” To će se dogoditi u vreme Hristovog drugog dolaska.[33]

U zaključku, baš kao i u Bibliji, Elen Vajt održava tenziju između situacije kad su hrišćani bezgrešni i one kada još nisu potpuno bezgrešni. Ti bezgrešni hrišćani isto su što i savršeni hrišćani. To su oni što učestvuju u odnosu vere s Isusom i čije su srce, um i volja potpuno predani izvršavanju Božje volje. Oni su time isto tako oslobođeni greha buntovnosti, kao što je to bio Adam pre pada u greh. S druge strane, zbog svog neznanja i drugih nedostataka tela, oni i dalje čine greške i događaju im se nehotični gresi. Tako ih prilikom drugog Isusovog dolaska očekuje jedno više stanje savršenstva i bezgrešnosti, u trenutku kada će On “preobraziti naše poniženo telo da bude jednako telu slave Njegove” [Njegovom proslavljenom telu] (Filibljanima 3,21; upor.: 1. Korinćanima 15,44.50-54). Mi ćemo u 10. glavi istražiti dejstvo te promene na savršenstvo i bezgrešnost.

Pre nego što završimo proučavanje koncepta savršenstva koji je zastupala Elen Vajt, važno je da se ozbiljno pozabavimo njenim razumevanjem prirode savršenstva karaktera. Dva su prilaza tom predmetu. Prvi je usredsređivanje na “savršenstvo u pojedinačnim tačkama” (tj. na život ispunjen besprekornim delima) od kojih se sastoji savršenstvo, dok drugi naglašava koncept savršenstva karaktera, kod kojeg princip zauzima središnje mesto. Iako se stiče utisak da je pristup besprekornih pojedinačnih dela najočigledniji u popularnim tumačenjima spisa Elen Vajt, njeni spisi nas vode suprotnom tumačenju.

U svojim spisima, ona se bavi pitanjem odanosti, odnosno, zagovara stanje u kojem su srce i um savršenom skladu s Božjim srcem i umom. Ispravni postupci – pojedinačna dela – prirodno će proisticati iz ispravnog stava i odanosti.

Postoje najmanje dva aspekta njenog stava o savršenstvu karaktera sa usredsređivanjem na princip. Jedan od njih jasno se vidi kada ona piše da je “suština pravednosti – odanost našem Otkupitelju. To će nas pokretati na ispravne postupke zato što je to pravo –– budući da je činiti ono što je pravo ugodno Bogu”.[34]

Ona ističe i drugi aspekt savršenstva karaktera, pišući kako je Hristova misija bila da “ljude učini sudeonicima u božanskoj prirodi, da ih dovede u sklad s principima zakona neba”. [35] Jasno je, dakle, kao što smo se uverili na osnovu Biblije, da se i “božanska priroda” i “načela zakona” usredsređuju na ljubav agape (1. Jovanova 4,8; Matej 22,36-40).

Pojam “pojedinačnih delâ” hrišćanskog života Elen Vajt povezuje s osnovnim principima u jednom doslednom obrascu, potpuno usaglašenom s biblijskim izlaganjem o tome. Primera radi, ona u knjizi “Hristove priče” (Christ΄s Object Lessons) neuvijeno izjavljuje da “Bog od svoje dece zahteva savršenstvo”. Ona potom, u nastavku, napominje da je “Njegov zakon prepis Njegovog karaktera i merilo za svaki karakter. To veličanstveno merilo predočeno je svim ljudima, kako ne bi bilo nesporazuma u pogledu kategorije ljudi koji će sačinjavati Božje carstvo. Hristov život na Zemlji bio je savršen izraz Božjeg zakona i tako, kada oni koji sebe vide kao Božju decu, postanu svojim karakterom slični Hristu, biće poslušni Božjim zapovestima. Tek tada Gospod može da ih uvrsti u broj onih od kojih će biti obrazovana nebeska porodica”.[36]

Do sada se savršenstvo orijentisano na zakon, o kome je reč u ovom tekstu, moglo tumačiti bilo u smislu koncepta besprekornih pojedinačnih dela, tj. spolja vidljivih postupaka, ili iz perspektive paradigme principa. Kad bi bilo izvučeno iz konteksta njega bi većina, praktično, shvatala na osnovu tumačenja koncepta pojedinačnih dela. Međutim, trebalo bi uvek da dozvolimo da nam Elen Vajt progovori kroz jedan obuhvatniji kontekst.

Ona u narednom pasusu ističe da “se mnogi predstavljaju kao hrišćani, ... a ipak ne osećaju potrebu za preobražajem karaktera”. Takvi nikada nisu osetili ni potrebu za verom u Hrista niti za stvarnim pokajanjem. “Oni nisu pobedili svoje nasledne ili stečene sklonosti [sklonosti ćemo najbolje razumeti kao opšte usmerenje nečijeg srca i uma] ka činjenju zla. ... Mnogi od onih koji se predstavljaju kao hrišćani samo su obični moralisti [oni koji samo drže ono što se odnosi na besprekorna pojedinačna dela zakona, bez preobražavanja u okviru spasonosnog odnosa s Hristom].” [37]

Elen Vajt postaje izričitija na sledećoj strani, gde obrazlaže svoju ideju o vrsti savršenstva koju “Bog zahteva ... od svoje dece”. “Hristova pravednost”, pisala je, “neće pokriti nijedan omiljeni greh [podrazumevajući da Njegova pravda pokriva grehe koji nisu proizvod buntovnosti]. Neko može u srcu biti prekršilac zakona; međutim, ako ne učini nijedan spolja vidljiv prestup [uspešno ostvaruje princip besprekornih pojedinačnih dela], njega će sav svet [a verovatno i većina ljudi u crkvi] gledati kao veoma časnog čoveka. Međutim, Božji zakon zaviruje u tajne srca. O svakom postupku sudi se prema pobudama koje ga pokreću. Jedino će ono što je u saglasnosti s načelima Božjeg zakona opstati na sudu.” Sledeće njene reči su “Bog je ljubav”, čime ona u središte pažnje dovodi taj prevažni princip. [38]

Navedeni tekst je karakterističan za izlaganja Elen Vajt na temu savršenstva karaktera. Ona ima prevashodno na umu slavni pokretački princip ljubavi, koji, putem Božje blagodati, oblikuje i preobražava čovekove sklonosti. Pojedinačna besprekorna dela zakona za nju su važna, ali jedino u kontekstu slavnog načela zakona. Pri tom, u prethodnom tekstu, ona ne propušta da napomene da su problem, zapravo, “omiljena” pojedinačna dela buntovnog grešnog ponašanja, a ne sva pojedinačna dela i postupci kao takvi. Stoga je njena slika savršenstva karaktera u tom tekstu, u stvari, usmerenje u kojem princip zauzima središnje mesto.

To isto objašnjenje u njenim spisima uvek iznova izbija na površinu. I tako, govoreći o susretu bogatog mladića s Hristom, u njegovoj potrazi za savršenstvom, ona ističe da, iako je kod njega u potpunosti bilo rešeno pitanje pojedinačnih delâ zakona, on nije dostigao Hristov ideal. “Hristos je video srce ovog mladog kneza. Njemu je nedostajalo samo jedno, ali to je bio jedan životno važan princip. U njegovoj duši nije bilo Božje ljubavi. Taj nedostatak, ako ga ne namiri, pokazaće se za njega kao koban; njegova cela priroda će se pokvariti. ... On će, ukoliko želi da primi Božju ljubav [nedostajući princip], morati da se odrekne onog najizraženijeg u svom životu, samoljublja.”[39]

Nastavljajući, ona ističe da je “Hristos postavio jedine uslove pod kojima bi bogati mladić mogao dostići savršeni hrišćanski karakter”. Kasnije u tekstu, zatim, ona ističe da je ključna stvar “poslušnost Njegovom zakonu; ne, dakle, samo zakonska poslušnost, nego poslušnost koja zalazi u život i koja se primerom pokazuje u karakteru”.[40]

Tako je ona u svom izlaganju o savršenstvu karaktera postupila u skladu sa svojim često ponavljanim obrascem, povezujući pojedinčne postupke pravednog življenja sa slavnim centralnim principom izgradnje karaktera. Ona ne daje mesta za sumnju u pogledu onoga šta je za nju najbitnije. Suština savršenstva karaktera je savršeno srce i um i nepodeljena odanost Bogu. Takvo gledište je sasvim u skladu s njenom slikom savršenstva (i slikom Biblije) o savršenstvu i bezgrešnosti; sa predstavom koja kaže da je reč o onom (savršenstvu i bezgrešnosti) koji se odnose na stavove, a ne na apsolutno savršenstvo postupanja. Mi ćemo u 10. glavi istražiti pitanje jaza između savršenog stava i savršenih postupaka.

Važno je da, u međuvremenu, naglasimo da se savršenstvo karaktera ne sastoji prvenstveno u tome šta neko izbegava da čini. Ljudi nikada neće postati savršeni izbegavajući ovaj ili onaj greh i prestup, pa čak ni ako uspeju da ih sve izbegnu. S druge strane, savršenstvo karaktera je tesno vezano za GREH – stav kojim se moje “ja” postavlja u središte mog života i koji moju agape ljubav usredsređuje na ego, a ne na Boga i druge ljude. C. Mervin Maksvel daje vrednu napomenu ističući da je “suštinski važno naglasiti pozitivne aspekte savršenstva karaktera”. [41]

Elen Vajt to uvek iznova čini potpuno jasnim. “Religija jevanđelja je”, pisala je, “Hristos u životu –– živi, aktivni princip. Ona je Hristova blagodat otkrivena u karaktreru i materijalizovana u dobrim delima. Načela jevanđelja ne mogu se odvojiti ni od jednog aspekta praktičnog života. ... Ljubav je osnov pobožnosti. Bez obzira na ono što ispoveda, nijedan čovek nema čistu ljubav prema Bogu, ukoliko ne gaji nesebičnu ljubav prema svom bratu. ... Kad se sopstveno ΄ja΄ ulije u Hrista, ljubav spontano niče. Potpunost hrišćanskog karaktera dostiže se kada podsticaj da pomažemo drugima i da im služimo na blagoslov neprestano izvire iz srca – kada sunce neba ispuni srce i otkrije se na licu.”[42]

Ta na principu utemeljena “potpunost hrišćanskog karaktera” u svojoj suštini je – definicija hrišćanskog savršenstva. Stoga Elen Vajt piše da “niko ko pred sobom ima pravi ideal o tome od čega se sastoji savršeni karakter, neće zatajiti u ispoljavanju saosećanja i blagosti koji su po ugledu na Hrista. Dejstvo blagodati treba da omekša srce, da oplemeni i očisti osećanja, donoseći nežnost nebeskog porekla i osećaj za ono što je prikladno”.[43]

Pre nego što bismo napustili temu savršenstva u spisima Elen Vajt, trebalo bi da napomenemo dve stvari. Prvo, Ona savršenstvo karaktera nikada ne odvaja od Hristove blagodati koja daje silu i koja preobražava. Žan Ziršer je došao do zaključka da će “pošteno istraživanje spisa Elen Vajt otkriti da ona nijedan jedini put ne govori o savršenstvu karaktera, a da ne napomene da je Isus Hristos jedini put da se to dostigne”.[44]

Drugo što treba da uočimo jeste da je čitaocima Elen Vajt lako da zloupotrebe njene spise o predmetu savršenstva, zbog svojih ličnih razloga ili svog krutog načina razmišljanja. Autor En Burke izražava jednu izuzetnu misao pišući da je “nesrećna okolnost što, zbog naših naravi, preterano savesni [čitaj: fanatični] vernici često izdvajaju određene snažne iskaze, verovatno namenjene nemarnim hrišćanima. Oni tim iskazima prekorevaju sami sebe, dok nemarni vernici nalaze lažnu sigurnost u tim iskazima, nesumnjivo predviđenim za utehu preosetljivima”.[45] Jasno je, svakako, gde bi u jednoj takvoj “šemi“ pali fariseji.

U ovom poglavlju videli smo da su definicije koje Elen Vajt daje o bezgrešnosti i savršenstvu –– pod uslovom da njene iskaze čitamo u kontekstu kako tih konkretnih tekstova, tako i opšte ideje njenih spisa –– potpuno u saglasnosti s biblijskim definicijama. Jedan od najžalosnijih trendova među mnogim adventistima je citiranje Elen Vajt izvan konteksta, i to na način kojim je takvi potiskuju u područje izvan biblijskog okvira, za koji ona sama kaže da ga nikada nije prekoračila. Teško je zaključiti kako se takva praksa može smatrati nečim što je “verno pravom, poštenom svedočanstvu Elen Vajt”.

[1] White, Testimonies for the Church, 5:665.

[2] Isto.

[3] Isto,; Ellen G. White, Colporteur Ministry, 1953, 125.

[4] White, Testimonies for the Church, 5:663.

[5] White, Desire of Ages, 357.

[6] William Richard Lesher, “Ellen G. White΄s Concept of Sanctification“ (Ph.D. Diss., New York University, 1970, 242.263.

[7] White, Seventh-day Adventist Bible Commentary, 5:1085; White, Selected Messages, 1:212; White, Testimonies for the Church, 1:144. (Kurzivi dodati.)

[8] White, Christ΄s Object Lessons, 330.332. (Kurzivi dodati.)

[9] White, Great Controversy, 489; White, Desire of Ages, 311; White, Review and Herald, 7. februar 1957, 30.

[10] White, Desire of Ages, 311. (Kurzivi dodati.)

[11] Isto., 671. (Kurzivi dodati.)

[12] Vidi takođe, White, Christ΄s Object Lessons, 69.

[13] Herbert E. Douglass, “Men of Faith –– The Showcase of God΄s Grace“, u delu, Perfection: The Impossible Possibility, 14.

[14] White, Desire of Ages, 123.

[15] White, Selected Messages, 1:226; White, Testimonies for the Church, 8:208.

[16] White, Desire of Ages, 123.

[17] White, Testimonies for the Church, 2:549. (Kurzivi dodati.)

[18] White, Review and Herald, 5. februar 1895, 81; White, MS 24, 1892 u delu, 1888 Materials, 1089. (Kurzivi dodati.)

[19] Za raspravu o pozivanju čitalaca od strane Elen Vajt da čitaju s uravnoteženošću i zdravim razumom, vidi: George R. Knight, Myths in Adventism: An Interpretive Study of Ellen White, Education, and Related Issues, 1895, 17-25.

[20] White, Testimonies for the Church, 4:591; 8:64; White, Patriarchs and Prophets, 574; Ellen G. White, Medical Ministry, 1932, 112.113; Whidden, “The Soteriology of Ellen G. White“, 350. Upor.: Ellen G. White, The Spirit of Prophecy, 1877, 2:225.

[21] White, Selected Messages, 1:337.

[22] Isto.

[23] White, Education, 267.

[24] White, Testimonies for the Church, 1:340. (Kurzivi dodati.)

[25] Flew, The Idea of Perfection, 405.

[26] White, Christs΄s Object Lessons, 65.

[27] White, Review and Herald, 27. septembar 1906, 8.

[28] White, Signs of the Times, 23. juli 1902, 3. Upor., White, Seventh-day Adventist Bible Commentary, 6:1118.

[29] White, Signs of the Times, 16. maj 1895, 4; 23. mart 1888, 178.

[30] White, Mount of Blessing, 51; White, Great Controversy, 472; White, Our High Calling, 177. (Kurzivi dodati.)

[31] White, Selected Messages, 1:360. (Kurzivi dodati.)

[32] Wallenkampf, Justified, 134; John M. Fowler, “The Concept of Character Development in the Writings of Ellen G. White“ (Ed.D. diss., Andrews University, 1977), 148. (Kurzivi dodati.)

[33] White, General Conference Bulletin, 1901, 419.420. (Kurzivi dodati.)

[34] White, Christ΄s Object Lessons, 97.98.

[35] White, Mount of Blessing, 50. (Kurzivi dodati.)

[36] White, Christ΄s Object Lessons, 315. (Kurzivi dodati.)

[37] Isto.

[38] Isto., 316. (Kurzivi dodati.)

[39] White, Desire of Ages, 519. (Kurzivi dodati.)

[40] Isto., 520.523. (Kurzivi dodati.)

[41] Maxwell, “Ready for His Appearing“, u delu: Perfection: The Impossible Possibility, 196.

[42] White, Christ΄s Object Lessons, 384. (Kurzivi dodati.)

[43] White, Mount of Blessing, 135.

[44] Zurcher, Christian Perfection, 53.

[45] Ann Cunningham Burke, “The Adventist Elephant“, Adventist Review, 27. avgust 1987, 9.

< 7. Poglavlje Sadržaj 9. Poglavlje >