< 6. Poglavlje

Sadržaj

8. Poglavlje >

sedma glava

BIBLIJA O SAVRŠENSTVU I BEZGREŠNOSTI

Savršenstvo: biblijska zapovest
Biblijsko savršenstvo
Biblijska bezgrešnost
Džon Vesli i obnavljanje savršenstva

U ranom periodu svog hrišćanskog iskustva naišao sam na “farisejski paradoks savršenstva”. Pošto sam sam se bio dao na posao da postanem prvi bezgrešno savršeni hrišćanin posle Hrista, u jednom trenutku doživeo sam najveću frustraciju svog života: što sam se više upinjao, to sam postajao gori.

Na moju žalost, oni koji su bili upućeni da rade u mom okruženju ili da žive sa mnom, uočili su taj paradoks pre mene. Sećajući se tog vremena, pocrvenim na samu pomisao koliko me je moja “duhovna superiornost” učinila krutim, osuđivački nastrojenim, zahtevnim, i osobom iz koje je izbijala negativna energija. Pošto se tokom vekova ljudska priroda nije menjala, duh farisejstva i danas je ono što je bio u Hristovo vreme.

D. M. Bejli pomaže nam da dešifrujemo tajnu paradoksa farisejskog savršenstva, kada kaže da određeni oblici perfekcionizma i izgradnje karaktera čine da stalno “mislimo na sebe. To je egocentričnost, a egocentričnost je baš ono od čega treba da budemo spaseni, pošto je to suština, srž greha.  ...  Daleko najgora vrsta egocentričnosti  ...  su samo-pravednost i oholost. I tako, umesto da postanemo sveti, mi postajemo 'fariseji'.” [1]

Pogrešni pristupi projektu savršenstva neuspešni su zato što se usredsređuju na sopstveno JA i na sopstveno napredovanje. Idući kroz ovo poglavlje otkrićemo da je suština biblijskog savršenstva daleko od egocentričnosti farisejskog perfekcionizma.

Savršenstvo: biblijska zapovest

“Budite  ...  savršeni, kao što je savršen Otac vaš nebeski” (Matej 5,48), reči su iz Hristove zapovesti upućene Njegovim slušaocima. Isus u tom tekstu ne samo što je izrekao zapovest nego je i Boga postavio kao merilo savršenstva.

“Po mojoj volji živi, i budi pošten (savršen)”, zapovedio je Bog Avramu, ponavljajući zavet (1. Mojsijeva 17,1). Poslanica Jevrejima poručuje nam “da se damo na savršenstvo” (Jevrejima 6,1), dok je Pavle, pišući Kološanima, izrazio svoju želju: “... da pokažemo svakoga čoveka savršena u Hristu Isusu” (Kološanima 1,28). Duhovni darovi su dati “za čoveka savršena” (Efescima 4,12.13).

Imajući na umu ove i druge tekstove, Žan Ziršer je napisao da “cela Biblija odzvanja pozivom na savršenstvo”, a R. Njutn Flu zaključuje da “hrišćanstvo nije hrišćanstvo ako nema savršenstvo kao cilj”. “Doktrina o hrišćanskom savršenstvu  ...  ne nalazi se samo na sporednim putevima hrišćanske teologije nego upravo na glavnome putu.” [2]

Jedino što možemo zaključiti iz Biblije jeste da savršenstvo mora biti moguće, jer njeni pisci, u protivnom, ne bi na to pozivali verne. Pitanje, stoga, ne glasi, da li je savršenstvo moguće, nego — šta biblijski pisci imaju na umu kada koriste izraz “savršenstvo”. Hoće li oni da kažu da je savršenstvo moguće ostvariti tokom ljudskog životnog veka?

Pre nego što istražimo Bibliju da bismo utvrdili značenje te reči, bilo bi korisno pogledati nekoliko uvodnih elemenata tog predmeta. Prvo, bićemo pošteđeni mnogo zbrke i nesporazuma ako uvidimo da savršenstvo u životu vernika ima više od samo jednog značenja. Marvin Mur je u pravu kada kaže da “u jednom smislu, mi smo savršeni u Isusu u trenutku kada ga prihvatimo kao svog Spasitelja, zato što Njegova pravda pokriva naše grehe”. Međutim, pored toga, “usavršavanje karaktera se nastavlja tokom celokupnog čovekovog života”.[3] Tako, postoje biblijski koncepti savršenstva koji se odnose i na opravdanje i na progresivno posvećenje. U 10. glavi videćemo da postoji i treća biblijska definicija savršenstva, koja se odnosi na proslavljanje, kada se naša telesna priroda bude preobrazila, prilikom Drugog Hristovog dolaska (1. Korinćanima, 15. glava).

Veoma je važno napomenuti da savršenstvo u svom odnosu na opravdanje, nije ono o čemu Biblija govori u tekstovima kao što su Matej 5,48, Jevrejima 6,1 i Efescima 4,12.13 (pomenuti u prethodnom delu teksta). Ti tekstovi govore o dinamičnom procesu izgradnje karaktera, u kojem ljudi zaista postaju sve sličniji i sličniji svom “nebeskom Ocu”.

O tom dinamičkom aspektu savršenstva Pavle govori kada korintskim vernicima preporučuje da “tvorimo svetinju” (da svoju svetost učinimo savršenom) u strahu Božjem (2. Korinćanima 7,1). Autor Poslanice Jevrejima takođe ima na umu te dinamičke aspekte, kada savetuje verne “da se damo na savršenstvo” (Jevrejima 6,1), i onda kada poručuje korintskim vernicima: “... preobražavamo se u to isto obličje iz slave u slavu” (2. Korinćanima 3,18; upor.: Galatima 4,19; 2. Petrova 3,18).

Vinsent Tejlor rečima u kojima se ogleda prezir govori o činjenici da se o savršenstvu veoma često razmišlja kao o “fiksnom” i “statičnom” merilu, “dok se hrišćanski ideal  ...  mora razumeti kao nešto što se može beskrajno obogaćivati”. Istu misao ističe i Mur, pozivajući nas da o savršenstvu ne razmišljamo kao o nekoj tački koju treba dostići, nego kao o usmerenju. “Reč tačka je”, kaže autor oštroumno, “nešto veoma ograničavajuće. Savršenstvo je pre stanje, pre odnos s Isusom, pre način života, nego što je 'tačka' koju neko može da premeri i da zna u kom trenutku ju je dostigao.” Mildred Vinkop, govoreći o savršenstvu, kaže da je ono dubina odnosa, koja “zavisi od nečije duhovne snage u bilo kom trenutku”.[4]

No, naravno, prema biblijskoj slici, čovekova (duhovna) snaga, ili sposobnost, neprekidno se uvećava ako je savršen (tj. ako je u procesu postajanja savršenim). To uvećavanje, kako ćemo videti u 10. glavi, nastaviće se tokom beskrajnih vekova večnosti. Dinamična “linija” izgrađivanja karaktera je beskrajna. “Savršeni hrišćani” neprekidno postaju sve sličniji i sličniji Bogu, iako se nikada potpuno ne poistovećuju s Njim. Nebo će biti mesto večnog, beskrajnog duhovnog rastenja.

Tužna je okolnost što su nebiblijska učenja u vezi sa savršenstvom i bezgrešnošću tokom istorije uvek iznova navodila na preterivanja i fanatizam. Tako je Džon Vesli, čovek koji je život proveo naučavajući o mogućnosti sticanja savršenstva, pominjao neke perfekcioniste “zbog kojih je sam izraz savršenstvo počeo da smrdi u nozdrvama”. [5]

Izopačene teorije o savršenstvu dovele su kod hrišćana do više vidova zastranjivanja. Jedno od izopačenja te doktrine dopušta postojanje jasne razlike između volje vernika i volje Svetoga Duha. Na taj način, pošto je neko po definiciji ”savršen”, zaključuje se da je sve što radi ispravno i posvećeno. Takvo učenje je 1840-ih godina među bivšim “milerovskim” adventistima i drugim hrišćanima dovelo do duhovnog preljubočinstva i drugih izopačenja.[6]

Drugi pogrešni pristup pojmu savršenstva kreće se u materijalističkom pravcu. Tako su, 1890-ih godina, neke tzv. grupe “svetosti” kao i neke adventističke grupe živele u uverenju da će njihova seda kosa ponovo dobiti svoju prirodnu boju. I neki propovednici, kao što je bio E. J. Vagoner, učili su da se neko ko istinski poseduje Hristovu pravednost nikada neće razboleti.[7]

Treća stranputica perfekcionizma je vrsta moralizma koja uzdiže spoljašnju usaglašenost sa zakonom. U moralističkom savršenstvu, svaki ljudski postupak uređen je zakonima koji postaju neverovatno složeni, i pokrivaju svaki vid ishrane, rekreacije, odevanja, i tako dalje. Svetost putem celibata, bičevanja, vegetarijanizma i drugih ograničavanja u ishrani, pa i samokastriranja, nisu bili retka pojava  među vernicima koji su zastupali moralistička gledišta o predmetu savršenstva. Bezmerno ozbiljni, ljudi takve vrste ubeđenja sastavljaju duge spiskove pravila i, što više čitaju, to ti spiskovi postaju duži. Fariseji i monasi pripadali su tom perfekcionističkom taboru, kojem su u savremenom svetu često pristupali i neki adventisti i drugi konzervativni hrišćani.

U četvrtom pogrešnom shvatanju novozavetnog savršenstva, zakonsko savršenstvo opravdanja zamenjeno je progresivnim savršenstvom izgrađivanja karaktera. Kako teorija kaže, mi smo savršeni u Hristu, i to je sve što se traži. Ta teorija, kaže Vinkopova, naučava lažnu ideju po kojoj se “karakter može prenositi s jedne osobe na drugu”. Tako je Hristos postao naše savršenstvo, u svojstvu zamenika. Na taj način “spasenje okončava vreme probe”. “Mada se u tom kontekstu, obično, podstiče na život uzornog morala, takav život se ne smatra neophodnim za spasenje.” Treba napomenuti da takvo verovanje vodi ka logičkom antinomijanizmu* u razmišljanju, ako ne i u praksi.[8] Adventisti su, povremeno, znali da se “uhvate” u zamku tog nebiblijskog oblika savršenstva — u učenje koje je u direktnoj vezi s teorijom po kojoj se opravdanje može odvojiti od posvećenja (o tome je bilo reči u 4. poglavlju).

Biblijsko savršenstvo

Jedan od najozbiljnijih problema među hrišćanima, kada je reč o savršenstvu, ogleda se u tome što ljudi Bibliji pripisuju svoje sopstvene definicije savršenstva, umesto da puste da im Biblija odredi značenje savršenstva. Takav put ljude obično navodi da na savršenstvo gledaju na apsolutistički način, koji bi mogao biti usklađen s grčkom filozofijom, ali koji ne pripada biblijskoj upotrebi te reči.

Davanje tuđih značenja za savršenstvo biblijskim tekstovima unelo je pometnju u pogledu tog pojma i omelo njegovo razumevanje. Ako želimo da utvrdimo biblijsko značenje savršenstva, potrebno je da dozvolimo da kontekst u kojem se koristi ta reč posluži kao komentar njenog značenja. Osim toga, bilo bi dobro da se angažujemo na otkrivanju biblijskog značenja reči upotrebljenih da se prevede, u ovom slučaju engleska, reč perfection.

Od jevanđelista, samo je Matej upotrebio izraz savršen, i to samo tri puta. Prva dva mesta su iz onog frustrirajućeg iskaza u 5,48: “Budite vi dakle savršeni, kao što je savršen Otac vaš nebeski.” Mada je taj tekst neke ljude poslao put neverovatnih područja ekstremizma u pogledu načina života i monaške discipline, u nadi da bi ih odvajanje od sveta i grešnika moglo osposobiti da postanu savršeni kao Bog, kontekst upućuje na dijametralno suprotan smisao.

Biti savršen kao što je savršen Otac, prema stihovima 43-47, znači voleti (agapao) ne samo svoje prijatelje nego i neprijatelje. “Ljubite neprijatelje svoje  ...  i molite se Bogu za one koji vas gone;da budete sinovi Oca svojega koji je na nebesima” (stihovi 44.45, kurzivi dodati). Tu misao potkrepljuje paralelni stih u Lukinom Jevanđelju: “Budite milostivi”, zapovedio je Isus u kontekstu ispoljavanja ljubavi prema neprijateljima (Luka 6,27-35), “kao i Otac vaš što je milostiv” (36. stih). Tako imamo da su jevanđelisti izjednačili pojmove milostiv i savršen. Kao što je Bog poslao Hrista da umre za svoje neprijatelje (Rimljanima 5,6.8.10), i Njegova deca treba da se ugledaju na Njegovo srce puno ljubavi.

Komentarišući tekst iz Mateja 5,48, Vilijam Barkli umesno rezimira njegovu poruku: “Ono što nas čini sličnima Bogu jeste ljubav koja nikada ne prestaje da brine za ljude, bez obzira na to šta joj ljudi čine. Mi  ...  ulazimo u sferu hrišćanskog savršenstva  ...  onda kada naučimo da praštamo onako kako Bog prašta i da volimo onako kako Bog voli.” [9]

Jedina preostala upotreba reči savršenstvo u Jevanđeljima nalazi se u Hristovom razgovoru s bogatim mladićem. Setićete se da je taj mladić, u želji da zadobije večni život, pristupio Hristu sa spiskom svojih postignuća u pogledu držanja zapovesti. No, osećao je da nije dovoljno učinio da bi  dobio nagradu, pa je upitao Isusa šta bi to još trebalo da učini. Odgovor je glasio:  “Ako hoćeš savršen da budeš, idi prodaj sve što imaš i podaj siromasima; i imaćeš blago na nebu; pa hajde za mnom” (Matej 19,16-21).

Hristos nije dozvolio bogatom mladiću da pravednost omalovaži i specifikuje. Isus je, još jednom, ne samo povezao savršenstvo s ljubavlju prema bližnjem nego je tu ljubav stavio i u kontekst promene života kada neko odluči da sledi Hrista. “Stvarna odluka koju je Hristos tražio od bogatog mladića”, piše Hans La Rondel, “nije bila prvenstveno etičke prirode [da čini nešto], nego radikalno religijske pirode [odnos]: potpuno, bezrezervno predavanje sebe Bogu.” [10] Negovanje odnosa s Hristom podrazumeva usvajanje i odražavanje Njegovog karaktera ljubavi. Ostali biblijski tekstovi koji se bave Božjim idealom za ljudska bića, u saglasnosti su s Isusovim iskazima u Jevanđeljima (vidi, npr. 1. Jovanova 2,4-6; Jakov 1,27; Mihej 6,8).

Ključno je da, u ovom trenutku, uvidimo da biblijsko savršenstvo nije negativno, već pozitivno obeležje. Suština savršenstva nije uzdržavanje od određenih stvari ili postupaka, nego izvršavanje delâ ljubavi, uz istovremeni aktivni odnos sa Hristom. Ona je svakodnevno življenje i ispoljavanje ljubavi po ugledu na Hrista, i prema drugim ljudima i prema Bogu. “Savršenstvo je”, piše Žan Ziršer, “više od samo toga da se ne radi ono što je loše. Ono je savlađivanje zla dobrom, u skladu s temeljnim načelom izraženim u 'zlatnom pravilu' [vidi, Matej 7,12].” “Savršenstvo karaktera je”, kaže C. Mervin Maksvel, “ 'živeti ljubav' i ništa manje od toga.”[11]

Prema tome, ljubav definiše i greh i hrišćansko savršenstvo. Ako je, kako smo videli u 2. glavi, greh u suštini usredsređivanje moje ljubavi (agape) na mene samog, biblijsko savršenstvo je preusmeravanje te ljubavi natrag ka Bogu  i mome bližnjem. Ta transformacija će, napominje Pavle, promeniti sve aspekte mog svakodnevnog života (Rimljanima 13,8-10; Galatima 5,14).

Savršena ljubav, kako to tvrdi autor Leo Koks, nije “ 'savršeno prikazivanje', ni 'savršena veština', niti 'savršena ljudska priroda'. Naprotiv, ona znači ispoljavanje poslušnosti kako prema Bogu ljubavi, tako i prema slavnim načelima koja su temelj Njegovog zakona. [12] Pokušaji da se “postane savršen”, odvojeni od živog odnosa s Isusom i od ljubavi kao suštine Njegovog zakona, besplodni su, hladni, mrtvi i, često, ružni –– istina o kojoj često daju dokaza oni koji imaju farisejske sklonosti.

Sada je trenutak da se pozabavimo grčkim rečima upotrebljenim u Bibliji za reč savršenstvo. Nijedna od njih ne znači bezgrešnost niti ima “apsolutističke” konotacije. Najvažnija novozavetna reč prevedena rečju “savršenstvo” je teleios, pridevski oblik reči telos. Ideja sadržana u reči telos u engleski jezik je uneta rečju teleologija [teleology] — “činjenica ili svojstvo okrenuto ka svrhovitosti ili celishodnosti”, prema Vebsterovom rečniku engleskog jezika.

Značenje potiče iz grčkog jezika, gde je telos “svrha”, “cilj”, “namera”. Nešto je teleios, ako ispunjava svrhu zbog koje je stvoreno. Shodno tome, ljudi su savršeni (teleios) ako ispune nameru koju Bog ima za njih. Biblija ne dopušta nikakve sumnje u pogledu svrhe zbog koje su stvorena ljudska bića. “Da načinimo čoveka po svojemu obličju, kao što smo mi”, reči su koje čitamo u izveštaju 1. Mojsijeve, ili Postanja (1. Mojsijeva 1,26). Bilo je, dakle, sasvim normalno da Isus zahteva ono što je hrišćanski ideal — da ljudi postanu teleios (savršeni) u ljubavi, kao što je savršen njihov nebeski Otac (Matej 5,48; 1. Jovanova 4,8). Oni su bili stvoreni da deluju iz ljubavi, a ne da se ponašaju kao đavo, kako su to ljudi činili od pada u greh, prema 3. glavi 1. Mojsijeve.

Značenje reči teleios nije “bezgrešan”, nego “zreo”, “celovit” ili “nepodeljen”. [13] Stoga je razumljivo zašto je bogatom mladiću Hristos rekao da, ukoliko želi da bude savršen (teleios), mora postati potpuno predan Bogu (Matej 19,21).

Misao o savršenstvu, kao zrelosti, sasvim je jasna u Jevrejima 5,13 – 6,1, gde čitamo kako bi trebalo da hrišćani izađu izvan okvira “mleka“, karakterističnog za njihovo hrišćansko “detinjstvo”, i pređu na čvrstu hranu “savršenih (od reči teleios)”. “Savršeni” su oni “koji imaju osećanja dugim učenjem obučena za razlikovanje i dobra i zla [... oni čije su sposobnosti, vežbanjem, naučene da razlikuju dobro i zlo]. Zato  ...  da se damo na savršenstvo [od reči telos].”

Prema pisanju novozavetnih autora, “savršeni” hrišćanin je zreo, potpun, kompletan hrišćanin. Isto se odnosi i na Stari zavet, gde reči, prevedene rečju “savršen” uglavnom znače “potpun”, “ispravan” ili “bez mane” u duhovnom smislu.[14]

Tako su Noje, Avram i Jov mogli biti nazvani “savršenima” (1. Mojsijeva 6,9; 17,1; Jov 1,1.8), mada su imali očigledne nedostatke. Savršeni starozavetni “sveti” bio je neko ko je “savršenog srca”, ili “srca celog” prema Bogu, “hodeći” Njegovim putem i po Njegovoj volji (1. Carevima 8,61; Isaija 38,3; 1. Mojsijeva 6,9; 17,1). Savršena osoba, piše P. J. Di Plesis, jeste neko u stanju “potpune pokorenosti Božjoj volji” i u potpunoj “posvećenosti Njegovoj službi”, neko ko gaji “neometan odnos s Bogom Jahve”.[15]

Kada rezimiramo biblijsku sliku savršenstva, možemo reći da biblijsko savršenstvo nije apstraktno merilo besprekornosti iz grčke filozofije, nego “čovekov savršeni odnos s Bogom i svojim bližnjim”.[16] Biblijsko savršenstvo podrazumeva etičko vladanje, ali uključuje i znatno više od samog ponašanja. Ono se usredsređuje na sazrevanje odnosâ pokidanih u pobuni, padu prvih čovekovih roditelja.

Veslijeve definicije biblijskog savršenstva zavređuju više proučavanja nego što to često biva među adventistima. Savršenstvo je, zaključio je Vesli, savršena ljubav prema Bogu i našem bližnjem, izražena i u rečima i na delu. Ljubav prema Bogu je, smatra Vesli, “biti radostan u Njemu, veseliti se u Njegovoj volji, imati neprekidnu želju da mu budemo ugodni, tražiti i naći svoju sreću u Njemu, i danju i noću žedneti za sticanjem još punijeg uživanja u Njemu”.[17]

Osim toga, pisao je Vesli, savršenstvo “je čistota namere, posvećivanje svekolikog života Bogu. Ono znači davanje Bogu celog našeg srca; ono je ta jedna želja i namera koja vlada našom prirodom. Ono je posvećivanje, ali ne jednog dela, nego svega, naše duše, tela i suštine, Bogu. S druge strane, ono je sav onaj um koji je bio u Hristu, onaj koji čini da možemo 'hoditi' kao što je Hristos hodio. Ono je obrezivanje srca od svake prljavštine, svakog i uutrašnjeg i spoljašnjeg zagađenja. Ono je obnavljanje srca ka potpunosti Božjeg obličja, potpuna sličnost Onome koji ga je načinio. A opet iz nove perspektive, ono znači ljubiti Boga svim svojim srcem i svoga bližnjega kao sebe samog”. Teško je dalje poboljšati jednu ovakvu definiciju; definiciju koja, prema Vesliju, opisuje “celovito i jedino posvećenje”.[18]

Biblijska bezgrešnost

Biblija izričito uči da mi u ovom životu možemo biti bezgrešni. U svojoj prvoj poslanici, apostol Jovan je u tom pogledu jasan. “Koji god u Njemu stoji ne greši.  ...  Koji je god rođen od Boga ne čini greha, jer Njegovo seme [Božja priroda] stoji u njemu, i ne može grešiti, jer je rođen od Boga” (1. Jovanova 3,6.9, kurzivi dodati). “Znamo da nijedan koji je rođen od Boga, ne greši, nego koji je rođen od Boga čuva se, i nečastivi ne dohvata se do njega” (5,18).

Uzeti sami za sebe, ovi stihovi kao da opisuju i zahtevaju bezgrešnost, potpuno savršenstvo od svakog hrišćanina. S druge strane, postoje drugi tekstovi u toj istoj poslanici koji kao da impliciraju nešto što je tome direktno suprotno. Na primer: “... ako rečemo da greha nemamo, sebe varamo”; “ako priznajemo grehe svoje, veran je i pravedan da nam oprosti grehe naše”; “ako rečemo da ne sagrešismo, gradimo ga lažom”; “ovo vam pišem da ne grešite; i ako ko sagreši, imamo zastupnika kod Oca, Isusa Hrista pravednika” (1,8 – 2,1).

U svetlu ove dve grupe stihova, jasno je da je Jovan, ili u strašnoj pometnji ili barata definicijom greha složenijom od onoga što uglavnom prihvataju oni koji Jovana olako citiraju, tvrdeći da on kaže kako je “greh  ...  bezakonje“ (3,4), i dajući tim rečima tumačenje koje se temelji na čisto spolja vidljivom ponašanju.

Činjenica da Jovan razmišlja o jednoj složenoj definiciji greha ne vidi se samo na osnovu upravo navedenih stihova, nego i na osnovu teksta iz 1. Jovanove 5,16, gde on napominje da je neki greh “ne k smrti”, dok je neki drugi greh “k smrti”.

Fina linija razdvajanja između grehâ koji se ne mogu naći kod vernika (“greh k smrti”, 3,9; 5,16) i onih greha koji su predmet Hristovog posredovanja (“ne k smrti”, 1,9; 2,1) nalazi se u stavu čoveka. Značajno je istaći da se u svim stihovima u 1. Jovanovoj koji govore o bezgrešnosti, grčki glagoli što opisuju ljude koji greše, nalaze u prezentu, čime se označavaju ljudi koji žive u stanju neprekidnog greha ili greha po navici. S druge strane, u 1. Jovanovoj 2,1, gde nam se kažeda, ukoliko sagrešimo, imamo zastupnika, posrednika, glagol je izražen u aoristu, pa upućuje na akt, postupak koji je nedvosmisleno u prošlosti, onom koji nije kontinuiran, stalan, i stoga nije greh po navici.[19]

Slika iz 1. Jovanove predstavlja kontrast između onih koji imaju stav pobune protiv Boga i žive u kontinuiranom, stalnom grehu, koji je njihov način života, i onih koji učine grehe zbog kojih se pokaju, obraćajući se Posredniku za oproštenje i očišćenje. Prva kategorija ukazuje na one koji su zgrešili “k smrti”, dok je greh onih u drugoj kategoriji greh “ne k smrti”.

Oni koji greše “k smrti” žive u stanju “bezakonja” (3,4) i pobune protiv Boga, dok su oni koji su u skladu s Posrednikom “rođeni od Boga”, “u Njemu stoje” i usvojenjem su postali članovi Božje porodice (3,9.6.1).

Pošto su rođeni “odozgo” i pošto je njihov um preobražen, hrišćani nemaju stav pobune protiv Boga. Naprotiv, oni “u videlu hode, kao što je On sâm u videlu” (1,7; upor.: 2,6). S druge strane, neki koji tvrde da imaju “zajednicu s Njim  ...  u tami” hode (1,6). “Koji govori: poznajem ga, a zapovesti Njegovih ne drži, laža je, i u njemu istine nema” (2,4).

Upravo na osnovu svoje upotrebe reči hoditi, jasno je da Jovan govori o dva načina života koji su usaglašeni s njegovom primenom glagolskih vremenâ. Jedan način života je odnos s Bogom u GREHU, koji vodi život neprestanog bezakonja (gresi) i koji se na kraju završava smrću. Drugi način je odnos vere, sa svojim “odozgo” rođenim stavom prema grehu i “angažovanjem” Posrednika. Ove u drugoj grupi, Jovan opisuje kao bezgrešne, mada se njima i dalje događa da učine grešne postupke za koje im treba oproštaj. Tako imamo da bezgrešnost nije samo opcija u sadašnjem životu, nego je i biblijsko obećanje i zahtev. Hrišćanin “ne može grešiti [živeti u stanju pobune] jer je rođen od Boga” (3,9, kurzivi dodati.) S druge strane, oni koji nisu rođeni od Boga “deca (su) đavolja”. U svom stanju pobune, oni niti čine Božju volju niti vole svog bližnjeg (3,10).

Isti osnovni obrazac nalazimo u Pavlovom izlaganju o bezgrešnosti, u 6. glavi Poslanice Rimljanima. U tom tekstu dva puta se kaže da su hrišćani “umrli grehu” (2. i 11. stih) i da su se “oprostili od greha” [da su oslobođeni od greha] (22. stih). Međutim, ono što Pavle stvarno hoće da istakne nije da hrišćani nikada ne čine pojedinačne grešne postupke, nego da ne žive životom koji je u vlasti greha. Tako oni “više  ...  ne služe grehu”, i greh više nema vlasti nad njima (6. i 14. stih).

Celokupni tekst zasniva se na Pavlovoj raspravi iz Poslanice Rimljanima, u kojoj se kaže da je čovek ili u GREŠNOM (buntovnom) odnosu prema Hristu, ili u odnosu vere. Oni koji su u odnosu vere “jednaki su s Njim” u smrti svog starog načina razmišljanja, i bivaju vaskrsnuti u novom stavu prema Bogu i Njegovim načelima. Tako oni “hode  ...  u novom životu” (stihovi 1-11). Oni ne dozvoljavaju da greh “vlada” u njihovom “smrtnom telu”, niti žive životom u kojem dominira greh (stihovi 12-14). Oni su bezgrešni u istom onom smislu u kojem je Jovan tvrdio da su hrišćani bezgrešni. Drugim rečima, mada imaju grehe, zbog kojih se kaju, oni ne žive u stanju GREHA (pobuna protiv Boga i Njegovih načela).

Međutim, značajno je naglasiti da Pavle nedvosmisleno kaže da takvi hrišćani žive svoj odnos vere u “smrtnom telu” (12. stih). U tome je sadržan jedan aspekt hrišćanskog života koji je Pavlu i Jovanu pomogao da uoče razliku između bezgrešnosti i onoga što bismo mogli nazvati potpunom bezgrešnošću.

Razlika između bezgrešnosti i potpune bezgrešnosti vidljiva je i iz Pavlovog objašnjenja pojma savršenstva i apsolutnog ili konačnog savršenstva. On, u Filibljanima, o sebi i nekima od Filibljana govori kao o onima koji su već “savršeni”, da bi u tom istom tekstu ustvrdio kako još nije dostigao savršenstvo (Filibljanima 3,15.12). Stanje “već savršeni” odnosi se na posvećenje srca i misli Filibljana Hristu, dok status “još nedostignutog savršenstva” pokazuje da su Pavle i njegova crkva bili u procesu rastenja i izgrađivanja svog savršenstva. Odnosno, bili su već savršeni (zrelog stava prema Hristu), iako i dalje na putu ka potpunijem savršenstvu.

Tako je “biti savršen“ dinamično stanje u kojem posvećeni hrišćani dalje napreduju u domenu hrišćanskog življenja.[20] Pavle, stoga, ima razloga da piše Filibljanima da “tera”, forsira napredovanje u svom rastenju i izgrađivanju savršenstva (Filibljanima 3,12-14). Njegovo srce, misli i stav prema Bogu bili su savršeni i ispravni, ali on nije bio izgradio potpuno, apsolutno savršenstvo. Pavle je mogao biti savršen, ali još ne savršen u onom istom smislu u kojem su Jovanovi čitaoci mogli biti bezgrešni, a ipak još ne bezgrešni u apsolutnom smislu. Vrlo često se događa da čitaoci Biblije previđaju te biblijske razlike.

Potpuna bezgrešnost, kada o njoj počnemo da razmišljamo, pre svega je, po smislu, dalekosežno svojstvo. Oni koji je tako olako zahtevaju od sebe i drugih, obično greh opisuju samo kao izbegavanje da činimo svesne postupke pobune protiv Boga, dok greh podrazumeva i svesne postupke i postupke koji nastaju kao propust. Drugim rečima, potpuna bezgrešnost (ili potpuno, apsolutno savršenstvo) ne samo što znači potpuno odricanje od svih svesnih i nesvesnih greha nego i podrazumeva da nikada ne propuštamo da činimo dobro.

Ta razlika postaje posebno jasna kada istaknemo da fariseji onog vremena, u Hristovom prikazu poslednjeg suda, nisu bili osuđeni zbog greha “izvršenja”, nego zbog greha “propusta”. Odnosno, pali su na sudu ne zato što su “izvršili”, učinili grešno delo, nego zato što su zanemarili da nahrane svog bližnjeg i posete bolesnika (Matej 25,31-46).

Kada Bog naglašava nevidljive grehe propusta, to je u izrazitoj suprotnosti s ljudskim pokušajima da greh definišu samo kao svesne buntovne postupke “izvršenja”. Merilo Božjeg karaktera znatno je više od onoga što su mislili fariseji, bilo ovi savremeni ili oni u staro vreme. Razume se, jedan od “jakih” razloga za spuštanje kriterijuma definisanjem greha samo kao svesne pobune, jeste to što se na taj način to merilo lakše dostiže. Otuda je i razumljiv negativistički pristup farisejskog načina razmišljanja.

Tvrdnja po kojoj neko sebe smatra potpuno čistim od greha u ovom životu temelji se na pogrešnoj definiciji greha. Elen Vajt upućuje na jednu definiciju greha koja ima veću širinu od onoga što često slušamo, i piše da “niko od apostola i proroka nijednom nije tvrdio da je bez greha. Ljudi čiji je život bio najbliži Bogu, ljudi koji bi radije žrtvovali sâm život nego da svesno učine neki grešni postupak, ljudi kojima je Bog, ukazujući im čast, podario božansku svetlost i silu, priznavali su grešnost sopstvene prirode”. [21]

Dve stvari bi, najmanje, trebalo da izdvojimo iz ovog citata. Prvo, Elen Vajt potvrđuje biblijsko razumevanje razlike između svesnih i nesvesnih greha –– tema kojoj smo u drugoj glavi ove knjige posvetili značajan prostor. Oni koji nikada svesno ne greše ipak ne mogu govoriti da su bez greha. Druga važna tačka je da je nesvesni greh ukorenjen u ljudskoj prirodi. Taj koren će, razume se, ostati kod ljudi sve do Hristovog drugog dolaska (vidi, 1. Korinćanima 15,44.51-53; Filibljanima 3,20.21).

Pošto je pojmom greha obuhvaćeno ono što je Elen Vajt stalno pominjala kao svesne i nesvesne aspekte, i što je Vesli opisao kao “prave” grehe i one koji to nisu, Vesli je mogao tvrditi da je biti savršen “u ljubavi” isto što i “hiljadu grešaka”.[22]

Biti “savršen” za Pavla u Poslanici Filibljanima i biti “bezgrešan” za Jovana u njegovoj prvoj Poslanici, nije imalo značenje ni potpunog savršenstva niti potpune bezgrešnosti. Ali, značilo je biti slobodan od stava pobune protiv Oca i Njegovih načela izloženih u zakonu ljubavi.

Zbog “neadekvatnog” tela i uma “s manom”, koji ne zna sve i ne razume sve (vidi 1. Korinćanima 13,12), hrišćani i dalje čine grehe u neznanju i grehe slabosti.[23] Govoreći o tome, Vesli je rekao da ima ljudi koji “ljube Boga celim srcem.  ...  Ali i te duše žive u uzdrmanom telu i tom okolnošću su toliko pritisnute da se ne mogu uvek baš onako napregnuti kako bi htele — u mišljenju, govorenju i delanju. Nemajući bolje telesne organe, one ponekad moraju pogrešno da misle, govore ili delaju, i to, svakako, nije zbog nedostatka u ljubavi nego zbog nedostatka u znanju. One, dakle, pošto je to tako, bez obzira na taj nedostatak i njegove posledice, ispunjavaju zakon ljubavi”, ali ne savršeno. Zbog tog njihovog “podbačaja“, nedostatka ljubavi na delu, mada nastalog iz neznanja i slabosti, njima je i nadalje “potrebna krv pomirenja i oni, opravdano, mogu za sebe  ...  reći: 'Oprosti nam dugove (prestupe) naše'.” [24]

Tako biva da mi možemo biti savršeni ili bezgrešni u stavu, a da ne budemo savršeni ili bezgrešni na delu. U tome se slažu Jovan, Pavle i Vesli. Ono u čemu se oni takođe slažu, kako smo napomenuli u prethodnom delu teksta i u 2. glavi, jeste da su i u slučaju nesvesnih, ili greha koji nisu “pravi” neophodni priznanje i krv pomirenja. Iako se etički pojam greha odnosi na čovekove namere, zakonski pojam greha podrazumeva sva ona prekršenja koja predstavljaju nedostizanje Božjeg ideala. Oba tipa greha potpadaju pod Božju blagodat praštanja.

Pavlovu dihotomiju između “već savršen” i “još ne savršen” (Filibljanima 3,9-15), kao i Jovanovo i Pavlovo razlikovanje među pojmovima “biti bezgrešan” i “ali još ne bezgrešan” (Rimljanima, 6. glava; 1. Jovanova 3,9; 1,9 – 2,1), moramo posmatrati u kontekstu savršenstva u stavu, nasuprot savršenstvu u delanju. Prvo bi trebalo da bude ono čime hrišćanin sada raspolaže, dok je drugo — ideal ka kojem se teži u ovom životu.

Leo Koks sagledao je taj problem, sadržan u pojmovima “smrtno telo” kod Pavla (Rimljanima 6,12), “uzdrmano telo” kod Veslija i “grešni karakter ljudske prirode” kod Elen Vajt, kad je rekao da “muzičar savršene veštine koji će zatajiti s lošim instrumentom, i oni koji su čistoga srca često posrću zbog svojih oštećenih 'zemljanih sudova'. Ipak, 'disonantni tonovi' na lošem instrumentu ne opovrgavaju činjenicu o savršenosti ljubavi kao podsticaja!” Edvard Hepenstal govori o istoj temi i piše da Sveti Duh nikada “do te mere ne nadvlađuje čovekova ograničenja koja postoje zbog greha, da bi ga osposobio da dostigne stanje [apsolutne] bezgrešnosti”.[25]

Savršenstvo u Bibliji, ono koje se odnosi na ljudska bića u njihovom smrtnom telu, savršenstvo je duše, a ne potpuno savršenstvo u svim njegovim aspektima. Otuda i tenzija unutar Pavlovog učenja o stanju  “savršen, ali još ne savršen”. Srce i um bili su podvrgnuti procesu transformacije, tako da hrišćanin više nema onu hotimičnu želju ili svesnu nameru da nastavi da greši. Hrišćani nisu robovi greha, nego sluge ljubavi agape, i prema Bogu i prema svojim bližnjima.

Zbog toga je, po rečima Biblije, svakom hrišćaninu moguće da živi oslobođen pobune protiv Boga i Njegovih načela. Tako i Juda piše da Bog može da nas sačuva “bez greha i bez mane” [od padanja u greh] i da nas “postavi” “prave pred slavom svojom” (Juda 24). Izražavajući tu misao, Elen Vajt kaže da je, Božjom pomoći, čovek u stanju “da savlada svako iskušenje koje dođe na njega”.[26]

Vesli je smatrao da su “u najtežim iskušenjima, jedan pogled ka Hristu i prosto izgovaranje Njegovog imena dovoljni da se savlada zli, i zato to treba činiti sa sigurnošću i smirenog duha”.[27]

Ovo shvatanje savlađivanja iskušenja zvuči i naivno i namerno uprošćeno. Ipak, razmišljajmo o tome za trenutak. Godinama mi je bilo jasno da ne mogu u isto vreme da se iskreno molim i da počinim nameran greh. Zato sam uradio jedan eksperiment. Iskušenje može postati greh u trenutku kada postanem svestan njegovog prisustva. I ja baš u tom trenutku mogu da odlučim da učinim jednu od dve stvari. Mogu uz pomoć Božje sile da odbacim iskušenje, ili mogu odlučiti da razmišljam o iskušenju i da ga pomalo gajim. Drugim rečima, mogu da zatražim od Boga da uđe u moj život i da mi pomogne da pobedim, ili mu mogu reći da se “izgubi“ za izvesno vreme, kako bih mogao uživati u svojoj privatnoj strasti.

Ono što hoću da istaknem jeste da sam zaključio da me sva želja za namernim grešenjem ostavlja kada pristupim Bogu u duhu molitve. Upravo mi Božji Duh pomaže kada se molim, tako što mi ne samo daje osećanje odvratnosti prema grešnoj želji nego mi u duši oživljava tu hrišćansku ljubav prema mom bližnjem, prema meni samom i prema Bogu, pa zato ne želim da učinim stvari koje povređuju, razaraju, odnosno, koje ponovo razapinju Hrista.

Međutim, moj je problem sličan problemu sv. Avgustina koji bi, obuzet najvećim iskušenjem svog života, uputio Bogu molitvu: “Učini me, Gospode, čistim, ali ne još.” Problem je u tome što mi još nije baš preterano stalo do pobede. Hoću da još samo ovom prilikom osetim ukus svoje grešne misli ili postupka. Vrlo se često dešava da, zapravo, ne želim da se Bog za sada umeša u moje razmišljanje. Pošto ga ne želim za Gospodara baš u ovom trenutku svog života, Njemu sam pretpostavio svoje grešne misli i/ili postupke. S druge strane, shvatio sam, kada se molim, da tada gubim zadovoljstvo grehom. Iskušenje gubi svoju moć nada mnom. Možda ću se kolebati i morati da se molim više nego samo jednom, ali Njegova je sila spremna, ukoliko je želim.

Ukratko, empirijskim ispitivanjem u svakodnevnom životu otkrio sam da ne mogu da grešim kada sam svesno pokoren Bogu i u duhu upućivanja molitve molitve Bogu. Pavle je dobio poruku istine za sve nas kad mu je Bog rekao: “Dosta ti je moja blagodat; jer se moja sila u slabosti pokazuje sasvim” (2. Korinćanima 12,9).

Ovo izlaganje o iskušenjima moramo posmatrati u kontekstu neporecive privlačne snage greha u našem “smrtnom telu”. Pogubna je greška potceniti silu greha u ljudskom životu. Suština je da je, bez obzira na to što je sila greha snažna i uporna, Božja sila više nego dovoljna, ako je čovek stvarno želi.

Veoma značajan aspekt hrišćanskog savršenstva (ili zrelosti) je savršena želja da postanemo savršeni u ljubavi prema drugim ljudima i prema Bogu. Nesavršeni odgovor je — želeti svoj greh, bez obzira na posledice, a to su prekinut odnos sa Bogom i bližnjim, uz pomisao kako ću se za to moliti kasnije, pošto će mi Bog koji oprašta najmanje “sedam puta sedamdeset” (Matej 18,22), ponovo oprostiti.

On će zaista ponovo oprostiti kada mu se molimo u pokajanju i veri; ipak, Njegova stvarna želja je da s terena poraza pređemo na teren pobede, koristeći duhovnu silu koju nam je On stavio na raspolaganje. Vesli je to lepo izrazio: “Čovek greši ne zato što mu nije data blagodat, nego zato što ne koristi blagodat koju ima.”[28]

Ipak, nemojmo smetnuti s uma da hrišćansko savršenstvo nije tek samo stupanje u svestan odnos vere, u kojem nam grešni postupci postaju odbojni; u stvari, još je važnije da je to – pružanje ruku u ljubavi i prema Bogu i prema svojim bližnjima. Savršenstvo je život koji se živi u ljubavi koja se pruža prema spolja; ono je dokazivanje da je Bog ljubavi preobrazio i naše srce i naše spolja vidljive postupke — dva aspekta našeg života koji se nikako ne mogu razdvajati. Otuda hrišćansko savršenstvo nije samo nešto negativno (ono što ja ne činim) i “unutrašnje”; ne, ono je istovremeno i pozitivno (ono što činim) i spoljašnje. Shodno tome, hrišćanin pokazuje promenu kvaliteta svog sveta.

Džon Vesli i obnavljanje savršenstva

Kako veslijevske denominacije, tako i Elen Vajt u knjizi Velika borba, opisuju Džona Veslija kao nastavljača protestantske reformacije. Autor J. Kenet Grajder, pišući o Veslijevom doprinosu, mišljenja je da je to “učenje kojim se na naročit način zaokružuje pokušaj Martina Lutera iz 16. veka da hrišćansku doktrinu reformiše prema njenom novozavetnom obrascu. Iako je ponovno ustanovljenje doktrine o opravdanju verom bilo delo čoveka iz Vitenberga, delo čoveka iz Epvorta, gospodina Veslija, bilo je ponovno ustanovljenje doktrine po kojoj vernici, jednom opravdani verom mogu u potpunosti biti posvećeni [ili učinjeni savršenima] verom ...  u ovom životu”. [29]

Klasični reformatori šesnaestog veka, reagujući protiv srednjovekovnog katolicizma orijentisanog na dela, učinili su nadljudski napor kako bi istakli Božje delo za ljudska bića u postupku opravdanja. Čineći to, mada ne negirajući neophodnost preobražavanja hrišćanskog života, kao da su omalovažili posvećenje, odnosno, Božje delo u ljudima. U Veslijevo vreme, sredinom osamnaestog veka, prejaki akcenat na forenzičkom (sudbenom) opravdanju naveo je mnoge na neki od oblika antinomijanizma (odbacivanje moralnog zakona), pa se javila neophodnost korekcije kursa ka posvećenju.[30]

Vesli je sebe shvatio pozvanim da načini tu korekciju kursa. Napominjući kako su se “mnogi od reformatora žalili  ...  na to što 'reformacija nije izvedena do kraja',“ Vesli je odmah ustvrdio kako dovršena, zaokružena, reformacija ne bi trebalo da se usredsređuje na obrede i ceremonije, nego “na celovitu, potpunu promenu čovekove naravi i života”.[31]

Autor Donald Dejton “naciljao“ je istu misao, ali iz drugog ugla, napisavši da, iako nam je postreformacijska generacija, u svojoj revnosti da načini jasnu sliku vere, ostavila slavna protestantska priznanja vere, moramo reći da nam je “veslijevska tradicija  ...  ostavila nasleđe delâ ljubavi”. [32]

Veliki doprinos Džona Veslija bio je naglasak na posvećenju i hrišćanskom savršenstvu u sadašnjem životu. Hrišćansko savršenstvo je, istakao je Vesli, “veliki depositum, veliko povereno dobro koje je Bog ostavio ljudima zvanim metodisti; tako, želeći pre svega da to raširi, On je, izgleda, podigao nas”. [33]

Svaka ona religija koja nije povratila istinsku svetost, izgubljenu prilikom pada u greh, za Veslija nije bila “ništa drugo do jeftina farsa i obično ruganje Bogu, na propast naše vlastite duše.  ...  Vi ste po svojoj prirodi potpuno iskvareni. Blagodaću, bićete potpuno obnovljeni”. [34]

Vesli savršenstvo nije hteo da definiše kao stanje bez greha, zbog razlike između hotimičnih greha i grešaka ili greha koji nisu “pravi”. Naprotiv, on je savršenstvo definisao kao “čistu ljubav koja ispunjava srce i upravlja svim rečima i postupcima. Ako”, dodao je, “tvoja zamisao podrazumeva bilo šta više ili bilo šta drugo, ona nije biblijska”. Mnogi, kako to on s pravom ističe, posrću zato što “dodaju sastojaka koliko im je volja, a koji nisu u skladu s Pismom, nego su njihova čista mašta, na osnovu njihove predstave o nekome ko je savršen; oni takav kvalitet, bez ustezanja, odriču svakom ono ko ne odgovara takvoj zamišljenoj ideji“. Stoga, na pominje Vesli, moramo se držati neposredno biblijskih definicija. “Čista ljubav, koja sama vlada u srcu i životu –– to je celokupnost biblijskog savršenstva.“ Upravo je sposobnost da se voli bila izgubljena prilikom pada u greh. [35]

Kalvinistički teolozi odbacili su Veslijevu definiciju savršenstva, po kojoj je ono savršena ljubav, i insistirali na tvrdnji da se savršenstvo sastoji od apsolutno bezgrešnog ponašanja, što je, po njihovom shvatanju nemoguće dokle god ljudi imaju smrtno telo. Tako, iako se drži savršenstva, kalvinizam u isto vreme tvrdi i da ljudska bića ne mogu biti savršena pre drugog Hristovog dolaska.[36]

S druge stane, sa svojom oštroumno formulisanom razlikom između “pravih” greha i “greha neopravdano tako nazvanih”, Vesli smatra da je savršenstvo u sadašnjem životu, zapravo, savršeni stav prema Bogu i čoveku, u uslovima čovekovog odnosa vere s Bogom. Iako se odnosi na svaki aspekt spolja vidljivog života nekog čoveka, Veslijevo razumevanje savršenstva ne traži apsolutno savršeno postupanje. Greške ili nenamerni gresi potpuno su u skladu s veslijevskim savršenstvom. Govoreći o savršenstvu, Vesli se ne vezuje ni za kakvu pravnu definiciju greha prema kojoj je greh svako odstupanje od Božje volje, bilo namerno ili nenamerno. Naprotiv, on zastupa jedno etičko-relaciono shvatanje greha koje greh posmatra kao namerno odbacivanje Božje volje. Na taj način, “biti savršen“ postaje nešto što uključuje mnoge “greške“ i druga nesavršenstva — veslijevsko savršenstvo nije bezgrešno savršenstvo. [37]

Veslijev stav je, kako smo maločas videli, u skladu s biblijskim stavom o grehu, savršenstvu i bezgrešnosti. Biblija ništa ne zna o grčkoj apsolutističkoj definiciji ljudskog savršenstva. Apsolutno savršenstvo u Bibliji je atribut koji poseduje samo Bog.

Vesli je saglasan s kalvinističkim teolozima u shvatanju da je apsolutna bezgrešnost nemoguća u sadašnjem životu. Takvo savršenstvo, po njegovom učenju, primera radi, ne znači da hrišćanin nikada neće “pomisliti beskorisnu misao” niti “izgovoriti beskorisnu reč. Ja lično”, pisao je, “verujem da se takvo savršenstvo ne može dovesti u vezu sa življenjem u propadljivom telu”. Ako hrišćansko savršenstvo podrazumeva savršeno ponašanje, naglasio je, “onda ga mi jedino možemo očekivati tek posle smrti”. Savršenstvo ljubavi prema Bogu i čoveku (bližnjem) koje je Vesli naučavao, “može se dovesti u vezu s mnoštvom nervnih poremećaja, što to prenategnuto savršenstvo svakako nije”.[38]

Vesli je izrazio presudno važnu misao naglašavajući da će oni koji “preteraju” u pogledu savršenstva time što će ga definisati “previsoko (tako visoko kakvo nije dostigao nijedan čovek o kome smo ikada čuli ili pročitali)”, to savršenstvo u jednom trenutku “poništiti”, “proterujući ga sa ovog sveta”, čineći ga neverovatnim.[39]

To shvatanje ostalo je tačno i do današnjeg dana, kako se to može videti u često energičnim i frustriranim stavovima ljudi koji se trude da nebiblijske apsolute nametnu svojim bližnjima, a i sebi samima. Nikada nemojmo smetnuti s uma da su odluku da Hristos umre, svojim nahuškavanjem, izazvali bezgrešni perfekcionisti Njegovog vremena.

Više nego često događa se da one najneubedljivije demonstracije savršenstva dolaze od onih koji, u svom legalističkom (pre nego relacionom) definisanju greha, teže da dostignu apsolutno savršenstvo. Takvi su bili farisejski bezumnici, koje je Božje istinsko merilo iz one veličanstvene slike o sudu, iz Mateja 25,31-46, bezmerno zaprepastilo. Mnogi od onih koji su učinili “mnoga silna dela” u Hristovo ime naći će se laki, zato što nisu usvojili načela Njegovog karaktera, izražena u slavnom zakonu ljubavi (vidi, Matej 7,21-23; 5,48; 22,34-40; Luka 6,36).

Oni, u onom najobuhvatnijem smislu, nisu držali zakon, mada je njihov život bio potpuno posvećen držanju legalističkih sitnica zakona (Rimljanima 13,8.10; Galatima 5,13.14). Te sitnice (slovo) zakona imaju hrišćansko značenje samo onda kad su prožete duhom zakona (2. Korinćanima 3,6). A taj duh, silom Svetoga Duha usvojen i usađen u srcu vernika (Jevrejima 8,10), stoji u samom središtu biblijskog savršenstva.

Važno je da, na ovom mestu, budemo svesni da je Elen Vajt vaspitavana kao pripadnik veslijevaca. Osim toga, reči koje koristi i način na koji ih koristi deo su veslijevske tradicije. Proučavajući sve dublje, kako Elen Vajt tako i Veslija, u meni je sve više raslo osvedočenje da način na koji Elen Vajt koristi terminologiju i pojmove u vezi sa savršenstvom, ne možemo stvarno razumeti dok ne proučimo veslijevsku sredinu, atmosferu u kojoj je ona odrastala. Njeni spisi prožeti su veslijevskim rečnikom, načinom razmišljanja, koje je u skladu s biblijskim učenjem o grehu, savršenstvu i bezgrešnosti.[40]

S druge strane na području savršenstva, Elen Vajt je pažljivo povlačila razliku (kako je inače činila u drugim delovima svog spisateljskog opusa, osvrćući se na pojmove koje su koristili drugi), između biblijskih i nebiblijskih ideja. U tom kontekstu, glatko je odbacila dve Veslijeve ideje: (1) da hrišćanin, navodno, može biti trenutno učinjen savršenim u nekom trenutku svog zemaljskog iskustva i (2) da takvi savršenima učinjeni hrišćani, navodno, mogu biti svesni svog savršenstva. Međutim, ona je, osim odbacivanja tih dveju tačaka, najvećim delom saglasna s Veslijevim shvatanjem biblijskog savršenstva. A i ja imam taj utisak, kako sam maločas napomenuo, da je Vesli, opšte uzev, sasvim u saglasnosti s biblijskim stavom o tome.