< 5. Poglavlje

Sadržaj

7. Poglavlje >

šesta glava

POSVEĆENJE, SAVRŠENSTVO I ISUSOV PRIMER

Napustimo shvatanje radosne vesti kao “loše vesti”
Oponašanje Isusa: novozavetni imperativ
Suština Hristovog kušanja i pobede
Hristov karakter

Farisejske “akrobate“ i dalje žive i aktivni su i u ovim godinama oko smene milenijuma. Oni se, razume se, više ne brinu toliko o dimenzijama kamena koji se po zakonu može nositi u subotni dan, kao fariseji iz istorije, niti slede obrazac Simeona Stilita, koji se čuvao od iskušenja ostajući više meseci zakopan do grla u pesku, a kasnije, živeći čak nekoliko decenija na vrhu jednog stuba. No, uveravam vas da njihove ideje i program postoje i danas.

Poslednjih nekoliko nedelja slušao sam izveštaje o nekim primerima savremene vrste fariseja. Jedan je čovek bio tako “veran“ u stvarima zdravstvene reforme (zgodnog područja za dostignuća, pošto se i gresi i pravedna dela u okviru nje mogu posmatrati u vidu komadića veličine zalogaja) da je, iako visok 1,98 m, težio samo 63,5 kg. On na svom putu u savršenstvo pronalazi uvek nešto novo što neće jesti. Čak bi i stari Simeon koji je živeo na stubu morao biti impresioniran ostvarenjima ovog čoveka. Lično se mogu staviti u njegov položaj, pošto sam prve godine posle svog obraćenja sa 75 kg “sišao“ na 54,3 kg, u nastojanju da budem prvi savršeni hrišćanin posle Hrista.

To je, eto, paradoks je krute zdravstvene reforme: što si u njoj bolji, to bolesnije izgledaš. Mnogi od “duhovnih sportista” koje sam sretao putujući po Americi, žute su boje kože i oslabljenog tela. Čuo sam čak o jednoj ženi koja za sebe kaže da je bila toliko dosledna da su procesi lečenja u njenom telu, zbog preterivanja u pogledu ishrane velikom merom bili usporeni. Povreda koja je trebalo da bude sanirana za nekoliko nedelja, “krpila” se mesecima. Svakako, treba je pohvaliti zbog njene predanosti postavljenom idealu, mada će se čitalac, možda, pitati – u kakvoj je vezi to sa zdravstvenom reformom ili sa hrišćanstvom. Ja sam gajio “čudno” uverenje da zdravstvena reforma ljude treba da učini jačima, kako bi mogli bolje služiti Hristu.

A onda nailazimo i na postignuća u vezi s jedenjem između obroka. Ta se zla navika u nekim krugovima očigledno smatra jednim od osnovnih greha. Primera radi, postoji priča o verniku-pastoru koji je obred Večere Gospodnje verno odnosio bolesnima i nepokretnima, ali je odbijao da uzme učešća u simbolima obreda s njima, zato što bi to bilo jedenje između obroka. Baš taj mali podatak o “vernosti” jako me je potresao, pošto se definicija reči “pričest” u rečniku engleskog jezika Vebster, odnosi na deljenje, ili zajedničko učešće u obredu.

Kad bismo takve osobe pitali kakvo je njihovo opravdanje za takvo držanje, oni bi verovatno odgovorili kako se trude da izgrade karakter sličan Hristovom. Neki bi, čak, mogli izjaviti da će Hristos, kada oni dostignu “savršeni odraz Hristovog karaktera”, ponovo doći.[1] U svakom slučaju, to sam i ja ljudima govorio pre određenog broja godina, kada sam ozbiljnije putovao baš takvim putem ka “sličnosti Hristu”.

Tokom poslednjih godina bio sam na neki način uznemiren razmišljanjem o tome kako je biblijski Isus, koji je, idući da “nađe i spase što je izgubljeno” (Luka 19,10) “jeo i pio” i družio se s “carinicima i grešnicima” (Luka 7,34; 15,1.2), uopšte mogao biti uzor za “duhovne” stavove i aktivnosti navedene u prethodnom delu teksta. Isto tako, bilo mi je teško da odredim kako “razvrstati” takva shvatanja hrišćanstva, iz usta apostola Pavla, koji je bez okolišanja rekao da “carstvo Božje nije jelo i piće, nego pravda i mir i radost u Duhu Svetome” (Rimljanima 14,17).

Sama reč radost iz tog stiha je divna izvanredna, budući da često, prema sumornom izrazu lica, mogu da ocenim ko među slušaocima na evangelizacijama ulaže najveće napore da dostigne savršenstvo. Poruka koju na takav način “dobijam” glasi da je savršenstvo, zapravo, strahovito ozbiljna stvar. Poput starijeg sina (koji je predstavljao fariseje) u priči o izgubljenom sinu, ni oni ne mogu podneti previše radosti, pa će se obično ispostaviti da su podjednako kritizerski raspoloženi kao i on (Luka 15,25-32). U očima mnogih takvih ljudi, reč veselje je najđavolskija reč u rečniku, [2] uprkos maločas pomenutim Pavlovim rečima iz Rimljanima 14,17 i Isusovom više puta ponovljenom naglasku na radosti i veselju iz 15. glave Lukinog Jevanđelja (vidi, npr. Luka 15,5.6.7.9.10.20.22.23.24.25.27.30.32). Kad bismo nekim slučajem iz te glave Lukinog Jevanđelja uklonili sve rečenice u kojima su izraženi radost i veselje, nestalo bi njene suštine. Isto to kao da se neposredno odnosi na život mnogih ljudi. Oni su mišljenja da, pošto žive u periodu stvarnog Dana pomirenja, nemaju prava na veselje. No, ako su “u Hristu”, trebalo bi da se raduju u izvesnosti svog spasenja — mada bismo, razume se, ukoliko nisu sigurni da je život kojim žive — život “u Njemu”, mogli shvatiti njihovo odsustvo radosti i veselja.

Napustimo shvatanje radosne vesti kao “loše vesti”

Među tragičnim dešavanjima u istoriji hrišćanstva je i groteskni način života među nekim hrišćanima, zbog pokušaja da budu slični Hritu i ostvare pobedu nad grehom. Takve duhovne muke i patnje preživljavali su ne samo monasi ranih vekova već i oni u srednjem veku.

Čak i u dvadesetom veku nailazimo na takve “duhovne akrobate” kao što je npr. bio jezuita Vilijam Dojl, koji se izlagao velikim ličnim neugodnostima, kakve su nošenje košulje od kostreti preko glave, namerno izlaganje dejstvu koprive i polivanje ledenom vodom u ponoć, kao i ležanje na hladnom kamenu u crkvi. Naravno, morao se boriti protiv svog zdravog prohteva za hranom — večiti predmet brige perfekcionista kroz istoriju. U Dojlovoj beležnici detaljno su opisana brojna iskušenja u vidu šećera, kolačâ, meda, džema i drugih ukusnih stvari: “Više puta sam se odupro žestokom iskušenju da jedem kolače. Pobedio želju da uzmem džem, med i šećer. Strašno iskušenje da pojedem kolač, itd.” “Bog me je tokom ove osame silno podsticao da se potpuno odreknem butera.”[3]

“Monaštvo je”, piše R. N. Flu, “najdrskiji organizovani pokušaj dostizanja hrišćanskog savršenstva u dugoj istoriji Crkve.” Motivacija za te junačke poduhvate bilo je oponašanje Hrista. Najvažnije od svega, za njih je bilo imati stalno Hrista pred očima, pa makar to i razorilo ljudska osećanja. Autor Kejšn, primera radi, s odobravanjem piše o monahu koji je, nakon što je petnaest godina živeo u izolaciji, dobio čitav svežanj pisama od svojih roditelja i prijatelja, ali ih je, neotvorena, bacao u vatru zato što bi ona odvratila njegovu pažnju od nebeskih stvari.[4]

Opšti duh takvih ideala nije bio ograničen na ljude starog doba ili (rimo)katolike. Evangelički protestanti često su se mučili zbog iste vrste shvatanja, mada bi to oni mogli objasniti donekle drugačijim rečima. Sten Muniham, nekadašnji predsednik organizacije “Vorld Vižn”, govori o sopstvenom napredovanju u jednoj crkvi fundamentalističkog usmerenja, napominjući kako se, gotovo kuda god bi išao, sretao s ljudima kojima je “u ranom dobu života bilo nametnuto legalističko i 'osuđivačko' jevanđelje”. Muniham to versko shvatanje prikladno opisuje kao “shvatanje radosne vesti kao 'loše vesti'“. Način razmišljanja u stilu 'loše vesti' čini da je čovek skoro opsednut “upornim strahom da je nekome, negde — lepo”.[5]

Nažalost, mnogi ljudi su uverenja da je takav način razmišljanja — Božji. C. S. Luis priča o dečaku-školarcu koga su pitali kako zamišlja Boga. “Odgovorio je da je Bog, onako kako on to može da zamisli, 'tip osobe koja neprekidno ide i 'njuška', ne bi li otkrila nekoga ko se veseli, da bi onda pokušala da to zaustavi'.”[6]

Na tu temu mogu da govorim sasvim merodavno, pošto sam nekoliko nedelja posle svog krštenja upoznao neke revne adventiste koji su mi pomogli da dođem do takvog istog zaključka. Trebalo je da prođu godine očajničkog nastojanja da se otrgnem od tiranije svog “hrišćanstva”, da bih napokon shvatio da moj zlosrećni osuđivački mentalitet i razmišljanja s negativnim predznakom nisu imali veze s Isusom iz Biblije. Ja sam, razume se, ta svoja shvatanja i način razmišljanja smatrao sličnim Isusovim. Posle dosta vremena shvatio sam da bi život s takvom 'vrstom' Isusa kroz beskrajne vekove večnosti mogao biti bolja definicija pakla nego ognjena katastrofa opisana u Bibliji.

Kad su Petar i drugi novozavetni pisci govorili da je Isus “naš primer”, koristili su grčku reč hypogrammos, koja doslovno znači “pisati ispod”. To podseća na učionicu osnovne škole, gde učitelj ispisuje slova na jednoj liniji i traži od deteta ta ih prepiše na sledećoj. Tako Novi zavet, kako piše autor Sinkler Ferguson, “podstiče hrišćane da biografiju sopstvenog života pišu neprestano bacajući pogled na način života ispisan Isusovim životom. Oponašanje utelovljenog Spasitelja suština je neprekidnog, kontinuiranog posvećenja”. [7]

Mada je tačno da Bog od nas očekuje da sledimo Hristov primer, tačno je i to da On želi da u Bibliji čitamo od čega se sastoji taj primer. I tako, dok mi sledimo Hristov primer, Otac želi da prevaziđemo farisejski negativni i osuđivački način razmišljanja i da radosnu vest zaista posmatramo kao radosnu vest.

Oponašanje Isusa: novozavetni imperativ

Novi zavet dosledno insistira na tome da hrišćanin treba da sledi Hristov primer u svetom življenju. Petar je rekao da je svojim sledbenicima Hristos ostavio “primer”, kako bi oni mogli “ići Njegovim tragom” (1. Petrova 2,21). Osim toga, pisao je Petar, “nego po svecu koji vas je pozvao [kao što je svet Onaj koji vas je pozvao], i vi budite sveti u svemu življenju. Jer je pisano: budite sveti, jer sam ja svet” (1. Petrova 1,15.16). Isus nas podstiče na stav oponašanja, kada o sebi govori kao o Onome koji je “put” (Jovan 14,6). U stvari, prvo ime hrišćanske religije bilo je “Put” (vidi Dela 9,2; 19,9.23; 22,4; 24,14.22). Nakon što je svojim učenicima oprao noge, Isus je rekao: “Jer ja vam dadoh ugled da i vi tako činite kao što ja vama učinih” (Jovan 13,15). Značajan deo “Puta” bio je slediti Isusov primer. Hrišćani su bili oni koji su 'hodili' “tako  ...  kao što je On hodio” (1. Jovanova 2,6). A Pavle je pozvao korintske vernike da imaju “um Hristov” (1. Korinćanima 2,16) i pohvalio Solunjane što “se ugledaste  ...  na Gospoda” (1. Solunjanima 1,6).

G. C. Berkuver oponašanje Hrista povezuje s progresivnim posvećenjem. “Oponašanje Hrista”, pisao je, “nije samo jedan od oblika posvećenja, jedan od više takvih oblika, nego opis njegove suštine.”[8] Ako je to tako, onda bi nam priličilo da tu temu istražimo na ovom mestu, u ovoj knjizi. Međutim, pre svega će biti važno da oponašanje postavimo u širi kontekst plana spasenja.

Oponašanje nikada ne smemo izvlačiti iz konteksta Božje blagodati opravdanja. Pelagije (umro oko 419. godine) učio je da je Isus prvenstveno bio primer ljudskog savršenstva, a ne Spasitelj od greha. Cilj kojem je stremio taj hrišćanski otac bio je osnivanje savršene crkve koja bi bila uzor grešnom svetu. Mogućnost stvaranja takve savršene crkve bila je utemeljena na učenju po kojem Adamov prvobitni greh nije ljudsku volju skrenuo ka zlu. Prema tome, pošto su ljudi rođeni bez sklonosti ka grehu, oni i mogu živeti bezgrešnim životom, idući za Hristovim primerom. Hrišćaninov je zadatak, smatrao je Pelagije, da se opredeli između lošeg Adamovog i dobrog Isusovog primera. Blagodat je, iz te perspektive, značila da Bog podstiče i motiviše čoveka da čini dobro.[9] Centralne ideje pelagijanizma ne samo što su naginjale podsticanju na monaštvo, nego one i dalje, kao što sam to ranije isticao, žive u nekim delovima adventističke crkvene zajednice.

Oni koji slede Pelagijev način razmišljanja ne samo što omalovažavaju silinu greha i njegove posledice nego i prenaglašavaju čovekovu sposobnost u uslovima bez pomoći izvana. Hrišćanstvo je, kako ističe Džejms Or, “apsolutno prepoznatljivo kao religija otkupljenja”. Ići za Hristovim primerom nije kao kad biste išli za primerom Bude. Hrišćanstvo nije dostizanje pobede putem dugotrajnog nastojanja za dostizanjem pravde, nego religija spasenja u kojoj se, Hristovom smrću, čovek kao pojedinac oslobađa krivice greha i kazne za greh putem opravdanja, i od sile greha putem posvećenja.[10]

Hristos je primer za hrišćanina, ali, zapravo, i mnogo više od toga. On je prvo i prevashodno — Spasitelj. Budući da su spaseni, hrišćani za Njegovim primerom mogu ići uz pomoć dara Svetoga Duha. Martin Luter je to ovako izrazio: “Oponašanje ne stvara sinove, ali sinovstvo stvara oponašatelje.”[11]

Biblija nas ne ostavlja u nedoumici o tome treba li hrišćani da pobeđuju kao što je Hristos pobedio (Otkrivenje 3,21), da treba da dostignu “meru rasta visine [punine] Hristove” (Efescima 4,13), i da je vera “ova pobeda koja pobedi [pobeđuje] svet” (1. Jovanova 5,4).

Elen Vajt je bila nošena istim razmišljanjem. “Bog nas”, pisala je, “poziva da dostignemo merilo savršenstva i On pred nas stavlja primer Hristovog karaktera. Spasitelj je, u svojoj ljudskoj prirodi – učinjen savršenim u životu neprekidnog odupiranja zlu – pokazao da u saradnji s Božanstvom ljudska bića već u ovom životu mogu dostići savršenstvo karaktera. To je Božje obećanje nama, da i mi možemo dostići potpunu pobedu.”[12]

Taj često isticani iskaz gotovo uvek se navodi, bez onog ograničavajućeg iskaza u tematskoj rečenici na početku pasusa, da svaki hrišćanin treba da izgradi “savršenstvo hrišćanskog karaktera” “u svojoj sferi“. To navodi na misao da bi Hristova “sfera” mogla biti drukčija od naše (na tu misao ponovo ćemo doći u 8. glavi).

Elen Vajt je na jednom drugom mestu napisala da je Hristos došao s našim nasleđem, “da uzme učešća u našim tugama i iskušenjima i da nam pruži primer bezgrešnog života”. Velili je broj takvih iskaza, koje možemo s lakoćom navesti.[13]

Pre nego što bismo prešli na prirodu oponašanja Hrista, važno je napomenuti da, iako su slična Hristu u mnogo tačaka, ljudska bića se od Njega po mnogo čemu i razlikuju. Na primer, ni za jedno drugo dete se u Bibliji ne kaže da je “sveto  ...  Sin Božji” (Luka 1,35). Hristos nije bio tek jedan između ljudi, kako mi to obično kažemo. On je rođen svet. On je bio “rođen odozgo” od trenutka svog rođenja. On, stoga, nikada nije imao sklonosti ka zlu kao druga deca.

Nadovezujući se na tu misao, Elen Vajt je pisala da “nije ispravno reći, kako to čine mnogi pisci, da je Hristos bio kao i sva druga deca.  ...  Njegova sklonost ka onome što je dobro bila je neprekidan razlog radosti za Njegove roditelje.  ...  On je bio primer onoga čemu bi sva deca mogla da teže.  ...

Niko, gledajući u to detinje lice koje je zračilo živahnošću, nije mogao reći da je Hristos bio baš kao sva druga deca.” “Nikada, ni na kakav način”, rekla je u jednom drugom kontekstu, “nemojte dozvoliti da ljudska srca ni u najmanjoj meri ostanu pod utiskom da je na Hristu počivala i najmanja mrlja, ili sklonost ka pokvarenosti.“ I opet, drugom prilikom, pisala je da je Hristos “pred svetom, od prvog trenutka svog dolaska na svet, stajao neumrljan pokvarenošću”. To se ne može reći ni za koje drugo ljudsko biće.[14]

Kao suprotnost tome, ona je napomenula da ostala ljudska bića (uključujući decu) imaju “sklonost ka zlu”.[15] Tako i Pavle ističe da “svi sagrešiše i izgubili su slavu Božju” (Rimljanima 3,23).

Ljudska bića mogu se osloboditi te svoje “sklonosti” jedino dolaženjem Hristu i “rođenjem odozgo” (Jovan 3,3.7, margina) i prihvatanjem sile Svetoga Duha u svom životu. Ona tada postaju suodeonici u božanskoj prirodi, onoga što je Hristos doživeo u trenutku svog rođenja.

Međutim, ljudi ni tada nisu potpuno slični Hristu u Njegovoj ljudskoj prirodi, pošto su u svoj novi život uneli svoje dotatašnje grešne navike i potpuno razvijene sklonosti. Tako imamo da sva ljudska bića, za razliku od Hrista, imaju potrebu za opravdanjem (da se vode kao pravedni), novorođenjem (da budu rođeni “odozgo”, kako bi se njihove sklonosti kretale u dobrom pravcu) i progresivnim posvećenjem (preusmeravanjem toka svojih ukorenjenih navika).

S druge strane, Isus je u više aspekata bio sličan ostalim ljudima. Elen Vajt je, primera radi, izjavila da je Hristos “uzeo na sebe našu grešnu prirodu”. Imajući na umu da je ona, kao što smo istakli u prethodnom delu teksta, u više navrata govorila da Isus nije imao palu moralnu prirodu, njeni iskazi u vezi s Njegovom “grešnom prirodom” moraju se odnositi na Njegovu fizičku prirodu. “Isus je prihvatio ljudsku prirodu”, pisala je Elen Vajt, “u trenutku kad je čovečanstvo već bilo oslabljeno usled četiri hiljade godina provedenih u grehu. Kao i svaki drugi Adamov potomak, i On je prihvatio posledice dejstva velikog zakona nasleđa.”[16]

Još jedan element po kojem je, u svojoj ljudskoj prirodi, Hristos bio sličan nama ogleda se u tome što se opredelio da u periodu svog utelovljenja ne upotrebi svoju božansku silu za sopstvene svrhe. Pošto je “ponizio” [ispraznio] (Filibljanima 2,7) sâm sebe, Bog Sin je, dok je bio na Zemlji, živeo u stanju zavisnosti od Boga Oca, kako to moraju i svi ostali ljudi koji se boje Boga (Jovan 5,19.30; 8,28; 14,10). On na Zemlju nije došao da živi kao Bog, nego da živi u poslušnosti Bogu kao ljudsko biće i da pobedi tamo gde su Adam i Eva pali (Rimljanima 5,15-19; Filibljanima 2,8). To je i ovim rečima izrazila Elen Vajt: “Sila Spasiteljevog Božanstva bila je skrivena. On je pobedio ljudsku prirodu, oslanjajući se na Boga koji mu je davao silu.” On ne samo što je “podneo svako iskušenje kojem smo mi izloženi” nego “nije za sopstvene svrhe upotrebio nikakvu moć koja nije neograničeno ponuđena i nama“. Mi, baš kao nekada Hristos, možemo dobiti dinamičnu silu Svetoga Duha za pobedu nad grehom.[17]

Tako je Hristos u nekim stvarima bio kao mi, a u nekim drugim drugačiji. Izjavljujući da je Bog poslao svog Sina “u obličju tela grehovnoga” (Rimljanima 8,3; upor.: Filibljanima 2,7), Pavle je mislio na slično, a ne na istovetno. Ta ista grčka reč koristi se da bi se izrazilo da je carstvo Božje “kao” seme gorušičino ili kao blago skriveno u polju (Luka 13,19; Matej 13,44). Reč je o sličnosti a ne o istovetnosti.[18]

Kad tako gledamo na stvari, lakše nam je da shvatimo zašto je Elen Vajt rekla da naša ljudska pobeda nad grehom neće biti isto što i Hristova pobeda. “Hristos je”, pisala je, “naš uzor, savršen i sveti primer, dat nama da ga sledimo. Mi se  nikada ne možemo izjednačiti s uzorom, ali zato, u skladu sa svojim sposobnostima,  možemo da ga oponašamo i da ličimo na Njega.”[19] Hristos ima svoju sferu, a mi imamo svoju.

Druga značajna misao koju treba da istaknemo u vezi s oponašanjem Hrista jeste da je više nego lako preterati u doslovnom tumačenju ideje primera. Tako neki postaju neženje, dok drugi vuku drveni krst s jednog mesta na drugo, sve u pokušaju da budu “slični Isusu”.

Autor T. W. Menson, kako izgleda, ima istu misao na umu, pišući da oponašanje Hrista “nije ropski pokorno preslikavanje Njegovih delâ, nego delovanje Njegovog uma i duha” u svakodnevnom životu. Temeljni principi Njegovog života treba za nas da postanu normativ.[20]

Potrebno je sada da istražimo “temeljne principe” Hristovog života, koji su imali centralnu ulogu u Njegovoj pobedi nad grehom, i koji su središte Njegovog karaktera. Te glavne odlike su srž Njegovog bića, jezgro iz kojeg su zračili Njegovi svakodnevni postupci.

Te odlike iz jezgra od najveće su važnosti u sleđenju Hristovog primera. Bez njih, nijedan spolja vidljiv oblik ponašanja neće biti hrišćanski. Rekli bismo da su središte Hristovog života činila dva elementa: (1) pokorena volja i (2) srce puno ljubavi, koje je pokretalo na život ispunjen delima ljubavi.

Suština Hristovog kušanja i pobede

Kada slušate neke ljude kako govore, pomislili biste da je iskušenje nešto što se odnosi na pitanje treba li nositi venčani prsten, jesti sir, ili ukrasti automobil. Te stvari mogu i ne moraju biti iskušenja, ali one nisu ISKUŠENJE.

Hristov život ilustruje prirodu ISKUŠENJA koje je roditelj svih iskušenja. To ISKUŠENJE bilo je “učiniti ono što On hoće”, živeti sopstveni život i izbeći svoj krst.

Ključ za razumevanje Hristovog ISKUŠENJA je tekst u Filibljanima 2,5-8: “Jer ovo da se misli među vama”, pisao je vernicima Pavle, “što je i u Hristu Isusu, koji, ako je i bio u obličju Božjemu, nije se otimao da se isporedi s Bogom; nego je ponizio sam sebe uzevši obličje sluge, postavši kao i drugi ljudi i na oči nađe se kao čovek, ponizio sam sebe postavši poslušan do same smrti, a smrti krstove” [Ovako razmišljajte među sobom, što vam je i dato u Hristu Isusu koji, iako je bio u obličju Božjem, nije na jednakost s Bogom gledao kao na nešto što se mora dostići, nego je ispraznio sebe, uzimajući obličje sluge, budući rođen da, izgledom, bude kao ljudi. I tako se, našavši se u obličju čoveka, ponizio i postao poslušan do smrti, smrti na krstu].

Zapazimo da je Hristos, Bogočovek “ispraznio sebe” od nečega, postavši ljudsko biće. Mada apostol ne obrazlaže puninu značenja tih reči, na osnovu proučavanja ostatka Novog zaveta može nam biti jasno da je jedan deo onoga što je Isus učinio, postajući ljudsko biće, bilo da se dobrovoljno oslobodi “simbola i privilegija Božanstva”. Tako nam, zaključujemo, Pavle kaže da se Hristos dobrovoljno odrekao samostalne upotrebe svojih božanskih atributa, pokorivši se svim uslovima ljudskog života.[21]

Drugim rečima, kako smo maločas istakli, Isus je ostao Bog, ali je dobrovoljno odlučio da svoje božanske moći ne koristi za svoje svrhe. Kao i ostali ljudi, On je tokom svog zemaljskog postojanja ostao zavisan od Oca i sile Svetoga Duha. On se suprotstavio sotoninoj tvrdnji da poslušnost zakonu nije moguća. Isus je u svom savršenom životu poslušnosti pobedio tamo gde je Adam pao, ali to nije učinio kao Bog, nego kao ljudsko biće. Oslanjajući se na svog Oca i na silu Svetoga Duha kad mu je bila potrebna snaga za svaki dan, On je koristio iste one mogućnosti koje i nama stoje na raspolaganju u našem svakodnevnom životu.[22]

Budući da se dobrovoljno “ponizio”, ispraznio, Isus je božansku silu mogao preuzeti ma u kom trenutku, da je to želeo. Za razliku od ostalih ljudskih bića, Isus je svoje nezamislivo velike moći kao Bog mogao upotrebiti u svakom deliću sekunde. Međutim, da je tako učinio, to bi značilo krah plana spasenja; a Isus je upravo došao da opovrgne sotoninu tvrdnju, po kojoj ljudska bića ne mogu držati Božji zakon.

Upravo u tom Hristovom dobrovoljnom “samopražnjenju“ mi prepoznajemo težište i snagu iskušenja s kojima se On suočavao tokom svog života. Da je neprijatelj uspeo da nagovori Isusa da se samo jedan jedini put “ne isprazni” i da ga onda, opet nagovori, da svoju skrivenu moć upotrebi u gnevu ili u svoju korist, rat bi bio završen.

Ono što treba da zapazimo jeste da Hristos nije samo bio kušan “u svačemu  ...  kao i mi” (Jevrejima 4,15), nego da je bio kušan daleko preko granice do koje običan čovek uopšte može biti kušan, budući da je Božju moć imao “u” (a ne “pri”) ruci. Velika Hristova borba bila je u tome da neprestano bude “ispražnjen“.

U tome je značaj onog iskušenja: “Reci da kamenje ovo hlebovi postanu” (Matej 4,3). Za mene to nije iskušenje, pošto ja to ne mogu da učinim. Mogao bih da odem na obalu mora i da po ceo dan zapovedam, a da ne dobijem nijednu veknu hleba za jelo. Međutim, Isus je to mogao. Kao Onaj koji je stvorio sve što postoji, Isus je mogao da načini hleb ni iz čega.

Hristos je bio bez hrane više od mesec dana u trenutku kad je bio suočen s iskušenjem u vezi s hlebom. Nema sumnje da je taj predlog bio privlačan, ali mi ne shvatamo u čemu je stvar ako to gledamo samo kao iskušenje koje ga navodi na zadovoljavanje svog apetita. Stvarno ISKUŠENJE sastojalo se u tome da poništi odluku o “samopražnjenju” iz Filibljanima, 2. glave, primenjujući svoju božansku moć za zadovoljenje svoje lične potrebe. To bi, razume se, značilo da On na svet nije gledao kao drugi ljudi. U podlozi ISKUŠENJA bila je prikrivena insinuacija koja kaže da će, ako je stvarno Bog (Matej 4,3), On biti u stanju da upotrebi za sebe svoje posebne moći, umesto da se oslanja na Oca.

Postoje krugovi koji se upuštaju u velike rasprave o tome šta je za Isusa značilo to što je bio kušan “u svačemu  ...  kao i mi, osim greha” (Jevrejima 4,15). Stičemo utisak, na osnovu jednostavnog čitanja Biblije, da je Isus, bez obzira na konstituciju svoje ljudske prirode, bio izložen iskušenjima daleko preko granice do koje bi bilo koji drugi čovek ikada mogao biti kušan. Većina iskušenja kojima je bio izložen za nas čak i nisu iskušenja, pošto ne raspolažemo sposobnošću da na njih uspešno odgovorimo.

U svojoj knjizi “Moja žalba Bogu: istraživanje o Božjoj pravdi i problemu krsta” objasnio sam da su “sva Hristova iskušenja  ...  bila usredsređena na pokušaj da Isus bude nagovoren da napusti svoje oslanjanje na Oca i da, poništavanjem svog 'samopražnjenja', uzme svoj život u svoje ruke”. [23]

U bliskoj vezi s tim problemom bilo je primamljivo kušanje da ne sledi volju Oca, nego da postupi prema sopstvenoj volji, tim pre što ga je Božja volja vodila u samouniženje, da postane “poslušan do same smrti, a smrti krstove” (Filibljanima 2,8). Kako o tome piše Raul Dederen, posebno iskušenje koje je Hrista pratilo tokom celog Njegovog života bilo je “da odustane od ispunjenja svoje misije Otkupitelja i siđe sa staze stradanja i smrti, koja je bila nužan sastavni deo Njegove mesijanske misije”.[24]

Taj problem je objašnjenje siline s kojom je Hristos odbacio Petrov predlog, kad je (Petar) rekao da Isus ne mora “mnogo postradati od starešina i od glavara svešteničkih i književnika” i biti ubijen. “Idi od mene sotono!”, glasio je Hristov besprimerni ukor svom učeniku (Matej 16,21.23).

Hristos je na svojim putovanjima video razapinjanja na krst i, poput bilo kog normalnog ljudskog bića, nije mogao želeti da svet napusti užasnom smrću krsta. Bilo je znatno lakše postati politički Mesija, kakvog su želeli Jevreji (uključujući i učenike) (vidi, Matej 4,8-10; Isaija 2,2; Jeremija 3,17; Jovan 6,1-15).[25] Isus, osim toga, uopšte nije želeo da osudu sveta ponese tako što bi postao “greh” za ceo ljudski rod, u velikoj žrtvi na Golgoti (vidi, Jovan 12,31-33; 2. Korinćanima 5,21). Pomisao na odvajanje od Boga, uz istovremeno nošenje grehâ sveta na krst, bila mu je užasavajuća.

ISKUŠENJE da učini po sopstvenoj volji, izbegavanjem krsta, došlo je do kulminacije u Getsimaniji, kad se suočio s puninom značenja krsta. U tim trenucima, Hristos se “zabrinu  ...  i poče tužiti”,  moleći se “da bi ga mimoišao čas ako je moguće” (Marko 14,33.35).

Boreći se s iskušenjem koje ga je navodilo da postupi po sopstvenoj volji i ustukne od krsta, Hristos je pretrpeo pritisak koji mi možemo shvatiti samo u nagoveštajima. Našavši se u velikoj duševnoj borbi i užasavajućem strahu, Isus je konačno doneo odluku. “Oče moj!”, molio se u više navrata, “ako me ne može ova čaša mimoići da je ne pijem, neka bude volja Tvoja” (Matej 26,42).

Našavši se na samom krstu, Isus se suočio s udruženom silinom dvaju aspekata svog ISKUŠENJA: da postupi po sopstvenoj volji i siđe s krsta, i da svoju moć upotrebi za sopstvenu korist.

Glavna razlika između Hristovog raspeća i drugih rimskih raspeća je u tome što Hristos nije morao ostati na krstu. To ovako izražava autor D. M. Bejli: “Isus nije umro kao bespomoćna žrtva: ne, On je to mogao izbeći.”[26] Kao čovek koji je bio Bog, On je mogao da poništi svoju “samoispražnjenost” i da okonča mučenje.

Međutim, Isus se opredelio da umre na krstu. Njegovo raspeće bilo je dobrovoljni čin poslušnosti Božjoj volji. “Ja dušu svoju polažem.  ...  Niko je ne otima od mene, nego je ja sâm od sebe polažem.” “Pastir dobri dušu svoju polaže za ovce” (Jovan 10,17.18.11). Stoga je Hristos mogao sići s krsta, ali On to nije hteo.

Sotona je tokom celog Isusovog života kušao Isusa da odustane od krsta, pa je taj isti program primenjivao i tokom samog raspeća, pokušavši da svojim kušanjem navede Isusa da poništi svoju “samoispražnjenost” i postupi po sopstvenoj volji. Ovom prilikom, kušač je upotrebio baš one osobe za koje je Hristos umirao. Prolaznici su mu se rugali, dovikujući mu da je ranije davao silne izjave o tome šta bi mogao učiniti. Ako si onaj za koga se izdaješ, izazivali su ga, “spasi sebe, i siđi s krsta!” Verske vođe i književnici takođe su se uključili, pa su ga vređali, govoreći jedan drugom: “Drugima pomože, a sebi ne može pomoći. Hristos car Izrailjev neka siđe sad s krsta da vidimo, pa ćemo mu verovati.” U međuvremenu, rugali su mu se i neki rimski vojnici (Marko 15,29-32; Luka 23,36, kurzivi dodati).

Kako bi ti reagovao na takve izazove i poruge da si imao pristupa Božjoj moći? Ja bih bio u strahovitom iskušenju da siđem sa svog krsta i da tim nezahvalnicima dam baš ono što su zaslužili. Pokazao bih im vrlo jasno ko sam. Takvim nezahvalicima bi nesumnjivo bilo žao što su iscrpli moje strpljenje, dok sam se ja toliko trudio da za njih nešto učinim.

Srećom po svemir, Hristos nije pao na sotonine varke. On se odupro ISKUŠENJU da siđe s krsta, da na prvo mesto svog života postavi sopstvenu volju i autoritet, i da posle toga radi “ono što se Njemu sviđa”. On je time pobedio tamo gde je Adam pao. Ne samo što je Njegova smrt ukinula kaznu za greh nego je i Njegov život hrišćanima poslužio kao primer za oponašanje. Povik “Svrši se” (Jovan 19,30) delimično je značio da je živeo životom pokorne poslušnosti, dokazujući jednom za svagda, čitavom svemiru, da se to moglo učiniti. On je na svom krstu ostao do kraja i stoga je te svoje reči mogao da vikne kao usklik pobede.[27]

Krst je isto toliko u središtu ISKUŠENJA u našem životu koliko je bio u Hristovom. Podsetimo se da su Adam i Eva pali kad su se pobunili protiv Boga i kad su svoju volju postavili u središte svog života, kada su svome JA poverili zapovedništvo koje je pripadalo Bogu. Iz tako prekinutog odnosa proističe niz grešnih postupaka (greha).

Novozavetni imperativ je raspinjanje egocentričnosti svakog Hristovog učenika, što se nadovezuje na novi život u sili vaskrsenja (Rimljanima 6,1-11). “Ako ko hoće za mnom ići”, rekao je Isus, “neka se odreče sebe, i uzme krst svoj i ide za mnom” (Matej 16,24). “S Hristom se razapeh”, rekao je Pavle. “A ja više ne živim, nego živi u meni Hristos. A što sad živim u telu, živim verom Sina Božjega, kojemu omileh, i predade sebe za mene” (Galatima 2,20, kurzivi dodati.)

Raspinjanje samoživog, samovoljnog JA nalazi se u samom središtu hrišćanstva. Oponašanje Hrista mnogo je više od stvaranja niza moralnih navika. Na osnovu onoga što je dokazano kod fariseja svih vekova, neko može biti moralno uspravan, a da ostane egocentričan i ohol. To je otkrio i Martin Luter. Stupajući u samostan, ističe Bonhefer, “Luter je napolju ostavio sve, izuzev svog pobožnog JA”. Ali kad je sreo Hrista, “i to mu je bilo uzeto”.[28]

Jevanđelje poziva na raspinjanje i preobraženje, a ne na postepeno poboljšavanje egocentričnog načina života (Rimljanima 12,1.2). Prelazak sa egocentričnog duha, normalnog za ljudsku prirodu, na Hristov duh, napominje H. H. Farmer, nije nešto što upućuje na mirno rastenje ili prirodan razvoj. Ne, “reč je o čupanju iz korena, kidanju, cepanju, otcepljivanju i lomljenju, o nečemu što podseća na hirurški zahvat, o  ...  raspinjanju“. [29]

Žarište borbe je volja čoveka kao pojedinca, “rukovodeća sila u čovekovoj prirodi”. Tako Elen Vajt piše da je “borba protiv sebe najveća bitka koja se ikada vodila. Pokoravanje sebe, potčinjavanje svega Božjoj volji, zahteva borbu; međutim, da bi se duša mogla obnoviti u svetosti, ona se mora pokoriti Bogu”.[30]

To je sledećim rečima izrazio Džejms Dini: “Mada se može prirodno roditi, greh ne umire prirodnom smrću; nad njim se u svakom slučaju mora doneti moralna presuda i nad njim mora biti izvršena smrtna kazna.”[31] To izricanje presude je akt volje, uz podsticaj Svetoga Duha.

Kao i u Hristovom slučaju, borba za odlazak na sopstveni krst biće najžešća borba u našem životu. To dolazi otuda što je, kako ističe P. T. Forsajt, “naša volja nama nešto najdraže, nešto čemu smo najprivrženiji i nešto čega se poslednjeg odričemo“. “Samo nam Bog”, pisala je Elen Vajt “može dati pobedu” u toj borbi s našim tako dragocenim, tvrdoglavim “starim čovekom”. Ipak, On ne može da vrši pritisak na našu volju i ne želi da to čini. U “sotoninu tvrđavu” možemo prodreti jedino onda kada svoju “volju” “stavimo na stranu Božje volje”. No, sila za pobedu je nešto što dolazi od Boga. “Ako ste 'voljni da budete učinjeni voljnima', Bog će taj posao obaviti umesto vas”[32] (upor.: Filibljanima 2,12.13).

Zapazimo podatak da se hrišćani ne odriču svoje volje. Naprotiv, oni svoju volju predaju, poveravaju preobražavajućoj sili Božjeg Duha. Volja će i dalje nastaviti da bude dominantna sila u njihovom životu, ali obraćena volja sada je u skladu s Božjim načelima. Time hrišćani ne postaju roboti u Božjim rukama, nego odgovorne osobe koje dele Njegov način razmišljanja. Srce i um hrišćanina rođenog “odozgo” u tolikoj će meri biti u skladu s Božjom voljom “da će, pokazujući mu poslušnost”, “samo postupati” “po sopstvenim osećanjima”. [33]

Hristos je imao svoj krst, i mi imamo svoj. On je umro na svom krstu za naše grehe u kojima nije učestvovao; dok mi umiremo na svom krstu svojoj oholosti i samouverenosti, kako bismo imali udela u Njegovom životu. Sva naša intelektualna i moralna samostalnost konačno se slama kod Hristovog krsta, i mi otvoreno priznajemo svoju zavisnost od Boga u svim vidovima svog života. Sa stanovišta krsta, Hristove reči poprimaju novo značenje: “Ko hoće dušu svoju [svoj život] da sačuva, izgubiće je”, ali “ko izgubi dušu svoju [svoj život] mene radi  ...  sačuvaće je” (Luka 9,24).

Ako dolaženje Isusu radi opravdanja i novorođenja možemo posmatrati kao početnu fazu raspinjanja, onda posvećen život treba da posmatramo kao življenje života krsta. Tako je Hristos svojim učenicima rekao da uzimaju svoj krst “svakoga dana” (Luka 9,23, vidi NIV), dok je Pavle potvrdio: “Svaki dan umirem” (1. Korinćanima 15,31).

Kao što je ISKUŠENJE u Hristovom životu najpre značilo izazov da se pouzda u sebe i ne ode na krst, a onda i da siđe s krsta, tako je i u slučaju Njegovih sledbenika. Uvek je prisutno to ISKUŠENJE, da siđemo (svako) sa svog krsta i da damo ljudima ono što “zaslužuju”, da “uradimo ono što smatramo da treba”, da postanemo bogovi sopstvenog života i donesemo Adamovu, a ne Hristovu odluku.

Ići za Hristovom primerom ne znači samo otići na krst, nego znači i živeti životom krsta. “Ovo da se misli među vama”, pisao je apostol, “što je i u Hristu Isusu: Koji (je), ako je i bio u obličju Božjemu  ...  ponizio sam sebe uzevši obličje sluge,  ...  i  ...  ponizio sâm sebe postavši poslušan do same smrti, a smrti krstove” (Filibljanima 2,5-8, kurzivi dodati).

Hristov karakter

Hrišćani koji slede Hrista neće samo umreti smrću kojom je On umro, nego će i živeti životom kojim je On živeo. Smrt bez vaskrsenja nije deo zamisli jevanđelja. Hrišćanstvo, pre svega, nije negativna, nego pozitivna sila. Smrt sebi, smrt sopstvenog JA, kao središta čovekovog postojanja, otvara put i priprema teren za hrišćanski način života.

Život krsta je život samožrtvujuće ljubavi i služenja drugim ljudima. Baš kao što je “Bog  ...  ljubav” (1. Jovanova 4,8) i kao što “Bogu tako omile svet da je i Sina svojega jedinorodnoga dao” (Jovan 3,16), tako ni Hristos “nije došao da mu služe, nego da služi i dâ dušu svoju” (Matej 20,28). Ljubav i služenje drugima nalaze se u samom temelju Hristovog karaktera i predstavljaju karakterne osobine stalno vidljive u Njegovoj zemaljskoj službi.

Isti elementi su temelj života koji neko živi po Isusovom primeru. Stavljajući principe sveta i principe krsta jedne naspram drugih radi poređenja, Isus je svojim učenicima rekao da u svetu neobraćenih ljudi veliki ljudi vladaju drugim ljudima. “Ali”, zapovedio im je, “među vama da ne bude tako;  ...  koji hoće da bude veći među vama, da vam služi.  ...  Jer (je) Sin čovečji došao  ...  da služi, i da dâ dušu svoju [svoj život]” (Marko 10,43-45).

Hristov život trebalo je da bude uzor Njegovim sledbenicima. “Načela Božjeg zakona”, pisala je Elen Vajt “ — ljubav prema Bogu i prema čoveku — bila su savršeno prikazana u Spasiteljevom životu. Dobrota, nesebična ljubav, bili su život Njegove duše.” Isus je “živeo samo zato da bi tešio i služio na blagoslov“.[34]

I Luter se usredsredio na suštinu življenja prema Hristovom primeru. “Trebalo bi da ja”, pisao je, “postanem Hristos svom bližnjem i da njemu budem ono što je Hristos meni.” Hrišćanin, po rečima autora Andersa Nigrena, treba da bude “kanal za izlivanje Božje ljubavi”.[35]

Onako kako je bilo u životu Hrista, našeg Uzora, tako mora biti i u našem životu: ako sledimo Njegov primer, ljubav prema Bogu i prema našim bližnjima biće rukovodeći princip delovanja, koji prožima, nadahnjuje naše svakodnevne aktivnosti i upravlja njima. Ta ideja i život kojim se ona ostvaruje  nalaze se u srži i progresivnog posvećenja i savršenstva.

To je vrlo lepo izrazio Džon Vesli, rekavši da je “ 'ljubav koja kroz ljubav radi' ta dužina i širina i dubina i visina hrišćanskog savršenstva.  ...  I zaista, ko god ljubi svoju braću, ne samo rečima nego onako kako je njega Hristos ljubio, taj neće moći da ne 'čezne za dobrim delima'. On u svojoj duši oseća oganj, nezaustavljivu želju da se 'troši' i da 'bude potrošen' za njih.  ...  Za njega se u svim prilikama, kao i za njegovog Učitelja, može reći da 'prođe čineći dobro'.” [36]

Kada imamo “um Hristov”, to ne samo što će voditi u ljubavlju pokretane postupke u našem svakodnevnom životu nego će nas navesti da mrzimo greh onako kako ga je mrzeo Hristos, zato što greh uništava život Božje dece. Time će načelo ljubavi prema Bogu i prema našim bližnjima uticati na svaki aspekt našeg življenja svakoga dana. U našem životu nema ničega što bi bilo van domašaja načela ljubavi. Neko ko ide za Hristovim primerom, osoba je koja živi iz temelja preobraženim životom.

Mi smo u ovom poglavlju istražili šta znači oponašati Hrista. Prvo i iznad svega, shvatili smo da slediti Hristov primer znači razapeti princip sebičnosti, koji je središte “telesnog čoveka”, i živeti životom služenja u ljubavi onima koji nas u svetu okružuju.