< 4. Poglavlje

Sadržaj

6. Poglavlje >

peta glava

VIŠE O PREDMETU POSVEĆENJA

Rastenje u Hristu
Hrišćansko življenje i tenzija između idealnog i stvarnog
Nadrastanje pogrešno shvaćenog posvećenja
Sveti Duh i njegov zadatak u posvećenju
Šta reći o delima?
“Dobra” dela i “loša” dela
Šta reći o ljudskim naporima?
Dela na sudu
Posvećenje i “sredstvo blagodati”

“Konačno”, reći će farisej, “ova knjiga stiže na 'pravu materiju' o spasenju. Završili smo s mlekom za novorođenčad u Hristu i sada smo spremni za ozbiljnije istraživanje predmeta zrelog hrišćanskog življenja. Pošto smo u međuvremenu ispitali prilično nebitan ΄podrum΄ spasenja (opravdanje i njemu srodne pojmove), sada možemo da gradimo kuću posvećenja i, još bolje, savršenstva. Bog je učinio svoj deo, pa je sada vreme da mi učinimo svoj.”

Vrlo često je ovakav način razmišljanja odnosio prevagu u stavu iskrenih hrišćana. I tako, kako to kaže Gerhard Forde, “posvećenje stupa na scenu  ...  i spasava dobri brod ΄Spasenje΄ od brodoloma na stenama ΄samo blagodati΄ “. Farisejske priče o posvećenju mogu biti opasne, smatra Forde, pošto “navode na pogrešan zaključak 'starog čoveka', sugerišući mu da i dalje ima konce u rukama”.[1] Sotonsko najveće iskušenje, “bićete kao bogovi [kao Bog]“ (1. Mojsijeva 3,5) i danas je privlačno ljudskom srcu. Sopstvenom “ja” veoma je teško da ostane na krstu.

Nad hrišćanskim životom posle faze opravdanja nadvija se nekoliko velikih opasnosti. Prva je antinomijanizam — doktrina po kojoj je Hristova smrt, na neki način, ukinula zakon, pa time i moralnu strukturu svemira. U okviru antinomijanističkog razmišljanja hrišćanin nema obavezu držanja zakona, pošto nije “pod zakonom” (Rimljanima 6,15).

Opasnost na suprotnoj strani je kad neko jevanđelje pretvara u novi zakon. Zagovornici tog načina razmišljanja kažu kako je sama suština hrišćanskog života — određeni oblik držanja zakona. Kod nekih je to monaški asketizam, dok to kod drugih može biti perfekcionizam u ishrani. Ipak, za sve taj novi zakon postaje idol, koji dobija mesto u središtu njihovog verskog iskustva. “Ljudski rod je”, pisao je Leon Moris, “đavolski dosetljiv u otkrivanju načina kojima će sâm sebe baciti u okove.”[2]

Treći način da se u razmišljanju o posvećenju “iskoči iz šina” jeste kada hrišćanin zagovara potpunu pasivnost, po principu — “Isus obavlja sve to”. Ja sam svojevremeno zauzimao takav stav, ali sam na kraju shvatio da se njime ne mogu objasniti mnogi imperativi na stranicama Novog zaveta, kao što su “boriti se”, “nastojati”, “raditi”, i tako dalje.

Četvrti način da se pogrešno shvati posvećenje jeste pomešati ga s opravdanjem, kao da je posvećenje jedan od aspekata opravdanja. Ljudi koji zauzimaju taj stav uglavnom su biblijske tekstove koji govore o trenutnom posvećenju (kada Bog čoveka posebno odvaja za sveto življenje) pomešali s teološkim pojmom progresivnog posvećenja. Pri takvom razmišljanju, posvećenje (kao i opravdanje) postaje nešto što je neko drugi učinio umesto vas. Umesto da bude nešto što Bog čini u nama, posvećenje postaje nešto što je Hristos učinio za nas. Prema Džonu Vesliju, učenje o “svetosti koje je delo zamenika bilo je “sotonino remek-delo”. Vesli je zastupao stav da je svetost nešto što je prisutno i iznutra i spolja.[3]

Cilj ovog poglavlja je da nas bezbedno provede kroz mnoge plićake i podvodne hridi, prisutne pri razmatranju važne teme o progresivnom posvećenju. U poglavlju će se razmatrati problemi kao što su značenje i suština posvećenja u hrišćanskom svakodnevnom življenju, uloga Svetoga Duha u posvećenju, mesto ljudskog truda i “delâ”, priroda “dobih” i “loših” dela, mesto delâ na poslednjem sudu i odnos molitve i drugih “oruđa blagodati” prema procesu posvećenja.

Pre prelaska na neku od definicija, trebalo bi da zapamtimo neka upozorenja. Prvo, progresivno posvećenje nikako se, u stvarnom životu, ne može odvojiti od opravdanja. Drugo, jedinstvo s Hristom je nešto što stoji u srži posvećenja. Hrišćansko vladanje proističe iz životvorne veze s Hristom. Takozvano “dobro” ponašanje koje nema svoj koren u odnosu vere možda je i moralno, ali nije hrišćansko ponašanje. Konačno, živeti kao hrišćanin u pogledu načina života i ponašanja ništa ne doprinosi mom spasenju u Hristu. Takvo življenje je, u najboljem slučaju, nečiji odgovor na to što ga  je Hristos spasao.

Rastenje u Hristu

Napomenuli smo u četvrtoj glavi da je početak hrišćanskog života u tesnoj vezi sa činjenicom da je neko rođen “odozgo” (Jovan 3,3.7). Istu metaforu Pavle koristi kada govori o hrišćanskom življenju. Njegovo najiscrpnije izlaganje o tom predmetu nalazimo u 6. glavi Poslanice Rimljanima.

Prvih pet glava Poslanice Rimljanima govore o dubini greha, o beskorisnosti zakona kada treba rešavati problem greha, i o neophodnosti opravdanja verom, kao jedine nade grešnika pred ljudskom besmoćnošću i zakonom koji ima funkciju osuđivanja. Na početku šeste glave Poslanice Rimljanima, Pavle postavlja pitanje koje prirodno proizlazi iz njegovog učenja, po kojem Bog u svojoj ljubavi oprašta ljudima dok su još grešnici. Ako je blagodat dobra, pita apostol, zar onda ne bi bilo dobro da hrišćani nastave da greše, kako bi se umnožila blagodat? (Rimljanima 6,1).

Pavlov odgovor je kategorički odrečan: “Bože sačuvaj! Jer koji umresmo grehu kako ćemo još živeti u njemu?” Hrišćanstvo, nastavlja Pavle, više je nego samo smrt starom načinu života. U samom obredu krštenja, koje simboliše čovekovo spoljašnje prihvatanje Hrista, sadržana su dva značenja: (1) Osoba koja je razapela sopstveno “ja”, sahranila je stari sebični način života i život greha, ali se (2) iza negativnosti smrti i ukopa starog načina života nalazi vaskrsenje u novi način života u Hristu Isusu. Prema tome, hrišćani treba “da hode  ...  u novom životu” (stihovi 1-4).

Zajednica s Hristom znači imati pristupa Hristovoj sili vaskrsenja. Hrišćani, stoga, nemaju nadalje potrebe da budu “robovi greha” (stihovi 5-11). Oni su od vlasti greha slobodni, zahvaljujući Božjoj blagodati koja ih osposobljava za to. Treba da se predaju Bogu “kao koji ste (vraćeni) živi iz mrtvih”, kao i da daju “ude svoje Bogu za oružje pravde” (stihovi 12-14).

Hrišćani opremljeni silom blagodati treba da budu “poslušni od srca” i “sluge pravdi”, a ne robovi grehu. Kao što su se nekad predali nečistoti, tako sada treba da se predaju “pravdi za posvećenje” (stihovi 15-19).

Šesta glava Poslanice Rimljanima prikazuje radikalan, “revolucionarni” način hrišćanskog življenja koji deluje na svaki aspekt hrišćanskog mišljenja i ponašanja. Autor Džejms Stjuart, dajući svoj komentar na tu glavu, piše da “pristupanje jedinstvu s Isusom znači svršetak i početak koji su potpuniji, izrazitiji i radikalniji od ma koje vrste transformacije na svetu.  ...  Biti sjedinjen s Hristom znači poistovećenost s Hristovim stavom prema grehu. Znači gledati greh Isusovim očima i suprotstavljati mu se nečim što podseća na onu istu snagu”, kakvom mu se suprotstavio Hristos na Golgoti. [4]

Hrišćani ne samo što imaju nov stav prema grehu nego imaju i nov pogled na pravednost. Tu misao je Luter izrazio slikovito i jasno, napisavši da kao hrišćanin “moraš osećati želju za neporočnošću, podjednako veliku kao ona koju si osećao za bludničenjem”.[5]

Mada posvećenje može početi od srca, ono će neizbežno povesti u menjanje sveukupnog čovekovog svakodnevnog života. Petar je to veoma lepo rezimirao, istakavši da Hristos “grehe naše sâm iznese na telu svojemu na drvo, da za grehe umremo, i za pravdu živimo” (1. Petrova 2,24).

Progresivno posvećenje Biblija oslikava kao dinamičan proces rastenja. “Napredujte (rastite)”, savetuje Petar vernike, “u blagodati i poznanju Gospoda našega i Spasa Isusa Hrista” (2. Petrova 3,18). Zapazimo da tekst ne kaže da treba da rastemo ka blagodati, nego da treba da napredujemo u blagodati. Blagodat koja snaži Bog uliva u čoveka u trenutku početne faze posvećenja. Progresivno posvećenje je trajno iskustvo razvoja pomoću Božje blagodati koja snaži.

Petar, stoga, ima razloga da napiše da “su nam sve božanstvene sile Njegove, koje trebaju k životu i pobožnosti, darovane poznanjem Onoga koji nas pozva slavom i dobrodetelju” [... nam je Njegova božanska sila darovala sve što je potrebno za život i pobožnost, poznavanjem Onoga koji nas je pozvao u sopstvenu slavu i savršenstvo]  ... okrenite sve staranje svoje da pokažete u veri svojoj dobrodetelj [vrsnost], a u dobrodetelji razum [znanje], a u razumu uzdržanje, a u uzdržanju trpljenje [postojanost], a u trpljenju pobožnost, a u pobožnosti bratoljublje, a u bratoljublju ljubav” (2. Petrova 1,3.5-8).

O istom dinamičnom procesu sazrevanja govori i Pavle, savetujući hrišćane “da u svemu uzrastemo u Onome [u Onoga] koji je glava” (Efescima 4,15). Hrišćani su oni koji se “preobražavaju  ...  u to isto obličje iz slave u slavu [iz jednog stepena u drugi]” (2. Korinćanima 3,18). Njihova vera treba da bude ona za koju će se reći da “raste vrlo” (2. Solunjanima 1,3), a ljubav da “još više i više izobiluje” (Filibljanima 1,9). Dinamični proces posvećenja treba da utiče na svaki aspekt života hrišćanina — “celi vaš duh i duša i telo” (1. Solunjanima 5,23).

Učinak posvećenja biće vidljiv i u unutrašnjem biću i u spoljašnjem ponašanju. Jedan od rezultata biće jasnije shvatanje našeg stvarnog stanja. Autor C. S. Luis je vrlo oštroumno primetio da “kada čovekovo stanje postaje bolje, on progresivno, sve jasnije i jasnije, uočava zlo koje je još u njemu. Kad mu stanje postaje gore, on svoju zloću primećuje sve manje i manje”.[6]

Ukupno hrišćaninovo iskustvo u pogledu ponašanja takođe je pod uticajem posvećenja. “Luter je”, zapisao je Ditrih Bonhefer, “svojevremeno rekao da jedino blagodat može da spase; njegovi sledbenici su preuzeli njegovu doktrinu, ponavljajući je od reči do reči. Međutim, izostavili su nešto što iz toga prirodno proističe, a to je obaveza učeništva.” Nikako ne smemo zaboraviti da se “vjeruju” prvobitne hrišćanske crkve nije odnosilo na Isusa kao Spasitelja nego na Isusa kao Gospoda. “Da bismo Hrista učinili Gospodom”, s uverenjem govori Džon Stot, “potrebno je da Njegovoj vlasti pokorimo svaki odeljak svog javnog i privatnog života.”[7] Pošto smo “kupljeni skupo”, istakao je Pavle, treba da “proslavimo Boga” (1. Korinćanima 6,20).

Progresivno posvećenje je nezaobilazni korak u procesu spasenja. Tako, Elen Vajt kaže: “Grešnik se ne spasava u svojim gresima nego od svojih greha.” Autor Džejms Stoker imao je na umu uglavnom isto to, pišući da se “celokupna Pavlova nauka okreće između dva pola, opravdanja Hristovom smrću za nas i svetosti Hristovim životom u nama”. [8]

Glavnina teologije opravdanje vidi kao nešto što “čoveku obezbeđuje pravo na nebo”, a posvećenje kao čovekovu “kvalifikovanost”, podobnost za nebo. Sadržaj teme broj dva je da opravdanje spasava od krivice i kazne za greh, dok posvećenje spasava od sile greha.[9]

Evo jednog od važnih pitanja s kojima su se suočavali hrišćani tokom proteklih 2000 godina: “Ako je Hristos za nas izvojevao pobedu na Golgoti, zašto osećamo da nas nešto privlači i gura i prema grehu i ka pravednosti u našem svakodnevnom životu? Ako smo nanovo rođeni, zar naše misli i postupci ne bi trebalo da budu čisti i sveti?”

Hrišćansko življenje i tenzija između idealnog i stvarnog

Na taj problem mi je bila posebno skrenuta pažnja pre nekoliko godina, dok sam predavao predmet filozofije. Mojoj klasi je pripadao jedan apsolvent musliman, koga je stipendirala vlada Saudi Arabije. Taj moj student i prijatelj počeo je da ispoljava želju za redovnim razgovorima o hrišćanstvu u mom kabinetu. Onda mi je jednoga dana rekao kako je prvi put prisustvovao bogosluženju u nekoj hrišćanskoj (u ovom slučaju, baptističkoj) crkvi, ali da je odatle otišao zbunjen.

Razlog njegove zbunjenosti bio je to što je video kako je propovednik zaronio nekoga u vodu, a onda objavio kako je taj neko postao “nov čovek”. Moj prijatelj musliman ne samo što je bio zapanjen tim “zaronjavanjem” nego se još više zamislio nad objavom o “novom čoveku”. Konačno, rekao je, kako je sâm video, krštena osoba bila je ona ista koja je i zaronjena u vodu.

To iskustvo mi je posebno skrenulo pažnju na činjenicu da su nam ponekad potrebne “oči nekog stranca” da bismo mogli zaviriti u neke dublje stvari, koje su nešto najnormalnije u svakodnevnom životu onih koji su odrasli u hrišćanskoj kulturi. Krštena osoba je u određenom smislu nova osoba, ali je u ostalim aspektima i dalje ista stara osoba.

Biblija kaže da novi hrišćanin ima nov odnos prema Bogu i nov način razmišljanja, novo srce i nov skup stavova prema grehu i pravednosti. No, s druge strane, tek krštena osoba istovremeno nastavlja da živi u istom telu; ona i dalje ima istu ženu, odnosno, muža, pa zadržava i svoje ranije karakteristike i ličnost. Novi hrišćanin je nov, a opet — nije nov! Upravo u tome je problem — tenzija između starog i novog.

S tim u vezi, Novi zavet hrišćanina često vidi kao nekog ko je u ratnom stanju sa silama zla. Tako Pavle savetuje Timotiju  da se “bori  ...  u dobroj borbi vere” (1. Timotiju 6,12). Hrišćanin mora da se, istovremeno, “bije” s iskušenjem koje ga navodi da nastavi sa starim obrascem ponašanja, i sa đavolom koji “kao lav ričući hodi i traži koga da proždere” (1. Petrova 5,8). Hrišćani su pozvani da se “(us)protive đavolu” (Jakov 4,7; upor.: Efescima 4,27).

Suštinu hrišćaninovog “ratovanja” Pavle živo opisuje u Galatima 5,16.17: “Po Duhu hodite, i želja telesnih ne izvršujte. Jer telo želi protiv Duha, a Duh protiv tela; a ovo se protivi jedno drugome.”

Simbolika borbe je tema prisutna u celom Novom zavetu. Pavle se Timotiju obraća kao “dobrom vojniku Isusa Hrista” (2. Timotiju 2,3) i savetuje hrišćane da bi trebalo da se naoružaju “oružjem pravde” (2. Korinćanima 6,7) i obuku “u sve oružje Božje” (Efescima 6,10-17). Apostol Jovan, takođe, piše o nagradama namenjenim onima koji “pobede” u hrišćanskoj borbi (Otkrivenje 2,7.11.26; 3,5.12.21).

Mada bi bilo divno kada bi hrišćanski život bio život trenutne i potpune pobede nad svakim vidom greha u životu hrišćanina, to bi se teško moglo nazvati biblijskom slikom. Tako je Pavle za sebe pisao da nije “već savršen” (Filibljanima 3,12), dok je Jovan bez ustezanja mogao da kaže: Ko god tvrdi da je bez greha, on Boga “gradi lažom” (1. Jovanova 1,10). Budući da i posle krštenja nastavljaju da greše, hrišćani mogu da budu srećni jer imaju “zastupnika kod Oca”, koji i dalje posreduje radi praštanja u nebeskom svetilištu (1. Jovanova 2,1).

Hristos je na krstu izvojevao pobedu nad đavolom za svako ljudsko biće koje ga verom prihvati. On je đavola pobedio svojim životom, smrću i vaskrsenjem. Zadatak hrišćanina nije da izvojuje pobedu koju je Hristos već izvojevao, nego da bude u stalnom jedinstvu s Pobednikom.

Džon Stot upire prstom u srž problema o kojem smo govori, kad kaže: “Iako je đavo pobeđen, on poraz još nije priznao. Iako zbačen, on još nije eliminisan. On, u stvari, i dalje barata velikom silom. To je razlog za tenziju koju osećamo, kako u našoj teologiji, tako i u našem praktičnom iskustvu”. Autor Džejms M. Gustafson oglasio se povodom tog problema, i rekao da je “Hristos dobio odlučujuću bitku”. “Konačna pobeda više nije neizvesna, ali operacije 'čišćenja ostataka' neprijatelja moraju se nastaviti sve dok kraja.”[10]

Te operacije “čišćenja ostataka” neprijatelja odigravaju se ne samo u svemiru opšte uzev, nego i u životu svakog vernika-hrišćanina. Prvo je poprište velike borbe između Hrista i sotone u makrokosmosu, dok drugo predstavlja tu istu bitku  u mikrokosmosu. “Rat protiv svoga 'ja' “, “najveća bitka  ...  ikada vođena”, nastaviće se sve do drugog Hristovog dolaska. [11]

Prijatno je saznanje da pobedu Biblija primenjuje na hrišćanina kao pojedinca. Kako kaže Pavle, greh više nema “vlasti” nad vernima (Rimljanima 6,14). Oni “vladavinu” greha ne moraju da trpe u svom smrtnom telu dokle god su pokoreni Bogu (12. i 13. stih). Što se tiče onih koji su “u Hristu”, grehu je promenjen status od vladajućeg monarha u stranca s ilegalnim boravkom, bez ikakvih prava, ali onog koga i dalje nije lako ukloniti. Tako o tome kaže autor Džon Muri: “Apsolutna je razlika između greha koji opstaje i greha koji je na vlasti, novorođenih u sukobu s grehom i onih koji nisu novorođeni, s lažnom sigurnošću u odnosu na greh.  ...  Jedno je kada neprijatelj zauzme glavni grad, a drugo kada njegova poražena vojska uznemirava garnizone carstva.”[12]

Opravdanje, novorođenje i početno posvećenje donose vernima novi stav prema grehu, ali ne menjaju utvrđene crte karaktera ili navike.

Elen Vajt podržava biblijske pisce i kaže da ćemo mi kao hrišćani “možda činiti greške, ali ćemo mrzeti greh koji je izazvao patnje Božjeg Sina”. A onda je napisala i ovo: “Hrišćanin će osećati došaptavanja greha, ali će održavati stalno ratno stanje protiv njega.”[13]

Ta “došaptavanja greha” u vrlo bliskoj su vezi s onim na šta je mislila Elen Vajt koristeći izraze “sklonost ka zlu” ili “sklonost ka grehu”, i Pavle o njima govori kao o uticaju “tela”. Prilikom obraćenja nastaje potpuna promena duhovnog usmerenja, a ne neposredna promena životnih navika. Ta promena je postupan proces. Autor R. N. Flu olakšava nam razmišljanje o tom predmetu i piše da “u slučaju većine vernih, njihovi gresi nisu nikakva 'prolazna pohođenja' nego izrazi određenih navika”.[14]

Autor Maksi Danam smatra: “Iako se navike koje su se godinama formirale mogu biti uklonjene preobražavajućim doživljajem Hrista”, “u slučaju tih navika ponekad [često, to je verovatno tačnije] još postoje zaostaci njihove prionulosti za nas”. Kad smo u iskušenju ili kad je situacija “gusta” ili gotovo nepodnošljiva, “mi padamo u iskušenje [često ispod nivoa svesnog izbora] da se vratimo natrag u stare navike”, u svojoj reakciji na nastalu situaciju.[15]

Jedna od uloga progresivnog posvećenja je usklađivanje sveta hrišćaninovih navika s njegovim stavom prema grehu. To je posao koji traje neprekidno, celog života. Džon Vesli je taj proces opisao kao postupno umrtvljivanje starog načina života.[16] Pavle misli na taj postupni proces kada kaže da čovek koji je “obukao novu prirodu  ... biva obnovljen u poznanju po obličju svog Stvoritelja” (Kološanima 3,10, kurzivi dodati).

Budući da greh nastavlja da postoji u vernima, priznanje, posvećenje i opravdanje takođe moraju nastaviti da postoje. Um (srce) i volja se, neposredno, u trenutku kada čovek prihvati Hrista, menjaju delovanjem Božje blagodati, navike i karakter se preobražavaju progresivno, tokom celog hrišćanskog života, dok će grešna priroda konačno biti uklonjena na dan vaskrsenja (ovom poslednjom temom opširnije će se baviti 10. poglavlje knjige).

Nadrastanje pogrešno shvaćenog posvećenja

U ovom odseku istražićemo suštinu posvećenog življenja — jednu od najkonfuznijih tema u razmišljanju većine ljudi.

Pre nego što pređemo na samu srž predmeta o posvećenom životu, trebalo bi da upoznamo neke od opasnih zabluda u vezi s tom temom. Prva zabluda posvećenje vidi kao poštovanje spiska naredbi i zabrana. Tako imamo da je suština posvećenog života,u očima nekih hrišćana, zapravo ne jesti između obroka ili ne nositi određene vrste odeće. Hrišćanski život se u slučaju takvih ljudi svodi na kruto poštovanje spiska pravila, veoma sličnog onome kakav su poštovali fariseji starog vremena.

Postoji još nešto što je među farisejima bilo vrlo omiljeno, a što je u bliskoj vezi s poštovanjem pomenute liste — razmišljanje o posvećenom životu u negativnom kontekstu. Drugim rečima, ljudi postaju “sveti” iz pomoć onoga čega se klone. Tu misao umesno izražava autor Edvard Hepenstal kada piše da “najvažnije nije od čega se spasavamo nego ono u ime čega smo otkupljeni i spaseni. Otkupljenje u Hristu nikako nije bežanje od života. Mi se spasavamo od greha da bismo živeli za Hrista”.[17]

Veoma je mnogo ljudi za koje je hrišćanski život — truditi se da budeš “dobar tako što nećeš biti zao”, i podizanje moralnih ograda kako bi mogli uživati sigurnost u saznanju gde se tačno treba zaustaviti u pristupu onome što bi se moglo smatrati grehom.[18] Takvo shvatanje posvećenja mnogo je bliže farisejskom mentalitetu nego novozavetnom hrišćanstvu.

U suštini svih pogrešnih pristupa posvećenom življenju je obezvređivanje pojma pravde rasparčavanjem života pravednosti u prikladne “blokove” ponašanja. Takav pristup u direktnoj je vezi s “rasitnjavanjem” greha, o čemu smo ranije razmišljali. To je vrlo prikladno za propovedanje o “posvećenju“, u kojem tačke kao što su reforma ishrane i odeća postaju predmeti kojima se u raspravama o življenju hrišćanskim životom posvećuje glavna pažnja. Ta vrsta “posvećenja” ima sjajno istorijsko poreklo, jer se nalazila u središtu farisejskog judaizma.

Takozvana “prednost”  obezvređivanja pojma posvećenja i negativnih pristupa ovom predmetu jeste u tome što se, pomoću njih, merila spuštaju na nivo na kojem je, kako se zamišlja, moguće savršeno držanje zakona. Međutim, Isus je “razbio” koncept obezvređivanja u svojoj Propovedi na gori, kad je posebno osvetlio dubinu i jedinstvo zakona, povezavši ga s principima koji se nalaze u temelju zakona. Rekavši svojim slušaocima da njihova pravda mora da bude veća od pravde književnika i fariseja (Matej 5,20), Isus ih je pokrenuo ka merilu višem od onog postavljenog “rasitnjavanjem” pravednosti na mnogo “delića“ i pravljenjem spiska naredbi i zabrana.

Hrišćanstvo je “preoblikovanje duše”, a ne samo način života ili skup novih navika. Hrišćanstvo je “spasenje od sebičnosti”, tačnije, od sebičnosti u kojoj osećamo ponos zbog svojih dobrih dela i postignutih poboljšanja u načinu života.[19] Hrišćanstvo, to je spasenje od GREHA, a ne samo spasenje od grehova.

Prema Bibliji, suština posvećenja je potpuni preobražaj srca koji vodi promeni života, a ova, opet, podrazumeva način kako se odnosimo prema sebi i kako vidimo sebe, svoje bližnje i Boga. Progresivno posvećenje je proces u kojem se sebičnost i samoljublje, u svakodnevnom životu, preobražavaju u ljubav prema Bogu i drugim ljudima.

Posvećenje nije ništa manje nego proces u kojem hrišćani, progresivno, ispoljavaju sve više ljubavi. Ne treba, stoga, da nas iznenadi kada vidimo Isusa kako tvrdi da je cela starozavetna zakonska struktura u stvarnosti sagrađena na principima ljubavi prema Bogu i ljubavi prema drugim ljudima (Matej 22,34-40). Isto tako, dvojicu ljudi koji su ga jedini pitali šta treba da učine da se spasu, Isus je uputio da pokažu bezrezervnu ljubav prema svojim bližnjima u hrišćanskoj službi (Matej 19,21.22; Luka 10,25-37). Naš Gospod je, čak, otišao dotle da je izjavio da je jedini način po kojem će ljudi znati da smo Njegovi učenici — ako “uzimamo ljubav među sobom” (Jovan 13,35).

Pavle je uvek iznova insistirao na Hristovoj vesti. Kološanima je savetovao: “Svrh svega toga obucite se u ljubav, koja je sveza savršenstva” [... u ljubav koja sve povezuje u savršeni sklad] (Kološanima 3,14). “Sav zakon (se)”, pisao je Galatima, “izvršuje u jednoj reči, to jest: ljubi bližnjega svojega kao sebe” (Galatima 5,14; upor.: Rimljanima 13,8.10). Idući dalje, Pavle suprotstavlja telesna dela i rodove Duha. Ono prvo se gradi na sebičnosti, dok sva obeležja drugog (budući da je u singularu — “rod”) proističu iz agape-ljubavi (Galatima 5,22.23).

Imajući pred sobom te biblijske stihove, nismo iznenađeni kada čitamo kako Vinsent Tejlor posvećenje definiše kao “savršenu ljubav”, kada veslijevski teolozi kažu kako je posvećenje — “ljubav na delu”, ili kada Elen Vajt svojim čitaocima poručuje da “istinsko posvećenje znači savršenu ljubav, savršenu poslušnost, savršeno prihvatanje Božje volje”.[20] Povezujući savršenu ljubav sa savršenom poslušnošću, Elen Vajt se ugledala na Pavla i na Isusa, ističući misao da neko ko voli izvršava zakon u svim njegovim aspektima.

Autor Mildred Vinkop je, zaključujemo, na pravom putu, kada piše da je hrišćaninova agape ljubav (ona koja daje sebe) “obeležje ličnosti.  ...  Ona je princip kojim neko uređuje svoj život”. Posvećen hrišćanin počinje sve više i više da živi prema ta dva principa Božjeg zakona. Ljubav prema Bogu i bližnjem postaje vrelo iz kojeg izviru i ostale aktivnosti života. Poslušnost koja se ne temelji na ljubavi, kaže Elen Vajt, temelji se na sebičnosti. [21]

Hrišćanska sloboda nikako nije sloboda u smislu neodgovornosti, nego sloboda da “iz ljubavi služite jedan drugome” (Galatima 5,13). Autor Džon Stot tvrdi da odnos učeništva s Isusom ne samo što čini da svaki aspekt hrišćaninovog života dođe pod Njegovu vlast nego i da je to učeništvo, zapravo, poziv u službu. Tako imamo da “više nijedan hrišćanin ne može da živi sebi”.[22]

Nažalost, govoreći o istinski uravnoteženom posvećenju, teolog Edvard Hepenstal piše: “Lakše je žrtvovati se na oltaru verskog ekstremizma nego ljubiti Boga i ljubiti one koje je teško voleti”.[23]

Poziv upućen ljudima u današnjem vremenu nije poziv na niži nivo pravednosti, nego na onaj viši. Pravednost koja je izdeljena na stavke i prikazana kao nešto beznačajno nije, danas, ništa bolja niti primerenija od one zbog čijeg je svođenja na niska merila Isus prekorevao fariseje u svojoj Propovedi na gori.

Kad ljubav postane princip života, ona neće biti odvojena od “dobrih dela”. Naprotiv, kako to ističe autor Leon Moris, hrišćanska ljubav postaje temelj dobrih dela.[24] Mi se sada upravo okrećemo toj temi. Nakon istraživanja o ulozi Svetoga Duha u svakodnevnim rezultatima hrišćanskog života, okrenućemo se ljudskom elementu i ulozi delâ u izgrađivanju hrišćanskog iskustva.

Sveti Duh i njegov zadatak u posvećenju

Novi zavet teško da bi nas ostavio u nedoumici povodom toga da li je posvećenje delo Svetoga Duha. Petar piše da su hrišćani “svetinjom Duha dovedeni u poslušanje” Isusu Hristu [posvećeni od Duha za poslušnost Isusu Hristu] (1. Petrova 1,2), a Pavle, da je Bog taj koji posvećuje (1. Solunjanima 5,22; upor.: Rimljanima 15,16). Govoreći u kontekstu obećanja o daru Duha, Isus je rekao: “Bez mene ne možete činiti ništa” (Jovan 15,5). Osim toga, najveća čovekova postignuća nazvana su izrazom “rod duhovni” (Galatima 5,22.23).

Tako je, imajući ta učenja na umu, autor Karl Henri pisao da je “Duh taj dinamični princip hrišćanske etike, sredstvo u vidu ličnosti kojim Bog silno ulazi u ljudski život i čoveka oslobađa robovanja sotoni, grehu, smrti i zakonu. Božji Duh nije samo jedno od “lica u drami” spasenja. On je glavna ličnost “drame”, čija uloga presudno utiče na život svetosti u svim njegovim fazama.[25]

Oni koji su rođeni od Duha i sami svoj hrišćanski život, u njegovom izgrađivanju i napredovanju, žive u sili te iste božanske Ličnosti. Progresivno posvećenje najbolje se može videti kao nastavak dela koje je Sveti Duh otpočeo novorođenjem.

Govoreći o osobama koje ne razumeju stalno delovanje Duha, Elen Vajt je pisala da “mnogi zamišljaju kako moraju sami obaviti neki deo tog posla. Oni su se pouzdali u Hrista u pogledu oproštenja greha, ali se sada sopstvenom snagom trude da žive kako treba. No, svi takvi pokušaji moraju završiti neuspehom”.[26]

Ljudski napori osuđeni su na neuspeh. Ako ljudi kao pojedinci ne uspeju u svojim naporima, oni će pasti u duhovno razočaranje, a ako uspeju, biće u iskušenju da padnu u duhovnu oholost — najbeznadežniji od svih greha. Prema tome, za hrišćane je istovremeno i opasno i nemoguće da postignu sopstvenu svetost.

Pavle je osnovnu tajnu hrišćanskog življenja objasnio tek kada je shvatio da se Božja sila “u slabosti pokazuje sasvim”. Apostol je bio u prilici da izjavi: “Kad sam slab, onda sam silan”, jer je baš tada dozvoljavao Božjoj sili da deluje u njegovom životu (2. Korinćanima 12,9.10). Sličnu misao apostol je izrazio pišući: “Ja više ne živim, nego živi u meni Hristos”, darom Njegovog Svetoga Duha (sadržano u Galatima 2,20). A onda, kad je savetovao Filibljane: “Gradite spasenje svoje”, odmah je dodao da je upravo Bog delovao, “činio” u njima “da hoćete i učinite kao što mu je ugodno” (Filibljanima 2,12.13).

Komentarišući tekst u Filibljanima 2,12.13, G. C. Berkuver napominje da “napredovanje u posvećenju nikada nije značilo 'građenje sopstvenog spasenja' u 'sopstvenoj režiji'; naprotiv, značilo je 'građenje sopstvenog spasenja' uz sve veći osećaj zavisnosti od Božje blagodati”.[27]

Razumevanje Berkuverove misli presudno je važno za hrišćane, budući da se čovekov odnos prema Duhu u poslu progresivnog posvećenja može posmatrati na dva načina. Jedan od njih vodi u sve veću nezavisnost od Hristove blagodati, kako čovek postaje sve sličniji i sličniji Bogu. Takvo shvatanje poručuje da će posvećeni hrišćani jednoga dana moći da budu “sami svoji”, bez Hrista, zbog toga što su postali slični Bogu.

Druga vrsta odnosa prema Duhu u posvećenju podrazumeva progresivno rastuću zavisnost od Njega. Što  ljudi iz te kategorije više uviđaju svoju bespomoćnost i slabost, to se više mole Bogu za Njegovu silu u svom životu. Upravo taj drugi obrazac nalazimo u Bibliji. Govoreći na tu temu, Elen Vajt kaže da “sva naša dobra dela zavise od sile koja je izvan nas.  ...  Mi možemo  sigurno koračati jedino u uslovima neprestanog odricanja od sebe i zavisnosti od Hrista”. [28]

Neprekidno izlivanje Duha oslikava glavni zadatak Hristove službe na nebu. Jedna od prvih funkcija te Hristove službe je kontinuitet u praštanju, zahvaljujući Njegovom posredovanju. Druga je neprekidno primanje sile darom Duha, na osnovu čega hrišćani kojima je oprošteno i koji su rođeni “odozgo” mogu živeti hrišćanskim životom. To su dva od više aspekata Božje blagodati namenjenih nama. Neuspeh u hrišćanskom življenju u velikoj meri je propust da prihvatimo i prisvojimo dar Svetoga Duha.

Na ovom mestu podstaknuti smo da razmišljamo o ljudskom učešću u planu spasenja. Šta možemo reći o “delima” i ljudskim “naporima”? Sada se upravo okrećemo tim temama.

Šta reći o delima?

Postoji priča prema kojoj je jedan luteranski pastor svoje uverenje da će biti na nebu, u svom poslednjem času, , utemeljio na činjenici da “ne može da se seti da je ikada u životu učinio neko dobro delo”![29]

Ono što je, razume se, hteo da istakne jeste da je u celosti bio spasen u trenutku opravdanja. Iako nam takva izjava neće izgledati naročito čudna, pošto dolazi od luteranskog pastora, ona bi bila potpuno nezamisliva u slučaju mnogih adventističkih propovednika, od kojih su neki bili skloni onoj suprotnoj krajnosti.

Vratićemo se našem luteranskom pastoru, ali je pre toga potrebno da proučimo neke biblijske tekstove na tu temu.

Pavle, koji je veliki apostol spasenja blagodaću kroz veru bez dela zakona, jasno ističe da vera, nikako ne “kvareći” zakon, “utvrđuje” ga (Rimljanima 3,31). U stvari, Poslanica Rimljanima vodi svoje čitaoce kroz celokupni proces spasavanja, od forenzičkog opravdanja (kad smo pred zakonom prihvaćeni kao pravedni) do praktične primene principa zakona u svakodnevnom životu. Čuvena etička poglavlja poslanice, 12. do 14. glave, sa svim sadržanim savetima u vezi s hrišćanskim življenjem i izvršavanjem zakona, u stvari su vrhunac poslanice. Ljudi, kao pojedinci, bivaju spaseni i dobijaju silu kako bi u svetu u kojem se nalaze mogli živeti istinski hrišćanskim životom.

Slično tome, u čuvenom tekstu o spasenju, u 2. glavi Poslanice Efescima, autor je učinio poseban napor  da istakne da se mi spasavamo “blagodaću  ...  kroz veru”, a ne delima (“da se niko ne pohvali”), da bi u nastavku rekao kako su hrišćani “sazdani u Hristu Isusu za dela dobra  ...  da u njima hodimo” (stihovi 8-10), kurziv dodat).

I, razume se, imamo Jakova koji je poznat po svojoj tvrdnji “da se delima pravda čovek, a ne samom verom” (Jakov 2,24). Ponikavši iz srednjovekovnog katolicizma orijentisanog na dela, Luter nije mogao da shvati kako Jakovljeva poslanica uopšte može biti deo biblijskog kanona. Jakov nije imao mesta na Luterovom spisku priznatih teologa.

Međutim, savremeni biblisti, uglavnom, ne vide sukob između Jakova i Pavla. Naprotiv, oni smatraju da su se dvojica apostola obraćala različitim grupama slušalaca i da su stavljali akcenat na različite delove istog jevanđelja. I Pavle i Jakov videli su bitnu vezu između načina kako hrišćanin veruje i onoga kako živi. “Samo vera opravdava”, piše autor Piter Tun, “ali vera koja opravdava nije sama.” Tako nam autor J. H. Roups poručuje, u svom značajnom komentaru Jakovljeve poslanice, da je vera koja nije na odgovarajući način praćena delima “nepotpuna vera”. Dela pokazuju “da je vera uvek bila ona prava, dok su je ona (dela) samo upotpunila”.[30] Apostol Jakov je vrlo lepo rezimirao novozavetno učenje na tu temu, napisavši: “Vera ako nema delâ, mrtva je po sebi” [vera, sama po sebi, ako nema delâ, mrtva je] (Jakov 2,17; upor.: 26. stih).

I reformatori 16. veka shvatali su jedinstvo vere i dela — i sâm Luter, onda kad nije preterivao u reagovanju protiv sopstvenog monaštva orijentisanog na dela. Otuda je u svom predgovoru za Poslanicu Rimljanima pisao da je “ta vera nešto živo, vazda u pokretu, aktivno, silno; nemoguće je da ona ne čini dobra dela bez prestanka.  ...  Nemoguće je odvojiti dela od vere, potpuno onako kako je, u slučaju vatre, nemoguće odvojiti vrelinu i svetlost”. [31]

Žan Kalvin, razmišljajući na sličan način, pisao je da “Hristos nikoga ne opravdava, a da ga u isto vreme i ne posvećuje.  ...  On oboje daruje u isto vreme, nijedno od njih bez onog drugog. Tako biva  ...  da se ne opravdavamo bez dela, a ipak ne delima”. [32]

Shodno tome, iako su učili opravdanje samo verom, Kalvin i Luter nijednom nisu zastupali opravdanje verom bez dela — što je, inače, nemoguće. Prema rečima Vilijama Barklija, “jedan od najopasnijih religijskih trendova jeste govoriti da su vera i dela u potpunosti različite i odvojene stvari. Ne može postojati nešto poput vere koja se ne ispoljava u delima”.[33]

Ovoj temi doprinos daje i autor Tomas Oden, jer ističe da se “klasično hrišćanstvo bavilo ne toliko beskorisnom pričom o Božjem praštanju, nego više zajedništvom radi podrške i strukturom koja služi moralnom izgrađivanju, kojom bi to praštanje moglo biti primenjeno u životu odgovorne ljubavi“.[34]

Ova misao nas vraća na luteranskog pastora, koga smo pomenuli na početku ovog odseka — onog koji je “znao” da će biti na nebu zato što “ne može da se seti da je ikada u životu učinio neko dobro delo”. Luteranima je, po tradiciji, uvek bilo teško da povežu dela i veru — posvećenje s opravdanjem — zato što su se držali onih Luterovih iskaza koji su bili reakcije ili preterane reakcije na spasenje delima. Stoga su svoj akcenat stavili na (sve)ukupnost spasenja, rezimiranu u forenzičko ili sudsko opravdanje. Istim putem se, poput, Dezmonda Forda, kreću i neki adventisti.

Objašnjenje luteranskog bibliste Gerharda Fordea je, stoga, vrlo razumno. Istakavši da luterani vrlo često nisu mogli da spoje otkupljenje i hrišćanski način života (tj. opravdanje i progresivno posvećenje), Forde smatra da je problem u njihovom automatskom prenaglašavanju metafore forenzičkog (sudskog) opravdanja. Iako je ta metafora maksimalno važna, Forde smatra da se o njoj nikako ne može razgovarati bez njoj komplementarne metafore smrti i života. Ako se opravdanje opisuje kao “smrt pre života”, glasi njegova argumentacija, onda je posvećenje “život preko granice smrti”. To znači, dela su prirodni proizvod novorođenja u Hristu u trenutku forenzičkog opravdanja. Kombinovanjem tih metafora spasenja Forde dovodi obe strane Luterove teologije u ravnotežu na praktično isti način na koji mi treba da dovedemo u ravnotežu svoje tumačenje Pavla.[35]

Odviše je lako reagovati “automatski” na fariseje našeg doba, koji, želeći da dela učine delom “pogodbe” za naše spasenje, nastavljaju putem starih Jevreja i srednjovekovnih katolika. Izvan toga, većina od nas reaguje ujedno i protiv onoga što je ostalo od fariseja u našoj vlastitoj koži. Međutim, pravi odgovor nije prebaciti se s jedne metaforičke krajnosti na drugu, nego pronaći ravnotežu među njima. Spasenje biva blagodaću kroz veru bez dela, ali spasenje nikada ne biva bez dela.

“Dobra” dela i “loša” dela

Dobro, možda sad već govorite — ako su dela tako dobra, zašto Novi zavet toliko govori protiv njih?

Odgovor je da Novi zavet ne posmatra sva dela iz istog ugla. Novi zavet se posebno suprotstavlja delima u tri njihova oblika: (1) telesnim delima (Rimljanima 8,3-10) koja su proizvod grešne prirode; (2) delima zakona (Rimljanima 3,28; Galatima 2,16; Efescima 2,9), koja neki ljudi čine u nadi da će steći spasenje i (3) “mrtvim delima” (Jevrejima 6,1), koja se odnose na aktivnosti ljudi kao pojedinaca koji su “van odnosa sa živim Bogom” i otuda “lišeni okrepljujuće sile blagodati”.[36]

Nasuprot tim “neposvećenim“ delima, Novi zavet stavlja dela vere. Pavle vrlo pohvalno govori o “veri koja kroz ljubav radi” (Galatima 5,6). On pohvaljuje Solunjane za njihovo “delo vere, i trud ljubavi” (1. Solunjanima 1,3; upor.: 2. Solunjanima 1,3). Uzgred, deo njegovog zadatka bio je pozivanje neznabožaca (nejevreja) na “poslušnost koja dolazi od vere” (Rimljanima 1,5).

I Isus je bio jasan kad je govorio o postojanju “dobrih” dela i onih “loših”. Na primer, On u Mateju, 7. glavi, govori o odbacivanju nekih prilikom poslednjeg suda, koji su u Njegovo ime “čudesa mnoga tvorili”. Ali On u istom tekstu kaže i to da će u carstvo nebesko ući “koji čini po volji” Njegovog Oca (21. i 22. stih, kurziv dodat).

Pavle pojašnjava razliku između “dobrih” i “loših” dela, govoreći da “štagod nije po veri greh je” (Rimljanima 14,23). Vera, da podsetimo, znači biti u ispravnom odnosu s Bogom kroz Isusa.

Delo zakona je delo koje činimo u sopstvenoj snazi, u pokušaju da pridobijemo Božju naklonost ili spasenje od Boga. S druge strane, dela vere proističu iz spasonosnog odnosa s Isusom, čine se silom Svetoga Duha i oblikuju se i “ublažavaju” Očevom ljubavlju. Dela vere proističu iz opravdanja i rođenja “odozgo”, dok delima zakona čovek nastoji da postigne da bude opravdan pred Bogom.

Razlika između ta dva tipa dela velika je, da veća ne može biti. Jedan je samouverena aktivnost radi sticanja Božje naklonosti, dok je onaj drugi spontana reakcija “spasene” osobe. Luter nam olakšava da to razumemo, napominjući da je “nemoguće da ona [vera] ne čini dobra dela bez prestanka”. Vera “ne pita da li treba učiniti neko dobro delo; ne, pre nego što se i postavi pitanje, ona ih je već učinila i uvek je zauzeta činjenjem takvih dela”.[37]

Od presudnog je značaja da razumemo pravilan odnos između dela i opravdanja (kad je neko proglašen ispravnim pred Bogom), novorođenja i inicijalnog, početnog posvećenja. Spasena osoba ništa više ne radi zato da bi bila spasena nego što “drvo donosi roda da bi dokazalo da je živo. Drvo donosi rod zato što je živo, a ne zato da bi dokazalo da je živo”.[38]

“Dobra” dela ne pripisuju zasluge sebi. Ona bi “trebalo da budu krajnje prirodna i spontana”, piše Gerhard Forde, “kao kad roditelj trči da uzme i uteši dete.  ...  Čovek ne zastaje da bi razmišljao o njemu ('Hajde da vidim, treba li to da učinim ili ne treba? Da li je to nužno?'); čovek ne razmišlja ni o tome da li je to delo dobro ili nije — on ga jednostavno čini. A i kad je učinjeno, čovek na njega potpuno zaboravlja”. [39] S druge strane, oni na koje se odnose “mrtva dela” ili dela zakona, uvek žele priznanje, zasluge i nagradu.

Elen Vajt ističe važnost delâ vere, pišući: “Da bi čovek zadržao opravdanje, mora postojati neprekidna poslušnost u aktivnoj, živoj veri koja kroz ljubav radi i čisti dušu.  ...  Da bi neko mogao biti opravdan verom, vera mora da dostigne tačku kada će upravljati osećanjima i pobudama srca; u stvari, sama vera, poslušnošću, postaje savršena”. [40]

Redosled blagodati i dela ima presudnu važnost u pravljenju razlike između “dobrih” i “loših” dela. Bog nam se u oba zaveta redovno prikazuje kao neko ko daje blagodat pre očekivanja odgovora (npr.: 2. Mojsijeva 20,2.3; 5. Mojsijeva 7,6-12; 1. Korinćanima 6,20; Galatima 5,1). Imajući na umu ono što je Bog učinio za njih, hrišćani su “prisiljeni“ i osnaženi da šire Njegovu ljubav prema svojim bližnjima.[41]

Odnos vere je dinamičan odnos i on hrišćanina pokreće na služenje drugim ljudima u Hristovom duhu i sili. Hrišćanski život je život služenja, izražen u “veri koja kroz ljubav radi” (Galatima 5,6). Hrišćanski život nije život monaške osame, nego život za druge ljude. Džon Vesli je slikovito rekao da “izraz 'sveti pustinjaci' nije mnogo više u skladu s jevanđeljem nego što su to ΄sveti preljubočinci΄ ”.[42] Dela vere su integralni deo hrišćanskog svakodnevnog života.

Ovaj predmet nas dalje vodi do pitanja ljudskog truda u delima vere. Da li sve čini Bog, ili pak ljudska bića na neki način sarađuju s Njim u hrišćanskim delima?

Šta reći o ljudskim naporima?

Neki hrišćanski autori kao da podrazumevaju da “Isus sve čini.” Sve što treba da radimo, jeste da Bogu predamo svoj život, a On će dodati sve ono što nam je poznato kao trud. Sav naš napor jeste napor da ostanemo predani Bogu. To je bilo učenje mnogih između tzv. “propovednika svetosti” u prošlom veku, a čitalac će nesumnjivo steći takav opšti utisak i iz nekih spisa Morisa Vendena.[43]

Ja sam svojevremeno javno govorio da je suština ljudskih dela nastojanje da ostanemo predani Bogu. Mada i nadalje verujem da je mnogo istine u tom razmišljanju, došao sam do zaključka da to i nije baš u skladu ni s bogatstvom biblijskog jezika na tu temu, niti sa svakodnevnim iskustvima.

Biblija je puna reči i izveštaja koji podrazumevaju da ljudski napori odlaze preko granica neophodnih da neko ostane predan Bogu. Mojsije (je), primera radi, (1) bio pohvaljen što “ne htede da se naziva sin kćeri faraonove”, (2) (on se) opredelio da strada s izrailjskim narodom, (3) “trpeo” za Hrista, (4) “ostavio Misir” i (5) “podnosio” probleme, jedan za drugim (Jevrejima 11,23-28).

Osim toga, Isus je rekao učenicima da “ištu” carstvo Božje (Matej 6,33), dok nam Pavle poručuje da “morimo” “poslove telesne”, da svoja tela prinesemo kao živu žrtvu i da “po duhu hodimo”, ne udovoljavajući telesnim željama (Rimljanima 8,13; 12,1.2; Galatima 5,16). Jovan nam, u međuvremenu, poručuje da “držimo” zapovesti Božje (Otkrivenje 14,12; upor.: Jovan 14,15; 15,10).

Novi zavet je pun reči koje upućuju na akciju. Na slici koju Biblija daje nećete videti svece nošene na nebo na udobnim krevetima. Osim toga, Biblija ne uči ni o delotvornosti ljudskih napora koji su odvojeni od sile koju Bog daje. “Bez mene”, rekao je Hristos, “ne možete činiti ništa” (Jovan 15,5). Pre bismo mogli reći da je to slika saradnje između Boga i ljudskih bića. Tako je Pavle napisao: “Zašto se i trudim i borim po Njegovoj moći koja u meni silno čini” (Kološanima 1,29) i “Sve mogu u Isusu Hristu, koji mi moć daje” (Filibljanima 4,13).

Sliku saradnje nalazimo i u Starom zavetu. U 3. Mojsijevoj 20,7 Izrailjcima je zapoveđeno da se “posvećuju”, dok u sledećem stihu čitamo da je Gospod taj koji posvećuje svoj narod (vidi: 2. Korinćanima 7,1; upor.: 1. Solunjanima 5,23). Slično tome, kad su se Izrailjci pripremili da pređu Crveno more, Mojsije im je zapovedio: “... stanite pa gledajte kako će vas Gospod izbaviti danas.  ...  Gospod će se biti za vas, a vi ćete mučati.” No, Bog je zapovedio narodu da “idu” (2. Mojsijeva 14,13-15, kurzivi dodati). Bog je otvorio put, ali On nije nosio narod. Oni su pregazili morsko korito trošeći sopstvenu snagu.

Tako imamo da u našem “hodanju” s Bogom postoje pasivni i aktivni element. Prvo je pokoravanje, onda delovanje u sili Duha, za šta je potreban ljudski napor.

Sledeće Pavlove reči Filibljanima možda su i najjasniji tekst o interakciji Božjeg delovanja i ljudskog truda: “Gradite spasenje svoje sa strahom i drhtanjem. Jer je Bog što čini u vama da hoćete i učinite kao što mu je ugodno” (Filibljanima 2,12.13). Taj tekst ukazuje na aktivnu hrišćaninovu ulogu, kada on ulaže trud, ali je u tekstu ljudski napor stavljen u kontekst Božje blagodati. Džon Muri to pojašnjava, pišući: “Pošto Bog radi, i mi radimo”. Naša aktivnost se ne obustavlja zato što Bog radi, niti se Božja aktivnost obustavlja zato što mi radimo; ne, hrišćanski rad može da se dogodi jedino u okolnostima kada Bog prethodno deluje u našem srcu i umu, i u neprekidnoj zajednici sa Svetim Duhom. “Posvećenje je”, piše Entoni Hoekema, “delo Boga u nama, koje podrazumeva naše odgovorno učešće.” [44]

Kad tako razmišljam, više mi nije, kao nekada, nemoguće da shvatim kako je pisac Otkrivenja govorio o u “svili čistoj i beloj” svetih, na kraju vremena, kao o “pravednim delima svetih” (Otkrivenje 19,8). Komentarišući taj tekst, Robert Mauns tvrdi da “to ne negira Pavlovu doktrinu o opravdanju na osnovu pravedne Hristove poslušnosti (Rimljanima 5,18.19), nego pokazuje da je preobražen život prikladan odgovor na poziv nebeskog Ženika”. Autor Džordž Eldon Lad napominje: “Mada je svadbeno ruho božanski dar”, hrišćanski odnos prema spasenju je dinamičan odnos. “Sveti koji su pozvani na večeru svadbe Jagnjetove su oni koji su ispoljili nepokolebanu istrajnost, držali Božje zapovesti i očuvali svoju veru u Isusa (Otkrivenje 14,12).”[45]

“Obraćenje”, kako piše J. C. Rajl, “nije staviti čoveka u naslonjaču i udobno ga preneti na nebo. Ono je početak jednog silnog sukoba, u kojem postizanje pobede ima visoku cenu.” Hrišćanski život zahtevaće ulaganje truda do kraja života. “Oni koji čekaju da vide neku magičnu promenu u karakteru bez svoga odlučnog angažovanja u savlađivanju greha”, pisala je Elen Vajt, “biće razočarani.” Međutim, taj trud uvek se mora događati u saradnji s Božjom blagodaću koja osposobljava, i u kontekstu odnosa vere, ukoliko očekujemo da napor bude delotvoran. “Sve što čovek može da učini bez Hrista zagađeno je sebičnošću i grehom, ali je ono što se čini verom, ugodno pred Bogom.”[46]

Ukratko, reći ćemo da je ljudski napor važan i neophodan. Mada taj trud ne vodi u spasenje, on svakako proističe iz njega. Bonhefer je istakao tu misao, rekavši da “veruju samo oni koji su poslušni”. Biskup Rajl je to živo izrazio, pišući da je neko ko smatra da hrišćanin ne mora da primenjuje Božje uredbe u svakodnevnom životu “zapravo samo malo bolji od umobolnika”.[47]

Do sada smo u ovom poglavlju potrošili mnogo vremena na priču o ljudskim naporima i “dobrim“ delima. Sada želimo da razmotrimo ulogu koju će ta dela i napori imati na poslednjem sudu.

Dela na sudu

Sud među “normalnim” ljudima nikada nije bio popularan ali, bilo na dobro ili na loše, sud je stvarnost našeg bitisanja baš kao što su to bolest ili smrt. Ni takve teme, razume se, nisu bile preterano popularne, ali negiranje njihove realnosti ne rešava pitanje pretnje koju predstavljaju.

U stvari, nije naročito teško razumeti zašto je pojam suda u očima nevernika nešto odbojno; ali, kada se hrišćanin uznemiri zbog tog predmeta, to upućuje na nerazumevanje svrhe Božjeg suda. Božja namera je da hrišćane odbrani potvrđivanjem da su “u Hristu”. “Nikakva  ...  nema osuđenja onima koji su u Hristu Isusu” (Rimljanima 8,1). “Ako je Bog s nama, ko će na nas?  ...  Bog pravda [vodi nas kao pravedne]; ko će optužiti?” Hristos “je s desne strane Bogu” gde posreduje “za nas”. One koji su “u Hristu” ništa ne može rastaviti od Božje ljubavi (stihovi 31-39; upor.: Zaharija 3,1-5). Prema tome, hrišćanin može s mirom i radošću da očekuje završne činove suda.

Činjenica o završnom, poslednjem sudu učenje je koje prožima Božju reč. Ono što sada želim da istaknem jeste da je svrha poslednjeg suda odlučivanje o tome ko je “u Hristu”. “Ko ima Sina”, pisao je Jovan, “ima život; ko nema Sina Božjega nema života” (1. Jovanova 5,12; upor.: Jovan 5,24). “Svaki koji vidi Sina i veruje ga”, rekao je Isus, “ima život večni; i ja ću ga vaskrsnuti u poslednji dan” (Jovan 6,40).

Biti “u Hristu”, kako smo to ranije istakli, biblijski je izraz koji upućuje na čovekov celoviti odnos s Bogom. Biti “u Hristu” podrazumeva i opravdanje (biti priznat kao pravedan i doveden u ispravni odnos s Bogom) i posvećenje (biti posebno odvojen za svetu svrhu i odgovarati na Božju ljubav etički ispravnim životom, što se događa zahvaljujući sili Svetoga Duha). Svi ljudi su ili u odnosu vere s Bogom, ili u odnosu greha (pobune) s Njim.

Tako je, biti “u Hristu”, kao centralna tačka suda, relaciona ocena. Osoba koja je u Hristu, prihvatila je i Njegovu blagodat praštanja i  Njegov način života. Ta dva elementa, kako smo to napomenuli u 4. glavi, nikako se ne mogu razdvajati.

Novi zavet jasno govori da svakodnevni život čovekov služi kao dokaz za poslednji sud. Pisac Otkrivenja nam kaže da će mrtvima biti suđeno “po delima svojima” (Otkrivenje 20,12, kurziv dodat). “Delanje”, činjenje dela je važno zato što će neko ko je “u Hristu” biti “tvorac” Njegovih dela. Svila spasenih, kako je pisao Jovan, to su “pravedna dela svetih” (Otkrivenje 19,8, kurziv dodat). Razume se, da bi bila pravedna, dela moraju biti učinjena u okviru odnosa vere s Hristom. Svadbeno ruho iz Mateja 22,1-14 je izraz o kojem treba da razmišljamo kao o nečemu što se odnosi na potpuno spasenje. Oni koji su se “obukli u Hrista” živeće Hristovim životom. Drugim rečima, u stvarnom životu (za razliku od izolovanog teološkog spekulisanja) blagodat opravdanja nikako se ne može razdvajati od blagodati posvećenja. Osoba koja je “u Hristu” mora imati i jedno i drugo. Dakle, kako to kaže Vilijam Džonson, sud je u suštini objava da su ljudi i žene pravedni, da se nalaze u odnosu vere s Bogom.[48]

I vera i poslušnost imaju na sudu centralnu ulogu. Prema rečima iz Jevanđelja po Jovanu, “ko veruje Sina, ima život večni; a ko ne veruje Sina (tj. nije poslušan Sinu), neće videti života, nego gnev Božji ostaje na njemu” (3,36, kurziv dodat).

Verovanje, uzeto izolovano, ne upućuje na odnos spasenja, kao što na njega ne upućuju ni izolovano uzeta dela. Mnogi iz tabora izgubljenih biće oni koji su u Njegovo ime “čudesa mnoga (mnoga silna dela) tvorili” (Matej 7,22). Tako, autor Donald Bleš ističe: “Nama će se suditi prema našim delima”, ali se mi njima nećemo spasavati. Oni koji su “u Hristu” imaće i odnos sa svojim Gospodom i život koji odražava taj odnos. “Dela vere” su neizbežan izdanak vere. “Kada nečija dela ne odgovaraju onome što (on) ispoveda”, pisala je Elen Vajt, “to je dokaz da ta osoba nije opravdana verom.” [49]

Leon Moris ističe kako je jedan od velikih paradoksa spasenja u tome što spasenje ne zavisi ni od čega što mi činimo, a ipak se niko ne spasava bez odgovora verom, koji podrazumeva “pobožno življenje”.[50]

Sada je važno da istaknemo činjenicu da se sud ne temelji na delima ocenjivanim iz ugla farisejskih definicija greha i pravde, ili pristupa posvećenju savremenog fundamentalizma, gde su centralne teme razmišljanja ishrana i odeća.* Greh i pravednost, kako smo ranije istakli, putevi su uspostavljanja odnosa s Bogom i s načelima Njegovog karaktera i zakona. Velika greška fariseja bila je u tome što su greh tako “usitnjavali” da su ga definisali kao postupak, a ne kao ukupan stav i odnos prema Bogu. A onda smo, takođe, zapazili da su i fariseji i njihovi današnji naslednici imali sklonost da na Božji zakon gledaju kao na skup samostalnih zabrana, a ne kao na pozitivno načelo ljubavi koje mora da “inficira” svaki aspekt čovekovog postojanja i života.

Celi taj pristup doveo je do shvatanja suda kojim se, na jedan zavaravajući način, gresi i dobra dela navode pojedinačno. S takvom pogrešnom slikom, Elen Vajt je pisala o “mnogima u današnje vreme koji tvrde da drže Božje zapovesti, ali koji  ...  nemaju Božje ljubavi u srcu koja bi se izlivala na druge ljude”. [51]

Isus je nesumnjivo opisao sud u onome kako se odnosi prema delima. Redosled iz Mateja 24. i 25. glave ovde ima presudan značaj. Dvadeset četvrta glava je Njegovo najkompletnije izlaganje o drugom dolasku, dok se 25. glava sastoji od tri priče koje se u potpunosti odnose na Njegov ponovni dolazak.

Prva priča je o deset devojaka (Matej 25,1-13). Ona upozorava sve hrišćane na njihovu obavezu da straže i budu spremni za drugi dolazak. Sledeća priča je o talantima (stihovi 14-30). Njom se poručuje da hrišćani moraju da rade i da koriste svoje darove, uz istovremeno straženje i spremnost za Hristov ponovni dolazak.

Poslednja priča (stihovi 31-46), priča o sudu, o ovcama i jarcima navodi nam vrstu dela koja će Bog tražiti na poslednjem sudu. Zapanjujuće je, bar iz ugla fariseja i nekih drugih Njegovih slušalaca koji su imali zakonski način gledanja na dela i stav “rasitnjavanja“ kada je reč o grehu, što Isus propušta da istakne besprekorno svetkovanje Subote ili kruta pravila u pogledu ishrane. Naprotiv, On će se na sudu usredsrediti na pitanje – da li su ljudi intimno, u srcu, usvojili ljubav tipa agape; da li su aktivno brinuli za svoje bližnje onda kad su ti bližnji bili gladni, bolesni ili u zatvoru. To je ta suština suda.

Tu istu misao Elen Vajt izražava kristalno jasno, i kaže, u svom komentaru priče o ovcama i jarcima, da je odluke suda Isus prikazao “kao one koje se temelje na jednoj tački. Kad se narodi okupe pred Njim, postojaće samo dve grupe ljudi, čija će večna sudbina biti određena na osnovu onoga što su učinili ili zanemarili da učine za Njega u ličnosti siromašnih i napaćenih”. [52]

Taj sudski postupak nije spasenje delima, nego ocena odgovora na Božju ljubav. Ne odgovoriti znači ne primiti tu ljubav, znači da će izostati preobražaj karaktera ljubavlju, silom Duha.

Posvećenje počinje preobražajem čovekovog srca u vreme početne faze spasenja. Progresivni aspekti posvećenja usredsređeni su na intimno usvajanje Hristovog karaktera ljubavi, služenje, staranje o ljudima, kao i na postepeno uklanjanje starih karakteristika u kojima su se ogledale osobine kao što su sebičnost, farisejska tvrdoća srca i sklonost ka moralisanju.

Prema tome, duh naših svakodnevnih postupaka je značajan, pošto “ponovljeni postupci stvaraju navike, navike oblikuju karakter, a karakterom se određuje naša sudbina za vreme i večnost”.[53]

Posvećenje i “sredstvo blagodati”

Sredstvo blagodati je sredstvo kojim zemaljski stanovnici primaju Božju blagodat. Neki su sredstvo blagodati zamišljali kao svojevrstan “magični” događaj, kao kad beba biva krštena i istog trenutka oslobođena krivice s kojom je, navodno, rođena, ili kada reči izgovorene na misi znače posebne blagoslove, bez obzira na shvatanja i život primaoca.

Nema ni zasluge ni magije u tome što neko učestvuje na obredu večere Gospodnje, u krštenju, čitanju Biblije, molitvi ili slušanju dok se propoveda Božja reč. Međutim, povezana s verom, svaka od tih aktivnosti postaje sredstvo kojim Bog pruža ruku i daruje svoju blagodat pripadnicima svog naroda.

Duhovno rastenje nije ništa “automatskije” od fizičkog rastenja. Kao što na fizičkom planu morate jesti, piti i vežbati, da biste održali zdravlje i rastenje, isto tako postoje aktivnosti na duhovnom planu koje podstiču vitalnost. “Blagodat”, ističe Elen Vajt, “je kao biljka koja može da napreduje jedino u srcu koje je u kontinuitetu spremno.  ...  Trnje greha može da raste na svakom zemljištu, ne treba mu nikakvo obrađivanje, ali zato blagodat morate pažljivo negovati.” [54]

Božje primarno sredstvo blagodati je Biblija, iz koje crpimo poznanstvo s Hristom. Tako Petar usrdno poziva primaoce svojih poslanica: “Napredujte u blagodati i u poznanju Gospoda našega i Spasa Isusa Hrista” (2. Petrova 3,18). On i na drugom mestu piše: “Budite željni razumnoga i pravoga mleka  ...  da o njemu uzrastete za spasenje” (1. Petrova 2,2; upor.: Kološanima 1,10; Jovan 17,17). Kad se prima s verom, poruka Biblije će “prilagoditi želje, očistiti misli i narav učiniti prijatnom. Ona oživljava sposobnosti uma i snagu duše. Ona uvećava sposobnost da se oseća, ispoljava ljubav”. [55]

Nemoguće je rasti u Hristu bez upijanja Božje reči putem ličnog proučavanja, slušanja Reči koja se propoveda i razmišljanja o njoj.

Bog je odredio da Biblija, u sprezi s prosvetljujućim vođstvom Svetoga Duha, bude primarno sredstvo blagodati. Jovan je pisao svoje Jevanđelje kako bi njegovi čitaoci “verovali da Isus jeste Hristos, Sin Božji, i da verujući imaju život u ime Njegovo” (Jovan 20,31; upor.: 2. Timotiju 3,15). Oni koji imaju Reč, poseduju “ključeve od carstva nebeskoga” (Matej 16,19; upor.: Luka 11,52; Jovan 17,3). Prema tome, čitanje Biblije, propovedanje i objavljivanje jevanđelja su sredstvo blagodati.

Drugo značajno sredstvo blagodati je molitva — koju su neki opisali kao disanje duše. “Molitva je”, pisala je Elen Vajt, “ključ u rukama vere koji otključava nebesku riznicu”.[56] Bez urednog molitvenog života niko ne može biti jak u Hristu. Taj život predanja u molitvi je posebno vreme u kojem ne samo što razmišljamo o Bogu i Njegovoj ljubavi nego mu se i svakoga dana iznova posvećujemo.

Od ostalih sredstava blagodati, tu su i ozbiljno učešće u obredu Večere Gospodnje i drugim simboličnim događanjima u crkvi, kao i druženje s ostalim hrišćanima u bogosluženju, evanđeoskom radu, u određenim oblicima rekreacije. Bog nam svoju istinu, poznanje o sebi i svoju ljubav prenosi na mnogo načina, i On želi da Njegova deca iskoriste sve prednosti koje su im već na raspolaganju.

Ipak, mi nikako ne smemo zaboraviti da je moguće da se neko dugo moli, da marljivo istražuje Bibliju i da bude “fanatično revan za crkvu”, a da ipak bude izgubljen za večnost. Takav je bio slučaj fariseja onog vremena. Oni su “rigorozno” proučavali i Pisma i “jasno svedočanstvo” svojih usmenih predanja, a da pri tom nikad nisu upoznali ni Boga ni Njegovu ljubav koja omekšava srca. Pomenute aktivnosti za njih nisu imale funkciju sredstva blagodati, zato što ga oni nisu primali u atmosferi poniznog i prijemčivog odnosa vere. Takva je mogućnost i dalje prisutna.

Treba takođe napomenuti i to da Božja sredstva blagodati ne deluju ako su usmerena samo prema unutra. Proučavanje Biblije i molitva postaju disfunkcionalni ako je povod za takve aktivnosti — da se osećamo sigurni (ako već ne ponosni i samozadovoljni) pošto svakodnevno, uz uredno vođenje evidencije, provodimo svoje “vreme ispoljavanja vernosti” u razmišljanju o Hristovom životu, ili pošto smo popravili svoj prošlogodišnji “rekord” u pogledu “duhovnih” dostignuća.

Da bi Božja sredstva blagodati bila delotvorna, ona ne samo što nam moraju omekšati srce i preobraziti život, nego nas moraju i podstaći na život služenja drugim ljudima. Hrišćani koji stagniraju, to je nešto nemoguće, pojam koji je sâm po sebi protivrečan.