Pitanje porekla života jedno je od najdubljih pitanja koje čovek može postaviti. Kako smo nastali? Zašto postojimo? Da li je život rezultat dugog, slučajnog procesa ili delo inteligentnog Stvoritelja? U savremenom svetu, teorija evolucije često se predstavlja kao jedini razuman odgovor. Međutim, kada se dublje razmotri, postavlja se važno pitanje: da li je evolucija zaista dokazana na način na koji se to često tvrdi?
Kada govorimo o nauci, obično mislimo na nešto što može da se posmatra, testira i ponovi u kontrolisanim uslovima. Pravi eksperiment podrazumeva da se određeni proces može iznova dokazati. Na primer, možemo eksperimentalno dokazati da voda ključa na određenoj temperaturi ili da gravitacija deluje na sve predmete. Međutim, kada je reč o evoluciji u smislu nastanka života i prelaska jedne vrste u potpuno drugu, takav proces niko nikada nije posmatrao niti eksperimentalno ponovio.
Naravno, postoje tumačenja fosila, genetskih sličnosti i raznih prirodnih promena unutar vrsta. Ali tumačenje nije isto što i dokaz. Ono što se često naziva „dokazom evolucije“ zapravo je interpretacija podataka kroz unapred prihvaćen okvir verovanja. Drugim rečima, posmatraju se određene činjenice, a zatim se uklapaju u teoriju koja pokušava da objasni prošlost koju niko nije video. Evolucija, u svom najširem smislu, govori o procesima koji su navodno trajali milionima godina – daleko van mogućnosti direktnog posmatranja i eksperimentalne provere.
Zato je važno postaviti jedno jednostavno pitanje: da li je evolucija nešto što je dokazano, ili nešto što je prihvaćeno kao objašnjenje? Mnogi ljudi veruju u evoluciju zato što im je tako predstavljena u obrazovanju i kulturi, ali retko ko može reći da je lično video ili eksperimentalno dokazao nastanak jedne složene vrste iz druge. U tom smislu, prihvatanje evolucije često se zasniva na poverenju u autoritet, a ne na ličnom iskustvu.
Sa druge strane, hrišćanska vera se često pogrešno predstavlja kao „slepa vera“. Međutim, za istinskog vernika vera nije samo intelektualno slaganje sa određenim idejama. Ona je lično iskustvo. Hrišćani veruju da Bog nije dalek i nedostupan, već živ i prisutan kroz delovanje Svetog Duha u životu pojedinca.
Mnogi ljudi mogu posvedočiti da su kroz veru doživeli unutrašnju promenu koju ne mogu objasniti samo psihologijom ili okolnostima. Promene karaktera, oslobađanje od loših navika, mir u teškim trenucima, snaga da se oprosti i voli – sve su to iskustva koja vernici doživljavaju kao stvarno delovanje Boga. To nije nešto što se čita samo u knjizi; to je nešto što se živi.
Upravo tu leži ključna razlika. Dok se evolucija odnosi na daleku prošlost koju niko nije video, vera u Boga se zasniva na ličnom, svakodnevnom iskustvu. Hrišćanin ne kaže: „Verujem jer mi je neko rekao“, već: „Verujem jer sam iskusio promenu u svom životu.“ Vera tako postaje lično svedočanstvo, a ne samo teorija.
Biblija govori o tome da Bog deluje u srcu čoveka. Ona opisuje kako Duh Sveti uverava, vodi i menja ljude iznutra. Za mnoge vernike to nije apstraktna ideja, već stvarnost. Oni vide razliku između života pre i posle vere. Osećaju novu nadu, smisao i pravac. To iskustvo za njih predstavlja dokaz koji je ličan i neposredan.
Naravno, vera se ne može staviti u laboratoriju niti izmeriti instrumentima. Ali to ne znači da nije stvarna. Postoje stvari u životu koje su stvarne, a ipak se ne mogu matematički izračunati – ljubav, savest, nada. Isto tako, duhovno iskustvo ne može se svesti na brojke, ali može se doživeti.
Na kraju, svako od nas stoji pred izborom šta će prihvatiti kao osnovu svog pogleda na svet. Jedan put vodi ka verovanju u dug proces koji niko nije lično posmatrao, a drugi ka veri u Boga koji, prema svedočanstvu vernika, aktivno deluje u njihovim životima danas. Za hrišćanina, vera nije slepo prihvatanje, već odgovor na lično iskustvo sa živim Bogom.
Zato pitanje nije samo: „Šta kažu teorije?“ već i: „Šta sam lično doživeo?“ Jer vera koja se potvrđuje u svakodnevnom životu, u promenjenom srcu i karakteru, za mnoge predstavlja najdublji i najsnažniji dokaz istine.
(249)