Praznik Senica upravo je prošao. Sveštenici u Jerusalimu bili su osujećeni u svojim zaverama da ubiju Isusa, i pošto se veče spuštalo, otidoše svaki svojoj kući, a Isus otide na goru Maslinsku. Isus se odvojio od gradskog okruženja i zbrke, od bučne mase podmuklih rabina i uputio mirnim maslinjacima u kojima je mogao da bude nasamo sa Bogom. U ranu zoru se vratio u hram i kada se narod okupio oko njega, seo je i poučavao ga. Međutim, ubrzo su ga prekinuli. Približavala mu se grupa fariseja i sveštenika koji su vukli sa sobom preplašenu ženu koju su optuživali teškim i oštrim rečima da je prekršila sedmu zapovest. Gurajući je pred Isusa, rekli su licemernim iskazivanjem poštovanja: „Učitelju, ova je žena sada uhvaćena u prevari, Mojsije nam u zakonu zapovedi takve kamenujemo, a ti šta veliš?“ Njihovo prividno poštovanje skrivalo je brižljivo skovanu zaveru za njegovo uništenje. U slučaju da Isus oslobodi ženu krivice, mogao bi biti okrivljen za preziranje Mojsijevog zakona.
U slučaju da kaže da zaslužuje smrt, mogli bi da ga optuže kod Rimljana za uzimanje vlasti koja pripada samo njima. Isus je posmatrao prizor – žrtvu koja je drhtala od straha i velikodostojnike tvrdog lica, lišene čak i ljudske samilosti. Njegov duh neumrljane čistoće uzdrhtao je nad tim prizorom. Ne dajući znak da je čuo pitanje, on se sagnuo i, očiju prikovanih na tle, počeo da piše po prašini. Nestrpljivi zbog njegovog oklevanja i očigledne ravnodušnosti, tužioci su se približili namećući događaj njegovoj pažnji. Međutim, kada su njihove oči, prateći Isusove, pogledale na put pod njegovim nogama, njihovi glasovi utihnuše. Tu, ispisane pred njima, nalazile su se zločinačke tajne njihovog života. Podižući oči ka starešinama koji su se zaverili, Isus je rekao: „Ko je među vama bez greha neka najpre baci kamen na nju.“ Sagnuvši se, nastavio je da piše. On nije odbacio Mojsijev zakon niti je okrnjio vlast Rima. Tužitelji su bili pobeđeni.
Njihove haljine prividne svetosti sada su bile razderane sa njih, i oni su u prisustvu beskrajne čistoće stajali krivi i osuđeni. Drhteći od straha, da se tajni greh njihovog života ne bi otkrio mnoštvu, oni su se oborenih glava i očiju kradom udaljili, ostavljajući svoju žrtvu sa milostivim Spasiteljem. Isus je ustao, pogledao ženu i rekao: „Gde su oni što te tužahu? Nijedan te ne osudi“. A ona reče: „Nijedan, Gospode“. A Isus joj reče: „Ni ja te ne osuđujem. Idi i odsele više ne greši.“
Žena je zgrčena od straha stajala pred Isusom. Njegove reči „ko je među vama bez greha neka najpre baci kamen“ doprle su do nje kao smrtna presuda. Nije se usuđivala da svoje oči podigne ka Spasiteljevom licu, već je u tišini očekivala svoju presudu. Začuđena, videla je svoje tužitelje kako bez reči posramljeni odlaze, i tada reči nade dopreše do njenog uha. „I ja te ne osuđujem. Idi i odsele više ne greši.“ Njeno srce je omekšalo i, bacivši se pred Isusove noge, ona je jecajući izlivala svoju ljubav punu zahvalnosti i u gorkim suzama ispovedala svoje grehe. To je za nju bio početak novog života – života u miru, života posvećenog Bogu. U uzdizanju ove posrnule duše Isus je učinio veće čudo nego da je izlečio najstrašniju bolest. On je izlečio duhovnu bolest koja je uzrok večne smrti.
Ova žena koja se pokajala postala je jedna od njegovih nepokolebljivih sledbenica. Požrtvovanom ljubavlju i predanošću pokazala je svoju zahvalnost za njegovu milost i praštanje. Prema ovoj zabludeloj ženi svet je pokazivao samo prezir i omalovažavanje. Ali Bezgrešni se sažalio na njene slabosti i pružio joj ruku pomoćnicu. Dok su je licemerni fariseji optuživali, Isus joj je zapovedio: „Idi i odsele više ne greši.“
Isus poznaje okolnosti svake duše. Ukoliko je grešnikova krivica veća, utoliko mu je više potreban Spasitelj. Njegovo srce puno božanske ljubavi i saosećanja otvoreno je pre svega za onoga koji je bespomoćno uhvaćen u zamku neprijatelja. On je svojom krvlju potpisao dokument za oslobođenje ljudskog roda. Prorok Isaija u prvom poglavlju svoje knjige, osamnaestom stihu kaže: „Tada dođite, veli Gospod, pa ćemo se suditi. Ako gresi vaši budu kao skerlet, postaće beli kao sneg, ako budu crveni kao crvac, postaće kao vuna.“ Isus ne želi da oni koji su otkupljeni za tako veliku cenu postanu predmet neprijateljevog kušanja. On ne želi da budemo pobeđeni i poginemo. On koji je ukrotio lavove u njihovoj jami i koji je zajedno sa svojim vernim svedocima bio usred ustreptalog plamena, takođe je spreman da radi za nas, da uguši svako zlo u našoj prirodi. On danas stoji pored oltara milosti, iznoseći pred Boga molitve vernih koji žele njegovu pomoć.
On ne odbija onoga koji se kaje. Iskreno će oprostiti svima koji dolaze k njemu tražeći oproštenje i obnovljenje. On nikome neće reći ono što može da otkrije, ali svakoj uzdrhtaloj duši nalaže da se ohrabri. Kad god, i ko god hoće, može da dobije Božju silu i sklopi mir sa njim, i on će dati mir. Duše koje u njemu nalaze pribežište Isus uzdiže iznad jezika koji ih optužuje i stvara razdor. Nikakav čovek ili zli anđeo ne može da optuži ove duše. Hristos ih sjedinjuje sa svojom božansko-ljudskom prirodom. Oni stoje pored velikog nosioca greha u svetlosti koja izlazi iz Božjeg prestola. Krv Isusa Hrista čisti nas od svakoga greha. „Ko će optužiti izabrane Božje?“ pita se apostol Pavle. „Bog koji pravda, ko će osuditi. Isus Hristos koji umre, pa još i vaskrse, i koji je s desne strane Bogu i moli za nas.“ Hristos je pokazao da ima potpunu vlast nad vetrovima i valovima, kao i ljudima koji su bili opsednuti demonima. On koji je utišao buru i umirio uzburkano more dao je mir umovima koje je Sotona poremetio i potčinio.
Dok je u sinagogi u Kapernaumu govorio o svojoj misiji oslobođenja robova greha, Isus je bio prekinut krikom punim straha. Jedan umno poremećeni čovek potrčao je iz naroda govoreći: „Prođi se, šta je tebi do nas, Isuse Nazarećanine? Došao si da nas pogubiš, znam te ko si, Svetac Božji.“ Isus je ukrotio zlog duha rečima: „Umukni i izađi iz njega.“ „I oborivši ga đavo na sredinu, izađe iz njega da mu ne naudi.“ Uzrok patnji ovoga čoveka nalazio se u načinu njegovog života. On je bio očaran grešnim zadovoljstvima i mislio je da ceo svoj život pretvori u veliko veselje. Neumerenost i lakomislenost toliko su izopačile njegovu prirodu da je Sotona potpuno nadvladao njime. Kajanje je stiglo prekasno. Kada je poželeo da žrtvuje bogatstvo i zadovoljstvo i povrati svoju izgubljenu snagu, postao je bespomoćan u Sotoninoj vlasti. U Spasiteljevoj prisutnosti prenuo se i počeo da čezne za slobodom, ali zli duh se opirao Hristovoj sili.
Kad god je čovek pokušavao da moli Boga za pomoć, zli duh je stavljao reči u njegova usta i on je u duševnoj patnji vikao od straha. Opsednut od strane duha, delimično je shvatio da se nalazi u prisutnosti Onoga koji može da ga oslobodi. Ali kada je pokušao da dođe na dohvat toj moćnoj ruci, volja nekog drugoga zadržala ga je, i reči nekog drugog izlazile su preko njega. Sukob između sotonske sile i njegove želje za oslobođenjem bio je strašan. Izgledalo je kao da će izmučeni čovek izgubiti svoj život u okršaju sa neprijateljem. Spasitelj je ipak govorio kao onaj koji ima potpunu moć i oslobodio je ovog roba. Čovek koji je bio opsednut duhom stajao je pred začuđenim narodom oslobođen i pri zdravoj svesti. Radosnim glasom hvalio je Boga za oslobođenje. Oko koje se do nedavno sjajilo sjajem duševne poremećenosti sada je prepuno suza zahvalnica blistalo radošću. Narod je zapanjen ćutao. Čim su se povratili i došli do reči, ljudi su jedni drugima dovikivali: „Šta je ovo, i kakva je ovo nauka? Da s vlašću i duhovima nečistim zapoveda, i slušaju ga.“
I danas postoji mnoštvo koje je pod uticajem sile zlih anđela kao što je bio i opsednuti zlim duhom u Kapernaumu. Svi koji samovoljno odbacuju Božje zapovesti dobrovoljno se potčinjavaju Sotoninoj vlasti. Mnogi ljudi mešaju se sa zlom misleći da mogu, kad god to požele, da ga ostave. Ali ono sve više mami, sve više, dok se konačno ne nađu pod vlašću jedne volje koja je jača od njihove. Oni ne mogu da se oslobode njegove tajanstvene sile. Tajni greh i strast mogu ih zarobiti da postanu tako bespomoćni kao što je bio stanovnik Kapernauma opsednut zlim duhom. Pa ipak, njihovo stanje nije beznadežno. Bog ne želi da zavlada našim umom bez naše saglasnosti. Svaki čovek ima slobodu da odabere silu koja će upravljati njime. Niko nije tako duboko pao, niko nije tako grešan da od Hrista ne može da dobije oslobođenje. Opsednuti zlim duhom, umesto molitve, mogao je da izgovori samo Sotonine reči, pa ipak čuo je neizgovorenu želju srca. Nijedan uzvik nevoljne duše koji se ne može izraziti rečima neće biti zanemaren.
Oni koji pristaju da sklope zavet sa Bogom neće biti prepušteni Sotoninoj sili ili slabosti svoje prirode. U Isaiji 49,24–25 kaže: „Hoće li se junaku uzeti plen, ili oteti roblje pobedniku? Jer ovako govori Gospod, i plen junaku uzeće se, i roblje pobedniku oteće se, jer ću se ja preti s onima koji se s tobom pru i sinove tvoje ja ću izbaviti.“
Veličanstven će biti preobražaj koji je izvršen u onome koji verom otvara vrata svoga srca Isusu Hristu Spasitelju.
(5)