Svetlost Istine

Objektivno gledajući, u pogledu pitanja Božjeg postojanja, obe strane ne mogu biti istovremeno u pravu. Ne može biti da s jedne strane postoji Bog ili bogovi, i da istovremeno nema bogova. Izbegavanjem mučnine neslaganja afirmisanjem obe strane krši se zakon kontradikcije. Zakon kontradikcije govori da ne može postojati istovremeno A i ne‑A. To jest, ne može postojati Bog i ne postojati Bog u isto vreme. Reći da Bog postoji i ne postoji predstavlja besmislicu, nonsens.Međutim, dvadeseti vek je pokazao tendenciju da ignoriše zakon kontradikcije kao neophodan princip za razuman razgovor. Kao reakciju na prethodne oblike racionalizma, mnogi savremeni mislioci, naročito iz egzistencijalističke škole, zastupaju gledište da istina u stvari može biti kontradiktorna ‑ to jest, istina se uzdiže iznad logičkih kategorija i ne može se ograničavati zakonom kontradikcije. S druge strane, mislioci koji su nastavili da deluju koristeći zakon kontradikcije su optuženi da nastavljaju sa Aristotelovim sistemom istine kome više nema mesta u savremenoj misli.Moralo bi se jasno naglasiti da prihvatanje zakona kontradikcije ne znači i slepo prihvatanje čitavog sistema Aristotelove filozofije. Aristotel nije izmislio logiku, kao što ni zakon kontradikcije ne predstavlja zaključak njegovog sistema. Za Aristotela logika se definiše, i nije nikakav izum. Za njega je logika organon svih nauka i istraživanja istine. To jest, logika se posmatra kao neophodno sredstvo ili oruđe preko koga se znanje može ispravno izraziti i razumeti.(1) Stavove koji krše zakon kontradikcije Aristotel tretira kao nerazumne, jer nemaju smisla u odnosu na svoj sadržaj.Mada u dvadesetom veku primećujemo odbacivanje zakona kontradikcije na teoretskom planu, istovremeno se može primetiti da se u praksi ovaj zakon konstatno primenjuje. Mada ljudi "intelektualno" negiraju zakon kontradikcije, oni žive svoj svakodnevni život tako što podrazumevaju njegovu validnost. Filozof koji negira vrednost tog zakona na svojim predavanjima i te kako ga primenjuje kad prolazi svojim kolima kroz raskrsnicu. Kad primeti kamion kako istovremeno prolazi kroz tu raskrsnicu sa strane, on će zaustaviti svoj auto jer zna da ne može biti istovremeno kamion ispred njega i ne biti kamion pred njim. I pored svoje teorije o nekontradikciji on pritiska kočnicu svojih kola.Kad bi lekar došao do jasnih dokaza da njegov pacijent ima maligni tumor i razmišljao da istovremeno i ne postoji tumor i postupao sa pacijentom na osnovu te mogućnosti, njegov tretman bi bio smatran ništa manje nego kriminalom. Čovek ne može opstati bez primene zakona kontradikcije.U intelektualnim krugovima se ljudi često fasciniraju izjavama koje predstavljaju očigledno kršenje zakona kontradikcije. Na prvi pogled, takve izjave izrečene od strane autoritativnih profesora često nose auru dubine i proizvode osećaj strahopoštovanja kod zapanjenih studenata. Jednom prilikom sam tako bio svedok kako jedan čuveni teolog izjavljuje sledeću rečenicu svojim studentima: "Bog je apsolutno nepromenjiv u svojoj suštini; Bog je apsolutno promenjiv u svojoj suštini". Nakon svog kontradiktornog iskaza, profesor je napravio malu pauzu da bi njegove reči mogle biti shvaćene. Reakcija njegovih studenata je bila puna poštovanja. Oni su bili ispunjeni nekim svečanim poštovanjem zbog dubine profesorovih reči. Kada sam ja propitivao neke studente šta su shvatili iz te rečenice, oni su priznali da nisu razumeli ništa, ali da su profesorove reči bile duboke i prodorne. Jedan od studenata je primetio: "Ne mogu da razumem šta je profesor govorio. To je isuviše duboko za mene, ali sam siguran da profesor shvata jer je on daleko iznad mene".Sledeći primer navodim iz sopstvene prakse kao profesora filozofije. Jednom prilikom sam stajao pred svojim studentima i držao komad krede u ruci. Tada sam rekao prisutnima, u koje je uračunat i dekan koji je tog popodneva došao da prisustvuje mojoj nastavi: "Ovaj komad krede nije komad krede." Rečenicu sam saopštio tihim tonom koji je ulivao strahopoštovanje, uobičajenim tonom kojim profesori saopštavaju nešto važno. Izraz lica sam namestio tako da se dobije utisak duboke misaonosti. I nakon izjave sam zapitao studente: "Šta ste razumeli iz ove rečenice?" Nakon pažljivog razmišljanja , jedan student je odgovorio: "Taj komad krede u stvari nije komad krede." Ja sam odgovorio: "Koji komad krede?", a student: "Taj komad krede." Ja opet: "Ali, ovaj komad krede nije komad krede, pa zašto ga nazivaš komadom krede?" Tada se student potpuno zbunio, a atmosfera konfuzije je ispunila učionicu.Nakon sledećeg perioda tihog razmišljanja, i dekan se uključio u diskusiju: "Ja sam shvatio da taj naročiti komad krede koji držite u ruci nije komad krede." Ja odgovorih: "Koji naročiti komad krede?" On je pokazivao na komad krede koji sam držao u ruci, na što sam ja dodao: "Pa, rekao sam da ovaj komad krede nije komad krede. Zašto ga uporno nazivate komadom krede?" Konačno, nakon mnogo frustracije koja je imala težnju da pređe u dosadu, jedan crni gradski pastor, ne mogavši više da podnese tu intelektualnu besmisao, hrabro podiže glas: "Čoveče, pa ja ništa ne razumem!" Nemogu reći koliko olakšanje sam osetio otkrivši da se u učionici nalazi bar jedno stvorenje koje razmišlja svojom glavom. U nekim okolnostima, nerazumne izjave i podržavanje obe strane kontradikcije mogu zvučati mudro i duboko, no nakon detaljnijeg ispitivanja ta kontradikcija postaje jednostavno apsurd.Zakon kontradikcije nije sistem istine, to nije neka samozadovoljna filozofija, to nije ni teorija znanja. Radi se jednostavno o onome što je Aristotel rekao ‑ instrumentu smisaonog razgovora, instrumentu koji je neophodan da bi verbalna komunikacija bila razumljiva. Zakon kontradikcije ne može u sebi ni sobom dokazati postojanje Boga, niti, svakako, može dokazati nepostojanje Boga. Usluga koju nam pruža zakon kontradikcije u ovom trenutku se svodi na sledeće: On pokazuje da ne možemo rešiti tenziju neslaganja podržavajući obe strane. Jedna strana mora biti pogrešna; obe strane ne mogu nikako biti u pravu. Ipak je nemoguće ono što mnogi od nas u vremenu slobode i tolerancije žele da priušte "podržavajući obe strane". Beg u iracionalizam samo pojačava dilemu tog klasičnog problema. Dakle, neslaganje i dalje ostaje, pa mi prelazimo na pitanje zašto ostaje. Kako je moguće da ljudi podjednako visoke inteligencije, podjednako visokog obrazovanja i sofisticiranih sposobnosti dođu do uzajamno isključivih zaključaka?