Čitate knjigu:

AKO POSTOJI BOG, ZAŠTO POSTOJE ATEISTI

BOG I STRAH OD RAZGOLIĆENOSTI

SADRŽAJ>>

<<Predhodno poglavlje

Sledeće poglavlje>>

Jedan od najfascinantnijih argumenata protiv Božjeg postojanja koji je ikad ponuđen, potiče iz pera čuvenog francuskog filozofa Žan‑Pol Sartra. Sartr, koji je umro 1980, je pokazivao naobjašnjivu sposobnost da prodre u unutrašnje treptaje čovekovih osećanja i reakcija na vanjske okolnosti. Prirodno posmatrajući čoveka i svet oko sebe i negirajući Božje postojanje, Sartr je preokrenuo poredak klasičnog idealizma, racionalizma i esencijalizma sa svojim čuvenim sloganom: "Egzistencija prethodi suštini".Polazeći od koncepcije prioriteta egzistencije nad suštinom, Sartr se prepirao sa svima koji su se trudili da razumeju posebno u svetlosti univerzalnog, pojedinačno u svetlosti mnoštva. Svoju kritiku teizma on počinje od hrišćanskog koncepta stvaranja čoveka božanskim činom. Ako je Bog stvorio čoveka poput čoveka koji izrađuje neki svoj proizvod, onda je, kaže Sartr, On morao stvoriti čoveka prema nekoj unapred koncipiranoj ideji "ljudskog", a kojoj stvorena realnost odgovara. Prema tome, prilikom stvaranja bi čovekova "egzistencija" bila ugrožena prioritetom "suštine", pošto ona potiče iz Božje svesti.(1)Analizirajući čovekovu egzistenciju, Sartr izvodi jedinstvenost čoveka, budući da on nije objekat već subjekat. I upravo na osnovu tog čovekovog subjektiviteta Sartr izlaže jedinstvenu kritiku Božjeg postojanja. On uvodi pojam "gledanja" ili "posmatranja" koji ugrožava egzistenciju ljudi, svodeći ih na nivo objekta.Možda nijedan filozof nije ponudio ubedljiviju analizu dinamike doživljaja "biti posmatran", kao Sartr. U svojoj knjizi Biće i ništavilo Sartr je posvetio čitav jedan deo doživljaju "gledanja". U ovom delu on, kao bazični model, koristi scenario čoveka koji posmatra nekoga kroz ključaonicu, pa biva uhvaćen u svom delu voajerizma.Ali iznenada sam čuo korake u hodniku: neko me gleda. Šta to znači? To znači da sam iznenada pogođen u svom biću i da se bitne promjene pojavljuju u mojim strukturama ‑ promjene koje konceptualno mogu shvatiti i fiksirati refleksnim cogitom.(2)Doživljaj biti posmatran ili posmatranja drugog uključuje elemente stida, straha i možda ponosa. Sartr je najviše pažnje posvetio doživljaju , kako on kaže, "svesti o stidu". Ovaj stid i sramota se ne dešava u vakuumu, već u prisustvu drugog. U ovom iskustvu je moj subjektivitet sveden na objektivitet, pošto sam ja postao objektom posmatranja ili istraživanja ostalih. Ja gubim vlast nad situacijom i doživljavam stid. Sartr kaže:Isto tako, stid je samo izvorno osjećanje da imamo svoje biće vani, angažovano u jednom drugom biću i, kao takvo, bez ikakve zaštite, osvijetljeno apsolutnom svjetlošću koja emanira iz čistog subjekta. Stid je svijest o tome da sam nepovratno ono što sam uvijek bio: "u odlaganju" ‑ to jest kao "ne‑još" ili "već‑ne‑više". Pravi stid nije osjećanje da sam ovaj ili onaj predmet koji zaslužuje osudu već, uopšte, osjećanje da sam jedan predmet, to jest da se prepoznajem u tom degradiranom, zavisnom i fiksiranom biću koje sam za drugog. Stid je osjećanje izvornog pada, ali ne zbog toga što sam ja počinio ovu ili onu grešku, već jednostavno zato što sam "zapao" u svijet, usred stvari, i zato što imam potrebu za posredovanjem drugog da bih bio ono što jesam.(3)Dakle za Sartra je "svest o stidu" vezana za prisustvo Drugog. "Stid je jedinstvena bojazan koja poseduje tri dimenzije: Ja se stidim samog sebe pred Drugim."(4) Doći pod pogled drugog predstavlja opasan biznis, pošto je moj subjektivitet na udaru, i ugrožena je moja sloboda od stida.Sartr je dramatizovao preteći karakter dolaska pod pogled Drugog u svom najboljem komadu Iza zatvorenih vrata. Drama se odigrava u jednoj sobi, u kojoj nema ogledala, pa su ljudi primorani da komuniciraju jedan s drugim. Opis dnevne sobe odslikava Sartrovu predstavu pakla. Ono što, pod normalnim okolnostima predstavlja prijatan socijalni ambijent, na kraju postaje sredina za ispoljavanje mržnje. Često citiranu poentu dela izgovara Garsen:Bronzana figura (miluje je.) Pa, eto trenutka! Bronza je tu, ja razmišljam i razumem da sam u paklu. Kažem vam da je sve bilo predviđeno. Predvideli su da ću stajati pred ovim kaminom pritiskujući rukom bronzu, sa svim tim pogledima na sebi. Svim tim pogledima koji me proždiru. (Naglo se okreće.) Ha! Samo ste vas dve. Verovao sam da vas ima više.(On se smeje.) Dakle, takav je pakao. Nikad ne bih verovao. Sećate se: sumpor, lomača, roštilj... Ah! Kakva šega! Nije potreban roštilj, pakao su Drugi.(5)"Pakao su Drugi!" ‑ ova rečenica predstavlja glavnu misao dela. Ipak, često se ovim Garsenovim otkrivenjem gubi iz vida jedna suptilnija poruka drame. Ona se nalazi u poslednjoj scenskoj direktivi teksta.Sedaju, svako na svoj divan. Dugo ćutanje. Prestaju da se smeju i gledaju se.(6)Ako Sartr smatra doživljaj podvrgavanja pod pogled drugih ljudi odvratnim, koliko paklenije mu deluje Božje posmatranje? Za Sartra, pod Bogom se ne podrazumeva toliko "Nepokrenuti pokretač" koliko "Nevidljivi posmatrač". To znači, Bog je krajnji Drugi koji ima sposobnost sveznanja, tako da drži svakoga pod svojim pogledom, dok istovremeno niko ne može posmatrati Njega.Bog je kosmički voajer, koji se ne boji da će ga neko otkriti kako posmatra kroz svoju nebesku ključaonicu. Pod Božjim pogledom, svi smo mi svedeni na apsolutne objekte, tako da je naša čovečnost uništena. Dakle, po Sartu, ako čovek postoji kao subjekt, Bog ne može postojati.

<<Predhodno poglavlje

Sledeće poglavlje>>