Čitate knjigu:

AKO POSTOJI BOG, ZAŠTO POSTOJE ATEISTI

EGZISTENCIJALNA SAMOSVEST

SADRŽAJ>>

<<Predhodno poglavlje

Sledeće poglavlje>>

Analiza samosvesti se ne svodi samo na Sartra. Ona je bila predmet velikog interesovanja savremene civilizacije, kao što je pokazano sveopštim prihvatanjem knjige Body Languge ("Jezik tela") od Džulius Fasta (Julius Fast). U ovoj knjizi autor sprovodi analizu raznih načina na koje ljudi mogu učestvovati u neverbalnoj komunikaciji. Kao sastavni deo čovekovih sredstava za komunikaciju navode se brojne varijacije pozicija obrva i očnih kapaka, slobodna poza pri stojanju, kao i dinamika ostalih telesnih gestova. Međutim, naročitu važnost ima priroda i funkcionisanje čovekovog posmatranja.Fast pravi razliku između prihvatljivog i neprihvatljivog posmatranja. Majmuna u Zoološkom vrtu ili umetnička dela na izložbi možemo posmatrati do besvesti bez ikakvih posledica. Ali, kad bismo buljili istim intenzitetom u čoveka na ulici ili na nekom drugom mestu, rizikovali bismo da dobijemo po nosu. Naši kulturni običaji podrazumevaju da produženo posmatranje čoveka predstavlja akt neučtivosti. Mada kontakt očima čini neophodnu komponentu društvene konverzacije, postoji tanka granica između prijateljskog trajanja i intenziteta takvog kontakta očima i pretećeg "zurenja". Ako se pogled zadrži isuviše dugo, on može dovesti do nesporazuma ili čak neprijateljstva.Jednostavno rečeno, posmatrati se mogu objekti, ali ne i ljudi. Čovek koga posmatraju plaši se depersonalizacije. Postati objekat pod pogledom drugih stvara neprijatnost. To je kao biti insekt pod lupom naučnika. Mi često kažemo da "osećamo" da nas neko posmatra, ili da taj i taj "gleda kroz nas". Žene se često žale da ih muškarci tako posmatraju da stiču osećaj da su neodevene. Kad upoznajemo nepoznatog čoveka, mi moramo izbegavati da zurimo u njega, a da pri tom izbegnemo i da ga potpuno ignorišemo. Da bismo ih tretirali kao ljude, a ne kao objekte, mi se koristimo namernom i učtivom "nepažnjom". Mi ih posmatramo samo onoliko koliko je potrebno da damo do znanja da ih primećujemo, a onda skrećemo pogled. Jezikom tela mi kažemo: "Znam da si tu", a malo potom dodajemo, "ali ni ne sanjam da narušavam tvoju privatnost."(7)Kao čovek koji po profesiji često govori javno, ja sam svestan snage i uloge pogleda. Kada se drže predavanja pred publikom, veoma je važno održavati kontakt očima sa slušaocima. Ipak, pri takvim kontaktima očima vi morate izbegavati da posmatrate malo duže neku posebnu osobu. Ako bi na nedeljnom jutarnjem bogosluženju propovednik tokom propovedi posmatrao samo jednu osobu u crkvi, moglo bi se desiti da izgubi jednog vernika.S druge strane, za članove audijencije je dozvoljeno da drže svoj pogled fiksiran na govorniku. Ovakvo stanje stvari može lako izazvati "egzistencijalnu samosvest", naročito ako je govornik primoran da se obraća nepripremljen. Iz mog ličnog iskustva sam shvatio da dok govorim, moj um je koncentrisan na ono što tek treba da kažem. Međutim, ako tokom obraćanja primetim da me neko od slušalaca posmatra namerno, može se lako desiti da izgubim tok misli zbog samo‑svesnosti. Ako prestanem da smatram da ljudi analiziraju, ne samo moju poruku, već i mene, obraćajući pažnju ne samo na moje reči već i na ponašanje, odeću, kosu, mogao bih ne samo izgubiti tok misli, već i potpuno "poludeti". Svaki govornik se mora boriti da, svesno ili nesvesno, izbaci iz svog uma strašno stanje biti podvrgnut ispitivačkim pogledima čitave audijencije.Kad osetim da ljudi zure u mene, ja osećam suđenje. To je ono što javno govorenje čini zastrašujućim. Da bih bio delotvoran, moram govoriti uz suđenje. Ja ga moram ignorisati, uzdići se iznad njega. Kad bih ga fiksirao u mom umu, podlegao bih njegovom teroru.Navedena ilistracija je dovoljna da ukaže na kompleksne dimenzije fenomena posmatranja. Nečije zurenje može učiniti da se osećamo neprijatno. Preko neadekvatnog posmatranja mi možemo osetiti gubitak ljudskosti. Možemo osetiti invaziju na našu privatnost. Jednom rečju, možemo se osetiti nezaštićenim, golim. Odeća, zastori u kupatilu, vrata i prozori svedoče o čovekovoj potrebi da zaštiti svoju golotinju od pogleda druge osobe.

<<Predhodno poglavlje

Sledeće poglavlje>>