< Uvod Sadržaj 2. Poglavlje >

 

PRVI DEO

RIMLJANIMA 1,1-17

UVOD U JEVANĐELJE

 

prva glava

RADOSNA VEST

Rimljanima 1,1-17

 

U ovom poglavlju vidimo Pavla koji otpočinje svoju poslanicu i daje uvod u svoju vest. Da bismo ustanovili da će jevanđelje, radosna vest spasenja u Isusu Hristu, zauzeti centralno mesto, ne moramo zadirati duboko u poslanicu. Ovaj početni odsek poslanice ne samo što daje uvod u jevanđelje nego ga i opisuje i predstavlja kao Božju silu za spasenje.

 

Ovaj početni deo poslanice, izvan toga, pomoći će nam da vidimo kako Pavle, da bi objavio svoju vest, istovremeno i koristi i menja ustaljene oblike i pravila pisanja pisama svoga vremena.

Ulaženje u Reč

Rimljanima 1,1-17

Pažljivo pročitaj ove stihove u najmanje dva različita prevoda Biblije i napiši odgovore na sledeća pitanja.

1.      Kako tekst u ovim stihovima nagoveštava teme koje će uslediti u ostatku poslanice?

2.      Koji od elemenata koje nalaziš u ovim stihovima daju Pavlovom pisanju prizvuk stvarnog pisma? U kom smislu je njegov način pisanja pisma isti kao naš, a u čemu se razlikuje?

3.      Kako bi procenio Pavlov odnos [stav] prema verništvu u Rimu, na osnovu ovih stihova? Šta bi mislio o njemu da si vernik rimske crkve koji ga nije poznavao a koji je počeo da ga upoznaje slušajući sadržaj ove poslanice?

4.      Načini spisak svega onoga što Pavle u ovim stihovima kaže o jevanđelju. Na osnovu tog spiska daj definiciju jevanđelja od jedne ili dve rečenice.

5.      Uz pomoć citata na marginama pronađi koji starozavetni tekst Pavle koristi u 17. stihu. Kako se te reči koriste u Starom zavetu i zbog čega su, po tvom mišljenju, one Pavlu tako važne?

6.      Zbog čega je jevanđelje najpre za Jevrejina, a onda i za neznabošca? Šta na osnovu tih stihova saznaješ o tome kako Pavle shvata Jevrejina i neznabošca?

Istraživanje Reči

Otpočinjanje poslanice

Pisanje pisama bilo je opšteprisutna, uobičajena aktivnost u prvom veku. Postojale su različite vrste pisama. Na jednom kraju spektra, filozofi su pisali eseje koji su doduše imali oblik pisma ali su u stvarnosti bili predviđeni za javno objavljivanje. Na drugom kraju spektra bila su lična pisma. Ona su najčešće bila kratka; obično jedan list [strana] papirusa, pošto su pisari koji su sedeli na uglovima ulica naplaćivali po strani. Osim toga, pošto nije bilo javnih poštanskih usluga i pošto bi pismo nosio prijatelj ili vesnik, najveći deo informacija davala bi osoba koja je nosila pismo.

 

Kako je to slučaj u većini kultura, pa i našoj, pisma su imala ustaljene formulacije koje su bile standardne i o njima se vrlo malo razmišljalo. Primera radi, mi pisma započinjemo s “dragi” ili “poštovani”; ovo drugo čak i kada pišemo nepoznatim osobama koje možda uopšte ne poštujemo. A i gde još, izuzev u pisanju pisama, završavamo svoju “priču” rečima “iskreno vaš” ili ...? U većini ličnih pisama u Pavlovo vreme tekst pisma počinjao je imenom osobe koja piše pismo, posle čega je sledilo ime osobe primaoca (kome), a onda bi usledio pozdrav. Tako, ako bih ja pisao pismo svome sinu, počeo bih ovako: “Džon, Lariju, pozdrav.” Posle toga bi pisac (pošiljalac) obično izrazio zahvalnost bogovima za primaoca i poželeo njemu, odnosno njoj, dobro zdravlje.

 

Kako mi vidimo, Pavle je dovoljno nekonvencionalan da koristi ali i menja i prilagođava uobičajene forme pisanja pisma. Počinje sopstvenim imenom, ali tada taj obično jednostavni početak proširuje naglašavanjem svoje uloge i “punomoći”. Pavlovo pismo nije otvoreno esej-pismo, nego je namenjeno sasvim određenoj grupi ljudi. Ono nije ni jednostavno privatno pismo. Ono je mnogo duže i Pavle ga piše sa osećanjem čoveka od autoriteta. Bez obzira na to što svakako nije bio svestan da piše nešto što će konačno postati sastavni deo Novoga zaveta, Pavle je pisao s jasnim osećanjem apostolskog autoriteta, kao neko ko govori u Božje ime (1,1).

 

On počinje jednostavno formulacijom, “sluga Isusa Hrista”. Ovo za Pavla nije karakteristično. Što se tiče početaka nekih drugih pisama, on to koristi samo u poslanicama Filibljanima i Titu. Predstavivši se kao sluga Isusa Hrista, Pavle ističe da je pozvan da bude apostol, “izabran”, odvojen za jevanđelje. Jedino u 1. i 2. Solunjanima i u Filibljanima Pavle izostavlja pominjanje svog apostolstva na početku poslanice. To je Pavlov izvor autoriteta i razlog za smelost da piše crkvama, učeći ih i savetujući ih.

 

U Delima 2,21.22 otkrivamo da su apostoli bili ljudi koji su videli vaskrslog Gospoda i dobili nalog da svedoče za Njega. Pavle, razume se — tokom onih četrdeset dana kada se Isus javio apostolima i kada im je dao svoj nalog — još nije bio Isusov sledbenik. Međutim, on u 1. Korinćanima 9,1.2 i 15,8 iznosi temelj svog apostolstva. On je video Gospoda. Iako je vreme događanja bilo drugačije od onoga koje se odnosi na ostale apostole, njegov susret s Isusom na damaštanskom putu nije bio ništa manje stvaran od njihovog. Pavlovo iskustvo na tome drumu nije se sastojalo samo od obraćenja; bilo je to i primanje naloga. Vaskrsli Hristos je razgovarao s njim i pozvao ga da bude apostol, konkretnije, apostol neznabožaca (Rimljanima 1,5; Galatima 2,8). Pavlove poslanice, uključujući Rimljanima, bile su deo te apostolske službe, pisane s osećanjem apostolske “punomoći”. Pavle, zato, počinje pisanje, podsećajući Rimljane na podatak da je bio pozvan u apostolsku službu.

 

Normalno bi bilo da na ovom mestu očekujemo ime primaoca, a onda i reč pozdravi. Ali pominjanjem reči jevanđelje, Pavle prelazi na nešto što izgleda kao digresija, a u stvarnosti je deo načina na koji on predstavlja svoju važnu temu. Kao da ne može da dočeka da završi oslovljavanje s “poštovani”, na početku pisma, da bi prešao na svoju poruku! Nešto kasnije vratićemo se na sadržaj te prividne digresije, ali za sada ćemo načiniti skok do 7. stiha, gde Pavle nastavlja opšteprihvaćenu formu pisanja pisma i saopštava nam kome upućuje pismo: “Svima koji su u Rimu, ljubaznima Bogu, i pozvanima svetima” [Svima u Rimu, ljubljenima od Boga i pozvanima da budu sveti].

 

Za Pavla, izraz sveti nije imao nijednu od konotacija koje upućuju na oslikane prozore u katedralama, kakve on ima za nas. “Sveti” nije bio nikakav markantni, savršeni hrišćanin iz drevnih vremena, nego osoba koju je Bog pozvao i posebno odvojio, koja je postala pripadnik zajednice vere. Taj izraz on koristi često, naročito kada se obraća hrišćanima kakvi su oni u Korintu, koji su imali neke ozbiljne probleme. Hrišćansku zajednicu u Rimu Pavle vidi kao one koje Bog voli i izdvaja s posebnim ciljem. On već u samom početku otklanja sve nedoumice i kaže da se to odnosi na “sve” hrišćane u Rimu.

 

Konačno, u drugoj polovini 7. stiha Pavle dolazi do mesta gde bi se od njega očekivalo da izrazi svoje “pozdrave”, ali on to ne čini. U svim svojim poslanicama, pismima Pavle menja standardnu formu, imajući na umu svoj teološki cilj. Umesto da kaže “pozdravi”, on kaže: “Blagodat vam i mir od Boga Oca našega i Gospoda Isusa Hrista.” Izrazi pozdravi i blagodat (milost) po zvuku su, na grčkom, veoma slični. Pavlu je potrebno samo da izmeni nekoliko slova, da bi svoj najvažniji teološki izraz postavio na mesto standardnog pozdrava i to je ono što on redovno, dosledno čini. Tom pozdravu on dodaje uobičajen jevrejski pozdrav, “mir”, preveden na grčki. Kada budemo proučavali 3. glavu Rimljanima, videćemo koliko je izraz milost važan za Pavla i zašto ga on koristi u svom standardnom pozdravu.

 

Pavle potom prelazi na karakteristični deo zahvalnosti u pismu, ali ga on, kako mi to sada već očekujemo, proširuje i menja. Pavle je zahvalan rimskoj crkvi za njenu veru i svedočanstvo koje njihova vera pruža celome svetu. On ih se seća u svojim molitvama i želi da dođe da ih poseti (1,8-10). O toj svojoj želji Pavle će se detaljnije izjasniti kasnije, u 15. glavi.

 

Međutim, dok Pavle ovde izražava svoje planove, mi otkrivamo njegov osećaj za diplomatiju. Gotovo da možemo videti kako Pavlov um radi dok diktira poslanicu svom pisaru Tertiju (vidi 16,22). Najpre izjavljuje da želi da poseti Rimljane kako bi mogao da im da neki duhovni dar, da bi postali jaki (1,11). Potom prekida tok rečenice, želeći da se ispravi. Njegova poseta Rimljanima služiće za uzajamno hrabrenje! I on će od njih imati koristi. No, Pavlov cilj je, kako se ovde jasno vidi, da među njima žnje, kao što je žnjeo među drugim neznabošcima (13. stih).

 

Pošto smo videli kako Pavle svoju poslanicu započinje koristeći i menjajući uobičajene formulacije tipičnog pisma, okrećemo se najvažnijem delu sadržaja tih stihova, Pavlovom učenju o jevanđelju, ili radosnoj vesti.

Radosna vest

Pavle već u 2. stihu uvodi izraz jevanđelje. U 16. stihu ga ponavlja u izjavi koja služi kao teza ove poslanice. Ta misao je za Pavla tako značajna da treba pažljivo da proučimo šta on o tome govori — kako u samoj formulaciji teze, tako i u njegovoj ranijoj prividnoj digresiji.

 

Izraz jevanđelje bi, izvorno, mogao da označi vesnika koji je nosio radosnu vest, ili samu radosnu vest. Izraz je u Pavlovo vreme bio korišćen za zvanične proglase kojima su objavljivani događaji kao što su rođenje imperatora ili nova pobeda imperije. Ali Pavlova radosna vest je znatno dublja i sveobuhvatnija. Evo šta možemo saznati o radosnoj vesti iz tih nekoliko stihova.

Koreni jevanđelja

Pavle u 2. stihu napominje da ta radosna vest nije nikakav izum njegov ili drugih hrišćana, nego da ona ima svoju istoriju. Ona je već bila obećana preko izrailjskih proroka u svetim spisima, koji su za Pavla bili ono što mi nazivamo Starim zavetom. (Podsetimo se da Jevanđelja i većina preostalih knjiga onoga što mi nazivamo Novim zavetom nisu bili napisani u vreme kada je Pavle pisao ovu poslanicu.)

 

Pavle uči o postojanju nesumnjivog kontinuiteta između Izrailja i njegovih spisa s jedne, i hrišćanskog jevanđelja s druge strane. Jedan od crkvenih vođa u Rimu iz 2. veka (Marcion), koga je crkva na kraju odbacila kao jeretika, učio je da je starozavetni Bog drugačiji od Isusovog Boga. Prvi je bio Bog suda, dok je drugi bio Bog milosti. Međutim, takvo učenje nikada ne bi moglo doći od Pavla. Za njega je Stari zavet bio knjiga obećanja. Bog je već tamo otkrio jevanđelje kroz obećanje. Jevanđelje je imalo svoj koren. Prihvatajući jevanđelje, Pavle nikada nije mislio da odbacuje judaizam. Naprotiv, ostao je veran pravom judaizmu. Isus je bio ispunjenje svega onoga što je Bog ranije otkrio u jevrejskim spisima.

Sadržaj jevanđelja

Isus Hristos je središte jevanđelja. Ono je “jevanđelje Božije” ... o Sinu svojemu” (1. i 3. stih). Ovde, na početku poslanice, Pavle potvrđuje da je, ljudski gledano, Isus bio Davidov potomak, a ipak — neuporedivo više od toga. On nije bio samo sin Davidov nego i Božji Sin. Ta božanska sila posebno je pokazana u Njegovom vaskrsenju iz mrtvih. Uporedi ovo sa središnjom ulogom koju Pavle dodeljuje vaskrsenju u 15. glavi 1. Korinćanima. Ono je znak ovlašćenja, vlasti Isusa Hrista kao našeg Gospoda i uloge kao našeg Spasitelja. Bez krsta i vaskrsenja Isusa Hrista ne bi bilo radosne vesti.

 

Autor Gordon Fi objašnjava kako Pavle pažljivo konstruiše ono što govori o Hristu u tim početnim stihovima (1,3.4). Pavle koristi paralelizam u hijastičkom smislu. (Izraz hijazma odnosi se na konstrukciju koja se kreće redosledom A, B, C, C, B, A.) Fi[1] 3. i 4. stih prevodi na sledeći način, čime prikazuje strukturu originala:

 

 

A.    O Sinu svojemu,

B.     koji je ... rođen [došao]

C.     od semena Davidova,

D.     po telu

B. koji je posvedočen silno za Sina Božjega

                 D. Duhom svetinje [svetosti]

            C. po vaskrsenju iz mrtvih,

A.    Isusu Hristu Gospodu našemu.

 

Ovaj iskaz ide od Hrista kao Božjeg Sina, preko utelovljenja i vaskrsenja, do Hrista kao našeg Gospoda. Ovde vidimo da je Isus Hristos istovremeno i nosilac i sadržaj radosne vesti. Jevanđelje je radosna vest o Božjem Sinu, Isusu Hristu.

Prikladan odgovor jevanđelju

Jedini prikladan odgovor na radosnu vest da je Isus Hristos naš Gospod i Spasitelj jeste poverenje. Reč vera i glagol verovati imaju isti koren. Međutim, vera veoma često podrazumeva i zbir ili sistem verovanja (kao kada kažemo “[ta] vera”), a  verovati izuzetno snažno upućuje na mentalni pristanak, tako da oboje mogu da navesti na pogrešan zaključak. Kako ćemo to kasnije videti, Pavle koristi izraz da bi uputio na duboko, lično predanje s poverenjem i oslanjanje na Božju milost otkrivenu u Isusu Hristu.

 

To predanje s poverenjem i oslanjanje zapravo su poslušnost koju Bog traži. Prema tome, kako smo videli u uvodu knjige, Pavle celu poslanicu Rimljanima izjednačava s izrazom “poslušnost u veri” (1,5; 16,26). Taj izraz mogli bismo prevesti kao “poslušnost koja je vera”. Jevanđelje zahteva odgovor, a taj odgovor je vera.

 

Pavle u 17. stihu citira reči Avakuma, jednog od najzanimljivijih izrailjskih malih proroka. Taj prorok je bio voljan da dođe Bogu i da se požali zato što je zemlja puna nasilja, zla i nepravde. Bog mu odgovara da postoji plan. Vavilon će doći i poslužiti kao oruđe kažnjavanja, odvođenjem Jude u ropstvo. Međutim, taj odgovor Avakumu nije olakšao muku, jer je Vavilon bio još gori od Jude! Ipak, uprkos svojim žalbama i sumnjičavosti, Avakum izražava poverenje u Boga. Jedan od tih izraza poverenja koji nalazimo u Avakumu 2,4 Pavle prisvaja i njime potvrđuje da će pravedni živeti zahvaljujući svom poverenju u Boga. Pavle iz toga zaključuje da je istinska pravda od početka do kraja stvar vere.

 

Mogli bismo lako ispisati nekoliko poglavlja o toj bogatoj tezi iz 16. i 17. stiha, ali izrazi i ideje iz tog dela teksta biće još više razvijeni u nastavku i celoj poslanici, pa bi zato trebalo da budemo strpljivi. Prema tome, sačekaćemo do proučavanja 3. glave Rimljanima, kada ćemo istražiti značenje izraza pravda, koji Pavle ovde koristi. Dovoljno je ako kažemo da je, iako ima zakonsku podlogu, taj izraz znatno širi nego što bi mogla nagovestiti analogija s našim savremenim pravnim sistemom.

Rezultat jevanđelja

Za one koji uzvraćaju s poverenjem, odnosno, one koji veruju, jevanđelje je Božja sila na spasenje (1,16). Jevanđelje ima silu preobražavanja (uporedi 12,2).

 

Hrišćani su pod neprekidnim iskušenjem da se u pogledu spasenja oslanjaju na nešto izvan Hrista: u sopstvena dostignuća, u bogoslužbene rituale i običaje, u znanje, snagu ili u mnoštvo drugih idola. Propovednici spasenja i sami su u iskušenju da se pouzdaju u sopstvene govorničke veštine ili čak u svoju sposobnost žigosanja zla i nazivanja greha njegovim pravim imenom. Međutim, silu spasenja ima u sebi samo jedna stvarnost: jevanđelje.

 

I to zato — što je to Božje jevanđelje. Božja milostiva želja da spase ljude ostvarena je i pokazana u životu, smrti i vaskrsenju Isusa Hrista. Ta radosna vest jeste jedina sila koja uopšte može da donese spasenje.

Domašaj jevanđelja

Pavle ne ostavlja prostor ni za kakvu sumnju u pogledu ovog predmeta. Jevanđelje je sila Božja za spasenje svakome koji veruje (1,16). Niko nije ostavljen van delokruga radosne vesti. Jevanđelje je namenjeno svakome, prvo Jevrejinu, a onda i neznabošcu.

 

U sledećem poglavlju videćemo da pomenuta prednost koja se daje Jevrejima nije stvar diskriminacije ili pristrasnosti. Bog ne ispoljava pristrasnost. Stoji prosta činjenica da je radosna vest prvo bila data Jevrejima. Međutim, to preimućstvo bilo je i odgovornost. Prema tome, i sud će najpre doći Jevrejima (2,9). Međutim, mi trčimo pred rudu. U tim stihovima Pavle vaspostavlja činjenicu o sveopštem delokrugu jevanđelja. Pominjanjem Jevrejina i neznabošca obuhvaćeni su svi ljudi.

 

Tako vidimo da nam Pavle već u samom početku, bez ustezanja, govori o jevanđelju. Ono je bilo obećano u Starom zavetu; ono je o Isusu Hristu, ono se prima verom, donosi spasenje i ono je za sve ljude.

 

Ovaj odeljak Pavlove poslanice završava se tako optimistički — spasenje za sve ljude radosnom vešću o Isusu Hristu — da je teško poverovati da se već sledeća napomena, u 18. stihu, odnosi na Božji gnev, a ipak je tako. U sledećoj glavi istražićemo kako Pavle razume taj tajanstveni izraz.

Primena Reči

Rimljanima 1,1-17

1.      Kako objašnjavam da je jevanđelje ili radosna vest “sila Božja na spasenje” u mome životu? Kada sam prvi put shvatio zamisao jevanđelja kao radosne vesti? Kakvu je promenu to donelo u tom trenutku? Na koji način radosna vest nastavlja da deluje u prilog mog spasenja?

2.      Dok analiziram sopstveno hrišćansko iskustvo, koji “surogat” jevanđelja je za mene najveće iskušenje? Na šta sam sklon da se oslanjam u pogledu spasenja, a što nije Božja radosna vest?

3.      S koliko uspeha moja (mesna) crkva dovodi “svakoga” u okrilje jevanđelja? Koju grupu ili grupe je mojoj crkvi i meni najteže da obuhvatimo? Kakve sugestije bih lično izneo za pristupanje tim grupama?

4.      Ako bi se od mene očekivalo da nacrtam sliku kojom bih prikazao šta za mene znači izraz jevanđelje, kakva bi to slika bila? Kako bi izgledala? (Pokušaj ...!) Pokaži je članu porodice ili prijatelju i razgovarajte na temu — šta pokazuje slika.



 

[1] Fee, Gordon D. God’s Empowering Presence: The Holy Spirit in the Letter of Paul, str. 480.

 

< Uvod Sadržaj 2. Poglavlje >