5

5. Požuruju me da postanem član

Jedne nam je večeri sveštenik rekao da je došlo vreme za Rolanda i mene da potvrdimo našu veru u duhove, jer mu je sam učitelj to napomenuo. "Moći ćete zatraziti jedan od mnogih darova," rekao je, "čim se pokažete spremnima da priznate svoju veru u učitelja."

Zapravo se od nas tražilo da učestvujemo u nekom ritualu sotonskoga kulta, na kom bismo pred svim prisutnima izjavili da priznajemo Sotonu kao velikog boga i vrhovnog vladara naše planeta. Koji svojim vernim sledbenicima želi dati divne darove i sposobnosti. Tad bismo rekli koji to dar želimo. Konačno bismo zapečatili izveštaj naše vere tako što bismo posuli tamjan na žeravicu Sotoninog oltara i poklonili se pred njim.

Moj prijatelj nije nimalo oklevao. Dok sam ja imao osjećaj da bih, pre nego što se odlučim, trebao razmisliti o svemu tome, Roland je navodio mnoge razloge zašto je baš te večeri idealan trenutak da učinimo taj korak.

Danas se stidim što moram priznati da sam popustio i učinio taj korak. Molio sam za dar vraćanja ili predviđanja, i želeo ga koristiti na sledeći način: da u snu vidim broj i ime konja pobednika na odredenom trkalištu; zatim bih otišao u kladionicu i uplatio opkladu. Već sledeće noći imao sam takav san. Sasvim jasno video sam konje i tri različita trkališta na kojima ce ti konji za tri dana, u subotu, pobediti.

Tog dana pošao sam u jednu kladionicu, i zaista, na ploči su bila ispisana imena koje sam video u snu. Budući da nisam imao mnogo novca za ulog, na prvim dvema trkama dobio sam oko 60 dolara. Međutim, treći konj je u slučaju pobede donosio dvadesetjednostruki iznos od uloga, jer nije slovio za favorita. Znajući da su me duhovi do tada pravilno obaveštavali, odlučio sam uložiti 20 dolara. Konj je dobio trku, a ja sam bio jedini koji se na njega kladio. Dobio sam 420 dolara, zahvalio i nestao. Zanesen svojom novo pronašlom srećom, sav usplahiren koračao sam ulicom St. Catherine. Ušao sam u jednu otmenu prodavaonicu muške odeće i kupio si odelo ručne izrade za 200 dolara.

Slična iskustva doživeo sam i sledećih subota. Nije dugo trajalo i vlasnik kladionice pozvao me k sebi u ured. Htio je sa mnom razgovarati. Pošto što smo pričali neko vreme, primetio je da se baš i ne razumem u konjske trke.

"Čudim se samo," rekao je, "da ste s tako malo znanja o konjskim trkama tako lako odabirali pobednike. Možete li mi reći ko vam daje te informacije?"

Primetivši da sa mnom neće izaći na kraj rekao mi je: "Previše me mnogo koštate! Volio bih da odete i da se više ne vratite. Ako želite adrese ostalih kladionica u Montrealu, spreman sam vam ih dati - celi spisak."

Bilo je zanimljivo postati tako naglo bogat. Ali to me bogatsvo nije učinilo sretnim. Iz nekog neodređenog razloga nisam nalazio zadovoljstvo. Dok je Roland je uživao u životu kao nikada dotada s obzirom da su duhovi na fantastičan način radili za njega.

Jedne večeri desilo se nešto što me je istinski uznemirilo. Nakon što je mnogo njih dalo svedočanstvo o tome što su duhovi učinili za njih, sveštenik nam je svima predložio da pođemo u donju dvoranu za obožavanje, te da tamo odamo čast demonima. "Govori ćemo jezikom Neba," rekao je. "To jako razveseljuje našeg učitelja i vrhovne savetnike." Njegova izjava bila mi je nejasna, ali pomislio sam da je možda bolje da ne pitam kako to obožavatelji đavola mogu govoriti jezikom Neba.

Pošto smo svi seli u donju dvoranu, svako je dobio pesmaricu-pravu pravcatu hršćansku pesmaricu. Sveštenik je čak spomenuo tri hršćanske crkve koje su koristile takve pesmarice. Nakon što je pred oltarom obavio kratak obred, sveštenik nas je pozvao da otvorimo pesmarice i zajedno s njim zapevamo određenu pesmu. To je potrajalo oko dvadeset minuta. Ja lično nisam ni reči progovorio, bio sam zaprepašćen. Pošto što smo se vratili u gornje prostorije prišao mi je sveštenik i s osmehom mi rekao: "Zapazio sam da niste učestvovali u našem slavljenju. Možete li mi reći zašto?"

"Jednostavno nisam mogao skrnjaviti te hršćanske pesme, kao što ste to vi zajedno s ostalima učinili. Činjenica da ne volim Boga nije razlog da proklinjem Njegovo ime."

"Razumem vas kako se osećate, ali posle nekog vremena prilagodit ćete se. To je isto kao kad čovjek prvi put vidi žrtvovanje žive životinje. Isprva je šokiran, ali nakon što je to vidio nekoliko puta više mu ne smeta. Biće to na jednom letovalištu u Laurentinskim brdima. Prvog decembra je naime za naše ljude jedan vrlo svet dan. Iduću nedelju, kad se ponovo sastanemo, o tome ću vam reći nešto više."

Na putu kući zamolio sam Georgea da mi objasni nešto "što sam zapazio za vreme sastanka u čast demona. Pošto su neko vreme pevali, pojedini su počeli koristiti i neki drugi jezik, ne francuski, dok je melodija ostala ista.

Objasnio mi je da su duhovi sasvim preuzeli kontrolu nad mislima tih ljudi, tako da su Sotonu i njegove glavne savetnike hvalili jezikom duhova. Tako su osposobili ljude da ih obožavaju na uzvišeniji način. Ovakvi sastanci, objasnio je, imaju dvostruku namenu. Prvo: već samo pevanje hršćanskih pesama od strane obožavatelja đavola bilo je huljenje na Hristovo ime.

Drugo: kad bi demoni postigli vlast nad nekim od pevača i ovi počeli Sotonu i njegove savetnike hvaliti njihovim jezikom na melodiju hršćanske pesme, to bi predstavljalo najviši oblik hule na nebeskog Boga - a to Sotona posebno voli.

Uočio sam mnoštvo pojedinosti koje su ukazivale na žrtvovanje živih životinja. Zamolio sam Georgea da mi o tome nešto kaže. Odgovorio mi je da njihovi Ijudi prvog dacembra na posebnom mestu u Laurentinskim brdima prinose takvu žrtvu. Ali bi on radije da nam to objasni sveštenik. Okolnosti su me spriječile da ikada o tome nešto više saznam.

Tada još toga nisam bio svestan, ali, pali anđeli su znali da Bog radi na tome da me dovede do spoznaje o Njegovoj velikoj Ijubavi prema nedostojnim Ijudskim bićima, o Njegovu planu spasenja i o Njegovoj pravednosti pri odnosu sa Ijudima. Duhovi su odlučili da na mene izvrše pritisak da bih se što pre u potpunosti predao obožavanju demona. Želeli su da prekoračim granicu iza koje više nema povratka, o čemu ću govoriti u sledećem poglavlju.

Ulazeći jedno veče u zgradu našeg sastajališta, nisam ni pomislio da bi to moglo biti posljednji put. Rukovao sam se s Ijubaznim ljudima koji su sve učinili da se u njihovoj sredini osećam ugodno, da bi ujedno sami udovoljili duhovima. Nisam mogao ni zatmisliti da će - samo deset dana kasnije - ti isti ljudi postati moji najpodmukliji i najogorčeniji neprijatelji, da će planirati moju propast i biti spremni platiti velike svote novca da me neko ubije.

Svedočanstva prisutnih te večeri bila su vrlo uticajna. Na kraju sastanka sveštenik je razgovarao s nama. Rekao je da je duhovima stalo do toga da se pokažu korisnima u našem životu. Dakle, ako smo spremni da za četrnaest dana, prvog decembra, po prijemnoj ceremoniji pristupimo njihovom tajnom društvu, duhovi ce nam otkriti svoje planove za naše živote.

Nakon mog pitanja zašto moramo proći kroz prijemni obred pre nego što nam otkriju svoje planove za nas, sveštenik je objasnio kako je važno da pokažemo veru u duhove. Bez vere nemoguće je ugoditi njihovom Gospodaru, ali ako mu se svidimo, ima ćemo mnoge koristi od toga.

"Molim Vas, pođite sa mnom," pozvao nas je, "želim da čujete kako učitelj nagrađuje ljude." Došli smo pred vrata jedne sobe iz koje sam te večeri već čuo zvuk pisaće mašine. Pokucao je. Neko je iznutra odgovorio da uđemo. Ušavši u sobu videli smo jednog čovjeka kako velike listove papira, ispisane mašinom, stavlja u još veći omot.

"Julien, već si vidio ovu dvojicu," rekao je sveštenik. "Ali ne verujem da oni poznaju tvoj zadatak. Takođe ne znaju na koji su način duhovi poboljšali tvoj život, dok si ti istovremeno drugima činio dobro. Zato sam ih doveo da od tebe lično čuju šta si doživeo s duhovima nakon što si primljen u naše društvo."

Čovjek nam je ispričao kako je kao mladi advokat video svoju budućnost u dobavljanju informacija koje bi bile potrebne jednom velikom advokatskom uredu. Međutim, sreća mu je bila vrlo naklonjena. Vodstvom duhova upoznao se sa obožavateljima demona i njegov se život preko noći promenio.

Pošto je primljen u njihovu zajednicu, duhovi su mu otkrili da za njega imaju posebni zadatak; da pomaže Ijudima koji su počinili zločin protiv društva, a nemaju advokata koji bi im pomogao da ne završe u zatvoru.

Duhovi su hteli da on odmah otvori vlastiti ured. Posao bi mu bio da advokatima predlaže kako da vode odbranu na sudu. Većinu posla obavili bi duhovi sami.

Dali su mu do znanja da su poslana pisma na adrese nekih advokata po čitavoj Kanadi. U njima je pisalo da će ih on obaveštavati o svim potrebnim obaveštenjima uz pomoć kojih će oni moći voditi i dobiti sudske procese koje su ranije gubili jer nisu imali vremena za pripremu. Ubrzo nakon toga počeli su pristizati odgovori.

Zatim su mu duhovi rekli da će, ako mu je potrebna pomoć, biti dovoljno da radi samo sredom u zgradi gde je njihova crkva. Sav njegov napor sastojao bi se u tome da uvuče papir u pisaću mašinu i sačeka da duhovi u potpunosti ispišu odbranu.

Na sveštenikovo pitanje kako su advokati prihvatili njegove usluge, Julien je odgovorio da su s oduševljenjem upotrebili njegov materijal jer su rezultati bili odlični. Na pitanje koliko vredi sav taj posao naslagan pred njim, odgovorio je da se radi o mnogim hiljadama dolara. Pri našem odlasku pozvao nas je da, kad god budemo u zgradi i zaželimo, da dođemo k njemu da vidimo kako duhovi rade.

Sveštenik je ponovio svoju ponudu da nas prime za podanike njihovog kulta. Moj prijatelj je odgovorio potvrdno, ali ja to nisam mogao. "Žao mi je, ali ne mogu vam još zasad dati odgovor," rekao sam. "Sledeće nedelje u ovo vreme daću vam određeni odgovor."

Ne znajući da je to poslednji put, rukovao sam se sa sotonskim sveštenikom i otišao.

Te noci nisam mogao zaspati. Misao o pristupanju sotonskom kultu stalno mi se motala po glavi. Da se odlučim za ili protiv? Iskustva poslednjih meseci bila su mi pred očima, a isto tako i mnoga neodgovorena pitanja o silama dobra i zla. Premda sam otkrio mnoge čudne činjenice u vezi s natprirodnim, imao sam utisak da je u pitanju daleko više od onoga što sam video. Bilo mi je jasno da se ne može u celini verovati izjavama demona o tome kako je Bog nepravedno postupio prema njima. A gdje onda naći istinu? Sigurno ne u hršćanskim crkvama, mislio sam, inače bih o tome već nešto saznao.

U toj svojoj nevolji osećao sam potrebu da mi neko pomogne pri donošenju odluke, da bi ona bila razumna. Obuzeo me je strahovit osećaj bespomoćnosti i naterao me da glasno uzviknem: "Ako postoji Bog na Nebu koji se brine za mene - neka mi pomogne!" Ubrzo posle toga što sam izgovorio te reči, zaspao sam. Sedeće što sam čuo bila je moj sat budilnik. Tog četvrtka ujutro pošao sam na posao duboko utonuo u misli.

Nedugo pošto sam sreo Rolanda i s njime počeo posećivati spiritističke seanse, dobio sam novo mesto za koje sam se pre nekog vremena kandidovao. To je značilo da sam se morao priučiti novoj struci. U jednoj firmi specijaliziranoj za proizvođača ženske konfekcije vezovima - učio sam vesti.

Radeći tog dana za mašinom za vezenje, stalno sam mislio o odluci koju ću morati doneti za nedelju dana. U petak oko podne došao sam do zaključka da mi ne preostaje ništa drugo nego da dopustim da se nada mnom obavi prijemni obred.

< 4. Poglavlje Sadržaj 6. Poglavlje >