2

2. Putovanje u svet natprirodnog

Neobično me je privlačila pomisao da stupim u kanadsku trgovačku mornaricu. Jedan moj poznanik već je bio u njoj i govorio mi je kako mu se tamo zaista sviđa. Biti pod zaštitom kraljevske mornarice i vazduhoplovsta - trgovacka mornarica bila je važna za vojsku - pružalo je osećaj sigurnosti i zastićenosti.

Dve i po godine radio sam u fabrikama raznih brodova na koje su me raspoređivali - najčešće kao ložač. Sećam se kako bih svaki put pri stupanju na dužnost pomislio: "Neće valjda baš sada, dok sam ja tu, udariti neki torpedo u te kotlarnice." Poznavao sam nekoliko momaka koji su poginuli na moru. Ono što sam doživeo u trgovačkoj mornarici još je više otvrdnulo moje srce prema Bogu i ljudima.

U Montrealu je nakon rata bilo teško naći neki dobar posao. Grad je bio prepun otpuštenih vojnika i svi su oni tražili posao. Odlučio sam izučiti zanat, ali takav u kome dolazi do izražaja stvaralaštvo. Nisam želeo raditi samo da zaradim za život. Odlučio sam zato uzeti dosta vremena za biranje, da bih bio siguran da sam izabrao nešto što će mi zaista pričinjavati zadovoljstvo.

Kako bih ipak nekako iskoristio vreme traženja, zaposlio sam se u kuglani Windsor. Bowling Alleys u ulici St. Catherine West. Tih je godina to bio jedan od najboljih lokala u Montrealu. Bio sam desna ruka šefu prostorije za biljar. Posao nije bio težak, a upoznao sam i mnogo novih ljudi i dobro se provodio.

Nedugo nakon što sam se tamo zaposlio, naišao je jedan moj prijatelj iz trgovačke mornarice. Poznavali smo se još od početku vojnog roka. Veseli što smo obojica još živi, pošli smo zajedno na večeru. Razgovarali smo o svemu i svačemu.

O jednoj je temi moj prijatelj Roland govorio s osobitim oduševljenjem: o svom novootkrivenom zanimanju za natprirodno. Ispričao mi je kakvu je sreću imao da je upoznao grupu ljudi - članove udruženja što je uspostavljalo kontakte s mrtvima. Spiritistički mediji navodno je tako omogućilo Rolandu da razgovara s ocem koji mu je umro dok je Roland imao samo deset godina. Otac mu je navodno dao mnoge savete u vezi s budućnošću.

Bilo je svakako zanimljivo slušati Rolanda kako govori o svojim iskustvima s područja natprirodnog. Kako god bilo, sve je to u meni pokrenulo nelagodan osjećaj. Upitao me je jesam li zainteresovan poći s njim na jednu od spiritističkih seansi. "Možda će ti mediji omogućiti da razgovaraš s duhom tvoje pokojne majke. To bi ti se sigurno svidelo. zar ne?"

Njegovo oduševljenje odjednom je splasnulo kad je shvatio koliko me je sve to šokiralo. Nisam uopšte bio voljan da mu odgovorim. Posle nekoliko trenutaka ćutanja nastavio je: "Ma nije te valjda strah da razgovaraš sa dušom svoje majke, ha?"

Uspeo sam nekako da odgovorim da nije, pa sam ga zamolio da mi da vremena za razmišljanje.

Pogledao me je u oči. "Morneau, ti se bojiš. Vidim to po tome kako me gledaš, na tvom licu se vidi. Čovječe, pa ti si se mnogo promijenio otkad sam te video poslednji put! Onaj Roger Morneau nije se bojao ničega. Sećam se kako smo ti i ja s još šestoricom novajlija obavljali mornarske dužnosti na palubi. Došao je brodski oficir i rekao nam da za sutra treba dobrovoljac koji bi se popeo na vrh glavnog jarbola da ga oboji. Upitao je: "Koji se od vas javlja da se popne gore? Nije jako visoko - samo 21 metar. Ali kad si gore, treba mnogo hrabrosti da siđeš s daske na kojoj su te vukli gore. Treba potrbuške puzati po poprečnom jarbolu širine oko 60 centimetara, kako bi mogao obojiti i donju stranu.' Već pri samoj pomisli da idemo tamo gore svi smo se nasmrt prestrašili, i laknulo nam je kad smo čuli tebe kako se javljaš kao dobrovoljac. Bio si hrabar, dragi moj? I nemoj mi sada reci da ćeš me ostaviti na cedilu kad bude trebalo poći na sledeću seansu? Ili...?"

Nakon tog kratkog govora nisam mogao reci ne. Odjednom sam morao biti onaj Roger Morneau koji se ničega ne boji. Upao sam u klopku.

Jedne subotnje večeri moj prijatelj i ja našli smo se u jednom domu u kojem je počasni gost bio neki medij. Bili smo predstavljeni nekima od prisutnih, ali posebna čast bila nam je upoznati se s jednim bračnim parom. On je bio profesionalni zabavljač, vođa vrlo traženog jazz sastava u to vrijeme. Njegov barut svirao je u najotmjenijim lokalima.

Kasno te večeri, po završetku spiritističke seanse, kad su se gosti već pozdravljali, vođa jazz sastava rekao je svojoj ženi: "Draga. kako bi bilo da i mi pođemo? Vec je kasno."

Ona je bila zaokupljena razgovorom s medijem: pokazivala je veliko zanimanje. "George, idi ti samo kući i odmori se", rekla je. "Ja ću ostati još neko vrijeme. Belangerovi će me dovesti kući." George se složio s njenim priedlogom i posao iz kuće upravo kad i nas dvojica.

"Idete li kuci autom?" upitao nas je George kad smo izašli. "Ne", odgovorio sam, "ici ćemo tranvajem, stanica nije daleko odavde."

"Hajde, uđite! Povešću vas do stanice." Za vreme večere bilo je reči o našim danima služenja u trgovačkoj mornarici. Spiritistički je medij, navodno, pozvao duh jednog Rolandovog druga koji je poginuo za vrijeme potapanja broda na kome se nalazio.

U automobilu nas je George počeo ispitivati o opasnostima kojima smo bili izloženi u našoj službi za vreme rata. Ali već smo stigli do tramvajske stanice. Tad nam je nešto predložio: "Zasto ne bismo pošli u neki restoran i zajedno nešto pojeli? Mogli biste mi pričali o vašim pustolovinama iz rata. One me oduševljavaju! Večere idu na moj račun, a na kraju ću vas odvesti kući."

Vozio nas je u zapadni dio ulice St. Catarine, u deo grada poznat po restoranima za sladokusce. Naglo je skrenuo svog liiikolna u usku ulicu koja je vodila k jednom od njegovih najomiljenijih restorana. Parkirao je iza jednog crnog cadillaca i rekao: "Joe je ovdje! Lokal je inače njegov. To je dobar momak!"

Kad smo ušli, domaćica za prijem obavijestila nas je da ćemo morati pričekati u posebnoj prostoriji dok ne bude slobodnih mjesta. Pošli smo tamo kad je Joe iz daleka uočio Georgea. Prišao je da se pozdravi s njim.

Kad je čuo da čekamo na slobodni sto, rekao je da to nije potrebno jer je pre nekoliko minuta neki bračni par nazvao i otkazao svoje mesto, te da ga mi možemo dobiti. Pošli smo za vlasnikom, koji je sa stola uklonio znak "rezervisano", i seli. Prišlaje konobarica i primila naše narudžbine za piće. Rekla nam je da ćemo večeru morati čekati malo duže nego obično jer je restoran pun do poslednjeg mesta. George je naručio dvostruku količinu svog najdražeg pića da mu vreme brže prođe. Zatim smo odgovarali na njegova pitanja o trgovackoj mornarici i pričali o našem zanimanju za nadprirodnim.

Potrajaloje dosta dok nam je konačno stigla večera, i mi smo još jednom naručili piće. Alkohol je Georgeu razvezao jezik. Bio je spreman pričati o pojedinostima o kojima obično ne bi govorio. Pitao sam ga ne bi li nam ispričao kako je uspeo postati tako slavan.

"Ne smeta mi da vam o tome pričam", rekao je. "Reći ću vam pravi razlog svog uspeha. Reč je o necemu što ni moja žena ne zna. Ali morate mi obećati da ćete o tome ćutati." Obećali smo mu da će ono što nam ispriča ostati tajna.

"Jeste li ikada čuli za obožavanje demona?" "Ja ne", odgovorio sam. "A zašto to pitaš?" Ne odgovorivši na moje pitanje nastavio je: "Kako dugo se vas dvojica vec bavite čarobnjastvom?"

"George, ne razumem što želiš reći?"

"Želim znati koliko dugo umišljate da održavate kontakte s mrtvima?"

"Ja još ne tako dugo", odgovorio sam.

"Vas dvojica očito imate još dosta naučiti u vezi s natprirodnim. Gubite vreme posećujući one spiritističke seanse. Naravno, nemojte me pogrešno razumeti. Onakve seanse imaju svoje mesto. One su dobra zabava za žene, koje nalaze utehu misleći da preko nekog dragog pokojnika dobivaju upute za svoj život. Vidite, večeras sam išao na seansu samo zbog svoje žene. Svake godine idem po nekoliko puta kako bi imala osećaj da imamo zajedničke interese. I to je jedini razlog. Ono što ona ne zna jeste činjenica da sam ja naučio kako pristupiti k samom izvoru te sile. Tek tamo čovjek može stvarno nešto doživeti. Govorim vam o obožavanju demona."

Od svega što nam je ispričao najbolje sam zapamtio jednu rečenicu. Zamolio sam Georgea: "Hoćeš li objasniti ono pitanje što si ga malo pre postavio koliko dugo umišljamo da održavamo kontakte s mrtvima? Šta si mislio, rekavši da umišljamo?"

Nasmešio se, pogledao na sat i rekao: "Kasno je već da bih vam to večeras objašnjavao, ali dopustite da vam kažem samo još nešto: Niste razgovarali s mrtvima!" Potom je nastavio govoriti o svom uspehu. "Bilo je to ovako: Dugo godina činilo se da sam nesposoban kad god bih pokušao osnovati i održati svoj vlastiti jazz sastav. A onda sam imao sreću da upoznam kult demona. Tako sam uz pomoć te velike sile dobio sve što sam želeo. Naravno, morao sam naučiti određene obrede da bi duhovi vodili događaje onako kako meni odgovara."

Osmeh mu se raširio po čitavom licu. "Od onog dana pa nadalje sa sastavom žanjem samo uspehe. Preko noći postali smo poznati i priznati. Otkrili su nas, bez ikakvih napora s naše strane, premda postojimo već dosta dugo. Proslavili smo se kao jedan od velikih sastava u našem kraju. Novinski izvještači su bili oduševljeni. Svugde se govorilo o nama. Merodavni ljudi s radija govorili su samo o nama i za najkraće vreme dospeli smo na vrh."

George je opet malo pijucnuo, povukao dim iz cigarete i nastavio: "Odonda nas stalno traže. Novac teče. Dobijamo najviše honorare. Ljudi rado plešu na našu muziku. A zapravo nas pod svojim nadzorom imaju duhovi, ili drukčije rečeno: oni nas poseduju i daju nam silu, a mi dalje na ljude presredujemo njihov uticaj. Ono što slušatelji dobijaju sviđa im se, i zato se vraćaju uvek iznova jer žele još."

Zavalio se u stolicu i zapalio novu cigaretu. Malo se zasmejao i rekao: "Moram vam nešto ispričati. Pre otprilike mesec dana dao sam intervju na radiju i pritom se uveliko zabavljao. Šestorica vodećih osoba s montrealskog i torontskog radija razgovarali su sa mnom. Sve što sam rekao očito ih je zapanjilo. I sam sam se divio svojim brzim odgovorima. Nikad ranije nisam bio tako duhovit i dosetljiv. I uživao sam u pažnji koju su mi poklanjali. Skoro su me obožavali. Pritom su me pokušavali prozreti. Dok smo se na odlasku pozdravljali, još uvek im to nije uspelo."

Pogledao je na sat i rekao: "Prijatelji, kasno je. Kako bi bilo da pođemo?"

Dok je čekao da plati račun, primetio je: "Nije teško razumeti moj uspeh ako se ima na umu strahovita moć duhova, i ono što se dešava kad čovjek želi za sebe zadobiti tu silu."

Roland i ja bili smo zadivljeni onim što nam je govorio. Dok smo se vozili kući, zamolili smo ga da nam još priča o tome.

"Osećam obavezu da vam ispričam svoje iskustvo zato što vas dvojica tražite veliku silu za svoj život. I znam da je ne nalazite posećujući spiritističke seanse kao večerašnju. Zašto biste igrali u drugoj ligi kad možete u prvoj?" Nato ga je moj prijatelj zamolio da nam kaže kako da pronađemo pristup k "najvišim ligama" u svijetu duhova.

"Vas dvojica ste zaista hrabri mladići i mnogo ste učinili za svoju zemlju. Ja ću učiniti nešto veliko za vas. Pobrinut ću se da vas dvojica možete doći na nas sledeći sastanak obožavanja demona."

A onda je svakog od nas pogledao i napokon pomalo oklevajući rekao: "U vezi s jednom tačkom želim biti siguran. Pretpostavljam da u svom životu ne sajite nikakvo strahopoštovanje prema Hristu? Jesam li u pravu? Razlog zbog koga vam postavljam to pitanje jeste taj što među nama ne možemo imati nikoga ko bi i u najmanjem bio veran hrišćanskom Bogu, jer bi to moglo biti katastrofalno."

Obojica smo mu potvrdili da smo vređali Boga pa smo otišli tako daleko da za nas više nema povratka.

"Da, večeras mi je to postalo jasno," nastavio je,"jer ste vas dvojica pozvani duhovima očito bili zanimljiviji od svih ostalih prisutnih. Nadam se da vas nije uvredilo moje pitanje. Jednostavno, morao sam ga postaviti da bih bio dvostruko siguran u vašu ispravnost."

I dok sam ja nekako oklevao da prisustvujem sastanku obožavatelja demona, moj prijatelj nije imao ni kakvih dvoumljenja. Obrazložio je svoj stav mišljenjem da ćemo ionako dospeti u pakao i gorjeti tamo čitavu večnost, te zato ne bi bilo loše da se upoznamo s nekim ljudima pre nego što na koncu dospemo tamo.

Pretpostavljao sam da George više nikad neće uspostaviti vezu s nama jer je te večeri bio pijan, i da se sledećeg jutra neće sećati ni pola od onoga što nam je ispričao. Ali nakon nekoliko dana telefonom smo bili zamoljeni da iduće večeri u osam sati budemo spremni, jer da će on doći po nas.

Ta nezaboravno veče počelo je tako što nam je George objasnio neke pojedinosti o tajnom drustvu kojem je pripadao. Nije bio brz vozač, činilo se da baš ne voli pretiecati tramvaje, tako da smo se na putu na sastanak zaustavljali mnogo puta. Imali smo puno vremena za razgovor pre nego što smo stigli na mesto.

George nam je rekao da se ne iznenadimo kad ugledamo neke od najznačajnijih i najuspešnijih ljudi Montreala. Nanizao nam je imena barem šestorice poznatih. To me je iznenadilo, jer sam u međuvremenu stvorio prestavu o tome kako ćemo onde sresti gomilu odrpanaca. Međutim, bilo je sasvim suprotno. Svi su bili vrlo pratni, dobro obučeni, i još prema tome uspešne ličnosti. Stekli smo osećaj kao da nas već duže vreme poznaju i da pripadamo njima.

Sastanak je počeo petnaestak minuta po našem dolasku. Vladala je sasvim opuštena atmosfera. Prisutni su otprilike dva sata naizmenično pričali o velikim uspesima, uglavnom poslovnim, koje su postizali uz pomoć duhova. Uz njihovu pomoć bili su vidoviti i imali moć prenošenja misli, te su na taj način mogli uticati na odluke drugih Ijudi.

Jedan muškarac govorio je o tome kako je u svojstvu vidovitog astrologa savetovao razne bogataše u vezi s njihovim novčanim investicijama, i na taj način sam postao bogat. Objasnio je kako svaki puta kraj njega lebdi demon koji mu daje tačne propise o tome kako i kada treba uložiti novac. Njegove stranke o tome ne bi ništa znale. "Ti bogataši imaju novac za ulaganje", rekao je, "ali ja znam na koji se način može nešto i izvući iz tog novca."

Duboko impresioniran, moj prijatelj ga je upitao brine li se ponekad da neće dobiti svoj deo profita.

"Ja tražim po jedan posto od dobitka u svakoj investiciji. Dobro znate da je astrologija samo mamac. Uopšte se ne brinem; moj pratioc iz sveta duhova brine za moje dobro. Pokušaću vam to objasniti.

Jedan bračni par pokušao mi je uskratiti zasluženi deo iz dobitka stečenog prilikom jedne prodaje industrijskih nekretnina. Dali su mi ček na priličnu svotu novca. Bio sam zadovoljan dok mi moj duh nije rekao da ih upitam kad mi nameravaju isplatiti preostalih 1.700 dolara koji su predstavljali ostatak mog dogovorenog dela od dobitka. Oboje su se vrlo uplašili. Odmah mi je rekao kako me nisu hteli prevariti, i da će novac u roku od 24 sata biti u mojim rukama."

Nakon svakog svedočanstva o svom usprhu svako bi hvalio svog duha, i to po imenu, i njemu pripisivao uspeh ili učinak, a često bi ga nazivali i gospodarom svoga života.

Primetio sam da su svjedočanstva obožavatelja demona, o tome kako duhovi rade za njih, često upućivala na pojedinog demona kao na njihovog gospodara i boga". Jedan je rekao: "Bilo je divno tog dana videti kako sila gospodina boga Belzebuba deluje u moju korist." Ili bi neko upitao: "Same, kako ti je bilo od našeg poslednjeg susreta?" A odgovor je glasio: "Hvala, vrlo dobro. Bogovi su mi u mom životu zaista divno pomogli."

Te večeri jedna me se osoba naročito dopala. Bio je to neki lekar. Objasnio je da su mu duhovi dali veliku hipnotičku i isceliteljsku moć. Dobio je sposobnost da odstrani bolove i zaustavi krvarenja prilikom teških povreda.

Nakon 'što je iznio nekoliko zapanjujućih izvještaja o svojim pacijentima, rekao je da mora sići u rnolitvenu dvoranu. "Moram otići dole u dvoranu obaviti određene obrede, da bih se kroz moju gospodaricu, božicu Nehuštan, ponovo objavio. Zavisim od njene oživljujuće moći kojom iscjeljujem i oporavljam svoje pacijente."

Sat vremena nakon početka sastanka pojavio se jedan posetioc koji je kasnio. Priličan broj prisutnih pozdravio ga je nazivajući ga imenom Sarmer. Kasno te večeri, na povratku kući, upitao sam Georgea: "Ko je onaj dostojanstveni čovjek što je ušao kasnije'? Neki su ga oslovljavali imenom Sarmer. Ima li to ime neko posebno značenje?"

"Da, ima, ali ne mogu ti sada ništa o tome reći. Kad budeš za sobom imao više sastanaka i kad postaneš deo našeg društva, ispričat ću ti nešto o njemu. To je izuzetno zanimljiv čovjek. Neki ga smatraju najveći hipnotizerom koji je Montreal ikada imao.

Uostalom, bio sam očaran što su se večeras svi zanimali za vas. To me je obradovalo. Morate biti svesni činjenice da smo mi strogo zatvorena skupina. Bilo je vrlo teško dobiti dopuštenje za vas dvojicu da dođete na ovaj sastanak. Najpre nisam dobio odobrenje. Zatim sam, zahvaljujući intervenciji jednog duha koji se otkrio našem svešteniku prilikom njegovog puta po Sjedinjenim Državama, primio telefonski poziv kojim mi je dao dopuštenje i pripravio put da nam se priključite i postanete članovima našeg društva. Nego, o tome ću vam još pričati. Osjetio sam neku nelagodnost čuvši da George smatra da ću im se priključiti. Roland se ipak vrlo obradovao.

"Nakon nekoliko posjeta". rekao je George, "povestću vas u obrednu dvoranu. Verujem da će vam se svideti. Ali obrednu prostoriju moći ćete posetiti tek u prisutnosti sotonskog sveštenika. i samo ako duhovi budu saglasni."

Sastanak se održao u nekoj privatnoj kući. Bila je to raskošna montrealska vila. Dok smo se nalazili u prizemlju, čuli smo kako iz donjih prostorija dopiru sasvim tihi zvukovi koji su jako podsećali na versku muziku i pevanje Indijaca. Uvek bi poneko pošao u donje prostorije i ponovo se vraćao za pola sata. Sva ta aktivnost povukla je Georgea da se nagne na mene sa svog dela kauča i tiho mi kaže: "Naša obredna prostorija je dole. Večeras nakon sastanka priča ću vam o njoj."

Otprilike mesec i po dana nakon što smo upoznali Sarmera, jedne večeri vraćajući se kući upitao sam Georgea da li bi hteo nešto bliže o njemu ispričati."Pa. svakako, o tom zaista zanimjivom čovjeku morate nešto čuti. Ali najpre bih vas podsetio da smo mi uglavnom skupina ljudi koji se kreću unutar zakona. Ne poznajem nijednog od nas koji ne bi priskočio drugome u pomoć. I niko nema nikakvu prednost što se tiče moći koju nam daju demoni.

Ali u Sarmerovom slučaju- eh da, on je malo drugačiji od nas ostalih. Činimi se da ima jednu karakternu slabost, i da je zbog toga upotrebio svoju hipnotičku moć onako kako to ne bi smeo. Mislim da je na neko vreme čak i izgubio orijentaciju.

On je vrlo lukav poslovni čovjek - vlasnik dvaju noćnih klubova - i finansijski mu ide vrlo dobro. Uostalom, vrlo je sposoban hipnotizer. On za manje od deset sekundi može neku osobu staviti pod svoju kontrolu ili u hipnoticki trans - ako mu ta osoba, ili on njoj, gleda ravno u oči.

Kao vlasnik dva noćna kluba često posluje s Ijudima iz šoubiznisa. Muzički sastavi najčešće gostuju četiri do šest nedelja i zatim putuju dalje. S vremenom smo postali svesni činjenice da su se neki sastavi raspali, ili da su izgubili ponekog od svojih članova, nakon što bi nastupili u jednom od njegovih noćnih klubova. A ako bi ko istupio iz nekog od tih sastava, bila bi to uvek ženska osoba. Pre otprilike pola godine montrealska policija obavila je raciju u jednom raskošnom bordelu, gde su sve prostitutke bile nekadašnje pevačice iz noćnih klubova. Svaka od njih radila je za njega."

"Te devojke," nastavio je George, "nikad ne bi dospele u takvo stanje da nisu pristale na hipnozu. Onaj ko se hipnotiše, od tog se trenutka više ne može odupirati moći hipnotizera."

< 1. Poglavlje Sadržaj 3. Poglavlje >