< 8. Poglavlje Sadržaj 10. Poglavlje >

9. DOKTRINA O UZDRŽAVANJU OD OSVETE

Počinjući zajednčko istraživanje ovog fascinirajujćeg predmeta, želim da vam postavim pitanje: „Jeste li nekada imali noćnu moru?“ Neki doživljavaju duhovne noćne more. Neki doživljavaju mentalne noćne more, a neki odlaze u zemlju snova! Bez obzira gde ste bili, nadam se da će vam ovo poglavlje biti na blagoslov.

Hajde da zajedno obnovimo sedam velikih biblijskih istina:

1. Isus ponovo dolazi! Jevrejima 9, 28. :“I Hristos… će se javiti bez greha na spasenjeonima koji ga čekaju.“

2. On dolazi po one koji su kao On. 1. Jovanova 3, 2. i 3.: „LJubazni! Sad smo deca Božija, i još se ne pokaza šta ćemo biti; nego znamo da kad se pokaže, bićemo kao i On, jer ćemo ga videti kao što jest. I svaki koji ovaj nad ima na NJega, čisti se, kao i On što je čist“.

3. Oni koji su kao Isus već će naučiti da se ne svete. 1. Petrova 2, 23.: „Koji ne psova kad ga psovaše; ne preti kad strada; nego se oslanjaše na Onoga koji pravo sudi (Vidi strihove 21-23.).

4. Ova grupa ljudi neće gundjati niti se raspravljati. Filibljanima 2, 14-16. : „Sve činite bez vike i premišljanja, da budete pravi i celi, deca Božja bez mane usred roda nevaljaloga i pokvarenoga, u kojemu svetlite kao videla na svetu, pridržavajući Reč života, na moju hvalu za dan Hristov, da mi ne bude uzalud trčanje i trud.“

Da li si nekada zastao i shvatio da gundjanje i prigovaranje mogu da ti zatvore ulaz u nebo? Tekst upravo to kaže! Mi možemo biti verni koliko hoćemo u desetku, svetkovanju subote, svim oblicima misionskog rada ili bilo kom drugom vidu rada u crkvi, ali ako smo prigovarali i raspravljali se tokom našeg ovozemaljskog života, Gospod će nam reći da smo radili uzalud. Počinjete li da uvidjate koliko je važno da ovo shvatimo?

5.Zašto oni neće tako raditi? Jovan 19, 10. 11.: A Pilat mu reče: „Zar meni ne

govoriš? Ne znaš li da imam vlast raspeti te, i vlast imam pustiti te?“ Isus odgovori: „Ne bi imao vlasti nikakve nada mnom kad ti ne bi bilo dano odozgo.“

Kako to da će Isusa, kada ponovo dodje, čekati narod koji se sastoji od onih koji se ne svete? Kad su osvećeni, oni se neće ponovo svetiti. Oni su narod, ljudi koji se ne žale, ne gundjaju. Zašto? Zato što znaju da sve što se dogadja, sve okolnosti koje ih okružuju, nastaje s božanskim dopuštenjem. Na njih ne može doći nikakvo zlo, izuzev onoga što Bog dopusti. Divna ruka Svemogućega straži nad njima a oni se uzdaju u NJegovu mudrost.

6.Oni znaju da Bog dopušta da nevolje i progonstva dodju iz samo jednog razloga -da prečiste njihove karaktere. Isaija 48, 10.: „Evo, pretopiću te, ali ne kao srebro, prebraću te u peći nevolje.“

Pisac Otkrivenja je u viziji video da oni koji su sa Isusom, jesu pozvani i izabrani i verni (Otkrivenje 17, 14.). Ta vrela peć nevolje jedno je od Božjih izabranih načina da očisti svoj narod. Taj narod, medjutim, u procesu čišćenja prepoznaje da će njihov mudri i dobri Otac dopustiti da na njih, u nevoljama i progonstvima dodje samo ono što je neophodno za njihovo čišćenje. Oni su iskustveno naučili da veruju Bogu.

1. Prema tome, jedina bitka u kojoj će oni učestvovati, biće bitka vere, 1. Timotiju 6,12.: „Bori se u dobroj borbi vere, muči se za večni život, drži se večnog života.“ 2. Mojsijeva 14. 13.: „Ne bojte se, stanite pa gledajte kako će vas Gospod izbaviti.“

Žao mi je što ovo nisam naučio dok sam još bio dečak, u srednjoj školi ili na koledžu. Žao mi je što to nisam naučio bar u ranoj fazi svog propovedničkog rada. Nadam se da sam to bar do sada naučio! „Ali, koji misli da stoji neka se čuva da ne padne.“ (1. Korinćanima 10, 12.).

Sledeće iskustvo samo je jedno od mojih mnogih iskustava u kojima sam krčio sebi put od noćne more ka zemlji snova. Uveren sam da su oni od nas koji će uživati u onoj divnoj zemlji koju je Isus otišao da pripremi za nas, prošli kroz mnoge noćne more. Moj omiljeni autor kaže da niko nikada neće doći do vrata zemlje slave, ako prvo nije prošao kroz neka gotovo pogubno teška iskustva. Ja sam okusio neka od takvih, pa želim da vam ih iznesem.

Iskustvo se odnosi na osnivanje jedne nove mesne crkve. Bog nam je činio velika dobra u našoj tamošnjoj službi. To je dovelo do neophodnosti osnivanja nove crkve. Ja sam na odredjeni način oklevao da pokrenem taj projekat, jer sam u svom iskustvu zaključio da se, svakom prilikom kad se osniva nova mesna crkva, nekako pojavljuju neprijatna osećanja. Ljudi koji su inače divni, sada ispoljavaju potpuno nepoznato i čudno držanje. To sam doživljavao u crkvama u čijem organizovanju sam imao učešća, pa sam na neki način oklevao

da pokrenem tu novu mesnu crkvu. Medjutim, vernici su se oduševili i tražili su da se organizuje sastanak na kojem bi se ta mogućnost u potpunosti istražila. Otišao sam na sastanak, konfrontirajući nadu sa strepnjom da bi predloženi plan mogao biti osujećen. Sastanak je bio divan. Dat je predlog da se otvori nova crkva u obližnjem gradu. Prihvaćeno je jednoglasno. Bilo je očigledno da je crkva kao celina želela da se organizuje i da se startuje nova grupa vernika. Čak je predložen i broj vernika koji bi iz sadašnje crkve prešli u članstvo nove crkve, preko 100 vernika. Pisao sam svom bratu i obavestio ga o broju vernika u planiranoj novoj crkvi. Odgovorio je: „Ta crkva je rodjena već sa pantalonama!“

Odlazeći sa tog sastanka, rekao sam sebi: „Mora da je sotona mrtav.“ Nikada u životu nisam osnovao neku novu crkvu, i osetio takav Duh ljubavi i bratstva. Osećaj jedinstva je bio veličanstven. Sve je išlo divno. U tom periodu pripremljeni su definitivni planovi za formiranje te nove crkve. Imali smo preko 100 vernika! Bili su to divni ljudi, posvećeni za Gospodnje delo.

Grešku sam učinio kad sam pomislio kako je djavo mrtav. Baš negde u vreme kad je sve funkcionisalo kako se samo poželeti može, pet vernika, članova moje crkve iz razloga koje nikada nisam potpuno mogao da razumem okrenuli su se prema meni sa besom, srodnim demonskom besu. Bili su to baš oni ljudi koji su prvobitno pokrenuli ideju o organizovanju nove crkve. Tada je bilo već prekasno da opozovemo korake u formiranju te nove crkvene grupe. Verujući u ideju da, kad je jedan posao jednom otpočet, da on treba i da se završi, odlučio sam da se zauzmem za njegovo dovodjenje do kraja. Baš kod te odluke, kako mi se činilo, kao da su paklu otkazale sve kočnice, bar što se tiče našeg okruženja.

Ta petorica ljudi su, izmedju sebe, doneli zaključak po kojem će jedini način za rešavanje nastalog problema biti da se oslobode pastora. Tom cilju su se i maksimalno predali. Upotrebili su sva zamisliva sredstva da ostvare zadatak koji su sebi postavili. Mogao bih da kažem da ima crkvenih oblasti u kojima članstvo ima neuporedivo jači glas kada se radi o opozivanju i preseljenju svojih propovednika nego u drugim. Ti ljudi su smatrali da oni zajedno čine dovoljnu težinu, da bi izvršili uticaj na predsednika oblasti u smislu svog zahteva. Da bi stvari bile još složenije, bila je to izborna godina. Predsednik je sam bio na tapetu za ponovni izbor ili selidbu, već prema tome šta izglasaju delegati. Ta petorica poslali su dvočlanu delegaciju predsedniku oblasti u vreme kad su šatori bili razapeti za seriju bogosluženja pod šatorima. Rekli su: „Došli smo da ti kažemo da treba da se otarasiš Kuna.“

„Znate“, rekao je predsednik, „izbori su za samo nekoliko dana. Ne bih mogao ništa da vam obećam u ovom trenutku. Zar ne bi bilo uputno da dodjete kod mene kada prodju izbori?“

„U tome je i poenta“, naglasili su ovi. „Hoćemo da se to reši pre izbora.“

„Oho, znači tako stoje stvari!“, uskliknuo je predsednik. „Vi, gospodo, možete samo natrag na put, jer ja nemam nameru da dopustim da iko na mene vrši velike pritiske za bilo kakve ciljeve. Ja ne verujem da bi Gospod želeo da tako poslujem.“ Sa tim rečima ih je poslao napolje.

Dogodilo se, nekako, da je do mene doprela informacija da su se ti ljudi eksponirali i imali zakazan sastanak sa predsednikom, na kojem su tražili moj premeštaj. Takve stvari je teško sačuvati u potpunoj tajnosti. Moraću da priznam da mi je uvek bilo teško da primenim doktrinu o uzdržavanju od osvete. Kako sam samo želeo da odem i da se odbranim i pokažem da su prema meni postupali krajnje nekorektno, ali sam znao da ću to vrlo teško izvesti, a da pritom ne povredim nekoga. Bio sam vrlo frustriran i uznemiren. Bilo mi je teško da budem miran dok se sve to dogadjalo.

To je bilo baš negde u vreme kad smo moja žena i ja upoznali tajnu i silu prvih slova molitve. Do tada smo iskusili i doživeli divne odgovore na svoje molitve u kojima smo jednostavno tražili, verovali i polagali pravo na biblijska obećanja. O tome smo razgovarali zajednički, pa sam odlučio da uzmem jedno biblijsko obećanje i zatražim njegovo ispunjenje u toj situaciji. Planirao sam da s time u vezi ne učinim ništa drugo, nego samo to. Izabrao sam tekst iz Isaije 54, 17.: „Nikakvo oružje načinjeno protiv tebe neće biti srećno, i svaki jezik koji se podigne na te na sudu saprećeš. To je nasledstvo sluga Gospodnjih.“

U tom obećanju našao sam utehu i zaklon. Čitao sam ga uvek iznova, shvativši da ćemo u toj crkvi ostati onoliko dugo koliko to Gospod bude želeo i da nijedna količina pritisaka neće moći da izmeni Božji plan. Odlučili smo da ne bežimo od situacije. Složili smo se, takodje, ako je Bog završio s nama posao tamo, da ćemo biti spremni da odemo. Odlučili smo da zauzmemo pravilan stav i dopustimo da Bog vodi. Utehu smo našli i u rečima koje je Isus uputio Pilatu: „Ne bi imao vlasti nikakve nada mnom kada ti ne bi bilo dano odozgo…“

(Jovan 19, 11.). Kada Bog bude završio svoj posao s nama tamo, On će se postarati da se mi odatle preselimo. Ali, do tada, znali smo da niko neće moći da izdejstvuje naše odseljenje. Odlučili smo i to da nećemo razgovarati s ljudima o tom problemu. Nećemo tražiti simpatizere. Bili smo rešeni da sve prepustimo, predamo u mudre Božje ruke.

Klekao sam sa svojom ženom i, stavljajući prst na obećanje iz Isaije 54, 17., molio sam se Bogu da učini za nas ono što je sam i obećao. Položili smo pravo/pozvali smo se s pravom na obećanje, rekavši gospodu da cenimo ono što On čini u vezi s nama. Priznali smo mu svoju nedostojnost i zatražili milost i snagu za suočavanje sa situacijom. Klečeći na kolenima, primenili smo prva slova biblijske molitve i uzvratili zahvalnošću Bogu što je već u tom trenutku radio na rešenju problema.

Moja žena mi je skrenula pažnju na obećanje koje je uzela i sada tražila njegovo ispunjenje. Bilo je to obećanje iz Dela 18, 10.:“Jer sam ja s tobom, i niko se neće usuditi da ti što učini.“

Za mene je ovo obećanje bilo zaista divno! Ono je svojevremeno bilo upućeno Pavlu kada je mislio da je njegov posao završen, ali je u jednom istom mestu ostao punu godinu dana i šest meseci, posle dobijanja tog obećanja. Oboje smo bili uzbudjeni zbog divnih dela koja je Bog učinio za nas u toj situaciji. Obećanja su nam bila ispunjena. Nismo se bojali onoga što bi moglo doći. Gospod je obećao. Njegovim obećanjima smo verovali i samo čekali i gledali kako će ih On ispuniti. Prošli smo kroz svoju nevolju, ali smo našli odgovor. Sada smo se pripremili za ulogu posmatrača, da gledamo otkrivanje Božje ruke.

Izbori su trebalo da se održe za samo nekoliko dana. Kružila je informacija da su oni ljudi, budući da predsednik oblasti nije hteo da prihvati njihove zahteve, sada odlučili da onemoguće njegov ponovni izbor na predsednički položaj! Smatrali su da raspolažu snagom, potrebnom za ostvarenje tog svog plana. I ovom prilikom sam se obratio Gospodu i zatražio ispunjenje obećanja Njegove Reči.

Shvatio sam da ću možda biti pozvan da učestvujem u radu jednog od mnogih odbora tokom izbornih aktivnosti. Odlučio sam, ako me izaberu u neki od odbora, da neću izgovoriti nijednu nepovoljnu reč ni za jednu živu dušu. Neću pokušavati da se svetim, niti da dajem oduška svojim osećanjima na bilo koji način. Molio sam se Bogu da mi da svoju pomoć da se ne svetim ni u kojem obliku, jer sam hteo da budem sličan Isusu, koji ne psova kad ga psovaše; ne preti kad strada. Čitao sam, i ponovo čitao tekst u 1. Petrovoj 2, 21-23. i odlučio da se ponašam onako kako se ponašao Isus. Davaću podršku osnovnoj stvari i govoriću u prilog pozitivnih programa, ali neću gundjati niti ću se svetiti.

Konačno je i došlo to vreme. Okupili smo se u velikom auditorijumu. U to vreme sam, kao pastor, radio u dve crkve. Delegacija iz jedne crkve sedela je u jednom redu, a delegacija iz druge u drugom redu. Predvodio sam jednu delegaciju, a jednom od starešina druge crkve poverio da predvodi drugu delegaciju. Tražilo se da svaka crkva izabere po jednog delegata da predstavlja svoju crkvu u velikom odboru. Taj veliki odbor je birao svoje druge odbore koji, sa svoje strane, odlučuju o budućnosti crkvene oblasti. Onih pet ljudi u crkvi koju sam ja predvodio već su unapred sve pripremili, i znalo se ko će biti njihov delegat. To mi je bilo poznato, ali sam već bio odlučio da neću ponižavati one koji su tajno pripremali moje isterivanje. Oni su odlučili što su odlučili pa sam ja zatražio za predlog za delegata, podupiranje predloga, pa je tako njihov kandidat bio izabran. Za vreme dok smo mi birali našeg delegata, ona druga crkva, kojoj sam takodje služio kao pastor, izabrala je mene da ih predstavljam na velikom odboru.

I tako se dogodilo, da ću ja predstavljati jednu crkvu, a čovek koga je imenovala druga crkva bio je upravo onaj čovek koji se hvalio da će njegova grupa eliminisati i predsednika oblasti i mene, i to, pre kraja saborskog dana. Ušli smo u dvoranu za skupljanje i tada je prvi odbor koji je trebalo izabrati, bio odbor koji bira predsednika oblasti. Sedeo sam i slušao i čekao, da vidim šta će biti. Kad su prebrojani glasovi, za članstvo u tom odboru sam dobio više glasova od svih drugih. Pitao sam se: „Kako se to uopšte moglo dogoditi?“ Ali, pre nego što je prebrojavanje završeno, utvrdio sam da je u taj odbor izabran i onaj drugi čovek!

Sada je odbor za naimenovanje otišao u svoju prostoriju, radi veoma važnog posla biranja predsednika oblasti, pre svega. Onaj drugi čovek bio je izabran za sekretara odbora. Možete zamisliti šta mi je sve prolazilo kroz glavu i kako me je djavo kušao da ispoljim Duh, sličan njegovom Duhu. Medjutim, ja sam se molio Bogu: „Gospode, Ti si obećao i ja sada polažem pravo na ispunjenje Tvog obećanja. Pomozi mi da ne izgovorim nijednu neljubaznu reč, za nijednu živu dušu.“ Tamo, na tom mestu, vodio sam malu ličnu bitku, ali Bog mi je pritekao u pomoć, dao mi snagu i pobedu, a ja sam svoju volju stavio u Njegove ruke.

Predsednik odbora je rekao: „Braćo, vi ste pratili i videli rad našeg predsednika tokom poslednjeg mandata njegove službe. Njegov izveštaj je otvoren za sve nas i nama su rezultati njegovog rada dobro poznati. Kakvo raspoloženje vlada u ovom odboru? Koga želite da predložite za predsednika za naredne dve godine?“

Predsednik je imenovan za samo dva minuta i opunomoćen da nastavi svoju službu. U roku od četrdeset pet minuta izabrana je kompletna ekipa službenika oblasti. Čovek koji je obavljao funkciju skretara odbora bio je u protekle dve godine član oblasnog odbora, dok se prilikom formiranja novoizabrane ekipe njegovo ime nije čak ni pomenulo. On je, bar što se tiče njegovog uticaja, sada bio potpuno izvan okvira oblasti. Sve ovo je završeno, a da niko nije izgovorio nijednu reč omalovažavanja. Rezultati rada ovog odbora vraćeni su na glasanje delegatima, pa je u roku od jednog sata sve bilo izglasano i prihvaćeno.

Oni ljudi su, na to, otišli do predsednika odbora i optužili ga da je smuvao/izmanipulisao izbor oblasnog odbora. Zašto su ga optužili za tako nešto? Odgovor nalazimo u Rimljanima 2, 1.: „Ti koji sudiš, činiš ista dela“ (parafrazirano, slob. prevedeno). Njihov gotovo pripremljeni plan bio je osujećen i sada su optuživali predsedavajućeg odbora da je učinio upravo ono što su oni pokušavali da učine. Predsednik je otvoreno rekao da nije imao baš nikakve planove po pitanju članova oblasnog odbora i da je njegova savest čista; da je postupao s dobrom verom i u skladu sa mišljenjem odbora.

Okupljanje pod šatorom, saborski dani, završilo se posle nekoliko dana. Mi smo proveli divne časove zajedno i Gospod nas je blagoslovio svojom prisutnošću. Po završetku serije bogosluženja pod šatorima dobio sam informaciju da se oni ljudi sada pripremaju za predstojeće zasedanje Generalne konferencije, na kojem namervaju da iznesu moje ime predsedniku Generalne konferencije. Zaista, nisam znao da sam tako važna ličnost! Zamislite, delegacija odlazi vodji Božjeg dela u svetu i pokušava da se otarasi malog čoveka kao što sam ja! I ponovo smo se, moja supruga i ja, molili Bogu i oboje smo, pojedinačno, tražili ispunjenje istih biblijskih obećanja, koja smo tražili i u ranijem periodu teškoća. I ovom prilikom smo odlučili da nikome nećemo ništa reći, nego da ćemo pustiti da se pokaže Božja volja. Odlučili smo da nikoga nećemo vredjati niti ćemo gundjati. Bog nam je, jednom pokazao svoju moć, pa smo bili spremni da je ponovo čekamo. Odlučili smo da bijemo jedino bitku vere.

U svojim crkvama sam otpočeo program održavanja molitvenih bogosluženja sredom, u vidu tečajeva. Vernicima sam govorio o divnoj istini prvih slova uslišenja molitava! Na stolu ispod propovedaonice imali smo Bibliju, pa sam ljude pozvao da dodju i da stave prste na obećanje čije ispunjenje traže, u saglasnosti sa uputstvima iz knjiga Hristove očigledne pouke, orig. str. 147., i Svedočanstva za crkvu B, orig. str. 322. Imali smo nekoliko divnih molitvenih bogosluženja. Mnogi vernici su tražili, verovali i polagali pravo na ispunjenje Božjih obećanja. Na tim bogosluženjima sredom Hristu se obratio lep broj dragih duša. Sveti Duh je bio prisutan i dokaze o svojoj prisutnosti davao promenom u životima vernika.

Oni ljudi su, u medjuvremenu, bili na zasedanju Generalne konferencije. Izabran je novi predsednik i oni su ga potražili radi razgovora. Našli su ga u glavnom auditorijumu. „Sada, pošto ste novi predsednik Generalne konferencije, imamo za vas jedan zahtev“, rekli su.

„O čemu se radi?“, pitao je predsednik.

„Tražimo od vas da se oslobodite Glena Kuna“, odgovorili su. Zatim su počeli da iznose predsedniku sve o meni i da zastupaju svoj slučaj.

Dok su tako razgovarali s predsednikom, tu je prolazio još jedan od vernika moje crkve, koji mi nije bio posebno blizak, pa je zastao da čuje šta ti ljudi govore. Te noći se dugo mučio da zaspi. U stvari, tokom noći je ustao, raspitao se gde je odseo predsednik Generalne konferencije i pozvao ga telefonom. Rekao mu je da samo hoće da ga obavesti da je njegova crkva srećna i uživa mnoge blagoslove sa svojim divnim pastorom. Zatim je izrekao neke ljubazne reči o meni, koje ja nisam bio zaslužio. Ne znam tačno koje je reči koristio, ali znam da nisam, niti sam ikad bio, dovoljno dobar da zaslužim sve one prijatne kvalifikacije koje je on o meni te noći preneo predsedniku Generfalne konferencije.

Kad se zasedanje Generalne konferencije završilo, oni ljudi su se vratili svojim kućama. Ubrzo se proneo glas, da će, iako su u svom prvom pokušaju bili osujećeni, ovom prilikom postići svoj cilj. Ipak ćemo ga se otarasiti, hvalili su se nadmeno. I opet, kad sam osetio da se sile zla koncentrišu oko mene, zatražio sam ispunjenje obećanja iz Isaije 54, 17. stavio svoje pouzdanje u Gospoda i tražio od Njega vodjstvo i razumevanje. Moja odluka je bila da bijem samo jednu vrstu bitke, a to je morala biti samo bitka vere. Bio mi je potreban neko kome ću se obratiti, a oni izmedju vas koji ste se nekada našli usred neke bitke, znate da vam je potrebna pomoć posebne vrste za vreme takvih opsada. Nisam želeo da se obratim nijednom drugom smrtniku, pa sam svoje poverenje poklonio Onome za koga sam znao da me nikada neće pustiti niti ostaviti. Bio sam slobodan od straha, jer mi je Bog dao mir srca i misli. Znate, kad ste na miru s Bogom, nije teško ni biti na miru sa svojim bližnjima. Nastavio sam, neometan s mojim planovima. Moj raspored za časove sredom bio je pripremljen za nekoliko meseci unapred. Imao sam pripremljenu propagandu, postavljenu na mnogim mestima, koja je najavljivala teme. Jedna od najavljenih tema bila je Božje staranje za one koji su Njegovi. Uzgredna napomena je glasila da je ljudima bolje da ne pokušavaju da spreče Božje planove ili NJegov program za NJegovu decu. Te propovedi nisam držao zbog nekih aktuelnih okolnosti, nego zapravo u pripremi materijala za knjigu koju sam pisao.Tako je i došlo veče najavljenog bogosluženja. Crkva je bila puna i u njoj je bio prisutan Sveti Duh. Uveren sam da me je On vodio u izboru ove teme. Govorio sam o tome kako je ozbiljna stvar dirati u Božje planove i pripremati se da ostvarimo nešto za šta je Bog odlučio da ne treba da se dogodi.

Imali smo radosno bogosluženje, a onda se na vratima crkve pojavio jedan čovek. Mogao sam da primetim kako mi znacima pokazuje da treba da dodjem do njega. Izvinio sam se prisutnim ljudima i uputio se ka vratima. Tamo mi je rekao: „Da li bi hteo da se moliš za brata tako i tako. Smrtno je bolestan!“ To je bio baš onaj čovek koji je sebi stavio u zadatak da se ostvari moj premeštaj. Baš toga jutra zvao sam ga telefonom, jer sam prethodno dobio informaciju da me taj brat nije voleo, pošto mu nisam davao dovoljno prilika da propoveda. Tako sam ga zamolio da sledeće subote propoveda u jednoj od naše dve crkve. Ali, kad sam pozvao, čuo sam vrlo neobično iskrivljen zvuk s druge strane linije. Nisam mogao da razumem šta mi sagovornik kaže. Ipak je, na kraju, uspeo da izgovori „Ne“, na moju ponudu. A sada, nalazio se na ivici smrti.

Nekoliko nedelja pre toga, u naše mesto je došao predsednik Generalne konferencije i posetio nas. Verovatno je tu bio na odmoru. Tako, boraveći u gradu, posetio je svakog od one petorice koji su bili angažovani u onom programu mog odstranjivanja. Isto tako, posetio je i svakog biznismena u crkvi. Sve njih je pitao kako su oni lično, kako je njihov posao, a i kako je u crkvi. Izveštaj koji je dobio od biznismena bio je divan. Bez ikakvog izuzetka, ti ljudi su mu kazali da crkva napreduje i da uživaju obilje blagoslova. Medjutim, ona petorica ljudi dali su prilično konfuzne izjave. Kad ih je čovek upitao o crkvi, rekli su da je sve odlično, izuzev pastora.

„Šta nije u redu s pastorom?“, piao je posetilac.

„Ništa!, odgovorili su svih pet.

„Dobro, na primer? Dajte mi jedan primer.“

„Kao prvo“, ljudi su rekli, „on je lažljivac.“

„Lažljivac! To je veoma ozbiljna optužba.“ Napisao je to u svoj notes, a onda zatražio da mu daju primer. Oklevali su i zamuckivali, ali nisu mogli da iznesu ni jedan jedini primer.

„Ali, pastore“, zakukali su, „on laže sve što kaže!“ Ali koliko god da su tražili, zaključili su da je nemoguće da daju i jedan primer ili navedu i jedan usamljen slučaj.

„Možda nešto drugo?“, upitao ih zatim čovek iz Generalne konferencije.

„Da“, rekoše, „on ne saradjuje.“

„On ne saradjuje…“, reče, dok je to upisivao u svoj notes. „Sada, ako možete, dajte primer za tu vašu optužbu.“

„Pa, eto, pastore“, rekoše, „on ne saradjuje ni u čemu.“ Tako, nisu uspeli da navedu ni najmanji primer, ni trunku dokaza o nekom slučaju, koji bi podupro njihovu optužbu.

Izrekli su pet optužbi, ali nisu uspeli da pruže ni jedan jedini primer. To je predsednika Generalne konferencije uverilo da su optužbe bile lažne. Okrenuo se prema njima i rekao im: „Gospodo, vaša kuća će propasti ako ne doživite promenu srca i shvatanja!“ S tim rečima on se izvinio i otišao.

Mnogo puta sam imao priliku da razgovaram s tim predstavnikom. U nekoliko navrata sretao sam ga na ulici. Znao sam gde je odseo, ali sam, zajedno sa suprugom,odlučio da mu ni jedan jedini put neću govoriti o situaciji, niti pokušati da odbranim svoju stvar. Nameravao sam da svoje pouzdnje poklonim Bogu i prepustim mu da vodi u celoj stvari.

Tih pet ljudi su bili partneri u jednom poslovnom poduhvatu i tako su oformili korporaciju. Jedan od njih je rekao: „U svetlosti onoga što je rekao predstavnik Generalne konferencije, mislim da nisam u pravu i zato, uz Božju pomoć, nameravam da promenim svoj stav. Ako vi ljudi hoćete i dalje da se držite te svoje namere, bojim se da ću morati da izadjem iz grupe.“ Njemu se pridružio još jedan član grupe, koji je izgovorio istu vrstu izjave i namere. Predsedavajući ih je samo posmatrao. U periodu od tog trenutka do sledeće noći, vodja je bio pogodjen strašnom bolešću, i sada je već bio na samrti.

Vratio sam se na propovedaonicu i rekao prisutnima za nevolju u kojoj se našao taj čovek, pa smo se najozbiljnije zajednički molili Bogu da ga, ako je NJegova volja, spase i poštedi mu život. U trenutku kada sam ga nazvao telefonom i zatražio od njega da propoveda, nisam znao za njegov fizički problem. U medjuvremenu, od drugog, od te petorice zatražio sam da održi propoved u subotu pre podne. Obavezu je prihvatio. Njegova poruka je bila poziv na jedinstvo akcije i zahtev ka punoj saradnji u celokupnom programu crkve. Čovek je doživeo preobražaj svoga stava. Možete sigurno shvatiti kako mu je bilo teško zbog brata koji je sada bio tako teško bolestan, i za koga smo se molili.

U crkvi smo nastavili naš program, uz Gospodnje blagoslove, sve dok naš posao nije bio završen. Tek tada, a ne ranije, odselili smo se iz te crkve. U tom iskustvu sami smo sebi demonstrirali Božju silu. Taj dogadjaj nam je pomogao da shvatimo da ne treba da gundjamo, niti da se žalimo kada nam se čini da su nam nepravde stale na put. Osveta nije potrebna. Bog je obećao da će se brinuti za svoje, a ako zatražimo ispunjenje obećanja,On će učiniti čuda za nas. Bog ne može da laže. Pozivam vas da se uzdamo u NJega i da budemo svedoci NJegove sile i milosti. Neka nas Isus, kada dodje, nadje kao narod koji su kao On, u Duhu i životu.

Pozivam vas da se zajedno molimo: „Dragi Oče na nebu, Ti si obećao: „Dosta ti je moja blagodat.“ Mi se usrdno molimo da se Tvoja ljubav izlije u naša srca, za sve one koji nas pogrešno razumeju. Mi verujemo i zahvaljujemo Ti što smo primili tu jednostavnu veru, iako smo ovako grešni. U Isusovo ime. Amin.“ (Vidi: 2. Korićanina 12, 9; Rimljanima 5,5.)

„Gospod me pomaza… da im dam… ulje radosti… odelo za pohvalu… da se prozovu hrastovi pravde.“ Isaija 61, 1-3.

< 8. Poglavlje Sadržaj 10. Poglavlje >