< 9. Poglavlje
Sadržaj
11. Poglavlje >
10. VODJENI VIZIJAMA I SNOVIMA
Želim da razmišljamo o sedam slavnih biblijskih činjenica, pre nego što krenemo u naš predmet.
1. Isus ponovo dolazi! Joilo 3, 16.: „I Gospod će riknuti sa Siona.“
2. Neposredno pre Isusovog ponovnog dolaska doći će do velikog izlivanja Njegovog Svetog Duha Joilo 2, 28-30.: „I posle ću izliti Duh svoj na svako telo, i proricaće sinovi vaši i kćeri vaše, starci će vaši sanjati sne, mladići će vaši vidjati utvare. I na sluge ću i na sluškinje u one dane izliti Duh svoj.“
3, Jedan od razloga izlivanja Svetoga Duha jeste da vodi narod u svaku istinu. Jovan 16, 13.: „A kad dodje On, Duh istine, uputiće vas na svaku istinu.“
4. Sveti Duh će nas voditi u držanje zapovesti Jovan 14, 15. kaže: „Ako imate ljubav k meni, zapovesti moje držite.“ U Delima 5, 32. stoji da će Svetoga Duha Bog dati onima koji se Njemu pokoravaju.
Mi treba da se molimo za Svetoga Duha. Isus u Luki 11, 11-13 kaže da zemaljski očevi rado daju svojoj deci ono što im ona traže, a da nebeski Otac pogotovo želi da svog Svetog Duha podari onima koji traže od Njega.
Dar Svetoga Duha je najveći dar koji je Isus obećao svojoj deci na ovoj zemlji. Upravo zbog toga je NJemu toliko stalo da mi tražimo taj dar. Taj dar sa sobom donosi i sve druge blagoslove.
6. Potom, treba da verujemo i zahtevamo prisutnost NJegovog Svetog Duha. U Galatima 3, 14. stoji da blagoslov dolazi kroz Isusa Hrista, da obećanje Duha primamo kroz veru.
7. Mi treba da mu darujemo svoja tela kao NJegov hram 1. Korinćanima 6, 19.: „Ili ne znate da su telesa vaša crkva Svetoga Duha koji živi u vama, kojega imate od Boga i niste svoji? Jer ste kupljeni skupo.“
Običaj koji sam izgradio u svojoj službi je da nikada ne držim propoved, nikada ne odem u posetu u nečiji dom ili održim biblijski čas, a da prethodno, u molitvi, ne zatražim vodjenje Svetoga Duha. Bilo je nekoliko prilika u kojima sam propustio da od NJega zatražim takvo vodjstvo, pa sam uočio veliku razliku u rezultatima mog rada. Nemoguće je da mi, u svojoj snazi, postignemo ono što bi drugačije moglo biti ostvareno, da smo kršteni Svetim Duhom. U trenucima dok slušam posebnu muzičku tačku, pre nego što ustanem da propovedam na bogosluženju, ja se molim za ispunjenje Svetim Duhom, kako bi mogao da uputim reči koje će korisno poslužiti onima koji slušaju. Čekajući da neko odgovori na kucanje ili zvono, na vratima nekog doma molim se Bogu da Sveti Duh bude sa mnom. Mi imamo pravo da to činimo, pošto Isus ponovo dolazi i želi da budemo spremni, ali i da drugima pomognemo da se pripreme. Deo te pripreme isključivo je posao Svetog Duha. To je posao vodjenja. Sveti Duh će nas voditi jedinom uzvraćajući na našu molitvu za NJegovo vodjstvo. O, kad bismo mogli da uvidimo mudrost i potrebu traženja vodjstva Svetoga Duha! U mojim mislima nema nedoumice po pitanju vrednosti Njegovog prisustva.
Pre izvesnog vremena moju suprugu i mene su pozvali da dodjemo u jednu od crkava u Kaliforniji i da tamo održavamo časove probudjenja. Pastor crkve i ja učinili smo veći broj poseta. Medju ljudima koje smo posetili nalazila se i jedna prijatna katolkinja. Tokom naše posete, pitao sam je kako je došlo do toga da dodje na bogosluženje u adventističku crkvu. Tako nam je ona ispričala svoje iskustvo.
Nekako oko godinu dana pre te naše posete, ona je osetila nezadovoljstvo svojom crkvom. U tom osećanju nezadovoljstva molila se Bogu da je odvede u pravu crkvu. Posle molitve, počela je sa posećivanjem različitih crkava, svake nedelje pre podne. I svakom prilikom došla bi natrag, kući, s osećanjem: „To nije ono što tražim! Mora da postoji neka druga!“ Njena želja da nadje pravu crkvu i dalje je ostala nezadovoljena. Zato je nastavila da traži i da se moli za Božje vodjstvo. Taj svoj program provodila je oko godinu dana.
Konačno, jednog nedeljnog prepodneva, došla je kući, još uvek osećajući prazninu u srcu. U svom očajanju pala je na kolena i izlila svoje srce Bogu. Sa suzama koje su joj tekle niz lice, molila se iskreno Bogu da je uputi na NJegov narod, na pravu crkvu. I tako, u tišini svoje sobe, dok je čekala na odgovor od Gospoda, čula je, kako nam je rekla, glas koji joj se obraća. Reči koje je čula nije shvatila kao ime odredjene crkve, pa je rekla: „Nikada nisam čula za crkvu s tim imenom“, misleći da sam bila u svim crkvama. Glas je rekao: „Adventisti sedmog dana“. Pomalo me je zbunilo to ime, ali, kad se kasnije toga dana, moj suprug vratio s posla, pitala sam ga da li postoji crkva koju zovu Adventisti sedmoga dana. On je znao za tu crkvu i potvrdio joj da takva crkva postoji.
„Postoji?“, upitala je s izrazom iznenadjenja.
„Da, kako da ne“, rekao je, „Zašto pitaš? I zašto si tako iznenadjena?“
Tada mu je ispričala o svom razoračanju i svojim pokušajima da nadje pravu crkvu. Ispričala mu je kako se molila i šta joj je onaj glas rekao.
„Sada je na mene red da ja tebi nešto kažem, draga“, rekao je. „Ovo nikada ranije nisi čula, ali sada je trenutak da ti to priznam. Moj otac je bio propovednik Adventističke crkve. Ja sam nekada bio njihov vernik, a sada sam otpadnik.“
Ovo je za ovu ženu, razume se, bilo novost! Tako nam je ispričala kako je pitala svog muža da li se slaže ako te nedelje ode u tu crkvu.
„Pa, možda će biti teško da nadješ jednu od njih da je otvorena u nedelju, jer kao što vidiš, oni idu u crkvu subotom!“
„Subotom? To je čudno!“, rekla je. „Pa dobro, da li se slažeš da odem u crkvu sledeće subote?“
„Da, svakako, draga“, rekao je, „u svakom slučaju. Subotna škola počinje u 9,30, a drugi deo, kada je i propoved je u 11,00 sati. Biće mi drago da tamo odeš.“
Tako se i dogodilo. Te prve subote pre podne, ona se našla u jednoj adventističkoj crkvi. Sa svoje dvoje dece došla je baš na vreme za početgak subotne škole. Na vratima su je dočekale dve prijatne žene, izrazivši joj dobrodošlicu. Pitale su je da li bi joj odgovaralo da njena deca prisustvuju Dečijoj subotnoj školi i ponudile da je povedu do dečijeg odeljenja. „Kad smo stigle tamo“, rekla je, „Videle smo mnogo dece, vršnjaka moje dece. Upoznale su me sa učiteljicama. One su mi više ličile na andjele nego na ljude. Znala sam, već od trenutka kad sam zakoračila u tu crkvu, da je to bilo to! To je bila Božija crkva, a On ju je vodio u nju!
Onog dana kad smo sedeli u njenoj kući u poseti, ona je bila u toku priprema za krštenje i pristupanje crkvi. Proučavala je Bibliju, za koju Petar kaže da su je pisali ljudi koje je vodio Sveti Duh. Bilo je evidentno da je upoznavala istinu jer, ne samo što ju je Sveti Duh vodio, nego se i sama otvarala prema knjizi koju je Sveti Duh nekada nadahnuo. Sveti Duh uvek vodi ljude isključivo u saglasnosti s Knjigom koju je On sam nadahnuo, a ne nasuprot njoj.
Deo, zadatak Svetog Duha jeste da vodi ljude u svaku istinu. Šta je istina? Biblija kaže: „Reč je Tvoja istina“ (Jovan 17, 17.). Proučavajući Bibliju, ova žena je sve više i više bila oduševljavana istinom, videći u njoj doslednost, lepotu i radost. U njenim mislima nije bilo nikakvog dvoumljenja da li je to prava crkva. Pastor joj je jednom prilikom rekao da u toj crkvi nije narod čiji pripadnici tvrde da su savršeni, nego crkva u kojoj vernici traže od Isusa da im pomogne da beskompromisno slede Božju Reč; narod koji se priprema za najveći dogadjaj koji je ovaj svet ikada doživeo – drugi Isusov dolazak. Što je više učila, saznavala, to je postojala odlučnije u nameri da živi u skladu sa Biblijom i postane pripadnik toga naroda.
Pre više godina upoznao sam se sa čovekom koji je imao donekle slično iskustvo. Živeo je u istočnom delu SAD. I on je odlučio da se moli za vodjstvo. On nije znao za Božju crkvu, ali je znao da mora da postoji nešto bolje od onoga što je poznavao. Jednog dana je rekao svojoj ženi: „Nameravam da postim i da se najozbiljnije molim Bogu da me povede ka svojoj crkvi, ako takva stvarno postoji.“ Čovek je počeo na pravi način, slažete li se? Stavio se na mesto na kojem je Bog sigurno mogao da ga vodi. Tražio je upravo ono za šta je Sveti Duh bio poslat da radi- vodjenje iskrenih duša ka istini. U nijenom drugom obećanju nije sadržano takvo bogatstvo, kao u obećanju Svetoga Duha. To je obećanje svakome ko će tražiti, verovati i polagati pravo na dar. To obećanje je bilo dato iz samo jednog razloga da pripremi jedan narod za skori ponovni Isusov dolazak. Kada neko ponizno zatraži vodjstvo i mudrost, takve darove mu Bog daje rado i bez mere. To je obećanje namenjeno svakome od nas!
„Trećeg dana mog posta“, rekao je čovek, „ležao sam na krevetu, odmarajujći se i moleći se Bogu. Razmišljao sam o onome što sam tražio od Boga, a onda sam iznenada registrovao čujan glas koji mi je rekao: “2. Mojsijeva 20. glava“. Nisam znao šta piše u 20. glavi 2. Mojsijeve, ali sam skočio sa kreveta, uzeo Bibliju, pronašao tu glavu i čitao.
Tamo sam našao Deset zapovesti“, rekao je. „Za njih sam čuo i ranije, ali ih nikada nisam čitao svojim očima. Impresionirala me je činjenica da ih je sam Bog dao sa gore Sinaj i da one moraju biti veoma važne. Došavši do četvrte zapovesti, zapanjio sam se otkrivši da nam Biblija zapoveda da svetkujemo sedmi dan sedmice! Na tom mestu nam Stvoritelj neba i zemlje jasno zapoveda da svetkujemo sedmi dan, dan koji je On odvojio kao poseban, naročit dan i na koji je stavio svoj blagoslov!
Neznam kako sam sve te godine mogao da budem bez tog saznanja“, dodao je. „Poznavao sam većinu drugih zapovesti i pokušavao da ih poštujem, ali je za mene ona koja nam zapoveda da svetkujemo sedmi dan bila nova. Sada mi je bilo jasno zašto me je onaj glas uputio na 20. glavu 2. Mojsijeve knjige i zašto su se te reči, u užarenim slovima, pojavile na zidu moje spavaće sobe.
Kako sam bio zahvalan Bogu za ovo otkrivenje!“, nastavio je. „Pretraživao sam grad, tražeći crkvu koja je svetkovala sedmi dan sedmice. Utvrdio sam da se zove Crkva adventista sedmog dana. Odmah sam počeo tamo da odlazim, jer sam verovao da me je Bog tamo odveo.“
Isus dolazi ponovo. On će riknuti sa Siona. Neće se svako obradovati Njegovom dolasku. Ipak, pre nego što dodje, On će izliti svog Svetog Duha, sa ciljem da pripremi jedan narod za taj slavni dogadjaj. On tu pripremu završava, vodeći svoj narod u proučavanje svoje svete Reči, temelja istine. Bog priprema grupu onih koji će poštovati Njegove zapovesti. U Otkrivenju 22, 14. stoji: „Blago onima koji tvore zapovesti Njegove, da im bude vlast na drvo života, i da udju na vrata u grad.“ Jovan govori o Božjem Gradu, gradu Prestonici, Novom Jerusalimu.
Moja žena i ja proveli smo više godina kao misionari na ostrvima Trinidad i Grenada u karipskom Moru i u severnom uglu Južne Amerike. Dok smo boravili u Britanskoj Gajani, čuli smo jedno iskustvo koje se dogodilo u jednom području blizu venecuelanske granice. Bio je tamo jedan indijanski poglavica koji nikada do tada nije bio video Bibliju. Zajedno sa svojim narodom, njega bismo mogli nazvati polucivilizovanim; čovekom koji je živeo u jednom zabačenom području, dolazeći u dodir sa veoma malim brojem civilizovanih ljudi. Poglavica je tvrdio da ima vizije i snove, onako kako je Joilo rekao da će ljudi imati. Te vizije i snove je pričao svom narodu. Ispričao im je stvari koje ti i ja prepoznajemo kao biblijske doktrine. Medjutim, njegov jedini izvor bili su vizije i snovi. Oni su na njega tako uticali da ih je prenosio svom narodu sa istinskim ubedjenjem. Mnogi su poverovali, pa su u životima pripadnika njegovog plemena nastale velike promene.
„Ali“, rekao je poglavica, „kada ja umrem, vi ćete se vratiti svom starom načinu života. Zaboravićete šta sam vas učio. Ipak, medju vas će jednoga dana doći jedan beli čovek, koji će sa sobom nositi jednu crnu knjigu i koji će vam iz nje čitati baš ono što sam vas ja učio; stvari koje sam ja video u svojim snovima i vizijama. Kada budete čuli te reči, odvratićete se od svog otpada i verovati u tu knjigu.“ Šta mislite, koja je to bila jedna istina koju je on upoznao u svojim vizijama i snovima? Tačno to je sedmi dan Gospodnji dan odmora.
Ali ne samo to, on je video da su mrtvi i stvarno mrtvi i da ne nastavljaju da žive posle smrti. Isto tako je video i razumeo da ljudi treba da daju Bogu jednu desetinu svojih prihoda. A kad je, na kraju, došao naš brat Dejvis, po kojem su ti Indijanci dobili ime, on je naišao na kuće od slame pune proizvoda. Bio je desetak koji su ti ljudi štedeli za belog čoveka koji je trebalo da dodje kod njih. Indijanski poglavica je, čak, video biblijsku sliku svadvene svečanosti Jagnjeta. Isto tako, video je da su Deset zapovesti bile Božji pravilnik života; da je preljuba bila zlo i da ljudi treba da budu čisti i uredni. Taj poglavica je u svojoj viziji video svaku pojedinu doktrinu koje Božja crkva, koja svetkuje subotu, propoveda u današnjem svetu.
Kad je naš brat Dejvis, iz Amerike, došao medju te Indijance, sada poznate kao Dejvis-Indijanci, oni su ga prepoznali kao onoga za koga je njihov poglavica rekao da će doći. Došao je sa crnom knjigom i čitao im baš ono što su oni čuli od svog poglavice. Znali su da je taj čovek bio od Boga sa neba i verovali su poruci koju im je propovedao. Kakvog li divnog dela koje je tamo učinjeno! I zaista, Bog je upotrebio vizije i snove da vest istine donese tom polu-civilizovanom narodu, da ih pripremi za dogadjaj na koji svi mi čekamo, drugi Isusov dolazak!
U jednoj drugoj grupi Indijanaca živeo je jedan devetogodišnji dečak koji je imao vizije i snove. Njegovo iskustvo bilo je takoreći paralela onome što je imao onaj indijanski poglavica. Dečak je video one prave istine koje nalazimo u Božjoj reči, iako za Bibliju nikada do tada nije bio čuo. On je, u jasnim i nedvosmislenim slikama, video biblijske istine, tačno onako kako ih danas u celom svetu propoveda crkva koja svetkuje sedmi dan. Sa svoje strane ja kažem „Hvala Bogu za veliki i divni dar Njegovog Svetog Duha, koji vodi i upućuje pripadnike ljudske porodice.“
Sveti Duh nije samo Vodič, nego i Utešitelj, ali je i više od toga. Biblija o Duhovnom rodu govori u Galatima 5, 22. Taj rod su: ljubav, radost, mir, trpljenje, dobrota, milost i vera, krotost i uzdržanje. Kada Sveti Duh stvarno udje u život čoveka, On ga menja. On usavršava njegov karakter, kako bi bio spreman za susret sa svojim Stvoriteljem. On ga menja na način da postane čovek pun ljubavi, pošto je stanište njegovog srca zauzeo Bog koji je ljubav. Tada postaje jasna i činjenica da je stanovanje Svetoga Duha u srcima ljudi naglašeno u 2. Korinćanima 6, 16.: „Vi ste crkva Boga živoga.“
Bog je rekao: „Useliću se u njih, i živeću u njima, i biću im Bog, i oni će biti moj narod.“ A onda, u 2. Korinćanima 7, 1. čitamo: „Imajući dakle ovakva obećanja, o ljubazni! da očistimo sebe od svake poganštine tela i Duha, i da tvorimo svetinju u strahu Božjemu.“ Božje sigurno obećanje Svetoga Duha ispunjeno je u našim životima, ne samo što nam daje vodjstvo, nego i rod Duha, darove Duha. Oni su dati s jednom izričitom namerom da bismo se očistili poganštine tela! Bog želi jedan čist narod, pa je poslao svog Svetog Duha da učini to delo. Bog želi narod koji je čist, kao što je On čist. To je narod koji će se radovati i veseliti kad Isus dodje. To je narod čijim pripadnicima će Isus reći, kada dodje: „Ovo je moj narod!“
Možda jedno od naših najuzbudljivijih iskustava dogodilo nam se dok smo radili na ostrvima Vestindis. Moja žena i ja smo brinuli o deset mesnih crkava i održavali evangelizacije na ostrvu Grenada. Na tom, ostrvu sam ja bio jedini rukopoloženi propovednik. Bilo je predvidjeno da stalno boravim na ostrvu na kojem sam bio odredjen da radim da ne odlazim na odmore ili druga putovanja bez prethodnog odobrenja svog pretpostavljenog na ostrvu Trinidad. Bio sam jedini koji je imao ovlašćenje da obavlja obrede venčanja ili Večere Gospodnje. Prema tome, ipak je bilo veoma važno da uvek budemo bar u blizini. Medjutim, jednog petka ujutro imao sam vrlo snažno osećanje da, sa Grenade, gde smo živeli, treba da odem na ostrvu Trinidad. Za to je bilo neophodno da uzmemo čamac. Druge vrste prevoza nije bilo. Danas znam, da nas je u tome vodio Sveti Duh.
Moja žena je izrazila ideju da bi mogla da vreme moje odsutnosti provede kod svoje prijateljice u Sent DŽordžu, glavnom gradu ostrva Grenada. Ali do trenutka kad je trebalo da krenemo u Sent DŽordž, ona se predomislila i odlučila da ide sa mnom.Tome sam se obradovao, pa smo oboje otplovili za Trinidad i ukotvili se u luci glavnog grada Port of Spein. Prispevši u upravu crkvene oblasti, pogledali su nas u čudu i pitali: „Šta ćete vi ovde?“ Što je značilo, „Šta radite ovde bez dozvole?“ Odgovorio sam: „Ne znam!“ Da li ste nekada išli negde, ne znajući zašto se išli? To je bila sad kaša u kojoj sam se našao!
Kad mi je prišao pastor velike crkve u Port of Speinu i zamolio me da propovedam u njegovoj crkvi na evangelizaciji u nedelju uveče, odgovorio sam da sa sobom nisam poneo nikakav koncept. Bio je uporan, i tražio od mene da propovedam ono što će mi Gospod dati u misli. Drugi službenik oblasti je pristupio i pozvao nas da budemo tog videnda njegovi gosti. Bili smo zahvalni za to. Izgledalo nam je da neko brine o našim potrebama, kao i o ispunjenju naše misije.
Tako sam u nedelju popodne sedeo u gostinjskoj sobi naših prijatelja i proučavao. Bibliju sam stavio na krevet i klekao da se molim za mudrost i vodjstvo u pogledu onoga što ću propovedati. U Jovanu 16, 13. imamo sledeće obećanje: „Uputiće vas na svaku Istinu.“ Molio sam se Bogu da mi pokaže svoju volju i rekao: „Gospode, ja ne znam o čemu bi trebalo da propovedam, ali dok budem listao stranice Tvoje knjige, vodi me, kako bih znao koju poruku želiš da uputim ljudima.“ Dok sam tako listao strane, osećao sam uverenje da me On vodi. Znao sam, čak, da je to tako. Ipak, još uvek nisam znao šta On želi da propovedam. Došao sam tako do samog kraja Biblije. Zapravo, našao sam se ispred 19. glave Otkrivenja. Oči su mi se zadržale na 9. stihu: „I reče mi: napiši blago onima koji su pozvani na večeru svadbe Jagnjetove. I reče mi: ove su reči istinite Božije.“
Znao sam da će to biti tema moje propovedi. Potom sam se molio za dalje vodjstvo, kako bih znao koje druge tekstove bi Bog želeo da upotrebim u razradi teme. Dok sam nastavljao da listam Bibliju, znao sam da će me Gospod voditi jer je obećao, a ja sam bio siguran da će On ispuniti svoje obećanje. Oči su mi se zadržale na nizu posebnih tekstova koji su mi se posebno svideli i za koje sam osećao da Bog želi da ih upotrebim.Zapisivao sam ih tako, dok sam nastavljao sa traženjem. Već sam video kako propoved u mojim mislima seda na svoje mesto, dok sam razmišljao kao da su se ti tekstovi medjusobno stapali, pokazujući predivnu sliku istine. U meni je srce već gorelo! Jedva sam čekao da počne večernje bogosluženje.
Konačno, došao je i taj trenutak. Pastor, dr Milar, predvodio je prema podijumu, pošto smo ušli u veliku dvoranu, koja je sada bila puna vernika i gostiju. Za pastorom sam išao ja, a za mnom pastor Jip, kineski propovednik. Medju prisutnima je bila jedna elegantno obučena žena, koja nije bila vernik crkve, nego gost i došla je na poziv jednog od vernika. Dok smo išli prema propovedaonici, ova žena se okrenula svojoj prijateljici i rekla: „Ovog mladog gospodina sam videla ranije.“ To joj je, medjutim, bila prva poseta jednoj adventističkoj crkvi. U stvari, ušavši te večeri u crkvu, pogledala je prema velikom horu koji se okupljao u prostoru za hor na galeriji i glasno rekla: „Ovaj hor sam videla ranije!“ Ipak nije znala gde ga je to videla. Kad sa ustao da propovedam, otvorio sam svoj uvodni tekst i počeo da čitam: „I reče mi: napiši.“ U tom trenutku ova doterana gošća stavila je svoju ruku preko ruke svoje prijateljice i rekla: „Znam, gde sam ga videla. Videla sam ga u snu, i on je tada pisao. Pisao je biblijske tekstove koji su se spuštali s neba na trakama. On ih je ispisivao i prosledjivao ljudima.“
Svaki tekst koji sam čitao te večeri, ona je videla kako ga ispisujem i uručujem ljudima u snu, dve godine pre toga! U tom istom snu nju je sedam različitih osoba, iz isto toliko različitih vera, pozvalo da podje s njima te večeri u crkvu. Jedna od tih sedam bila je adventistkinja. I s tom adventistkinjom je, u snu, ova žena išla u crkvu. U tom snu je videla sebe u crkvi i mene kako propovedam, koristeći baš ove tekstove koje sam ja koristio. Videla je kako ih ispisujem i uručujem ljudima.
„Ali, pre svega“, rekla je svojoj prijateljici, „celu ovu službu sam videla ranije! Prepoznajem svaki od ovih tekstova. Videla sam kako propovednik te tekstove daje ljudima u mom snu! Kad se bogosluženje završilo, ova gošća se obratila svojoj prijateljici, adventistkinji: „Da nas je ovaj mladi čovek večeras pozvao da prihvatimo Hrista, ja bih izašla i donela odluku.“
Moj običaj je da u svakoj završnoj molitvi uputim poziv svima koji bi želeli da prvi put prihvate Isusa, ili bilo kome ko je svojevremeno napustio crkvu i želi da se vrati, da tu odluku pokaže podizanjem ruku ili u drugim prilikama, dolaženjem napred, do propovedaonice. Ali, prilikom baš ovog bogosluženja, to sam propustio. Zaista ne znam zašto sam to učinio. Ali, kad mi je kasnije ispričano ovo što sam ja ispričao vama, shvatio sam da sam uradio baš sve, s izuzetkom poziva za prihvatanje Isusa kao Gospoda i Spasitelja, pa sam rekao: „Gospode, oprosti mi što nisam otvorio vrata i pozvao grešnike da se predaju Isusu Hristu. Ti si me upotrebio kao svoja usta da u svim detaljima ispunim ono što je bilo u snu koji si ti dao toj gošću. I ja sam Te izneverio! Molim te, oprosti mi, i daj mi još jednu priliku da pomognem toj dragoj duši! Pomozi mi da se s njom ponovo sretnem pa ću se, na neki nači, iskupiti za svoj propust.“
Nije prošlo dugo, a vodje crkve u Trinidadu su nas pozvale da brinemo baš o toj crkvi u kojoj sam ja propovedao one nedelje uveče. Sada sam zahvaljivao Bogu za taj dokaz Njegovog vodjstva! Odlučio sam tada i tamo da ću, što pre mi se ukaže prilika, održati seriju predavanja u Port of Speinu i uputiti poziv toj ženi i drugima, da predaju svoja srca Bogu. Upravo to smo učinili. Ta žena je bila tamo, svake večeri. Nalazila se u teškom stanju nedoumice, sa svojim mnogim problemima. Medju njima bili su problemi vanbračne veze sa jednim čovekom. Ali Sveti Duh je došao i pomogao joj da reši sve svoje probleme. Kako je bila slavna pobeda koju je tada izvojevala! Kad je bio upućen poziv za predavanje srca Isusu, ona je bila medju prvima koji su došli napred. Kasnije sam imao prednost i da je krstim. To je bila i poslednja evangelizacija koju sam održao u Trinidadu, pre nego što sam se vratio u SAD. Gospodu sam se mnogo puta zahvalio za Njegovo divno vodjstvo i upućivanje i zato što sam mogao da poslužim kao orudje u Njegovoj ruci na spasenje duše koju je On vodio vizijama i snovima. Uzgred, tu ženu su osamnaest godina pre toga pozvali da pristupi crkvi svetkovatelja subote, ali je ona odbila poziv. Kako nam je milostiv Gospod, što svoju milost drži tako mnogo godina!
Zapamti, dragi prijatelju, da Isus ponovo dolazi! Pre nego što dodje, On će izliti svog Duha na svako telo. Sveti Duh će ili otvrdnuti ili omekšati srca, već prema izboru čoveka – pojedinca. One koji ga prime On će omekšati i povesti u svaku istinu. On će od onih koji idu za Njim učiniti one koji drže NJegove zapovesti. O, kad bismo svi mi bili voljni da se prepustimo vodjstvu Svetoga Duha i budemo spremni kada Isus dodje.
On koji je lečio bolesne … dok je hodio medju ljudima, i danas je isti… Zato se uhvati za Njegova obećanja kao za lišće sa drveta života. Služba isceljenja , orig. str.66.