< 20. Poglavlje

Sadržaj

Zaključak

MOJSIJE: OLIČENJE NESEBIČNE ODANOSTI

Zaista, bili smo na prelepom putovanju! Naš saputnik celim putem bio je taj poštovani stari vođa Izlaska —Mojsije lično. Prilikom polaska na put, gotovo da ga i nismo poznavali. A sada, pošto smo došli na kraj puta, možda će vam izgledati kao novostečeni prijatelj. Možda čak i blizak prijatelj. Nadam se tome.

U mojim očima, putovanje je imalo nostalgičnu notu. Namerno sam pustio svom umu da uđe u njegov svet. Zastajao sam tokom puta da se zamislim nad određenim bolnim trenucima. Uživljavao sam se u različite scene, zadržavao se na situacijama kada se naš prijatelj borio, osećao sam žaoku razočaranja u prilikama kad mu je srce bilo slomljeno, smešio se zajedno s njim kad se radovao iznenadnim ispoljavanjima Božje sile. Mislim da bih gotovo mogao da osetim maglu, kad je Mojsije one zapanjene Jevreje vodio posred Crvenog Mora po suvom dnu.

I samo putovanje bilo je teško — teže nego obično. Kads sam stigao do polovine knjige, i pisao o pošastima u Egiptu, u rano jutro pozvali su me telefonom iz seminara “Dalas”. Glavna vodovodna cev ispod ulice u blizini škole pukla je usred noći. Čim su gradski komunalci popravili kvar i ponovo pustili vodu, iznenadni nalet pritiska izazvao je pucanje ventila u kupatilu na prvom spratu jedne od naših starijih zgrada, i voda je počela da se izliva u sobu i dalje niz hodnik.

Sat za satom, voda je neprimećeno oticala. Otekla je dole u prizemlje, gde je na policama stajalo na hiljade mojih knjiga, a odatle dole u podrum ispod te sobe, gde su takođe na policama stajale stotine kompleta mojih istraživačkih materijala. Čim je šteta otkrivena, a ja o tome bio obavešten, otišao sam tamo; prizor me je podsetio na jugoistočnoazijske monsune koje sam doživeo pre mnogo godina, kada su vlaga i voda prodrli u sve na šta su naišli.

Neću trošiti vreme ni prostor na opisivanje šta je sve moralo biti preduzeto u poslu čišćenja, niti koliko je od tih dragocenih knjiga i materijala uništeno (srećna je okolnost da se većina od toga moglo restaurirati), ali projekat pisanja ove knjige išao je, neometan, dalje. Gotovo je izgledalo da Gospod želi da tokom tih meseci doživim sopstvenu seriju pošasti, zajedno s Mojsijem i jevrejskim narodom. Tako, u određenom smislu, osećam kao da sam s njima u srodstvu po onome šta su podneli.

Dok smo se, putujući, približavali događajima na kraju njegovog života, stojeći konačno na vetrom šibanim padinama gore Fazge, osećao sam se kao da sam izgubio bliskog saputnika. Srce mi udara jače dok prisustvujem tajnom pogrebu, čitam epitaf na njegovom grobu i bacam pogled na njegovo izuzetno stodvadesetgodišnje putovanje. Slično onom mračnom danu kad sam se oprostio od oca i kad smo ga sahranili, i oproštaj s Mojsijem bio je dirljivo iskustvo koje dugo neću zaboraviti. Čovek može mnogo naučiti od tišine groba.

Reči Klarensa Makartnija elokventno govore o tim trenucima: “Ne osećam strah od groblja. Ponekad je bolje biti tamo i “družiti se” s mrtvima koji su tamo sahranjeni, nego ići ulicama naših gradova i nailaziti na nesahranjene mrtvace; odnosno, one u kojima su odavno mrtvi i vera, i nada, i ljubav, i čistota, pri čemu samo ono životinjsko u njima ostaje da živi. Na groblju stoji otvorena Biblija života i mirni glas koji nam bez uzbuđenja čita svoje velike pouke, pozivajući nas da svoja srca prizovemo mudrosti. Ponekad možemo više naučiti od tišine mrtvih nego od govora živih.”

Autor dalje piše: “Bilo da je to mala crkvena porta, gde pod starim brestovima mrtvi leže blizu svetih zidova, ili mračni prostori neke stare katedrale, gde mrtvi spavaju pod izvajanim sarkofagom i mermenom pločom s ugraviranim tekstom, ili neko pustinjsko bojište, gde je država sakupljala tela vojnika koji su tamo pokazali svoju poslednju punu meru odanosti, ili neki seoski brežuljak, gde vetar neometano huji, ili neko tiho groblje uz obale reke koja tiho i brzo otiče, kao čovekov život — gde god da je, mesto počivanja mrtvih uvek će živima imati da kaže nešto vredno slušanja.[1]

Trajne, vredne pouke dolaze nam, eto, od tišine Mojsijevog pogreba. Jeste, veliki vođa sa srcem sluge umro je, ali ono čemu nas je učio nikada neće izgubiti svoj značaj. Njegov život zauvek ostaje jedan od onih punih granitnih blokova, čije duboke i trajne gravure nijedna oluja ne može izbrisati, niti zemaljska nepogoda ukloniti. Baš u ovakvim našim vremenima potrebna su nam takva vredna podsećanja.