< 1. Poglavlje

Sadržaj

3. Poglavlje >

 

Druga glava

ROĐEN POSLE PONOĆI

 

Bog kome se klanjamo i kome služimo, savršen je u svakom aspektu svoga bića, pa je i realističan. On kaže Isaiji: “Jer misli moje nisu vaše misli, niti su vaši putevi moji putevi, veli Gospod; nego koliko su nebesa viša od zemlje, toliko su putevi moji viši od vaših puteva, i misli moje od vaših misli” (Isaija 55,8.9).

David nam napominje: “Jer zna građu našu, opominje se da smo prah” (Psalam 103,14). Bog vrlo dobro zna da su Njegove misli i Njegovi putevi beskrajno viši od naših. Svestan je da nas je stvorio kao ograničena bića, od “praha zemaljskog” i zato On to razume. Zna kako treba da postupa sa stvorenjima ograničene sposobnosti shvatanja i neotporne “građe”.

Postavio bih pitanje — zašto mi to ne razumemo? Zašto očekujemo savršenstvo od sebe i od onih s kojima se družimo?

Tokom svih godina u kojima sam istraživao biblijske ličnosti nisam našao ni jednu jedinu epizodu gde se kaže da je neko odmah počeo uspešno da radi za Boga. Od svih velikih biblijskih ličnosti jedino se Danilo (a možda i Josif i Isus Navin) našao na stranicama svetih spisa bez zapisanih propusta i neuspeha. A ni ja, s iskustvom od preko trideset i pet godina službe, ne pamtim ni jednog vernika koji se jednostavno “odlepio od piste” i vinuo u duhovnu stratosferu, da bi tamo ostao do svoje smrti.

Ti i ja, međutim, užasno gubimo strpljenje zbog svojih propusta i ograničenja, ali i strpljenje — jedni s drugima. Gubimo nadu, jer smatramo da je do sada trebalo da se nađemo u duhovnoj orbiti, a tek smo se nešto uzdigli iznad vrhova drveća, ili tek pokušavamo da se “odlepimo od piste”. Smatramo da treba odmah, trajno i efikasno da osvojimo ogromne teritorije za Božje carstvo, kao kakav duhovni Aleksandar Veliki. A kad se to ne dogodi — kad nam izgleda da je pobeda neuhvatljiva — padamo u razočaranje.

Kada god počnem tako da se osećam, moram da se pozabavim predmetom Mojsijevog života, jer mi njegov život pomaže da povratim hrabrost. To je čovek koji je zadatke za Boga počeo da ostvaruje tek kad mu je bilo osamdeset godina. Mnogo posle granice od koje većina od nas provodi vreme u stolici za ljuljanje ili je već pokojna, Mojsije je započeo svoju duhovnu karijeru i, štaviše, Bog ga je veličanstveno upotrebio.

Mojsijev život se, prema sedmoj glavi Dela apostolskih, može podeliti u tri odseka od po četrdeset godina. Prvih četrdeset godina svog života proveo je u Egiptu, vaspitavan od svoje majke i poučavan u egipatskim školama. Svoj drugi četrdesetogodišnji period proveo je u pustinji, vaspitavan od samoće i poučavan od Boga. I svojih poslednjih četrdeset godina Mojsije je proveo s jevrejskim narodom u pustinji, vaspitavan od iskušenja, razočaranja i teških ispita, i poučavan od Zakona koji je primio neposredno iz Božje ruke.

Poznati evanđelista Dvajt Mudi ovako je izrazio svoje viđenje te izuzetne biografije. “Mojsije je”, kaže Mudi, “proveo svojih prvih četrdeset godina misleći da je neko. Svojih drugih četrdeset godina proveo je, uviđajući da je niko. Svojih trećih četrdeset godina proveo je otkrivajući šta može Bog da učini s nekim ko je niko.”[1]

Ti i ja, iako možda nikada nećemo dostići starost od stotinu i dvadeset godina, u ovom trenutku živimo u jednoj od te tri faze. Mi ili mislimo da smo neko, ili smo dovoljno napredovali da uvidimo da smo niko, ili smo konačno otkrili šta Bog može da učini s nekim ko je niko! To je svojevrsno ohrabrenje, slažete li se? Bog od nas nikada ne diže ruke!

Razume se, najbolja od tri faze je poslednja. Na njenom početku Mojsije je već bio oduvao svojih osamdeset svećica na rođendanskoj torti, da bi tek tada ta poslednja činjenica počela da hvata korena u njegovoj duši (a i to tek posle tvrdoglavog raspravljanja sa Svemogućim). Međutim, od dana kad je to shvatio — od kada je njegovo srce konačno svom silinom obuzela istina da nebo želi i može da ga upotrebi — trešće se zemlja i more će ključati od sile Božje koja će zračiti kroz njegov život.

Ako u ovom svom druženju s Mojsijem ne zapazimo ništa drugo, upoznaćemo bar prvih nekoliko koraka čoveka koji je u pozno doba svog života (ali ne prekasno!) otkrio šta znači biti značajan u Božjim očima, bez obzira na godine.

Ovom poglavlju dao sam naslov “Rođen posle ponoći”, što je priča o rođenju kad mu vreme nije. Tako je i bilo.

 

Rođenje kojem se ne može pozavideti

Najvećim delom svog zrelog doba divio sam se Vinstonu Čerčilu. Uvek su me nadahnjivali njegov život, njegovi zapisani govori i njegova zvonka proza. Nedavno sam se setio njegovog govora u engleskom Donjem domu, na dan 17. aprila 1945. godine, pet dana posle smrti njegovog prijatelja, američkog predsednika Frenklina Ruzvelta.

Tom prilikom Čerčil je rekao: “S Frenklinom Ruzveltom umro je najveći američki prijatelj koga su ova ostrva ikada imala. Umro je u oklopu [ne: aktivno radeći!], a s pravom bismo mogli reći: u ratničkom oklopu. Na takvoj smrti moglo bi mu se samo pozavideti!” [2]

Prema onome što je Čerčil imao na umu, taj čuvenij predsednik umro je u vreme na kome se moglo pozavideti. Hitler je bio mrtav, a njegovo carstvo zla u ruševinama koje su se pušile. Rat na Pacifiku hitao je ka pobedi. Tiranske sile neće progutati slobodni svet. Ruzvelt je umro, gledajući ispunjenje svojih snova.

Koliko god bi se smrti Frenklina Ruzvelta moglo pozavideti, na drugoj strani spektra Mojsije doživljava najnezavidnije rođenje. Budući rođen kao Jevrejin, u zemlji kojom je vladao jedan antisemitski despot, Mojsije je ugledao svet u vrlo mučnim okolnostima. Njegov narod, Jevreji, teško su trpeli pod režimom biča. Bili su tlačeni, mrženi, zlostavljani, omalovažavani. Mnoge od njih ubio je faraon, Hitler Mojsijevog vremena.

 

Mučna vremena

Mojsije dolazi na svet pun okrutnosti i bola, ropstva i očajanja. Njegov život počinje u jednom mračnom času, znatno posle ponoći ... najmračnijeg dana u jevrejskoj istoriji do tada. Ali, za jevrejski narod, život teče dalje. Mladi sklapaju brakove, gaje potomstvo i trude se da iskuju porodični život u uslovima tlačenja i bezobzirne brutalnosti. Svakako, raduju se kratkim trenucima opuštanja — možda neke svetkovine s neizbežnim “lukom crnim i belim” — ali senka straha i užasa nadvija se i nad najprijatnijim trenucima.

U prvim stihovima druge glave 2. Mojsijeve čitamo o sklapanju jednog braka pod tim stresnim okolnostima. “A neko od plemena Levijeva otide i oženi se kćerju Levijevom. I ona zatrudnje, i rodi sina; i videći ga lepa krijaše ga tri meseca” (1. i 2. stih).

Mojsije postaje veliki čovek vere zato što su njegov otac i njegova majka bili ljudi vere. Oni su bili Leviti, očigledno posvećeni onome što je Božje. To znamo na osnovu onoga što čitamo u 11. glavi poslanice Jevrejima: “Verom Mojsija, pošto se rodi, kriše tri meseca roditelji njegovi, jer videše krasno dete, i ne pobojaše se zapovesti careve” (23. stih).

Taj car bio je faraon, vladar koji je upravljao Egiptom gvozdenom pesnicom. Upravo smo pročitali da je to dete, verom, bilo skrivano tri meseca. Njegova majka i otac više su se bojali nebeskog Boga nego jednog zemaljskog cara. Mora da nije bilo nimalo lako skrivati tog zdravog dečačića. Ipak, upravo to su činili iz dubokog poštovanja prema Bogu i zahvaljujući postojanom poverenju u živog Gospoda.

Iako druga glava 2. Mojsijeve o tome ne govori, Mojsije nije bio prvo dete svojih roditelja. Imao je stariju sestru Mariju, koja je još bila dete i brata Arona, koji je od njega bio stariji tri godine.

Prema rečima iz drugog stiha, Mojsijevi roditelji su svoje treće dete skrivali tri meseca, videći da je dete “lepo”. Jevrejska reč, upotrebljena na tom mestu, može da znači više stvari. Mnogi od najboljih prevoda Biblije tu jevrejsku reč prevode rečju “lep”. Neki ljudi misle da to znači da su Amram, otac, i Johaveda, majka, gledajući dečaka, videli u njemu jedinstvenu lepotu. Da budem iskren, to me ne iznenađuje. Većina roditelja, gledajući u svoje novorođenče, vide na njemu jedinstvenu lepotu.

Ponekad sam imao prilike da gledam u izmučeno, crveno lice nekog novorođenčeta, pa sam s teškom mukom izgovarao: “O, vidi ga kako je meden.” Pastoru je ponekad teško da zna šta treba reći. (“Da, to je beba, u redu...”) Međutim, svi mladi roditelji po celome svetu vide u svojim bebama samo lepotu i ništa drugo.

Ipak, smatram da Pismo ovde nema na umu tu vrstu unapred pripremljenih reakcija. Smatram da Biblija hoće da kaže da je mali Mojsije i stvarno bio lep; negde, tamo duboko, u svojoj majušnoj duši. Može biti da su njegovi pobožni roditelji videli u njemu nešto više od fizičke lepote. Možda im je Bog, u tajnosti njihovih srca, otkrio da će dečak imati sasvim posebnu budućnost.

Šta god da su pomislili u vezi s njegovim rođenjem, roditelji su odmah postali svesni teške opasnosti po svoje dete. Otac i majka su, da bi svoje dete sačuvali u životu, sigurno morali da rizikuju sve. Da ga nisu brižljivo skrivali, faraonovi vojnici bi ga zgrabili i njime nahranili nekog krokodila, u skladu s faraonovom naredbom.

Kako biste vi pokušali da tri meseca krijete novorođeno dete u bednoj maloj kolibi? Sećam se kako naše prvorođeno dete nijednom nije prespavalo celu noć tokom prvih teških osamnaest meseci. Događalo mi se da poželim da u blizini imam košaru i reku Nil! (Samo mala šala.) Kako bismo tog našeg dečaka uopšte mogli skrivati tri meseca? Uz pluća kakva je on imao, niste ga mogli sakriti ni tri minuta.

U Mojsijevom slučaju, ubrzo je došao dan kada ga roditelji više nisu mogli skrivati. Moraće da promene mesto skrivanja deteta. Možete li zamisliti napetost i strah u tom malom domu? “To dete ne sme da se čuje! Marija, moraš se pobrinuti da on ne plače, jer ćemo ga inače izgubiti. Arone, samo se drži dalje od bebe. Ne smeš ga gnjaviti, jer će početi da plače. ŠŠŠ! Tiho! Čini mi se kao da neko dolazi stazom prema nama!”

Možda su Egipćani organizovali pretraživanja od vrata do vrata, na glas da neko skriva malu bebu. Nema sumnje da je nekolicina Jevreja sarađivala s vlastima, strahujući za sopstveni život. Bez obzira na to šta je bio razlog, Mojsijevi roditelji su došli do užasavajućeg zaključka: tajnu više nisu mogli skrivati. Nešto se moralo učiniti. U tim trenucima agonije, negde između bola i očajanja, Johaveda je skovala kreativan plan.

 

Mere preduzete iz očaja

A kad ga ne može više kriti, uze kovčežić od site, i obli ga smolom i paklinom, i metnu dete u nj, i odnese ga u trsku kraj reke. (3. stih)

S velikom brižljivošću i nežnošću, Johaveda je pripremila supstancu sličnu katranu od sastojaka koje je našla na obali Nila, i njome obložila stranice male košare od vrbovog šiblja (site), čime je postigla da košara postane nepropusna za vodu. Zamišljamo kako je u ta ploveća kolica položila nekoliko komada meke tkanine, a možda i malo sena. A onda, osećajući kako joj se srce slama, spustila je tu malu košaru u trsku uz obalu reke.

Celog života, sve dok nisam počeo dublje da kopam po tom tekstu, u mislima sam sebi predstavljao Johavedu kako spušta košaru u rečnu struju Nila, a košara se najzad zaustavlja na mestu gde princeza izlazi da se kupa. Međutim, iz teksta se to ne može zaključiti. Tamo stoji: “I metnu dete u nj, i odnese ga u trsku kraj reke” (kurziv autora).

Reku Nil nikada nisam video, ali video sam mnogo rečne trske. Možda ste je videli i vi. Pored sve svoje elastičnosti, ona je prilično jaka i čvrsta. Očigledno je da je Mojsijeva majka već bila ugazila stazu pod vodom i tu malu ploveću košaru smestila na sasvim posebno mesto. Nije je tek tako gurnula u rečnu struju i zapevala: “Ke sera, sera”, ili: Što će biti, biće ...” Ne, tu malu košaru postavila je tačno tamo gde je želela. Kao što rekoh, Johaveda je imala plan.

Ovde srećemo ženu s velikom verom u Boga. Ipak, to nije bila nikakva nerazumna vera! Naprotiv, Johaveda je preduzela korake i smislila najbolji mogući plan u tim strašnim okolnostima, prepuštajući konačni ishod svevišnjem Bogu.

Dok se u mislima unosim u taj tekst, stičem uverenje da je ta mudra majka zapazila neke navike faraonove kćeri. Znala je da princeza izlazi na reku da se kupa na određenom mestu, i u određeno vreme. Rezonovala je, takođe, ako košaru stavi na pravo mesto, u pravom trenutku, princeza i njena pratnja spaziće košaru ili će, bar, čuti plač bebe; ispostavilo se da se tačno to i dogodilo.

A sestra njegova stade podalje da vidi šta će biti od njega. A kći faraonova dođe da se kupa u reci, i devojke njezine hodahu kraj reke. ... (4. i 5. stih).

Nikada me nećete ubediti da Johaveda ceo taj plan nije s Marijom uvežbavala i proveravala mnogo puta — gde će Marija stajati, kako će se ponašati i šta će reći. Mogu, prosto, da čujem Johavedin glas: “Pravi se da je to za tebe iznenađenje, Marija. Vodi računa da to izgleda kao nešto spontano. Ti to umeš, dušo; znam da ti to umeš. Za to vreme, ja ću čekati. Biću tamo, u blizini, spremna da dođem.”

U tom vrlo ozbiljnom trenutku istorije Egipta, jednim delom Nila vladale su izvesno vreme, kao suvladari, dve faraonove kćeri. Može biti da je Johaveda to znala i da je potpuno svesno svoj dragoceni zamotuljak postavila u blizini jedne od tih suvladarki. Johaveda je gajila nadu da će princeza, koja je nosila skupocenu odeću, možda ugledati bespomoćno dete i sažaliti se na njega. Za Egipćane je, konačno, Nil bio jedan od njihovih bogova. Ko zna, možda će princeza pomisliti kako joj je bog reke poslao to dete? Johaveda je pretpostavljala da bi se to moglo dogoditi, ali kako je mogla biti sigurna? Jedino što je mogla bilo je da svoje dete i sebe poveri Božjoj milosti. Ništa se drugo nije moglo učiniti.

I tada je došao taj trenutak. Kao na nečiji znak, princeza se brzim koracima spušta na Nil da se kupa. “I ona ugleda kovčežić u trsci, i posla dvorkinju svoju te ga izvadi” (5. stih).

Nema majke kojoj bi, dok čita te reči bilo teško da zamisli Johavedina osećanja u tom trenutku. Ne sumnjam da je zamišljate iza nekog drveta, ili možda iza neke trske, malo podalje ... kako stoji na vrhovima prstiju ... i stiska šake, jednu o drugu ..., zadržavajući dah. Sigurno zamišljate i kako joj se grlo suši. Kako joj srce udara u grudima. Kako je mogla znati šta će učiniti ta Egipćanka? Mogla je imati predosećaj, ali kako je mogla znati? I princeza je, vrlo lako, mogla da ispoštuje strogu zapovest svoga oca, da zagnjuri dete u vodu i da ga već tu utopi. Nije bilo nikakvih garancija. Johavedi je preostalo jedino da se pouzda da će Bog toj Egipćanki dati majčinsko srce.

U okviiru skorašnjih arheoloških iskopavanja, istraživači su otkrili jedan drevni verski ritual, povezan s bogom Nila. U opisu rituala nalazila se i izjava vere koju su verovatno izgovarali mnogi Egipćani, oba pola. U izjavi je stajalo: “Nisam ožalostio nikoga. Nisam učinio ništa zbog čega bi neko zaplakao. Nisam uskratio mleko ustima odojčadi.”

Da li je princeza možda dala jednu takvu zakletvu? Sasvim je moguće. Možda je ona to dete uzela tamo, usred trske, kao iz utrobe same reke. Biblija jednostavno kaže sledeće: “A kad otvori, vide dete, i gle, dete plakaše; i sažali joj se, i reče: to je jevrejsko dete” (6. stih).

Ugledavši dete, princeza je prepoznala da je jevrejsko i da možda pripada nekoj majci koja nije imala srca da utopi sopstveno čedo. Međutim, kako je sada trebalo da postupi faraonova kći? Imala je dete u rukama, dete koje je bilo gladno.

Na ovom mestu Josif Flavije dodaje jednu zanimljivu misao. Ne znam da li je tačna, ali zanimljiva jeste. Ovaj stari istoričar kaže kako je princeza nosila dete kod nekoliko svojih devojaka, da vidi da li bi neka od njih mogla da ga doji, ali bez uspeha. I tek se tada pojavljuje Marija sa svojom malom pričom, koju je vrlo brižljivo naučila napamet.

To zvuči kao mepa mala priča, ali tu priču ne nalazimo u Bibliji. Evo šta kaže Biblija: “Tada reče sestra njegova [Mojsijeva] kćeri faraonovoj: hoćeš li da idem da ti dozovem dojkinju Jevrejku, da ti doji dete? (7. stih)?

Marija nijednom rečju nije pomenula da je ta jevrejska dojkinja upravo majka malog deteta. Razume se da nije! Devojčica je vežbala, tako da se po njenom nastupu zaista mogao steći utisak kako je sve neobavezno i improvizacija, tako, kao da je rekla: “O, Bože, vidi to dete. Možda bih ja mogla pronaći nekoga ko će Vam pomoći, Vaša visosti.” “A kći faraonova reče joj: idi. I otide devojčica, i dozva mater detinju” (8. stih).

Možete li sada zamisliti Johavedu? U svom nestrpljenju, mora da je žarko želela da pojuri do obale. Međutim, morala je da odglumi pristojnu ali nezainteresovanu robinju; morala je ostati hladnokrvna. Nije mogla da pokaže nikakav znak koji bi je mogao otkriti. Nije smela dopustiti da joj oči zasijaju ljubavlju i nežnošću prema tom uplakanom malom detetu. Nisu joj se smele tresti ruke. Nije smelo biti ubrzanog disanja. Nije smelo biti zastajkivanja u njenom glasu, niti suza u očima. U pitanju je bio život njenog malog sina!

I, evo, šta se potom dogodilo: “I kći faraonova reče joj: uzmi ovo dete, i odoj mi ga, a ja ću ti platiti. I uze žena dete, i odoji ga” (9. stih).

Izvanredno! Zar to nije sjajno? Ne samo što ti je dete vraćeno s ivice groba, ne samo što si dobila zvanično odobrenje i zaštitu faraonove kćeri, nego ti još i plaćaju da ga odneguješ! To, dragi prijatelju, nije nikakva slučajnost. To je Božja ruka. Biblija nam kaže: “Kad su čiji putevi mili Gospodu, miri s njim i neprijatelje njegove” (Priče 16,7). Nikada u to nemojte sumnjati. Kad su tvoji putevi stvarno mili Gospodu, On će rešavati probleme koje ti stvaraju neprijatelji, jedan po jedan, iz dana u dan.

 

Vera i planiranje

Johaveda je verovala, a ujedno je smišljala i vrlo kreativan plan.

Napravio bih predah, kako bih analizirao tu tenziju između pažljivog planiranja i svesrdne vere. Da li se oni uzajamno isključuju? Nipošto! Međutim, ako porazgovarate s par vernika iz svoje crkve, možda ćete biti navedeni da drugačije razmišljate.

Razgovarao sam s nezaposlenim osobama koje su mi govorile: “Ja samo čekam da mi Gospod obezbedi posao.”

“Dobro”, odgovaram. “A gde si poslao svoju profesionalnu biografiju”?

“U stvari, ja ne idem tim putem. Ja samo čekam da Gospod učini nešto za mene.”

“O, zaista?”, kažem. “Onda ti neće smetati ako izvesno vreme budeš trpeo glad.”

Staro vojničko geslo iz Američke revolucije može se primeniti na mnoga područja života: “Uzdaj se u Boga, ali vodi računa da ti barut uvek bude suv!” Drugim rečima, stavi svoj život u Spasiteljeve ruke, ali budi uvek spreman. Čini sve što možeš da bi se pripremio za bitku, svestan da je konačni ishod nešto o čemu Bog odlučuje.

Živeti verom ne znači prestati da mislimo. Uzdati se u Boga nešto je što ne podrazumeva da treba da postanemo neuredni, lenji ili apatični. Kakvo je to samo iskrivljavanje biblijske vere! Ti i ja treba da se uzdamo u Boga u pogledu svojih finansija, ali to nije nikakva dozvola za nerazumno trošenje novca. Ti i ja treba da se uzdamo u Boga da nas čuva dok se vozimo automobilom, ali neće biti mudro da sečemo slepu krivinu. Uzdam se u Boga u pogledu svoga zdravlja, ali to ne znači da mogu biti strastveni pušač, da mogu ostajati budan polovinu noći i bez posledica živeti na čipsu od krompira i grisinima.

Kada se ponašaš nerazumno ili nepromišljeno, pa očekuješ da te Bog “izvlači” ukoliko stvari krenu neželjenim tokom, to uopšte nije nikakva vera. To je drskost. Mudrost kaže: čini sve što možeš u granicama svoje snage, a onda se pouzdaj da će On učiniti ono što ti ne možeš i da će ostvariti ono što ti ne uspevaš da ostvariš. Vera i brižljivo planiranje idu ruku pod ruku, a i oduvek je tako bilo.

Suzana Vesli, ta vrla hrišćanka iz ne tako davne prošlosti, rodila je devetnaestoro dece. Jeste, ti bi mogla biti žena velike vere, ali, ako imaš decu, onda vodi računa da u svom domu imaš više od same vere. Možeš li zamisliti kako je hraniti toliko potomstvo? (U stvari, određeni broj Veslijeve dece umrlo je u najranijem detinjstvu.) Ali, petnaesto dete rođeno u tom domu bio je dečak po imenu Džon ... Džon Vesli. Najmlađi od njih, Čarls, do kraja života napisao je preko osam hiljada duhovnih pesama. Čarls je na vrhuncu svoje karijere izjavio da mnogo duguje veri i primeru svoje majke.

Međutim, ako istražujete život gospođe Vesli, otkrićete da je ona bila više od samo žene vere. Pred sobom imamo promišljenu majku, jasne vizije, s pažljivo razrađenim strategijama podizanja svoje dece. U stvari, ona je u vaspitavanju svojih dečaka i devojčica primenjivala dvadeset i jedan princip, i evo, ovde, jednog od njih: “Kad moje dete navrši godinu dana života, a kod nekih i pre tog vremena, učim ga da se boji pruta i da plače tiho, jer na taj način biva pošteđeno mnogog ukoravanja i batina, što bi u protivnom moglo uslediti.”

To je baš, plan! Ne samo što se uzdala u Gospoda nego je koristila i prut, kad je bilo neophodno. Uzgred, devetnaestoro dece sigurno nećete podizati bez pruta. Možete imati svu veru ovoga sveta, ali ako nemate dosledan plan za disciplinu u kući, vi tada upravljate cirkusom, a ne porodicom. Suzana Vesli je u isto vreme imala i duboku, postojanu veru u Boga i plan.

Upravo to me je oduševilo kod Johavede. Ona se tako silno uzdala u Boga da ju je Sveti Duh uvrstio u “galeriju junaka vere”, u 11. glavi poslanice Jevrejima. Mojsije je u svom životu ispoljavao upravo ono što je upio od svoje majke.

Kad je onog strašnog jutra stavila svoje malo dete u košaricu, obloženu smolom i katranom, Johaveda je odmah imala i plan. Možda je to bio očajnički plan, ali i vremena su bila takva. Aktivirala je svoj plan, potpuno svesna da se rezultati u celosti nalaze u dobrim Božjim rukama.

Ishod? Bog je njenu veru nagradio i preko njenih najskrivenijih nadanja. Faraonova kći platila je Johavedi za to što će podizati sopstvenog sina. Platila! Koliko ih je još, mnoštvu jevrejskih robova, bilo plaćeno z asvoj rad? No, ono najlepše od svega, bilo je to što je svog dečačića ponovo dobila natrag, u svoje naručje. Tako je uzela svoje dete i “odoji ga”, kako stoji u 9. stihu.

Nije nam rečeno koliko je dugo dete imala uza se. Ali, sledeći stih počinje jednim zagonetnim nagoveštajem. “A kad dete odraste, odvede ga ka kćeri faraonovoj, i ona ga posini” (10. stih).

Taj zapis daje nam pravo na pretpostavku da je dečak kod majke bio duže od uzrasta u kojem se dete odbija od sise, tri ili četiri godine. Dete je bilo kod nje u periodu odrastanja. Po Božjoj blagodati i prema Njegovom planu, Mojsiju je verovatno bilo omogućeno da u krugu svoje porodice ostane dovoljno dugo da bi učvrstio svoje jevrejske korene i naučio ono što je trebalo znati o Bogu Avrama, Isaka i Jakova.

Poznato nam je da Johaveda nije zadržala Mojsija do odraslog doba, jer o tome čitamo u 11. stihu: “I kad Mojsije bejaše velik, izide k braći svojoj, i gledaše nevolju njihovu ...”

Tako vidimo da u trenutku napuštanja roditeljskog doma Mojsije nije bio odrastao čovek, nego u periodu odrastanja. Johaveda ga je, nema sumnje, imala kraj sebe u periodu koji bismo mogli označiti kao predškolski. Ne treba nimalo sumnjati u to da je majka kao blago čuvala svaki od tih dana provedenih sa svojim mlađim dečakom. O, kad bi majke našeg vremena tako ljubomorno čuvale godine koje provode sa svojom decom!

 

Izložen opasnosti

Možda ću ovde nešto rizikovati, ali neka. (U takvom opasnom položaju bio sam i ranije, a verovatno će se to ponovo dogoditi.) Imajući na umu Johavedin primer, ne mogu a da ovo ne kažem: ako si majka predškolske dece, treba mnogo i intenzivno da razmišljaš i da se moliš, pre nego što dođe trenutak da svoju decu predaš nekom drugom na vaspitavanje.

Ne želim da pokrećem raspravu niti da pobuđujem osećanja krivice. Želim samo da istaknem ono što smatram biblijskim načelima — načela o kojima treba ramišljati trezveno i pažljivo. Na ovom mestu ne obraćam se majkama pojedinačno ... niti govorim svim zaposlenim majkama. Zapravo, uopšte se i ne obraćam zaposlenim majkama koje imaju stariju školsku decu. Pišem posebno majkama predškolske dece. Pozivam vas da veoma pažljivo razmislite o tim presudno važnim, nepovratnim godinama života i razvoja svog deteta. Ako morate da radite i ako nema druge opcije, onda vas vrlo ozbiljno pozivam da radite samo koliko morate, a da svom detetu pružite najbolju moguću negu. Rekavši ovo, ja i dalje tvrdim da je bolje žrtvovati ma koji materijalni cilj — manje hrane na stolu i skromniji krov nad glavom — nego žrtvovati te dragocene godine druženja sa svojim mališanima.

Ne mogu a da se ne oduševim kad vidim kako Bog uzdiže ulogu majke. U tih prvih nekoliko stihova druge glave 2. Mojsijeve otac se ne pominje ni jedan jedini put. Tačno je, tekst u Jevrejima 11,23 pokazuje da je on učestvovao u odluci o skrivanju malog Mojsija i da je rado gajio poverenje u Boga, suočen s velikim rizikom po sopstveni život. Međutim, Johaveda je ličnost koja igra glavnu ulogu u celom poslu spasavanja i negovanja deteta. To, naime, potvrđuje ono što želim da istaknem: niko ne može da zauzme majčino mesto kod predškolske dece. Zaista niko.

 

Čudan novi dom

I uze žena dete, i odoji ga. A kad dete odraste, odvede ga kćeri faraonovoj, a ona ga posini; i nadede mu ime Mojsije govoreći: jer ga iz vode izvadih (9. i. 10. stih).

Ispod ova dva stiha ključa duboko more osećanja. Dečak Mojsije iznenada dolazi u novi dom. Kakve li promene u scenografiji! Iz sigurnosti sopstvene porodice, gde je vladala ljubav, odlazi na usamljeno i nepoznato mesto, među strance. Iz robovskog prebivališta u palatu. Iz jednostavnog i poznatog u čudno i ošamućujuće. To nije bilo kao kad otrčiš niz blok kuća u svom kraju, ili u neki drugi poznati kraj, ili čak na drugu stranu pokrajine u neki novi grad. Ne, to je bilo kao preseljenje na neku drugu planetu.

Možda si negde, na dosadašnjem putu, morao podneti takvu radikalnu, neprijatnu promenu. Možda si morao otrpeti porazno cepanje svog doma zbog razvoda roditelja. Selio si se iz jednog doma u drugi, a sećanja na te dane zadržaćeš dok si živ. Možda si proveo vreme u domu usvojitelja, da bi u jednom trenutku shvatio da živiš s potpunim strancima. Poznavao sam neke koji su u godinama odrastanja prolazili kroz više od desetak domova. Nekome ko je, kao ja, došao iz stabilnog doma, vrlo je teško da čak i zamisli kakav je to život.

Za mladog Mojsija to su morale biti teške, usamljeničke godine. Zamišljam ga kako je iz noći u noć plakao u samoći svoje sobe u palati, dok su mu suze kvasile kraljevske platnene čaršave. Nije bilo umirujućeg, mekog dodira majke, niti utešnih očevih reči. Nije bilo osmeha sestre Marije niti zasmejavanja brata Arona. Iako Pismo ćutke prelazi preko tih godina, nije teško zamisliti mladog momka koji izliva svoje srce Bogu kome je naučio da se obraća u teskobi.

Nije Mojsije bio jedini koji je patio. Patila je i majka. Predstavite sebi, ako možete, Johavedu koja svog malog sina uzima za ruku i odlazi iz one male kolibe, robovskog prebivališta u sirotinjskom jevrejskom naselju. Pod okriljem tog njihovog skromnog doma ona ga je dojila, negovala i podizala, učeći ga onome što je znala o jedinom pravome Bogu, Bogu neba i Zemlje. Učila ga je istinama o njihovim jevrejskim korenima, a možda je u njegovu maštu usadila sliku jedne divne zemlje na severu ... zemlje obećane njenim precima ... zemlje koja se zvala Hanan.

Koliko joj je bilo poznato, ona svog dečačića nikada više neće videti. Konačno, kakav bi razlog mogla navesti da ga poseti? Ona je bila samo njegova odgojiteljica. Robinja. Pripadnica prezrene, odbačene rase. Ipak, kad je stigao carski poziv, ona ga je okupala, poslednji put oprala iza ušiju, nežno mu začešljala kosu i obukla mu njegovu najbolju tuniku (verovatno tkanu u domaćoj radinosti i nasleđenu od Arona). Kao i svi dečaci na svetu, mora biti da je i mali Mojsije poželeo da ponese sa sobom i nešto od onih svojih sitnica koje su mu bile dragocene ... pretpostavljam, nešto što bi se danas moglo uporediti s vrećicom kamenčića ili sveskom dečjih stripova.

I tako, stazom, uputiše se prema palati.

Nošen nežnim osećanjima, F. B. Majer o tome piše: “Majčino srce moralo je gorko patiti, prateći sina u nepoznati svet iza kapije velikog dvora. Mala porodica morala se osećati vrlo usamljeno posle izmenjivanja poslednjih poljubaca, davanja poslednjih uputstava i upućivanja Bogu poslednje molitve. Koliko je nežnih misli, razdoznalih pretpostavki i nestrpljivih težnji moralo pratiti ovog malog ljubimca jevrejskog doma, kad ga je majka povela i dovela faraonovoj kćeri i on postao njen sin!”[3]

Naslikajte sebi taj tužni prizor. Mojsije postaje sin druge žene, s potpuno drugačijim sistemom vrednosti. Sin strankinje, idolopoklonika.

Kako ćemo to videti kasnije u priči, Mojsije je postao vredan učenik u jednoj potpuno novoj školi, organizovanoj tako da ga pripremi za presto. Uveren sam da je faraonova kći u svom srcu imala želju da Mojsija, jednoga dana, pozdravi kao novog egipatskog faraona. I malo je nedostajalo da se baš to dogodi.

Usvojeni princezin sin stupio je u jedan potpuno novi svet. Povrh svega ostalog, dobio je novo ime, koje kao da je mešavina dveju reči: egipatska reč koja znači “sin” i jevrejska koja znači “izvaditi”. Faraonova kćer “izvadi svog sina” i dade mu ime Mojsije. To ime je počeo da nosi tek kad mu ga je ona dala.

Zapanjujuća ironija Božjeg plana ogledala se u tome što će on, kome je princeza dala drugo ime, koga je negovala, vaspitavala i školovala po svim egipatskim običajima i pravilima, postati oruđe suda baš na dvoru na kojem je odrastao.

 

Kod Boga nema slučajnosti

Možda su ove slike pobudile neka tvoja sećanja, u koja duže vreme niko nije dirao. Možda ćeš osetiti i određeni bol, podsećajući se nekih vidova svog detinjstva. Možda ćeš se i ti osetiti kao da si “rođen posle ponoći”. Možda nikada nisi upoznao kakav je to osećaj — sigurno se šćućuriti u krilu roditeljske ljubavi. Možda je tvoj život u domu, još od najranijih sećanja, bio napet, a možda čak i podeljen još od najranijeg detinjstva. Iz ljudskog ugla posmatranja, možda se tvoje rođenje dogodilo u nekom teškom ili mučnom trenutku života tvojih roditelja. Možda nikada nisi ni upoznao umirujući osećaj sećanja na vernu majku i oca, koji su svoju veru ugrađivali u tvoje srce. Dok se prisećaš svojih godina odrastanja, uviđaš da nema mnogo toga čime bi se mogao glasno podičiti.

Želim, dragi prijatelju, da ti prenesem jednu divnu poruku. Možda Božja ruka tek počinje da ostavlja trag u tvom životu. To strmo brdo kojim si se tako dugo uspinjao, možda će biti odskočna rampa za budućnost koja nadilazi i tvoje najsmelije snove. Ja ne verujem da postoji nešto poput slučajnog ili pogrešno planiranog rođenja. Možda si se rodio u porodici koja je, finansijski, bila u nezavidnom položaju. Možda si još u svojim najranijim danima upoznao šta znači biti slomljen, povređene duše i bez sigurnosti — ali poslušaj ovo: Ti nisi nikakva slučajnost.

U jednom trenutku u mojoj ranoj mladosti (s najboljom namerom, u to ne sumnjam), moji roditelji mi saopštavaju kako sam ja bio slučajnost, neplanirano dete. Tada sam pomislio — ako sam već rođen u znaku slučajnosti, onda bih isto tako mogao i živeti u znaku slučajnosti. I upravo tako sam i učinio. Takvo razmišljanje u velikoj meri oblikovalo je rane godine mog života.

A onda, jednoga dana, saznajem da Bog može da upotrebi takozvane slučajno rođene. One koji su, kako se čini, nepodesni za neki život pun značaja. Potpuno neočekivano, kamenčići mozaika počinju da se pronalaze. Bili su to počeci shvatanja u mome srcu da je Bog imao sasvim određen razlog i plan za moje rođenje i život. Možda sam ja za svoje roditelje i bio slučajno rođen, ali to nikako nisam bio i u Njegovim očima. Polako, počeo sam da shvatam ono što je snažno uticalo na Davidovo srce; počeo sam postajati svestan saznanjâ koja su njega navela da perom oblikuje ove reči strahopoštovanja i obožavanja: