< 3. Poglavlje

Sadržaj

5. Poglavlje >

ČETVRTA GLAVA

NAČELA CARSTVA — 2. DEO

Matej 6. i 7. glava

l Ulaženje u Reč

Matej, 6. glava

Šestu glavu Mateja pročitaj odjednom, brzo, nekoliko puta. Dok čitaš, drži otvorene oči za odgovore na sledeća pitanja. Ako svoje odgovore upisuješ u beležnicu, olakšaćeš sebi pamćenje svojih zaključaka.

1.                Uporedi 6,1 sa 5,16. Mogu li se ovi tekstovi dovesti u sklad? Ako mogu, kako?

2.                Matejeva upustva u vezi s davanjem milostinje, molitve i posta (stihovi od 2-6, 16-18) nastala su na osnovu trostrukog ponavljanja istog sklopa. Analiziraj sklop i navedi njegove osnovne komponente.

3.                Potraži u biblijskom rečniku reč licemer [hypocrite]. Kako značenje grčke reči osvetljava nijanse te reči u srpskom jeziku?

4.                Neki su zastupali mišljenje da Isus, u 6. stihu, govori protiv javne molitve. Navedi nagoveštaje iz 5. i 6. stiha, kao i u molitvi Očenaš (stihovi od 9-13) koji bi mogli doprineti rešavanju tog problema.

5.                Neki ljudi tvrde da je molitva Očenaš — idealna molitva. Navedi osnovne elemente ove molitve u redosledu kako ih Isus daje (na primer, prvi element je obožavanje Boga). Obrazloži logiku redosleda tih elemenata.

6.                Svaki pasus u delu teksta od 19. do 34. stiha sadrži po jednu rečenicu zasnovanu na principu, koja se posebno izdvaja zbog saveta upućenih hrišćanima. Podvuci po tvom mišljenju najvažniju rečenicu u svakom od tih pasusa, a potom, u nekoliko redova obrazloži na koji način rečenica koju si podvukao osvetljava značenje pasusa u kojem se nalazi.

7.                Navedi argumente koje Isus u stihovima od 19. do 34. iznosi protiv brige. Izrazi u jednoj rečenici ono što je, po tvom razmišljanju, suština Njegovih argumenata protiv brige.

l Istraživanje Reči

Hrišćaninova pobožnost

Isus u 6. glavi prelazi od teme moralne pravde (5,21-48) na nešto što bi se moglo nazvati “religioznom” pravdom. Prvi deo glave obrađuje tri područja lične pobožnosti — davanje milostinje, molitvu i post. Budući da su ovo troje bili uobičajeni akti jevrejske pobožnosti, Isus ta područja koristi da bi ilustrovao načela koja se mogu primeniti na druge akte verske pobožnosti. Drugim rečima, ovde se govori o primerima pobožnosti, a ne o pravljenju iscrpnog spiska dela koja čine hrišćanski život.

Zapazimo da Isus ne zapoveda hrišćanima da vrše te aktivnosti. Naprotiv, On očekuje da ih primenjuju građani nebeskog carstva. Ta činjenica je zanimljiva sama po sebi, pošto je jedna od te tri (post) izašla iz upotrebe među evangeličkim hrišćanima, tako da post neki smatraju hrišćanskom izopačenošću iz vremena srednjeg veka.

U Mateju 6,1 jasno stoji da hrišćani ne treba da dopuste da drugi ljudi vide njihovu “pravdu”, ili akte njihove pravde. Kada bi to dopustili, to bi im uskratilo nagradu, ili “platu” od Oca. A ipak smo, u 5,16, videli da hrišćani treba da se pobrinu da drugi ljudi vide njihova “dobra dela”. Ovako na površini, ova dva stiha kao da su međusobno suprotstavljena, dok u realnosti predstavljaju komplementarna učenja. Tema iz stiha 5,16 je javno svedočenje, dok je predmet tri ilustracije u 6. glavi — lično predanje Bogu. Još važnije od ovoga je što je cilj teksta u 5,16 — proslavljanje Boga, dok lažna demonstracija pobožnosti u 6. glavi ima za cilj glorifikaciju aktera. U tom svetlu takvi akti su negativno okrakterisani, budući da svi oblici bogosluženja (obožavanja) i svaki čin u hrišćanskom životu treba da budu usmereni na proslavljanje Boga, koji je Izvor svega što imamo i svih naših blagoslova.

Isusove tri ilustracije lične pobožnosti u osnovu ponavljaju isti obrazac. Prvo se pojavljuje opis lažne vrste pobožnosti, koja ima za cilj javno isticanje “svetosti” onoga koji čini akt pobožnosti. Imajući na umu neiskrene pobude, ovakvim “glumcima” (grčki pojam koji stoji u osnovu reči licemer) poručuje se da je njihov akt samoljublja zapravo jedina nagrada koju će dobiti na osnovu onoga što rade. Drugim rečima, Bog njihovu pobožnost ne prihvata kao pravu.

Druga polovina svake ilustracije iznosi pravilan način za izvršenje dužnosti. U svakom pojedinom slučaju je središnja misao tih reči u tome da je lična pobožnost nešto između čoveka kao pojedinca i Boga. To praktično znači da bi motivacija za lično predanje trebalo da počiva na temelju odnosa date osobe sa Ocem, umesto na njenoj grešnoj želji za samouzdizanjem. Sve tri ilustracije završavaju se izjavom da će od Boga primiti nagradu oni koji mu verno služe.

Nekim čitaocima je ideja nagrade za ličnu pobožnost odbojna, pošto, kako je oni vide, izražava ideju spasavanja zaslugama. Ipak, takvo razmišljanje ne uzima u obzir da je Propoved na gori upućena onima koji su već spaseni, koji Boga mogu da nazivaju svojim “Ocem”. Prema tome njihovi akti pobožnosti nisu “zaslužnički” akti radi ulaženja u carstvo, nego odgovor ljubavi i obožavanja od onih koji su već unutra.

Jedna od glavnih ideja Novog zaveta, a naročito Mateja, je da će ono što ljudi rade biti nagrađeno (vidi, na primer, 16,27; 25,14-46). Takvi postupci, razume se, ne stoje sami za sebe. Oni su proizvod hrišćaninovog odnosa s Ocem. Ukratko, lična pobožnost i druge hrišćanske aktivnosti nisu sredstva za ulazak u carstvo nego rod onih koji su članovi Božje porodice.

Na isti način kao što je Isusova rasprava o pitanjima davanja milostinje, molitve i posta prikazana kroz primere lične pobožnosti, tako je i molitva “Očenaš” ilustracija javne pobožnosti. Javni karakter molitve “Očenaš” označen je upotrebom množinske prisvojne zamenice “Oče naš” u 9. stihu, kao i pluralnih zamenica u celoj molitvi.

Isus ističe da dužina naših molitava ne čini da one budu uspešne (stihovi 7, 8), nego njihova iskrenost. Njegova slavna uzor-molitva sastavljena je od nekoliko elemenata koji pokazuju jednu ugrađenu logiku. Najelementarnija podela u Isusovoj molitvi je između zahteva koji se odnose na Boga [“Ti”] i onih koji se odnose na nas [“nama, nas, itd.]. Idealna molitva započinje obožavanjem Boga, da bi se tek posle toga pristupilo ljudskoj potrebi. Tako Isusova molitva, nakon što oslovljava Boga s “Oče naš”, slavi Njegovo ime, traži završetak plana spasenja dolaskom Njegovog carstva u njegovoj punini i moli da se na Zemlji ispuni Njegova volja (stihovi 9, 10).

Tek kada se pozabavi Bogom i onim što se odnosi na Njega, molitva prelazi u molbe u vezi s ljudskim potrebama, kao što su svakodnevna hrana, praštanje greha, zaštita i izbavljenje (stihovi od 11-13). Svojom uzor-molitvom Isus je fokus molitve vratio na Boga, gde i treba da bude, pošto je On izvor svega što postoji. Hrišćanima je više nego lako da se u svojim molitvama brzo udalje od Boga i šireg konteksta carstva u oblik “daj-daj”, u kojem se molitva usredsređuje na ljudska bića i njihove želje i potrebe.

Ne želimo da kažemo da su te potrebe i želje nevažne, ali one treba da se postave u svoju pravu perspektivu. I upravo o pravoj perspektivi Isus počinje da govori u drugoj polovini 6. glave.

Ciljevi i prioriteti hrišćanina

Dok se prva polovina Matejeve 6. glave najvećim delom bavi privatnim životom hrišćanina u “tajnosti”, druga polovina se bavi pojmovima materijalne prirode. Isus poziva svoje sledbenike da budu drugačiji od ljudi svoje sredine  — drugačiji od licemerja religioznih u okviru lične pobožnosti (stihovi od 1-18) i drugačiji od materijalizma nereligioznih (stihovi od 19-34). Iako su na početku poglavlja Isusu najvećim delom bili na umu fariseji, On nas u drugom delu poziva da se odreknemo sistema vrednosti neznabožaca (32. stih).

Isus u delu teksta od 19. do 24. stiha predstavlja svojim slušaocima tri para antiteza: zemlja i nebo (stihovi od 19 do 21), tama i videlo (stihovi 22, 23) i novac i Bog (24. stih). U prvoj antitezi govori nam se o dva blaga, dva oka i dva gospodara. Sve tri se bave ciljevima i prioritetima čoveka pojedinca. Suština tri oblika izražavanja lične pobožnosti iz dela teksta od 1. do 18. stiha, kako nam govori autor F. D. Bruner, “bila je da više težimo Očevoj pohvali, nego pohvali sveta. Tri izraza lične pobožnosti daju nam primere kako to da činimo. Ciljevi sada doteruju te izraze lične pobožnosti tako što nas uče kuda da usmerimo pravac svog života” (Bruner, 1:259).

Prva antiteza (stihovi od 19-21) govori o reorijentaciji vrednosti. Ljudska bića su rođeni kolekcionari. Neki sakupljaju devize, drugi sakupljaju stoku, drago kamenje i tako dalje. Ali u svim društvima se kaže da su velike i značajne one ličnosti koje poseduju najveće kolekcije stvari koje se smatraju vrednima. Isus na ovom mestu svojim sledbenicima zapoveda da preokrenu svoja shvatanja o vrednostima i namerama. Očekuje od njih da svoje ambicije i planove usmere na sabiranje blaga u valuti neba. U kontekstu Propovedi na gori ovakva blaga su ljudske i duhovne vrednosti o kojima je Isus do tada govorio. Takve vrednosti su trajnog karaktera i neuništive.

Druga antiteza upoređuje ljudsko oko (stihovi 22, 23) s našim planovima i ambicijama, koji boje i oblikuju način na koji opažamo sve drugo u svojoj okolini. Tako, kao što zdravlje fizičkog oka odlučuje o tome da li ćemo živeti u fizičkoj svetlosti ili tami, i stanje našeg duhovnog oka odlučuje o tome da li ćemo boraviti u duhovnoj svetlosti ili tami. Stoga je, dakle, bitno da imamo pravilan pogled na svoje prioritete i svoje vrednosti.

  U trećoj antitezi (24. stih), Isus poentu ka kojoj se kretao u prve dve antiteze stavlja na liniju na kojoj će svi moći jasno da je uoče. Mi ćemo ili služiti Bogu, ili sadašnjem svetu. Mi se suočavamo sa očitim ilzborom koji će stvoriti motivacionu bazu našeg života, naših namera i naših prioriteta. “Niko ne može dva gospodara služiti. … Ne možete Bogu služiti i mamoni [novcu].

Svako od nas je prisiljen da izabere gospodara svog života. Bruner sažima nameru tri antiteze i tvrdi da je “starozavetna zapovest ’nemoj imati drugih bogova uza me’ sada dobila paralelu u novozavetnoj suptilnijoj verziji iste zapovesti, jer — ’gde je vaše blago [ciljevi, planovi] tamo će biti i vaše srce’ (Bruner 1:261).

Isusovo učenje o predmetu brige je vrhunac Njegovog učenja o prioritetima, planovima i pravom bogatstvu. Centralnu misao Njegovog poučavanja nalazimo u 32. i 33. stihu. On ovde svojim sledbenicima poručuje da ne treba da se ponašaju kao neznabošci koji ne znaju Oca i koji, zbog toga, provode život u jurnjavi za sticanjem materijalnih dobara — samo da bi o njima brinuli kada ih jednom steknu. Umesto da se ponašaju kao neznabošci koji se klanjaju novcu, hrišćani treba da traže najpre Božje carstvo i Njegovu pravdu, a na kraju, “ovo [ostalo] će vam se sve dodati”. To obećanje dolazi u istu ravan s obećanjem u blaženstvima u kojima je Isus rekao da će krotki “naslediti Zemlju” (5,5). Ukratko, prioriteti hrišćanina su pre prioriteti carstva nebeskog nego zemaljski.

Gradeći svoje zaključke o planovima i prioritetima, Isus nam upućuje nekoliko korisnih misli o brizi, koje pomažu hrišćanima da plove kroz nevolje svakodnevnog života. S jedne strane, Isus daje najmanje tri razloga protiv brige. Prvo, briga je beskorisna. Beskorisnost brige On ilustruje isticanjem da brigom ljudi ne mogu da dodaju ni jedan jedini sat svojim životima (27. stih), niti mogu brigom da povećaju svoj rast (27. stih).

Drugo, sâm život se temelji na pouzdanju i zavisnosti od Boga po pitanju najbitnijih svojstava života (25. stih). Konačno, naši životi i naša tela su darovi od Stvoritelja punog ljubavi. Oni nikada nisu nastali zahvaljujući brizi. Onaj što je obezbedio onaj slavniji dar — sâm život — nesumnjivo je u stanju i voljan da obezbedi i onaj manji — materijalne potrebe — i bez naše stalne uznemirenosti i zabrinutosti. Ptice i biljke u prirodi se ne brinu, a ljudi su neuporedivo dragoceniji od biljaka i životinja. Onaj što brine za manje vredne, još više će brinuti za one koji više vrede.

Treće, briga je paganska, ako ne i ateistička (stihovi 31, 32). Brinuti, znači ponašati se kao oni koji nemaju vere ili pouzdanja. Briga je u suštini nepoverenje u boga. Zabrinuti hrišćanin je kontradikcija. Građane carstva ne može da savlada briga, pošto znaju i veruju u Boga koji je ljubav — u Boga koji brine o svim njihovim potrebama.

Isus ne samo što nam daje razloge protiv brige u našem svakodnevnom životu, nego i izlaže dva metoda, dve strategije za pobedu nad brigama. Prvo, potrebno je da pravilno postavimo svoje prioritete — “ištite najpre carstva Božjega i pravde Njegove” (33. stih). Ogroman deo naših briga potiče od naših pokušaja da živimo u dva carstva u isto vreme — nemoguć zadatak (24. stih). Mi se veoma često brinemo za propadljive stvari, dok za sve to vreme Isus govori — ako za išta treba da se brinemo — to treba da bude naš odnos s Bogom i Njegovim carstvom. Kad se usredsredimo na jedan, umesto na dva cilja, bićemo manje opterećeni. Izvan toga, “ovo će vam se sve dodati” u Božje vreme i na Božji način (33. stih).

Druga Isusova strategija za pobedu nad brigama je živeti samo za jedan dan u jednom trenutku, pošto “dosta je svakom danu zla svojega (34. stih). Zašto bismo se opterećivali zamišljenim sutrašnjim problemima, ako danas s njima u vezi ne možemo da učinimo ništa? Vera i pouzdanje traže odnos s Bogom iz dana u dan, iz trenutka u trenutak. Živeti u carstvu znači živeti u neprekidnoj vezi s Bogom koji se brine za svoju decu. Božji odgovor na brigu može se sažeti kao pouzdanje u Onoga kome kažemo “Oče naš”. To pouzdanje se mora obnavljati svakodnevno, pošto živeti možemo samo jedan dan odjednom.

l Ulaženje u Reč

Matej, 7. glava

Čitaj 7. glavu Jevanđelja po Mateju, s ozbiljnim razmišljanjem, dva ili tri puta. Nakon što ti postane jasno kako teče poglavlje, pozabavi se sledećim problemima i pitanjima. Neka ti uvek pri ruci bude beležnica za Mateja, radi zapisivanja značajnih misli.

1.                U Mateju 7,1 imamo zapovest da ne treba da sudimo. Iz konteksta u stihovima od 1-6 izradi spisak razloga zašto ne bi trebalo da sudimo. Tom svom spisku zatim dodaj i druge razloga iz Biblije ili drugih izvora o tome zašto ne bi trebalo da sudimo drugim ljudima. Koje crte karaktera su očigledne kod ljudi koji se ne ustručavaju da se postave sudijama nad drugim ljudima? Ima li “kontradikcije” između 1. i 6. stiha? Ako ima, šta je za tebe problematično?

2.                Da li stihovi od 7. do 11. nagoveštavaju da će sve što traže od Boga hrišćani dobiti ako samo dovoljno uporno traže? Objasni kako bi tekstove koji su kao onaj u 2. Korinćanima 12,8.9 i Mateju 26,39-46 povezao sa 7. stihom. Kakav dublji smisao ima 7. stih u kontekstu celine Propovedi na gori?

3.                U čemu se sastoji uloga 12. stiha u Propovedi? Postoji li veza između tog stiha i 5,17-20? Ako postoji, objasni kakva je ona?

4.                Stihovi od 13 do 27 prikazuju tri brze slike crtane rečima, koje nas dovode do sličnih zaključaka. Pažljivo prouči te tri slike i navedi njihove zajedničke poente. Zatim, u jednom ili dva pasusa napiši opšti utisak koji ovi stihovi ostavljaju na tebe. Kako ovaj tekst možemo povezati s opštom porukom Propovedi na gori?

5.                Pošto smo došli na zaključak Propovedi, pročitaj je celu još jedan poslednji put i načini spisak (s citatima) načina na koje je Isus učio kao Onaj “koji ima vlast” (29. stih).

l Istraživanje Reči

Hrišćanin i njegovi odnosi

Sedma glava Jevanđelja po Mateju raspravlja o dva osnovna odnosa svakog hrišćanina — o njegovom odnosu s drugim ljudima (stihovi od 1-6, 12) i njegovom odnosu s Bogom (stihovi od 7-12).

Ljudima koji misle da ozbiljno shvataju religiju krajnje je lako da sude svojim prijateljima, rođacima i svojim savernicima, koji po nekim pokazateljima nisu baš toliko ozbiljni i revnosni u svom hodanju s Bogom kako su to oni sami, po sopstvenoj oceni. To je bila bolest fariseja, a problem je nesumnjivo prisutan i u današnjoj crkvi. Takav stav je, nažalost, koban po živu religiju. Elen Vajt ističe da zadovoljstvo koje ljudi osećaju sopstvenim religioznim dostignućima stvara “atmosferu sebičnog i uskog kritizerstva koje guši plemenita i velikodušna osećanja i čini da takvi ljudi postanu egocentrične sudije i bezvredni špijuni” (White, TMB, 123). Sudijski stav prema drugim ljudima, tvrdi Daglas Her, je “bolest duha” u kojoj “osoba koja kritikuje arogantno zauzima superioran stav, kojim sebi daje za pravo da prosuđuje o greškama i propustima drugih ljudi” (Hare, 76).

Isus osuđuje ovakav stav, polazeći od toga da arogantni ljudi ne mogu da vide sebe. Uprkos Njegovom uputstvu, “budite  savršeni” (5,48), niko nije  savršen. Zato ljudi treba da se pozabave čišćenjem sopstvenog postupka (3, 4), da bi tek potom bili u poziciji da pruže ljubazan savet svojim bližnjima (5. stih). Taj ljubazni savet oni će u stvari pružati uvek u kontekstu nežne milosti koju je nam Bog podario (18,23-35; 6,14). Takvim ljudima će i dalje Bog suditi s blagošću (7,2; 18,33.35). U svetlosti Isusovih reči, uvek sam oprezan u kontaktima sa sveštenicima i vernicima kojima je prioritetno da kritikuju druge ljude i crkvu, naročito ako je njihov stav arogantan i sarkastičan.

Farisejski stav i danas živi u samopravednim osobama koje su se, u sopstvenim očima, više trudile i odlazile dalje u svom hrišćanskom životu. Takav stav je, kaže Isus, fatalna obmana. Ona previđa i slabost ljudske prirode i prebogatu Božju milost. Zbog svojih grešaka i propusta sva ljudska bića itekako imaju razloga i povoda za poniznost. Srećom, ponizni hrišćani koji su, zahvaljujući Božjoj blagodati, bili pošteni prema sebi, stoje u poziciji da mogu ponizno da pomognu svojim bližnjima (5. stih).

Zapovest da ne sudimo jedni drugima ne znači da hrišćani ne mogu da uoče razliku. Konačno, poručeno nam je da ne bacamo bisere među sviinje, niti da ono što je sveto dajemo psima (6. stih). To znači da hrišćani moraju da se izjašnjavaju protiv napadnog i otvorenog greha. Tako imamo da je Pavle savetovao Korinćane da ne trpe divlji brak čoveka sa svojom maćehom (1. Korinćanima 5,1-5), dok je Isus učio da jevanđelje ne treba silom da namećemo onima koji ga otvoreno preziru (Matej 7,6).

Na prvi pogled se čini da stihovi od 7 do 11 bezuslovno obećavaju mogućnost dobijanja svega za šta bismo se molili ako to činimo s dovoljno upornosti. Međutim, iskustvo pokazuje da je to zabluda. Tako je bilo u slučaju Pavla, koji se uvek iznova molio za izlečenje, a rečeno mu je samo da će ga Božja blagodat podupirati u njegovoj slabosti (2. Korinćanima 12,8.9). Tako je bilo i u Isusovom slučaju, kada se tri puta molio da se od Njega ukloni čaša raspeća, a ipak je bio raspet (Matej 26,39-46).

Daleko od kvalifikacije bezuslovnog obećanja o uslišenju molitava za bilo šta i za sve, Isusova zapovest sledbenicima da traže, kucaju i “ištu” mora se interpretirati u kontekstu Propovedi na gori. Vrlo iskren hrišćanin će posle čitanja propovedi biti potpuno savladan Isusovim zahtevom sledbenicima da njihova pravda treba da bude veća od pravde književnika i fariseja (5,20).

Hristove imperative je, ljudski, nemoguće ispuniti i zato nas oni dovode ka Božjoj blagodati ili milosrđu koje prašta i pomaže. Tako mi jedino molitvom možemo da nađemo blagodat koja će nam pomoći da ispunimo Božji ideal, kako je izložen u Propovedi na gori. Ovako kaže autor Her: “Kada ozbiljno shvatimo zastrašujuće zahteve iz Propovedi na gori, to će značiti da još ozbiljnije shvatamo Božju spremnost da nam pomogne da ih ispunimo” (Hare, 79). Oni koji traže, “ištu” i kucaju, želeći takvu pomoć, neće biti odbijeni.

Zlatno pravilo (“Čini u svemu drugima onako kako bi želeo da oni učine tebi” [12. stih]) mora se razumeti i u kontekstu Propovedi. Isus je rekao da je to pravilo “Zakon i proroci” (12. stih). Tako nas pominjanje zakona i proroka vraća u 5,17 i na taj način 5,17 i 7,12 čine granične tekstove kojima je obuhvaćena centalna srž Propovedi na gori. Prema tome, zlatno pravilo moramo posmatrati kao rezime Hristovog tumačenja zakona i proroka, pri čemu je deo propovedi od 5,21 — 7,11 Njegovo proširenje principa sadržanih u tom rezimeu.

Hrišćaninovo iskreno predanje Bogu

Isus svoju Propoved završava trima snažnim eshatološkim ilustracijama koje se odnose na hrišćansko predanje: dva puta (stihovi 13, 14), dva drveta (stihovi od 15-20 i dva graditelja (stihovi od 24-27). Matej će ovaj obrazac o tri celine koje govore o eshatološkim nagradama i kaznama ponoviti u četiri od svojih pet najvećih propovedi. Tako imamo da tri završne celine iz misionarske propovedi iz 10. glave (stihovi 32.33; 34-39; 40-42) govore o eshatološkim nagradama i kaznama. Isto se odnosi na poslednje tri celine iz parabola o carstvu iz 13. glave (stihovi 44.45.46.47-50), kao i na poslednje tri parabole na kraju Isusove poznate eshatološke propovedi u Mateju 24. i 25. glavi (25,1-13.14-30.31-46). Jedina značajna Isusova propoved u Mateju koja se ne uklapa u trijadni obrazac iz tri eshatološka upozorenja, u stvarnosti odudara jedino od trostrukog aspekta pomenutog obrasca, a ne i od eshatološkog elementa nagrade i kazne. Tako imamo da se 18. glava (propoved o veličini i praštanju) završava parabolom o kažnjavanju onih koji odbijaju da od srca oproste svojim bližnjima.

Tako vidimo da se i eshatološki i etički element koji se odnosi na tu eshatološku stvarnost nalaze u samom središtu Matejevog predstavljanja Isusa kao učitelja. Matej poznaje svoju vest i on, pod božanskim vođstvom, aranžira Isusovo učenje na vešt način, kojim efektno u misli slušalaca usađuje ono što želi da istakne.

Zajednički element triju celina od kojih se sastoji tekst u 7,13-27 je činjenje, baš onako kako je bilo u zlatnom pravilu iz 12. stiha. U celini o dvoja vrata (13. i 14. stih) akcenat na činjenju nije eksplicitan. U stvari, u jednom drugačijem kontekstu bi vrata bilo moguće interpretirati kao pravu i lažnu teologiju (ili verovanje). Ali kontekst vrata jasno ističe da je ključni element — činiti ono što je pravo, a ne verovati u pravu doktrinu. Tako imamo da Matej u 12. stihu naglašava činjenje  kao zlatno pravilo, a u stihovima od 15-23 (naročito u 21. stihu) to je činjenje Božje volje. Tako se dvoja vrata bave etikom (ponašanjem), a ne teologijom (verovanjem). Osoba koja izvršava Isusovu zapovest u telu propovedi (5,21 — 7,12) imaće veću pravdu nego književnici i fariseji (5,20).

Na prvi pogled nam izgleda da se stihovi od 15-20 (dva drveta) više bave lažnim prorocima nego etičkim “činjenjem”. Međutim, obratimo još jednom pažnju da u  ilustraciji iz stihova od 16-20 Isus uopšte ne pominje njihovo učenje. Naprotiv, On se usredsređuje na njihovo ponašanje, što znači da se lažni proroci ponašaju kao “vuci grabljivi” (15. stih). Time su oni pokazani kao loši uzori za prosečne hrišćane.

Behavioristički aspekt je posebno jasan u poslednja tri stiha celine koja se nalazi u stihovima od 15-23. Hristos eksplicitno kaže da ulazak u carstvo ne obezbeđuje ono što ljudi veruju, nego što čine (21. stih). Pravda koja je veća od pravde književnika i fariseja ne sastoji se samo od posedovanja Isusove nauke nego i postupanja po njoj. Završni prizor suda sa ovcama i jarcima u Mateju 25,31-46 i slavni evanđeoski nalog iz 28,18-20 potkrepljuje taj zaključak. Mnogi će tvrditi da su prorokovali, da su posedovali druge harizmatske darove i da su se držali vere u Isusa, ali ako nisu praktikovali agape-ljubav koja je osnovna podloga Propovedi na gori, odbaciće ih Car Isus na poslednjem sudu (21. stih; vidi takođe 1. Korinćanima 13,1-3).

Svoju Propoved Isus završava ilustracijom o dva graditelja. Obojica su aktivni, nešto čine, ali ne čine obojica ono što treba da čine. Mudri graditelj gradi na steni Isusu i Njegovoj nauci u Propovedi na gori, dok ludi graditelj “ne izvršuje …” Isusove “reči” iz propovedi (26. stih). Na sudu je ludi čovek prikazan kao gubitnik (27. stih).

Epilog propovedi upućuje na dve misli: prvo, narod se “divljaše” Isusovoj nauci i drugo, divili su se “jer ih učaše kao Onaj koji vlast ima, a ne kao književnici” (stihovi 28.29).

Pojam Isusovog autoriteta, “vlasti”, prvi put se u Propovedi pojavljuje kada se Isus postavio na autoritativan položaj u odnosu na zakon i jevrejsku tradiciju (npr. “Ja vam kažem” [5,18.20]; “Čuli ste … ali ja vam kažem” [5,27.28]). Tema Isusovog autoriteta, “vlasti” pojavljivaće se povremeno u celom ostatku Matejevog Jevanđelja i doživeće svoj vrhunac u Njegovom velikom evanđeoskom nalogu učenicima, u poslednja tri stiha Matejevog Jevanđelja — “Dade mi se svaka vlast na nebu i na Zemlji” (28,18).

Sedmo poglavlje se završava divljenjem naroda Isusovoj autoritativnoj nauci. Poglavlja 8 do 10 bave se temom Njegovog autoriteta i primenjuju je na svet svakodnevice.

l Primena Reči

Matej 6. i 7. glava

1.                Dok u svetlosti 6. glave Mateja razmišljam o svom životu molitve (ili drugim aspektima mog predavanja Bogu u praksi), kako sve mogu da ga unapredim i učinim bogatijim?

2.                Gde se, u svetlosti teksta u 6,19-34, nalazi moje blago? Na koje načine, prema 6. glavi Mateja, mogu da utvrdim gde se ono nalazi?

3.                Kakav je moj stav prema iskušenju da kritikujem druge ljude? Šta mi govori o drugim ljudima, kada postane očigledno da uvek imaju kritičke ili sudijske primedbe u odnosu na druge ljude, odnosno, kada njihove kritičke primedbe znatno pretežu nad onim pozitivnima?

4.                Da li stvarno verujem u ono što kaže zlatno pravilo? Na koje konkretne načine mogu danas da tražim od Boga da mi pomogne s tim pravilom u mome svakodnevnom životu?

5.                Kakve pouke za svoj život mogu da zadobijem iz ilustracije o dvoja vrata, dva drveta i dva graditelja?

l Istraživanje Reči

1.                Pronađi u konkordanciji sve citate u kojima se, u Mateju, pojavljuju reči koje se odnose na molitvu [pray, prayed, prayer(s), praying] i slične. Rezimiraj šta si naučio u proučavanju tih tekstova.

2.                U Mateju 6,14 govori se o praštanju. Uz pomoć opširne konkordancije ispitaj sve citate u Mateju u kojima su sadržane reči koje se odnose na praštanje [forgive, forgiven, forgiveness] i slične. Načini spisak zaključaka koji se mogu izvesti iz onoga što si našao. Čime si obogatio svoje znanje zahvaljujući proučavanju ovih reči u preostalom delu Novog zaveta? Ako si ambiciozan i raspoložen, možda ćeš želeti da svoje proučavanje nastaviš na isti način i u Starom zavetu.

< 3. Poglavlje

Sadržaj

5. Poglavlje >