< 4. Poglavlje Sadržaj 6. Poglavlje >

 

GLAVA PETA

STRANCI POSTAJU UČENICI

Jovan, 4. glava

 

Posle posete Jerusalimu, Isus provodi izvesno vreme kraj Jordana, blizu mesta na kojem Jovan Krstitelj nastavlja svoj proročki rad (3,22-24). Autor Jevanđelja koristi pruženu priliku da još jednom naglasi poniznost Jovana Krstitelja i potpuni Isusov autoritet (stihovi 25-30). Autor u stihovima 31. do 36 objašnjava da Otac daje bolje svedočanstvo Isusu nego Jovanu Krstitelju, čime podrazumeva da delo Jovana Krstitelja više nije potrebno.

Kad su fariseji počeli preterano da se interesuju za Njegovo delo, Isus odlučuje da pođe put Galileje (4,1-3). U podne se zaustavlja kraj studenca blizu samarjanskog grada Sihara (stihovi 4-6). Učenici ga ostavljaju, verovatno u nameri da nađu hranu u gradu (stihovi 27,31). Isusov susret sa ženom kraj studenca bio je tema nebrojenih priča i prepričavanja tokom vekova (stihovi 7-30).

Provevši nekoliko dana u Siharu, Isus nastavlja svoje putovanje prema Galileji. Autor opisuje površni karakter vere Galilejaca (stihovi 43-45), upoređujući je s pričom o ocu, “carevom čoveku“, koji je prešao prilično dug put da bi potražio izlečenje za svog sina (stihovi 46-54). Isus čita njegovo srce i misli, suočava se s njegovim neverovanjem, a otpušta ga od sebe kao čoveka koji veruje i pokazuje da Njegova sposobnost da čini velike znake ni na koji način nije ograničena udaljenošću.

 

l Ulaženje u Reč

Jovan, 4. glava

Tekst u Jovanu, 4. glavi pročitaj najmanje dva puta, a onda odogovori na sledeća pitanja:

 

1. Žena sa studenca prelazi od potpunog ignorisanja stranca ka prihvatanju Mesije celim srcem. Ispiši, svojim rečima, suštinu svakog od njenih odgovora Isusu i pokušaj da opišeš kako svaki od tih odgovora osvetljava tvoje razumevanje njenog stava prema Njemu u toj fazi njihovog razgovora.

2. Nabroj sve što možeš naći u tekstu, što ti olakšava razumevanje teologije, istorije i pogleda Samarjana, naročito u odnosu na Jevreje. Kakva je bila slika koju je ta žena imala o Mesiji? Smatraš li da se Isus složio s njenim viđenjem onoga kakav bi Mesija trebalo da bude? Zašto? Kako to 2. Carevima 17. glava pomaže da razumeš probleme koji su postojali između Jevreja i Samarjana? Samarjanski pogled na Mesiju najvećim delom se temeljio na tekstu iz 5. Mojsijeve 18,15-18. Kako taj tekst opisuje samarjanskog Mesiju? Pročitaj tekst o Samarjanima u nekom od biblijskih rečnika.

3. Uporedi tu priču s pričom o Nikodimu. Jedna je o čoveku, a druga o ženi. Jedno od njih dolazi u kasnim noćnim satima; drugo u podne. Koliko suprotnosti između ove dve priče možeš da staviš na papir? U čemu se, po tvome mišljenju, sastoji namera autora, kad je isticao ove kontraste?

4. Posle upoznavanja socijalnih barijera između Jevreja i Samarjana, zbog čega je, po onome što si video, značajno kako je Isus postupio prema ženi i činjenica da je bio voljan da ostane u gradu puna dva dana? Pozivajući se na njihove reakcije u priči, opiši kako su, po tvome mišljenju, učenici ocenili Isusovo ponašanje.

 

l Istraživanje Reči

Struktura teksta

Priča opisuje ženu čije poznavanje Isusa vrlo brzo napreduje. U početku, ona vidi samo žednog čoveka, koga ignoriše (7. stih). Ona zatim shvata da je On Jevrejin i u istom trenutku  počinje da ga mrzi (8-10. stiha). Potom zaključuje da bi On morao biti verski učitelj, rabin, pa počinje da ga verbalno provocira (stihovi 11, 12). Posle toga, dolazi do uverenja da bi On morao biti prorok, pa se u njoj razvija određeno poštovanje prema Njemu (stihovi 19,20). Na kraju, shvata da je On zapravo Mesija i počinje da mu se divi (stihovi 25-30.42). Često sam se pitao nije li možda put kojim je ova žena došla Isusu karakterističan za put kojim idu današnji svetovni ljudi u procesu nalaženja Isusa.

U koje doba godine se dogodio taj susret? Na osnovu reči iz 4,35 nije jasno da li su okolna polja bila sasvim spremna za žetvu ili je do žetve bilo još četiri meseca. Vreme za žetvu je bilo maj/juni, tako da bi četiri meseca pre toga bio januar. Ako je bio januar, bilo je to deset meseci posle Pashe iz Jovana 2. glave, a neimenovani praznik iz Jovana 5. glave bio je druga Pasha. Veća je verovatnoća da je to bilo nekoliko meseci posle čišćenja hrama, a svečanost iz Jovana 5. glave bila je jedna od jesenjih svečanosti (trube, pomirenje, senice).

 

Pozadina teksta

Samarjanska istorija i teologija

Samarjani su imali čvrste argumente za tvrdnju o starosti svoje religije i superiornosti u odnosu na judejsku veru. Jakovljev studenac (stihovi 5, 6) bio je oko 85 metara udaljen o drevnog Sihema, grada smeštenog u dolini između gora Garizim i Eval. Sihem je bio najvažniji centar starog izrailjskog bogosluženja. Prema tekstu u 1. Mojsijevoj 12,6, Sihem je bio prvo mesto u koje je Avram otišao kad je ušao u zemlju u koju ga je Bog vodio. Sihem je bio mesto kuda je Jakov otišao kad se iz Palestine vratio u Mesopotamiju (1. Mojsijeva 33,18-20). Prvi zbor izrailjskog naroda na službu Bogu u Hananu posle Izlaska održan je na gorama Garizim i Eval, na obema stranama doline Sihem (5. Mojsijeva 11,29-32; 27,1-13; Isus Navin 8,30-35). Gora Garizim je postala “gora blagoslova“ (5. Mojsijeva 11,29; 27,12); tako Samarjani nisu bili ludi kad su goru Garizim smatrali svetom planinom. Osim toga, Sihem je bio mesto gde je sahranjeno Josifovo telo posle Izlaska (Isus Navin 24,32).

Zanimljivo je zapaziti da se za vreme osvajanja Hanana Isusu Navinu niko nije suprotstavljao u središtu te zemlje. Velike bitke su vođene na jugu i na severu (Isus Navin 10-11; 13,1-7). Ustvari, gore pomenuti zbor (Isus Navin 8,30-35) bio je održan u središtu zemlje, u vreme kada je Izrailj osvojio tek dva grada na jugoistoku — Jerihon i Gaj. Arheolozi su u Sihemu otkrili oltar iz vremena pre Izlaska, posvećen “Valu zaveta (Val, odnosno Baal je druga reč za “Gospod“ u jevrejskom — jeziku koji je srodan hananejskom). Prema tome, sasvim je moguće da je Jakov za sobom, napuštajući sa svojom porodicom Egipat, ostavio mnogo onih koji su se klanjali Jahveu (1. Mojsijeva 34,24; 46,1-7).

Tako sveti jevrejski tekstovi više nego dovoljno i jasno pokazuju da je tvrdnja Samarjana o starosti njihove vere bila na mestu, bar jednim svojim delom. Jerusalim je tek u Davidovo vreme, oko 1000. godine pre Hrista, postao centar izrailjske religije. U vreme kad je Jerusalim određen kao mesto za hram, Sihem je za Avramove potomke već gotovo hiljadu godina bio najvažnije središte služenja Bogu. Ako čitate Samarjansko Petoknjižje (samarjansku verziju pet Mojsijevih knjiga), gornja tvrdnja postaje još uverljivija. U Samarjanskom Petoknjižju je, na primer, u tekstu iz 1. Mojsijeve 12,6 dodato da je Sihem “zemlja Morija, u kojoj je Avram žrtvovao Isaka“ (vidi takođe 1. Mojsijeva 22,2). Za Samarjane, Avram Isaka nije žrtvovao na terenu na kojem se nalazi jevrejski hram u Jerusalimu, nego na gori Garizim. Samarjansko Petoknjižje, u 5. Mojsijevoj 27,4, ime Eval zamenjuje imenom Garizim, podižući važnost te gore, na kojoj će se kasnije nalaziti samarjanski hram.

Gornja tradicija je nesumnjivo doprinela stvaranju osnova na kojem je deset severnih izrailjskih plemena, posle Solomuna, odbacilo bogosluženja u Jerusalimu (1. Carevima 12,25-30). Hram je tada, konačno, postojao tek oko trideset godina. Ranije je bolje. Prava stara mesta za bogosluženje bila su na severu. Zašto bi oni trebalo da “silaze“ dole u Jerusalim?

Ovo hibridno bogosluženje u severnom Izrailju trajalo je do vremena vavilonskog izgnanstva. Iako su pripadnici mnogih drugih naroda bili izmešani s ostacima pripadnika severnog Izrailja, i oni su bili vaspitavani u duhu drevne jevrejske vere (2. Carevima 17,24-28). Ova mešana vera Samarjana (41. stih) bila je ujedno i sasvim karakteristična za otpalu religiju u Judeji pre izgnanstva (2. Carevima 21,1-15; 23, 26.27). Tačnije, konfuzne, idolopokloničke verzije služenja Jahveu su u vreme sudija već bile sasvim odomaćene (Sudije 17-19).

Mnogi Judejci uopšte nisu bili odvedeni u vavilonsko ropstvo. One hiljade Judejaca koji su bili odvedeni, zapravo su imali ulogu talaca. Predvođeni službom ličnosti kao što su bili Danilo, Jezekilj i Jezdra, izgnanici su u Vavilonu reformisali svoju veru i uklonili iz svog verskog života idolopokloničke elemente, koji su za njih bili karakteristični pre izgnanstva. Tako su se, po svom povratku u Palestinu, prema lokalnom stanovništvu ponašali kao prema strancima, pošto se u njihovoj religiji nisu ogledale reforme koje su bile ustanovljene u Vavilonu. Samarjani su ovim nesumnjivo bili zapanjeni, pošto su smatrali da oni upražnjavaju pravu “veru otaca“. Posle više od stotinu godina Samarjani su odustali od pokušaja zajedničenja s Jevrejima, pa su podigli svoj hram na gori Garizimu (oko 330. godine pre Hrista).

Ovako nastala polarizacija izgubila je svoje pozicije kad je jedan jevrejski vođa (John Hyrcanus—Koester, 248) razorio hram na vrhu gore Garizim, nekih dve stotine godina posle završetka njegove gradnje. Posledica toga bilo je da su te dve grupacije naroda generalno odbile bilo kakve međusobne kontakte. Mržnja je dostigla takve razmere da su, oko Isusovog vremena, Jevreji smatrali da Samarjani opoganjuju sve čega se dotaknu. Za jednog Jevrejina je bilo strašno čak i da razgovara sa Samarjaninom. Isus je ušao na scenu u toj predrasudama nabijenoj atmosferi i tada dao izjavu o univerzalnosti Božje ljubavi prema “svakome“ [“nijedan koji…“] (Jovan 3,16) koji veruje.

Samarjani su veoma voleli Mojsija, kao i Jevreji, a možda čak i više od njih. Ali njihovo teološko gledanje na Mojsija  je posebno zanimljivo kad se posmatra u svetlosti Jovanovog Jevanđelja. Samarjani su Mojsija nazivali “Velikim Prorokom“, ličnošću koja je mogla da vidi Boga (pa, prema tome, i da ga otkrije). On je za njih bio Božji posrednik Izrailju i njihov zastupnik pred Bogom. On je bio zakonodavac i “izbavitelj Izrailja“. On je bio preobražen na gori Sinaju. Među Samarjanima je postojala izreka “Veruj u Boga i u Mojsija“. Nazivali su ga imenima “Reč“ i “Videlo“. Učili su, čak, da je Mojsije, na neki način, učestvovao u stvaranju sveta. Verovali su takođe i da će se on na kraju vratiti kao Mesija (u njihovoj terminologiji — Taheb). Mnoge paralele između vere Samarjana u Mojsija i Isusa iz Jovanovog Jevanđelja jasno pokazuju da je to Jevanđelje bilo pažljivo pripremljeno da bude privlačno Samarjanima (između ostalih, razume se), kako bi se odrekli svojih starih puteva i obratili se Isusu, kao istinitom i konačnom otkrivenju Boga (O’Brien, 89-100, 108-116).

 

Susreti kod studenaca

 Dodatni materijal za pozadinu Jovanovoj 4. glavi imamo u starozavetnim susretima kraj studenaca, u kojima učestvuju istaknute ličnosti, kao što su bili Isak, Jakov i Mojsije. U svakoj od tih priča glavna ličnost kraj studenca upoznaje svoju buduću ženu (Isak u ličnosti svog poslanika). U svakom od tih slučajeva to se događalo u stranoj zemlji. U svakom od tih slučajeva, posle susreta žena žuri svojoj kući da ocu saopšti novost. U svakom od tih slučajeva, porodica dolazi na mesto da se upozna s patrijarhom. Takođe, u svakom od tih slučajeva, žena dolazi da bi joj čovek postao gospodar (jevrejski termin za muža). Očigledne su paralele između tih starozavetnih priča i 4. glave Jovana.

 

Detaljno istraživanje teksta

U Jovanu 4,4 stoji za Isusa, “valjalo mu je proći kroz Samariju“. Ta neophodnost sasvim sigurno nije bila geografskog karaktera. Iako je najkraći put u Galileju iz Judeje vodio kroz Samariju, jevrejski putnici su generalno birali druge maršrute. U ovom slučaju je neophodnost bila deo Božjeg plana (vidi 3,14 — Sin čovečji “treba … da se podigne“). Bog je predodredio Njegov susret sa ženom kraj studenca.

Vreme je bilo oko šestog sahata, u podne. To je bilo isto doba dana kao i Njegova kasnija osuda raspeća na krstu, kojom prilikom je takođe rekao da je žedan (19,14.28). To nije bilo uobičajeno vreme za zahvatanje vode na studencima u Palestini. Žene su radije tamo išle u manje vrućim periodima dana, posle izlaska ili pre zalaska sunca. Naznačeno vreme, prema tome, upućuje na podatak da je žena, zbog svog bračnog statusa, bila odbačena u svome gradu (stihovi 17, 18).

Već od samog početka žena je imala tri minusa u odnosu na mogućnost uspostavljanja odnosa s Isusom. Bila je žena koja se nalazila na javnom mestu; bila je pripadnik omraženog naroda i živela je u grehu. Nijedan poštovanja vredan Jevrejin ne bi mogao biti zatečen da razgovara s njom. Ipak, Isus je ušao u rizik pružanja ruke preko svih tih prepreka, kako bi joj doneo živu vodu, onu koju je došao da donese svakom onome ko bude bio voljan da veruje.

Elen Vajt napominje da je, iako je bila u ličnoj prisutnosti Mesije, ova žena videla samo žednog putnika, umornog od puta i prašnjavog (White, The Desire of Ages, 184). Iako je pripadala prvoj generaciji hrišćana, od komunikacije s Isusom u telu ona nije dobila ništa posebno. Njeno neznanje, zajedno s neznanjem tolikog broja drugih koji se u Jevanđelju susreću s Isusom, ohrabruje čitaoce koji nemaju prilike za takav fizički susret, pa im je zato teško da veruju. Ono što je ženi ulilo osvedočenje da je On Mesija, bila je Isusova reč. Njegova reč je, za drugu generaciju, imala istu vrednost kao i Njegov dodir.

Susret se dogodio kraj jednog studenca. Voda se, razume se, najviše ceni tamo gde je ima najmanje, a vode je u Palestini bilo relativno malo (7. stih). Govoriti o “živoj vodi“ kraj Jakovljevog studenca bilo je više nego prikladno. “Živa voda“, to je način kojim bi se opisala voda koja ostaje sveža zato što je u tekućem stanju. Voda i Duh se jasno dovode u vezu na dva mesta u Starom zavetu (Isaija 44,3; Jezekilj 36,25.26). Rabini su često spominjali tu vezu (Barclay, 1:154), pa bi za čitaoce Jevanđelja bilo normalno da podrazumevaju da Isus ovde govori o Duhu, iako se reč Duh ne koristi u tekstu.

Objašnjenje zašto ljudi koji prihvate Isusovu živu vodu nikada neće ožedneti je u tome što će izvor snabdevanja tom vodom nositi sa sobom, u ličnosti Svetoga Duha. Kroz unutrašnje prebivanje Svetoga Duha Isus donosi tajnu trajne snage i zadovoljstva u ovom životu (Jameison, Fausset, and Brown, 1033). Neko ko ima Duha, nije podložan duhovnim ograničenjima života, kakvim je živeo pre toga. On ili ona dobili su udeo vodâ iz vremena koje dolazi.

Interesovanje koje je žena Samarjanka pokazala za živu vodu (15. stih), Isus koristi da je suoči sa činjenicama o njenom prljavom životu (stihovi 16-18). Ta scena je dobra ilustracija tema koje smo proučavali u prethodnoj glavi ove knjige. Isus zna sve o njoj (2,23-25) i razotkriva njene zle postupke (3,20). Činjenica da On dobro i detaljno zna šta se događa u srcima ljudi često je najuverljiviji svedok o tome ko je On (1,47-49; Talbert, Reading John, 114).

Za ženu kraj Jakovljevog studenca ovo je bio ključni moment suda (uporedi 3,18-21). Kako će odgovoriti? Hoće li priznati svoje grehe i primiti ga ili će se povući u tamu iz koje je došla? Menjanjem teme, ona je pokušala da dobije u vremenu za razmišljanje (4,19.20), ali je ubrzo priznala, i prihvatila Isusa (stihovi 29, 42).

Po zakonu su Jevreji bili ograničeni na tri zakonita braka za jedan ljudski život. Ona se udavala pet puta — preko toga! Ova priča bi mogla da bude odraz prikrivene jevrejske kritike na račun samarjanske istorije i religije. Prema tekstu u 2. Carevima 17,24-33, Samarjani potiču iz pet neznabožačkih gradova, od kojih je svaki imao svog boga. Oni su napustili te gradove i svoje bogove, da bi došli u Palestinu i služili Jahveu. Moglo bi se, prema tome, reći da su Samarjani imali pet muževa (neznabožačkih bogova), dok s Bogom koga sad imaju (Jahve) nisu stvarno venčani!

Iako o “Jevrejima“, u svom Jevanđelju, često govori u ponižavajućem smislu, Jovan sigurno nije antisemitski raspoložen. Uključivanje reči iz 4,22 pokazuje da ceni činjenicu da je Bog izabrao Jevreje kao one iz kojih će doći Mesija, Isus. Iako će Božji plan natkriliti Jevreje, on neće funkcionisati bez njih u centralnoj ulozi. Samarjani nisu znali čemu se mole, pošto nisu imali otkriveno ovlašćenje za svoj hram na gori Garizimu. Zato su Jevreji imali takvo ovlašćenje za Jerusalim.

U Jovanu 4,23.24 podseća se na epizodu čišćenja hrama — Isus je došao na Zemlju da obnovi pravo obožavanje Boga. Ono neće biti ograničeno na Jevreje i/ ili Samarjane, nego će biti za sve ljude. Hram koji je vezan za jedno mesto daje jednom narodu prednost u odnosu na drugi. Bogosluženje u duhu je sveopšte, za sve ljude. Ono ne zavisi od geografskog lokaliteta ili bilo kojeg naroda. Mesto bogosluženja nije ni približno važno kao stav vernika. Važno je, ne toliko gde se molimo Bogu, koliko je važno kako mu se molimo. Bog je svuda i zato mu se ljudi i mogu moliti svuda.

Otvorenost s kojom Isus ženi Samarjanki priznaje svoje mesijanstvo zapanjujuće je jedinstvena za sva četiri Jevanđelja (26. stih). Očito je da je, okružen Samarjanima, Isus spokojan dok otvoreno otkriva svoj identitet. Jevreji su očekivali Mesiju-vojnika i političara. Odbacivali su ideju o Mesiji koji strada i umire. Da se, među Jevrejima, Isus predstavio kao Mesija, nastalo bi samo masivno, opšte stanje nerazumevanja.

Samarjani su, s druge strane, znali nešto vrlo konkretno o Mesiji. Budući da su, kao Pisma, Samarjani priznavali samo pet Mojsijevih knjiga, njihov glavni tekst o Mesiji nalazio se u 5. Mojsijevoj 18,15-18, po kojem će Mesija biti prorok kao Mojsije. Na osnovu toga su oni zaključili da će Mesija biti reformator koji će ih učiti boljem bogosluženju. Pravilnu sliku Mesije koju su dali Samarjani, Isus je potkrepio otkrivajući im se otvoreno, na način kako se nikada nije otkrio Jevrejima (4,23-26).

Pouka za čitaoce-adventiste sasvim je precizna. Jedan narod može da ima ekskluzivno znanje o otkrivenju (Elen Vajt) i da zna tačno kakva je njegova [naroda] uloga, a da ipak ispusti sledeće veliko Božje otkrivenje, zato što ga vezanost za ranije otkrivenje čini manje otvorenim za novo delo koje Bog želi da izvrši u vremenima koja se menjaju (5,39.40). Narodu koji raspolaže bogatim obiljem otkrivenja, čini se da je lako da izdvoji i odabere ono čega će se držati, namerno ili ne. **Ljudi s malo otkrivenja možda će povremeno, u jednostavnosti svoga znanja, biti bliži središtu [be more focused].**

Žena Samarjanka se vraća u grad da objavi novosti o Isusu, dok učenici izražavaju sumnje zbog Njegove otvorenosti u razgovoru s njom (stihovi 27-38). Ovo je prvi put da im Isus otvara oči da vide da je žetva nastupila i da žetveno polje neće biti ograničeno na Jevreje; štaviše, već sada velika žetva Samarjana izlazi iz grada (stihovi 35-39; vidi takođe 10,16; 12,20-22). Isus ljubazno pristaje na njihov zahtev da u gradu “pijanstva“ (značenje Sihara) ostane dva dana! Nije teško zamisliti kakve su šale o tome zbijali Isusovi kritičari! Ipak, kako je dragocena pouka o Božjem staranju za prezrene i odbačene! Samarjani nisu kao Jevreji iz Jerusalima. Oni, kao Nikodim, dolaze Isusu da se sami uvere u ono što žele, ali za razliku od njega, njima nisu potrebni znaci. Njima je drago da veruju samo zbog Njegovih reči (stihovi 41,42).

 

Glavne teme u tekstu

Teme na površini

Na površini ove prijatne priče vidimo tri ključne teme. Prva je tema žive vode, koja će biti šire obrađena u 7,37-39. Lično nadahnjivanje Svetim Duhom vodi u iskustvo na koje upućuje druga tema, pravo bogosluženje, obožavanje Boga. Treća tema priče poručuje da se sada otvara misija ka onima koji su izvan normativnog judaizma. Etnička pripadnost i geografija od sada više nisu prepreka za zajednicu s Bogom. Zahvaljujući opštoj prisutnosti Svetoga Duha i Božja misija sada dobija opšti karakter, kako je i Avramu prvobitno bilo obećano (1. Mojsijeva 12,1-3).

Ko god želi može da dođe

Ova opšta tema prvi put je najavljena u rečima “nijedan [svako] koji veruje“ iz Jovana 3,16. Temu naglašavaju upadljivi kontrasti između žene Samarjanke i Nikodima. Oni se, svakako, upoređuju kao muškarac i žena. Dalje, on je Jevrejin, a ona prezrena Samarjanka. On je bogat (19,39), a ona siromašna (jer inače ne bi dolazila da zahvata vodu za sebe). On je vrhunski obrazovan (učitelj Izrailjev); ona nepismena (žena iz Palestine prvog veka). On je pobožan čovek, farisej; ona — preljubočinica. On je visoko poštovana ličnost; ona je prezrena, čak i od svojih komšija Samarjana. Njegovo ime je veoma poznato, dok je ona potpuno nepoznata. On živi u svetom gradu, Jerusalimu, a ona u gradu “pijanstva“.

Pa ipak, uprkos svojim lošim stranama i manama, žena Samarjanka mnogo brže shvata i veruje. Nikodim je došao na sastanak s Isusom usred noći, a ona — u podne. U Nikodimu i ženi Samarjanki vidimo krajnje tačke od “svako ko…“. Bez obzira ko si, bez obzira šta si učinio; bez obzira gde si bio ili kako su s tobom postupali, Isusove ruke su otvorene za tebe, ako želiš da dođeš. Naše sadašnje društvo se, čini se, sve više raslojava u različite konkurentske grupe. Potrebno nam je da čujemo da u jevanđelju više nema muškog ili ženskog roda, nema roba ili slobodnjaka, nema Jevrejina ili neznabošca (Grka), nema crnog ili belog (Galatima 3,28.29; Efescima 2,11-22). Kako neko može da tvrdi da poznaje jevanđelje, a da ne shvata da su u njemu na jedan veličanstven način odsutne predrasude prema ljudima svejedno kojeg porekla ili statusa? Kad bi danas Isus bio fizički prisutan, da li bismo ga našli u svojim školama i crkvama, ili možda u barovima, zatvorima i  sirotinjskim konačištima, među potlačenima i obolelima od side? Nisam siguran da želim da čujem odgovor!

 

Priče uživo

Iako je Jovanovo Jevanđelje u biti lišeno priča, njegov autor koristi poređenja iz svog Jevanđelja kao priče uživo, s dubljim istinama. Ličnosti u njima, zato, često postaju predstavnici većih grupa. Jovan Krstitelj predstavlja svoj pokret koji mora da se povuče, naočigled slavnije Isusove misije. Nikodim predstavlja fariseje u najboljem svetlu — veoma ozbiljne, veoma obrazovane, a ipak ljude lišene nečega što im je najpotrebnije.

Žena Samarjanka, s druge strane, nije toliko predstavnik svojih Samarjana, koliko svih onih koji iskreno veruju u Isusa i prihvataju ga. Slično Natanailu i slepom čoveku iz Jovanove 9. glave, ona je prava Izrailjka (1,47).

 

Veze s krstom

Ceo ovaj odsek Jevanđelja (glave 2-4) pun je paralela, upoređenja s Isusovim iskustvom na krstu. Veći broj veza s krstom uočili smo u priči o svadbi u Kani (2,1-11). Isus potom govori o “razvaljivanju“ hrama Njegovog tela i ponovnom podizanju tog hrama za tri dana (stihovi 19-21). U priči o Nikodimu On predskazuje svoje “podizanje“ (3,14.15). A sada, u priči o ženi kod studenca, Isus izražava svoju žeđ u šesti “sahat“ dana (4,6.7; vidi takođe 19,14.28). On posle toga ostaje kod Samarjana do trećeg dana, što je isti period vremena, koliko je proveo i u grobu (19,42; 20,1). Priču o krstu autor Jevanđelja nije ostavio za kraj. Celim putem on kod čitaoca izaziva žeđ za vodom koja se može naći jedino odlaskom u podnožje krsta.

 

 

l Ulaženje u Reč

Jovan 4,43-54

Tekst u Jovanu 4,43-54 pročitaj najmanje dva puta, a onda odgovori na sledeća pitanja:

 

1. Šta motiviše Galilejce da rado prime Isusa prilikom Njegovog povratka među njih? Kako se može opisati njihovo držanje u poređenju s držanjem Samarjana u ovoj glavi i Jevreja iz Jerusalima, u Jovanu 2,23-25?

2. Kako objašnjavaš kontrast između onoga kako su Isusa dočekali ljudi i Njegovog komentara u 44. i 48. stihu?

3. Čemu nas čudotvorni znak iz 4,46-54 poučava o Isusu? Svoj odgovor napiši u jednom ili dva pasusa.

 

l Istraživanje Reči

Struktura teksta

Priča o “carevom čoveku“ čiji je sin bolestan završetak je ciklusa koji je počeo sa svadbom u Kani. Isus još jednom čini veliki znak, čudo u Kani (46. i 54. stih). U paralelnim izveštajima o toj priči (Matej 8,5-13; Luka 7,1-10), čovek koji pristupa Isusu je neznabožac, ali su razlike između izveštaja u Mateju i Luki i onog u Jovanu tako velike, da možemo očekivati da izveštaji opisuju dva potpuno različita slučaja (vidi White, The Desire of Ages, 196-200, 315-320).

“Carev čovek“ iz Jovana 4. glave verovatno je u službi kod Iroda. Ako je reč o neznabošcu (ipak vidi White, The Desire of Ages, 196), onda priča i sa svoje strane zatvara ciklus “nijedan koji…“, što je vrlo uočljivo kad uporedimo i načinimo kontrast između razgovora s Nikodimom i onog sa ženom Samarjankom. Isusu dolaze svi oni, jedan farisej (3,1-21), žena Samarjanka (4,7-42) i jedan neznabožac (4,46-54).

Ali iako je ova priča nedvosmisleno povezana sa svadbom u Kani i ciklusom događaja koji tamo počinju, i ona ima “dvosmernu“ vezu sa sledećom glavom, u kojoj počinje odsek pod naslovom “Isus daruje život onima koji veruju“ (glave 5 - 12). U ovoj priči, kao i u priči o uzetom čoveku kraj vode u banji (5,1-15), Isus daruje život nekome ko je već bio praktično mrtav.

 

Detaljno istraživanje teksta

Tekst u Jovanu 4,43-45 je čudan. Isus se približava Galileji imajući na umu činjenicu da prorok nema časti na svojoj postojbini (44. stih). Ipak, Galilejci reaguju tako što mu izražavaju dobrodošlicu (45. stih). Rešenje dileme je u pozivanju na ono što je Isus učinio u Jerusalimu prilikom pashalne svečanosti (45. stih). Očigledno je da su ti Galilejci isti kao i oni Judejci koji su pokazali površnu veru, koja se temeljila na znacima. Glavna misao iz Isusovog komentara u 44. stihu je da oduševljenje za Njega, utemeljeno samo na čudima — nije nikakva čast. Jedino pravo bogosluženje temelji se na duhu i istini.

Iz Kapernauma dolazi carski službenik, “carev čovek“ da se sretne s Isusom u Kani, što je rastojanje od nekih 26 km. On izražava želju da Isus izleči Njegovog sina (u Mateju i Luki, bolestan je kapetanov sluga, a ne sin). Isus mu se obraća prilično grubo: “Ako ne vidite znaka i čudesa ne verujete“ (48. stih). Taj Isusov komentar je utisak iz 4,44.45. Isus u Galilejcima vidi ljude zapanjene čudima i spektakularnim delima, ali spore da veruju Njegovim rečima. Kao i u slučaju Nikodima, Isus je znao da je, da bi ljude izvukao iz klišea odbijanja, ponekad potreban otvoren razgovor.

“Carev čovek“ uviđa da je njegov plan u opasnosti i ponovo moli Isusa da požuri u Kapernaum, pre nego što mu sin umre (49. stih). Jedino što čovek čuje od Isusa su reči: “Idi, sin je tvoj zdrav.“ Nema nikakvog drugog uveravanja niti gesta. Hoće li se njegova vera podići toliko da se uhvati za golu reč, ili će tražiti fizički dokaz da bi poverovao?

Ova razmena reči daje nam nagoveštaj Isusovog susreta s Tomom, pred kraj Jevanđelja (20,29). Iako je namera znakova da grade veru, vera koja se hrani samo znakovima, nije ona blažena vera koju je Isus došao da pokrene u ljudima. Sama činjenica o osećanju straha koji izaziva čudotvorno delo zaslepljuje oko vere i ono ne vidi otkrivenje Isusovog identiteta, sadržano u čudu. Prava hrišćanska vera primarno se temelji na Isusovim rečima.

Čovek iz Kapernauma uzima Isusa za reč. Istinski je poverovao. Njegova vera je dokazana načinom kako odlazi kući posle susreta s Isusom. S Isusom je razgovarao sedmog “sahata“ — u jedan popodne (stihovi 52, 53). Ako je žurio, hodajući, u Kapernaum se mogao vratiti te večeri (White, The Desire of Ages, 199). Naprotiv, on je krenuo kući, razgledajući pejsaže. Mirisao je cveće i zaustavljao se da razgovara s ljudima. Postao je čovek vere u Isusa. Porodica šalje slugu da ga potraži (51. stih). Tek sutradan on vidi da mu je sin bio izlečen upravo u trenutku kada je Isus izgovorio reč. Isusovo čudo se stapa s Isusovim rečima i potvrđuje veru tog oca. Zahvaljujući tome, ceo njegov dom je uzverovao u Isusa.

 

Glavne teme teksta

Priča potkrepljuje osnovnu nameru Jovanovog Jevanđelja — dvostruka poruka drugoj generaciji hrišćana, koja je živela oko vremena kad je umro ljubljeni učenik (vidi Uvod). Prva poruka drugoj generaciji hrišćana je da Isus ima istu moć na distanci kao što bi imao, da je fizički prisutan. Druga generacija nije oštećena u odnosu na one koji su poznavali Isusa i hodali s Njime.

Druga poruka drugoj generaciji kazuje da je Isusova reč izvor sile. Proučavajući reči iz Jovanovog Jevanđelja ljudi stiču blagoslove koje bi na njih izlio Isus, kada bi bio među njima lično. Pisana reč moćna je koliko i Isusova fizička prisutnost. Njegova reč je vredna koliko i Njegov dodir.

I ponašanje “carevog čoveka“ u priči daje sjajnu ilustraciju o tome kako se treba postaviti prema problemima svakodnevice. Prvo, budi aktivno svestan da imaš problem. Za neke ljude to može da bude najteži deo posla. Drugo, iznesi problem pred Isusa. Treće, primi od Njega poruku da je tvoja potreba zadovoljena. Kako to neko može da učini, ako Isus nije fizički prisutan? Proučavanjem Njegove reči u Svetome pismu. Njegova reč je vredna koliko i Njegov dodir. Ako poznaješ Njegovu reč, tada u ruci imaš najbolji ključ za rešavanje problema života. Četvrto, izgovori [glasno] odgovor koji si primio u Reči i postupi prema njemu. Za mnoge ljude je to najteži deo posla. Ako si se molio za nešto što je On jasno obećao onima koji veruju, trenutak je da živiš i ponašaš se u atmosferi očekivanja da će On izvršiti ono što je obećao. Nije dovoljno reći da Isus može da reši probleme života. Ne, mi moramo da se ponašamo kao oni koji znaju da On to može.

l Primena Reči

Jovan, 4. glava

1. Koje socijalne, etničke, seksualne i religiozne prepreke ti je teško da savladaš u svojim odnosima s drugim ljudima? Misleći da gornju priču, kako bi se, po tvom mišljenju, Isus postavio prema svakom od ovih tipova ljudi?

2. Isusov susret sa ženom nije bio slučajnost, nego Njegov odgovor Božjemi planu za Njegov život. Smatraš li da je tvoj prvi susret s Isusom bio slučajnost, ili nesumnjivo deo Božjeg plana? Prouči i izdvoj dokaze koji će podupreti tvoje uverenje.

3. Isus sje strpljivo podneo uzastopne pokušaje žene Samarjanke da promeni temu i izbegne konfrontaciju koju je On započeo. Koliko je važno da ljudima damo vremena da “prerade“ [process] otvoreni poziv da prihvate Hrista ili neko od biblijskih učenja? Možeš li da se podsetiš prilika u kojima je tebi bilo potrebno dodatno vreme razmišljanja o nekim stvarima, pre donošenja odluke? Kako možemo znati kada treba forsirati, kao što je učinio Isus s Nikodimom, a kada sačekati, kao što je Isus učinio u slučaju žene kraj studenca?

4. Kad pred Boga izneseš svoje probleme, da li si sklon da mu ih prepustiš na rešavanje, ili možda dopuštaš sebi da i dalje brineš i da se žališ zbog tih svojih problema? Možeš li da se podsetiš prilika kada si pokazao pouzdanje u Boga, i On — učinio upravo ono što je obećao u svojoj Reči?

 

l Istraživanje Reči

1. Uporedi tekst u Jovanu 4,46-54 s paralelnim tekstovima u Mateju 8,5-13 i Luki 7,1-10. Načini spisak glavnih razlika među tim izveštajima. Smatraš li da te tri priče sadrže različite verzije istog događaja, ili da je priča u Jovanu bazirana na sasvim drugačijem događaju? Obrazloži svoj odgovor.

2. Uz pomoć konkordancije, potraži sve primere u kojima se, u Novom zavetu, pojavljuje reč voda. Načini spisak svih primera u kojima se, po tvom utisku, voda pojavljuje simbolički, uključujući priče kao što su one o Isusu koji utišava buru na moru, gde fizička voda može da poprimi simboličko značenje. Nađene tekstove grupiši u kategorije, prema načinu simbolične upotrebe vode. Zatim, provedi izvesno vreme sa svakom od tih grupa i razmišljaj o duhovnim porukama koje se mogu dobiti iz date upotrebe vode.

 

< 4. Poglavlje Sadržaj 6. Poglavlje >