< 3. Poglavlje Sadržaj 5. Poglavlje >

 

GLAVA ČETVRTA

SUMNJIČAVI UČENIK

Jovan 2,12 - 3,21

 

Posle neoznačenog vremena u Galileji, verovatno četiri do šest meseci (2,12), Isus putuje u Jerusalim s namerom da se uključi u Pashalnu svečanost. Došavši tamo, On čisti hram (stihovi 13-22), znak kojim je usmerio veliku pažnju na sebe, što Njemu nije pričinjavalo zadovoljstvo (stihovi 23-25). Nikodim, farisej i član judejskog parlamenta, Sinedriona, odlučuje se da u noćnim satima istraži neke stvari, želeći da se uveri kakav je to čovek koji čini stvari kakve čini Isus (3,1-21). Na ono što čuje on ostaje bez reči (stihovi 10-21).

Prema hronologiji Jevanđelja, ovaj razgovor s Nikodimom odigrao se kasno uveče istoga dana kada je Isus očistio hram. Tako su se sve pojedinosti iz ovog odseka dogodile istoga dana i ispričane su kao jedna celina, kako ćemo to i  videti.

 

l Ulaženje u Reč

Jovan 2,13-22

Pročitaj tekst u Jovanu 2,13-22 dva puta, a onda učini sledeće:

1. Uporedi četiri verzije priče o Isusovom čišćenju hrama (Matej 21,12-17; Marko 11,15-19; Luka 19,45-48; Jovan 2,13-22). Koje su glavne sličnosti i razlike? Utvrdi u kojoj fazi Isusove javne službe se odigrava radnja svakog izveštaja. Smatraš li da je Isus čistio hram zapravo više nego jednom, ili da su različiti pisci priču postavljali u skladu sa svojim teološkim namerama? U jednom ili dva pasusa objasni zašto si baš tako odgovorio.

2. Posluži se marginalnim referencama u svojoj Bibliji i pronađi psalam koji je citiran u 2,17. Načini spisak svih slučajeva sličnosti koje možeš da nađeš. Napiši s kakvom namerom je, po tvome mišljenju, Isus citirao ovo starozavetno poglavlje.

3. Uporedi tekstove iz 2,13-22 i 6,22-35. Ponovo načini spisak svih slučajeva sličnosti koje možeš da nađeš. Smatraš li da je autor Jevanđelja iz oba teksta izvukao sličnu pouku? Obrazloži svoj odgovor.

4. Uporedi 2,22 s 2,11. Da li je vera učenika slična ili se razlikuje u ta dva teksta? Zašto se određene stvari mogu shvatiti i verovati tek posle Isusove smrti i vaskrsenja?

 

l Istraživanje Reči

Struktura teksta

Upadljivo se razilazeći od Mateja, Marka i Luke, Jovan čišćenje hrama stavlja na početak Isusove službe, a ne neposredno pre raspeća (Matej 21,12.13; Marko 11,15-17; Luka 19,45.46). Ovo pokreće pitanje, da li je bilo dva čišćenja hrama, jedno na početku i jedno na kraju Isusove javne službe, ili samo jedno. Pa ako je bilo samo jedno čišćenje, da li su ga Jovan ili druga trojica postavili u pravo istorijsko okruženje?

U mogućnosti smo da citiramo dokaze za sva tri stava. Čišćenje hrama se nedvosmisleno dovodi u vezu s Hristovom smrću i vaskrsenjem (2,19.21; vidi takođe Matej 26,61; 27,40; Marko 14,58; 15,29). To je postupak sračunat da provocira srdžbu vladajućih slojeva u okviru judaizma. Kao takav, ovo je najverovatnije događaj koji naglo ubrzava Njegovo hvatanje, suđenje i egzekuciju i zato će se dogoditi, prirodno, na kraju Njegove karijere, kako su to i učinili Matej, Marko i Luka. Ali kao što ćemo videti u sledećem odseku, vremenska pozicija čišćenja zapisanog u Jovanu 2,13-22 odlično se uklapa s ranijim odsekom Isusove javne službe.

Pošto  zaključujemo da se oba izveštaja o čišćenju hrama uklapaju u odgovarajuću istorijsku sliku, sasvim je moguće da je Isus zapravo dva puta čistio hram. Akcenat na činu koji pada ranije, prema Jovanu, predmet je zamene; Isus hram i njegove službe zamenjuje svojim telom (stihovi 19-21). Čin koji se dogodio kasnije, kako je zapisano u Mateju, Marku i Luki, naglo ubrzava Isusovo hvatanje i smrt.

Struktura teksta u 2,13-22 zaista je jednostavna, ali mi ipak vidimo paralelu između stihova od 14 do 17 i stihova od 18 do 22. Prvi odsek se bavi onim što je Isus učinio, a drugi autoritetom, “vlašću“ iza Njegovih postupaka (Talbert, Reading John, 96-98). Obrati pažnju na sledeći dijagram:  



14, 15  Isusov postupak

16                    Isusove reči

17                    Učenici se sećaju

18                    Isusov postupak

19                    Isusove reči

20, 21              Nesporazum

22                    Učenici se sećaju


 

 

Pozadina teksta

U Jovanu 2,20 “Jevreji“ tvrde kako je crkva bila građena četrdeset i šest godina, u vreme kad su to govorili. Gradnja hrama je bio neprekidni građevinski poduhvat koji će biti završen tek 63. godine n.e., samo sedam godina pre svog razorenja. Ponovna gradnja hrama bila je otpočeta u osamnaestoj godini vladavine Iroda Velikog (Irodova osamnaesta godina poklopila se s delovima 20 i 19 godine pre Hrista). Ako Irodovoj osamnaestoj godini (proleće 19. godine pre Hrista) dodamo četrdeset i šest godina, dolazimo u proleće 28. godine n.e. (pošto “nulte godine“ nije bilo), u vreme oko šest meseci nakon što je Jovan Krstitelj krstio Isusa (u petnaestoj godini Tiberija — Luka 3,1, što bi trebalo da bude jesen 27. godine n.e.). Na taj način, slučajno davanje vremenskog podatka u tom izveštaju (“četrdeset i šest godina građena je ova crkva“) potvrđuje istorijsku preciznost njegovog stavljanja tačno u tu fazu Isusove javne službe.

Prema Josifu, judejskom istoričaru iz poznog prvog veka, “komercijalizacija“ hrama, trgovina u hramu, počela je u jednom trenutku za Kajafine vladavine kao prvosveštenika (18-36. godine n.e., vidi Bruce, 64, 65). Pošto su od trgovačkih aktivnosti u hramu mnogo profitirali upravo sveštenici, njihovo prekidanje je bilo akt pripremljen da izazove njihovo neprijateljstvo.

Kako stoji zapisano u apokaliptičkoj 1. Enohovoj knjizi, Jevreji su očekivali da će, kada dođe, Mesija obnoviti hram tako što će staru građevinu zameniti novom, koja će po slavi biti jednaka Solomunovom hramu, ili će ga čak i nadmašiti, poput hrama iz Jezekilja od 40. do 48. glave (1. Enohova 89, 90). Prema tome, u judejskim apokaliptičkim knjigama 4. Jezdrina i 2. Baruhova (pisanim izvestan broj godina posle razorenja Jerusalima, 70. godine n.e.), razorenje hrama 70. godine n.e. bilo je protumačeno kao deo neophodne pripreme za dolazak Mesije. Pošto je stari hram bio razoren, vladalo je očekivanje brzog početka gradnje novog hrama. U svetlosti ovakvih očekivanja bi Isusovo čišćenje hrama bilo shvaćeno kao akt koji u sebi sadrži polaganje prava na mesijanstvo.

 

Detaljno istraživanje teksta

Deo hrama u kojem Isus pronalazi stoku, ovce, golubove i menjače novca (14. stih) je Trem neznabožaca [court of the Gentiles]. Na taj način trgovanje u hramu ne samo što je štetno za pobožnu atmosferu [reverence], nego i onemogućava neznabošcima da poštuju onaj jedan deo hrama u kojem su bili dobrodošli. Iako ne zapisuje nijedno protivljenje ovom izuzimanju [neznabožaca], Jovan je to spomenuto u Marku 11,17, gde Isus kaže: “Dom moj neka se zove dom molitve svima narodima.“ Naglasak u Jovanu nije stavljen na izuzeće neznabožaca, nego na Isusovu revnost za čistotu Božjeg doma (17. stih). Izbacivanjem onih koji oskvrnjuju hram (stihovi 15 i 16) Isus uspostavlja eshatološki red, prorokovan u Zahariji 14,20.21, kada će hram i sve što je u njemu biti sveti. Čišćenje hrama je eshatološki [end-time] akt Mesije.

U Jovanu 2,17 Isus citira 69. psalam: “Revnost za kuću Tvoju izjede me.“ Citat je na prvi pogled pomalo neproziran, dok neposredniji pogled donosi jasnoću. Psalmista je stranac među svojom braćom (Psalam 69,8; uporedi s Jovanom 2,12). On je izložen uvredama onih koji ne učestvuju u njegovoj revnosti za hram (Psalam 69,9.11.12; uporedi s Jovanom 2,17.18.20). Tako vidimo da su u 69. psalmu i Jovanu 2,13-22 sadržane brojne uzajamne paralele, iako se direktno citira samo jedna fraza.

Citat u 2,17 oslikava opšti princip načina na koji novozavetni pisci citiraju Stari zavet. C. H. Dodd, ugledni teolog Novog zaveta, prvi je zapazio da novozavetni pisci kratke izvode iz Staroga zaveta ne koriste kao dokazne tekstove kao takve, nego kao upućivače na veći kontekst u kojem se nalaze (Dodd). Drugim rečima, kada novozavetni pisac citira Stari zavet, uvek je razumno proveriti da li širi kontekst citata iz Starog zaveta osvetljava ulogu koju igra citat u novozavetnom kontekstu.

Prema tome, Isusovo iskustvo je paralelno iskustvu psalmiste Davida. Obojica su ispoljili revnost za hram, naočigled velikog protivljenja, iznutra od porodice, kao i od javnosti. Cilj Isusovog života kao “Davidovog sina“ u Jovanu je shvaćen — da izvrši iskustvo cara Davida i njegovu težnju da uspostavi pravo služenje Bogu u starom Jerusalimu. Isus je osuđen na smrt zbog svoje revnosti za pravo služenje Bogu.

Tekst u Jovanu 2,18 ima paralelu i u tekstu 6,30. U oba slučaja, ljudi traže znak neposredno pošto je On pokazao jedan znak! Na takav zahtev Isus odgovara svojim komentarom: “Razvalite ovu crkvu, i za tri dana ću je podignuti“ (2,19). Pošto On ovde govori o hramu svog tela (21. stih), jasno je u tom komentaru da im On nudi najveći od svih znakova, sopstveno stradanje, smrt i vaskrsenje (vidi 8,28). Isus odbija da opravda svoje postupke na temelju obične sile, kako očekuju Njegovi slušaoci. Naprotiv, On njihove misli navodi na svoju smrt i vaskrsenje, kao temelj svog autoriteta na Zemlji (vidi 3,13-16).

U 2,19 Isus govori o razorenju hrama u drugom licu, “razvalite crkvu“. To implicira da su Jevreji ti koji bi razorili hram, a ne Isus (vidi White, The Desire of Ages, 165). Kao i u mnogim delovima ovog Jevanđelja, i ovde imamo slučaj dvostrukog značenja. Zahvaljujući svojoj neposlušnosti Bogu, zorno prikazanoj trgovačkim aktivnostima u hramu, oni su skrivili razorenje te veličanstvene građevine 70. godine n.e. (događaj u prošlosti, iz perspektive vremena u kojem je Jevanđelje bilo pisano). Ali na jednom još dubljem nivou oni će skriviti Isusovu smrt, istinski eshatološki Božji hram! Prema tome, Isus u ovom tekstu hram zamenjuje svojim telom. Kad bi oni “razvalili“ Njegovo telo, On bi ga ponovo podigao za tri dana (21. stih — prilikom vaskrsenja).

Završni stih ovog odseka (22.) podseća čitaoca na zaključak prethodnog odseka (11. stih). Ipak, tu imamo jednu značajnu razliku. U 11. stihu verovanje je — odmah. Učenici vide Isusovu slavu koja se pokazuje kad je vodu pretvorio u vino, i kao rezultat toga oni veruju. Ali u 22. stihu učenici koji posmatraju događaj u hramu poverovaće tek nakon što Isus bude podignut iz mrtvih i tada će se setiti Njegove napomene u vezi s hramom svoga tela.

Jovan u ovom stihu implicira da su u procesu razvijanja vere učenika u Isusa postojala dva nivoa ili faze. Prva faza je pokazana tokom Njegovog života, kad su poverovali, kao rezultat znakova koje je učinio. Ali onaj dublji nivo vere dogodiće se tek posle Njegove smrti i vaskrsenja, poslednjeg i najvećeg od Njegovih znakova, nakon što se na njih izlije Sveti duh (7,39). Tek tada će doći do tačke da poveruju na osnovu Isusovih reči i na osnovu svetih Spisa koji su prorekli Njegovu službu. Ovo uzajamno delovanje između manje vere, utemeljene samo na znacima i veće vere utemeljene na reči, precizno je predmet kratkog odseka koji sledi posle 2,22 (23-25).

 

Glavne teme teksta

Zamena hrama

Tema zamene u priči o svadbi ima ovde svoj nastavak. Isus izgoni žrtvene životinje iz hrama i zamenjuje ih sopstvenim telom. Celokupni sistem svetinje i žrtvovanja zamenio je svojom ličnošću. Sve ono što su Tora, praznični dani i žrtve obećali verniku, sada je dostupno u Hristovoj ličnosti (1,17; 1. Korinćanima 1,30). Ovo je, svakako, u biti ista poruka kakvu je napisao i autor poslanice Jevrejima. Ono što je staro ustanovio je Bog i bilo je veoma dobro, ali je u Isusu došlo nešto još bolje (Jevrejima 1,1-4; 3,1-6; 8,6; 9,11).

Prema tome, Isus je hram novog Izrailja, koji je On stvorio svojim životom, smrću i vaskrsenjem. Kada govorimo o tom hramu, mi ne govorimo o nečemu što je materijalno prisutno, samo za sebe. On postoji jedino u okolnostima lične Isusove prisutnosti. Budući da je u novozavetnoj eri hram svuda gde je i Isus, jezik hrama možemo proširiti na tri dodatne realnosti.

Pošto Isus danas prebiva, nalazi se na nebu, Bogu s desne strane, na nebu postoji jedna veća i savršenija “skinija“, svetinja ili hram (Jevrejima 8,1.2.5 — ovde zaključujemo da nema teološki značajne razlike među izrazima “skinija“, “šator od sastanka“ [tabernacle] i hram, primenjeno na nebo; vidi takođe Otrkivenje 15,5-8).

Međutim, prema Novom zavetu Isus ne prebiva samo na nebu; pošto kroz Svetoga duha stanuje i u crkvi na Zemlji, koja je, konačno, Njegovo telo (1. Korinćanima 12,27; Efescima 2,14-16; 4,12-16). Vernici, kao organizovano telo, grupa se, dakle, mogu, opisati kao živo kamenje, uzidano u jedan duhovni hram, u kojem sâm Hristos ima ulogu, poziciju ugaonog kamena, kamena od ugla (1. Petrova 2,4-8; Efescima 2,19-22; 1. Korinćanima 3,17; 2. Korinćanima 6,16).

U Novom zavetu imamo i treću ekstenziju hrama kao centralne teme. Hristos stanuje i u telima vernika kroz Svetoga duha (Kološanima 1,18). Prema tome, umesno je ako o fizičkim ljudskim telima govorimo kao o hramovima Svetoga duha (1. Korinćanima 6,19.20). Budući da smo Isusa shvatili kao hram jednog novog doba, koje je On ustanovio svojim životom i smrću, moguće je da govorimo o hramovima na nebu, u crkvi i u telima vernika, u kontekstu Njegove neprekidne službe posredovanja za njih.

 

Večera Gospodnja

Jedan od najupadljivih podataka o Jovanovom Jevanđelju je totalno odsustvo eksplicitnog pominjanja Poslednje Večere koju je Isus sa svojim učenicima održao neposredno pre krsta. Na mestu gde je je to trebalo da se dogodi mi imamo priču o pranju nogu (13,1-17), događaj koji ostaje nespomenut u Mateju, Marku i Luki. Ovo odsustvo priče o Večeri Gospodnjoj u Jovanovom Jevanđelju navelo je mnoge naučnike da potraže skrivenije navode o Večeri i/ili njenoj teologiji.

Mnogi biblisti su zato preporučili 2. Jovanovu poslanicu kao baš takav skriveni navod. Kao što smo videli, mnogo je veza između priče o svadbi iz 2,1-11 i krsta. U stihovima 13 do 22 hram i njegove žrtvene životinje Isus zamenjuje svojim telom, što je još jedna veza s krstom. Vino iz Kane podseća čitaoca na Isusovu krv, što je zamena za judaistička čišćenja, dok nas hram u tom kontekstu podseća na Isusovo telo koje je bilo slomljeno (“razvalite ovu crkvu“). Tako, u ranom segmentu ovog Jevanđelja Jovan upućenom čitaocu daje na znanje da mu je poznata Poslednja Večera i teologija kojom je motivisana, ali ne namerava da ponavlja priču koju su drugi tako temeljito opisali. On će se poslužiti metodom aluzije i suptilnog podsećanja i marljivog izučavaoca nagrađuje bogatim nalazištima duhovnih saznanja.

 

l Ulaženje u Reč

Jovan 2,23-25

Čitaj Jovan 2,23-25 dva puta uzastopno, a onda odgovori na sledeća pitanja:

 

1. Zašto se, po tvome mišljenju, Isus nije poveravao tim vernicima? Kakva je, po tvome mišljenju, veza ovog teksta s pričama koje prethode i koje slede?

2. U jednom ili dva pasusa razloži šta nam, po tvome mišljenju, o Isusu kazuje Njegova sposobnost da čita misli i srca.

 

 

l Istraživanje Reči

Struktura teksta

Jovan 2,23-25 je sjajan primer kretanja u dva pravca, književne tehnike koju je koristio Jovan i u kojoj je tekst u isto vreme okrenut u oba smera. Tu tehniku smo već videli u priči o svadbi (2,1-11). Svadba u Kani donosi zaključak mnogih tema iz 1,19-51, da bi u isto vreme poslužila i kao uvod u temu zamene, iz 2. do 4. glave.

Scena iz teksta 2,23-25 nedvosmisleno se nadograđuje na čišćenje hrama iz 13. do 22. stiha. U isto vreme tu imamo teme o neodgovarajućoj veri (2,23.24) i Isusovom potpunom poznavanju onoga šta je u srcu drugih ljudi (stihovi 24, 25), teme koje su u središtu priče o Nikodimu, koja sledi (3,1-21).

 

Pozadina teksta

Jevrejski rabini su učili da je sedmoro u potpunosti skriveno od ljudskog znanja i da je to, prema tome, isključivo u domenu Božjeg znanja. To su bili dan smrti, dna utehe [?], dubine suda, čovekova nagrada, vreme kad će biti obnovljeno Davidovo carstvo, vreme kad će biti razoreno zlo Rimsko carstvo i šta se krije u srcima drugih ljudi (Beasley-Murray, John, 47).

Uz moguće izuzimanje “dubina suda“, osim jedne, sve gore pomenute tajne se odnose na znanje o budućnosti, što je nedvosmisleno skriveno od ljudskih očiju, ukoliko Bog ne odluči da ga otkrije. Jedno postojeće obeležje božanskog znanja u sadašnjosti je znanje šta se nalazi u srcu drugog ljudskog bića. U 2,24.25 Jovan, prema tome, Isusu pripisuje prava, prerogative koji prema jevrejskoj misli pripadaju isključivo Bogu. Ako Isus može da čita šta se nalazi u srcima drugih ljudi, onda On uistinu mora biti Reč koja je bila od početka, stvorila sve, a onda postala telo i uselila se među nas (1,1-5.14)!

 

Detaljno istraživanje teksta

U vreme pashalnih svečanosti, kad je Isus iz hrama izbacio menjače novca i žrtvene životinje, mnogi ljudi su poverovali u Njega na osnovu znakova (plural) koje je učinio. U umu običnog čoveka, “znak“ je bio zapanjujući događaj, delo moći. Međutim, u Jovanovom Jevanđelju nalazimo jedno znatno dublje značenje. Znaci u Četvrtom Jevanđelju prezentuju informacije o Isusovoj prirodi i karakteru. Čitaocu oni otkrivaju kakav je bio Isus, a time i kakav je Bog (Barclay, 1:119).

Ali vera koja je nastala zbog ovih znakova bila je samo delimična vera. Isus “ne poveravaše im sebe“, zato što je mogao da čita njihove pobude i namere njihovog unutrašnjeg bića. Da bi razumeo ljude Njemu nije bila potrebna ničija pomoć. To znanje je bilo u Njegovoj prirodi. Na taj način mogao je da čita karaktere ljudi na pashalnim prazničnim svečanostima — veština koju je demonstrirao i u slučajevima Petra (1,40-42; 21,15-19), Natanaila (1,47-50), svoje majke (2,4), Nikodima (3,3.10), žene Samarjanke (4,16-18) i Jude (6,70.71; 13,18-30).

 

Glavne teme u tekstu

Površna vera

Ovaj tekst ističe temu koju smo zapazili u prethodnom tekstu: različiti su nivoi vere. Učenici su imali spasonosnu veru u Isusa nakon što je u Kani pretvorio vodu u vino (11. stih), ali su u tom periodu tek išli u susret jednoj dubljoj i trajnijoj veri u danima Isusove smrti i vaskrsenja i izlivanja Svetoga Duha (stihovi 22, 7,39; Dela 2).

U ovom tekstu pred nama je treći nivo vere: neadekvatna ili površna vera, koja se oslanja isključivo na čuda i ne dovodi nikoga u spasonosni odnos s Isusom.

Tekst u Jovanu 2,23-25 je potvrda da je Isus odlično poznavao ljudsku prirodu. Znao je da su mnogi od onih koji su poverovali, u stvari imali samo površnu veru u Njega. Mnogi od onih koji su “verovali“ u Njega posle čišćenja hrama kasnije će se pridružiti onima koji su vikali “Raspni ga! Raspni ga!“ Lako je verovati kada svi oko tebe veruju na isti način, ali se takva vera često pokazuje kao neadekvatna kada više nije popularno slediti Hrista.

Ljudi često zamišljaju da bi mogli imati više vere kada bi videli čuda. Ali život nas uči da čuda nisu svemoćni lek za površnu veru. Ona, štaviše, mogu da budu i prepreka istinskoj veri. Sve što su ljudi na Pashalnoj svečanosti mogli da vide bio je — jedan čudotvorac. Isusova čuda kao da su ih sprečila da na pravi način vrednuju duhovno delo koje je On želeo da izvrši u svetu. To može da nam posluži kao objašnjenje za relativno izostajanje čuda u današnjem svetu. U našem svetovnom okruženju čuda bi mogla da donesu više duhovne štete nego koristi (Matej 13,58). Odgovor na potrebe druge generacije (posle Hrista) ne nalazi se u spektaklima, nego u posvećivanju pažnje rečima Pisma.

 

Isus zna

Postoji jedna vedra strana Isusovog poznavanja ljudske prirode. Ako On o nama zna sve, On zna i kako da izgradi našu veru. On zna kako da nam pomogne da ga istinski upoznamo. On zna kako da nam pomogne da uspešno radimo za Njega u ambijentima našeg svakodnevnog života. On može da nam pruži odgovore na sva naša pitanja (iako ne uvek one koje želimo!).

Još važnije za nas, iako Isus zna sve što o nama treba znati, jeste da nas On još uvek prima. On nas voli ljubavlju koja je večna. Jedan od razloga našeg straha da priznamo drugima svoje grehe je strah od onoga kako će oni reagovati. Bojimo se da nas, ako znaju nešto loše o nama, više neće voleti. Ali nema razloga da ne dođemo Hristu i priznamo mu svoje grehe. On već sada zna o nama sve. Naše priznanje greha za Njega nije nikakav izvor informacija (Njemu od nas nije potrebno nikakvo svedočenje — 2,25!) Priznanje greha, to je naučiti da kažemo istinu o sebi. On nas poznaje vrlo intimno, a ipak nas voli kao i do sada. Nemamo razloga da ne dođemo k Njemu.

 

l Ulaženje u Reč

Jovan 3,1-21

Tekst u Jovanu 3,1-21 pročitaj, u celini, najmanje dva puta, a onda odgovori na sledeća pitanja:

 

1. Šta iz ovog teksta možeš da saznaš o Nikodimovom karakteru i statusu? Na komadu hartije načini spisak svega što si saznao. Ono što si našao uporedi sa 7,45-52 i 19,38-42, i svome spisku dodaj ono što je i ako je potrebno. Da li je Nikodim bio stvarno plašljiv čovek? Da li bi nam on danas bio dobar komšija?

2. Ima li u tome tekstu nečega što bi poduprlo tvrdnju da je “voda“ iz 3,5 — podsećanje na krštenje? Ako si našao dokaze, navedi ih.

3. Da li Isus razgovara s Nikodimom neprekidno, sve do 21. stiha, ili možda autor Jevanđelja u jednom trenutku preuzima reč? Na kome mestu se, po tvome mišljenju, završava Isusov razgovor s Nikodimom i prelazi na komentar reči iz tog razgovora? Na kome mestu u tekstu Isus prelazi od drugog lica (“ti“) na treće lice (“on“, “nijedan“)? Da li ti taj podatak pomaže u davanju odgovora na prethodno pitanje?

4. Kako, prema ovom tekstu, čovek biva “novorođen“ (ili rođen odozgo)? Napiši svoj odgovor.

 

l Istraživanje Reči

Struktura teksta

Reč u 3,1, prevedena sa “now“/ sada, u nekim prevodima, označava da se priča o Nikodimu nadovezuje na temu iz prethodnog teksta (2,23-25). Koristeći prvo lice množine, kad je pristupio Isusu, (“… znamo…“ — 2. stih), Nikodim nastupa kao neko ko govori u ime ljudi s neodgovarajućom verom, koja se oslanja na znake koje je učinio Isus. On, zato, služi kao ilustrativan primer onih s delimičnom verom, na koje Jovan upozorio u 2,23-25. Isus je znao zbog čega je Nikodim došao, ali sebe ne poverava Nikodimu. Umesto toga, trudi se da Nikodimu otvori oči za stvarni nedostatak njegovog života i za rešenje za to.

 

 

Detaljno istraživanje teksta

Ime Nikodim znači na grčkom “vođa naroda“. Nikodim je nesumnjivo bio pobožan čovek, primer za ono najbolje što je judaizam mogao da ponudi. Bio je farisej, što je značilo da je Pismo i svoju veru shvatao veoma ozbiljno. Bio je i član Sinedriona, jevrejskog vladajućeg saveta i izvanredno obrazovan (Isus ga je nazvao — učiteljem Izrailjevim — 10. stih). Bio je veoma bogat (19,39) i relativno hrabar (7,45-52; 19,38-42), uprkos činjenici da ga je određena mera strašljivosti navela da za razgovor s Isusom izabere noćne sate (3,2). Sve u svemu, on ne bi bio loš komšija.

Činjenica da je bio farisej i da ga je Isus odmah angažovao po pitanju značaja vode u odnosu na duhovni život (5. stih), nije nikakvo čudo ako je Nikodim bio pripadnik grupe fariseja koja je došla da ispituje Jovana Krstitelja u 1,24-28. Ako je to tačno, onda mora biti da je očekivao mogućnost vrlog skorog dolaska Mesije. Videći Isusa kako čisti hram (White, The Desire of Ages, 168), Nikodim je ovom prilikom morao da istraži šta Isus tačno namerava.

Da pobude zbog kojih je došao nisu bile baš čiste, jasno je na osnovu 2. stiha. Nikodim je došao “noću“. U grčkom jeziku su tri mogućnosti za izražavanje vremena. O vremenu se može govoriti kao o konkretnom događaju, kao o periodu vremena ili o kvalitativnoj upotrebi vremena. Pod kvalitativnom upotrebom mislim da se vreme može upotrebiti za upućivanje na značenje, na određenu višu duhovnu ili filozofsku stvarnost. Genitiv, padež u kojem se nalazi reč u 3,2 upućuje na treću vrstu izraza. Autor Jevanđelja ne razmišlja o dobu dana u koje dolazi Nikodim ili koliko traje razgovor (prve dve vrste izraza), nego kako Nikodim dolazi — njegovo duhovno stanje. On dolazi s tamom duše zato što još ne poznaje Isusa i što ga još potpuno ne prihvata. Ali, bez obzira što se nalazi u tami, on čini pravi potez. Dolazeći Isusu, on prelazi iz mraka u svetlost (1,4.5; 3,19-21; 8,12; 9,5). To je suprotno onome što je učinio Juda, koji će ići iz svetlosti u tamu (13,30).

Glavna tema za razmišljanje u ovom tekstu je značenje vode u 3,5. Da li je to voda za krštenje, kako su mnogi mislili, ili nešto drugo? Jevrejski rabini su učili da deca nastaju od vode koja se nalazi u materici majke, pri čemu se voda koja izlazi u vreme rođenja opisuje kao ostatak koji preostaje od procesa razvoja ploda. Pod pretpostavkom da je Isus imao na umu tu vrstu vode, reči koje je rekao, parafrazirano bi značile: “Da bi ušao u Božje carstvo potrebno je da se rodiš dva puta, jednom fizički, od majke koja te rađa, a drugi put duhovno, Svetim duhom.“

Ima još argumenata koji podupiru ovo tumačenje. Do vremena Jovana Krstitelja krštavali su se samo obraćenici iz neznaboštva. Jevreji, generalno, nisu osećali potrebu za krštenjem. Stoga bismo se mogli pitati da li bi se Nikodimu uopšte moglo dogoditi da mu Isus govori o krštenju. Osim toga, u 2,6 voda je slika doslovnosti [literalism] i telesnosti judaizma, koje je Isus želeo da menja. Prema tome, ako bismo vodu iz 3,5 posmatrali kao vodu rođenja, bio bi to nastavak teme zamene, započete u 2. glavi.

Konačno, prividno odlučujući argument nastaje na temelju neprekidnog kontrasta između fizičkog i duhovnog u 3,3-7. Isus govori o “novorođenju“ (stihovi 3 i 7). Nikodim govori o utrobi (4. stih). Isus upoređuje telo i Duh (6. stih), pre ponovnog upućivanja poziva na novorođenje (7. stih). Ako je voda iz 5. stiha u vezi s fizičkim rođenjem, onda to vrlo lepo odgovara naglasku na “telo“ u 6. stihu:

 

           

                                                fizičko                          duhovno

            3. stih                                                           novorođen

            4. stih                           utroba                           

            5. stih                             voda                            Duh

            6. stih                              telo                            Duh

            7. stih                                                          novorođen

 

 

Ali moguće je izvesti i snažne argumente i u slučaju shvatanja da je Isus mislio na doslovno krštenje. Iako je krštenje Jevreja bilo nov pojam, Nikodim je — ako je bio član delegacije fariseja koji su ispitivali Jovana Krstitelja (1,24-28) — Isusove reči mogao lako da protumači u značenju: “Ti treba da se krstiš (bilo kod Jovana ili jednog od mojih učenika [3,22.23; 4,1.2]), ne samo u vodi, nego i u Duhu“ (vidi 5. stih). Voda i duh su tesno povezani u Isusovoj nauci, u 4,10-14.23.24 i 7,37-39. I čišćenje vodom i čišćenje Duhom su, u kontekstu judaizma prvog veka, bili takođe živo prisutni pojmovi (Jezekilj 36,25-27; 1. QS(???) 3,6-9). Čišćenje Izrailja vodom i Duhom trebalo je da prethodi dolasku Mesije (Ps. Sol (???) 18,5.6). Pojam “novorođenja“, “rođen odozgo“, dovodi se u vezu s Jovanovim krštenjem u 3,22-36. Zato je u skladu s kontekstom, kada u Isusovim rečima vidimo aluziju na krštenje i vodom i Duhom.

Za koje od ovo dvoje treba da se opredelimo? I jedno i drugo je logično u prvobitnom kontekstu. Nemajući šire objašnjenje od strane samog autora, možda bi, u Isusovom pominjanju vode, bilo najbolje zaključiti da (ono) ima dvostruko značenje. Ovo je, za Jovanove spise, karakterističan literarni efekat, u kojem on svesno dopušta da značenje onoga što kaže ostane dvosmisleno, ne bi li čitaoca naveo na dublje razmišljanje.

U svakom slučaju, suština iznenađujuće ideje koju Isus izlaže Nikodimu je da se u Božje carstvo ne ulazi rađanjem u sasvim određenoj rasi ili naciji, nego da je to stvar lične odluke. Da bi ušao u Božje carstvo, čovek mora da pokaže duhovnu spremnost za novo rođenje, promenjen život (vidi White, The Desire of Ages, 172). Međutim, ta promena se ne događa zahvaljujući nekom ljudskom naporu, nego nastaje delovanjem Duha, koji se ne može u potpunosti shvatiti, a ipak je vrlo stvaran (8. stih).

Nikodim pita kako je uopšte moguće da dođe do jedne takve transformacije (9. stih). Isus kaže da se odgovor na Nikodimovo pitanje ne može dobiti ljudskim sredstvima, čak ni kad bi se čovek mogao popeti na nebo (stihovi 11-13). Odgovor može doći jedino od Onoga čija esencijalna priroda pripada nebu, a koji je ipak sišao na Zemlju kao Sin čovečji, da bi otkrio nebeske stvarnosti (13. stih).

U 14. i 15. stihu taj Neko odgovara na Nikodimovo pitanje (vidi White, The Desire of Ages, 174, 175). Ključ ka novom rođenju je podizanje Sina čovečjeg (7,39). Novorođenje postaje moguće zahvaljujući krstu, a ne ljudskom naporu (1,12.13). Zanimljivo je da fariseji nisu verovali u Mesiju koji strada i umire. Zato Isus, u 3,14.15, govori Nikodimu ono jedno što fariseji treba da znaju, da bi mogli ući u Božje carstvo.

Isus upoređuje krst sa zmijom koju je Mojsije podigao u pustinji (stihovi 14,15; 4. Mojsijeva 21,4-9). Poređenje je vrlo umesno. U oba slučaja lek dolazi od Boga i vrlo upadljivo izgleda kao bolest. U oba slučaja je lek vrlo vidljivo istaknut. U oba slučaja je lečenje bilo moguće jedino gledanjem u lek. U oba slučaja je, za ljudski razum, lek bio sablazan, kamen spoticanja. I u oba slučaja su posledice neposlušnosti bile iste. Krst je za ljudska bića pitanje života i smrti.

Ko govori u Jovanu 3,16-21, Isus ili autor Jevanđelja, teško je reći. Sve do 3,12, Isus govori u drugom licu. Ali počev s 13. stihom, nastaje prelaz ka trećem licu, pa se tema sve više i više udaljava od predmeta Isusovog razgovora s Nikodimom. Negde između 13. i 17. stiha, čini se, nastaje promena od situacije u kojoj se Isus obraća Nikodimu, ka situaciji u kojoj se autor Jevanđelja obraća čitaocu. Pošto su u ovom Jevanđelju Jovanov i Isusov stil izražavanja isti, nemoguće je tačno otkriti gde nastaje promena, iako se to verovatno događa između 15. i 16. stiha.

Jovan 3,16, možda i najomiljeniji stih u celoj Bibliji, sadrži jednu naročitu grčku reč memogene, koja u engleskom prevodu NIV znači “jedan jedini“, a u KJV — “jedinorodni“. Mnogi su zastupali mišljenje po kojem ta reč implicira da je Isus bio “generisan“, rođen, ili stvoren u jednom trenutku u prošlosti. Da je to tako, On ne bi bio večni nosilac života, izvornog, nepozajmljenog i ni od koga preuzetog (White, Evangelism 616).

Zanimljivo je da se u grčkoj Bibliji (uključujući i grčki Stari zavet) reč monogenes odnosi na samo dve ličnosti — Isaka i Isusa (1. Mojsijeva 22,2.12; Jevrejima 11,17-19). Isak nije bio Avramov “jedan jedini“ sin u fizičkom smislu. Avram je imao i sedam drugih sinova (1. Mojsijeva 16,15.16; 25,1.2). Isak je bio izuzetan, ne zbog fizičkog porekla od Avrama, nego zato što je bio Avramov “jedini“ sin; bio je sin obećanja (1. Mojsijeva 12,7). Bog je, kroz njega, nameravao da blagoslovi sve narode (1. Mojsijeva 12,1-3). Tako i grčki izraz monogenes (doslovno, “jedan od vrste“) upućuje na jedinstvenu ulogu Isaka i Isusa u Božjem planu da blagoslovi sve narode. Taj izraz se ne odnosi na pitanje fizičkog rođenja ili nastajanja preko Oca.

Jovan 3,16 zaslužuje svu ljubav koja mu je upućena, jer u jednoj ljuski sadrži mnoge od najvažnijih tema Jovanovog Jevanđelja. Stih posebno osvetljava Božju ljubav, glavne teme oproštajne propovedi posle pranja nogu (13,34; 14,21.23; 16,27). On tu ljubav opisuje kao univerzalnu — Bog je ljubio svet (ne planetu, nego celi svet ljudskih bića — Brown, 1:508-510). Božja ljubav nije zarađena, nego se pojavljuje kao dar u ličnosti Njegovog Sina. I svako ko veruje (vera se u Jovanovom Jevanđelju uvek izražava kao glagol, nikada kao imenica, kao u Pavlovim poslanicama) u Sina prima dar večnog života i ukidanje osude (3,17).

Ali iako besplatan, dar očekuje čovekov odgovor. Ko bi mogao i pomisliti da odbije takav besplatni dar? Realnost kaže da će to učiniti većina ljudi. Zašto? Zato što prihvatanje dara znači očistiti se od svih prljavih malih realnosti svog ličnog života. Mnogi ljudi ne žele da se njihovi životi izlože Svetlosti, jer ih je strah od onoga što će biti otkriveno (stihovi 19, 20). Grešna ljudska priroda nas navodi da bežimo od sstvarnosti. Isti ljudi koji se boje Svetlosti obično se osećaju ugroženima kada drugi oko njih pristupe Svetlosti, pošto dodir s vernicima donosi dodatni rizik izlaganja Svetlosti. To je razlog što nagon ka neverstvu tako brzo dovodi do progonstva.

Kako to da Isus nije došao na svet da osudi svet (17. stih), a ipak Njegov dolazak ljude dovodi pod osudu (18. stih)? Osuda nije svrha Isusove misije svetu. Njegova je namera da spase. No, pošto su, kad je reč o ljudskim bićima, mogući i spasenje i uništenje i pošto je vera u Isusa jedini put spasenja, poziv vere uvek sobom donosi i sud. Odbaciti dar života znači opredeliti se za kaznu smrti. Osuda nije bila svrha Isusove misije, ali sada jeste jedna od njenih posledica.

 

Glavne teme u tekstu

Trojedno Božanstvo

U priči o sumnjičavom učeniku, Nikodimu, imamo, čini se, prikriven naglasak na Trojstvu. Isus najpre govori o delu Svetoga duha (stihovi 3-8), a onda fokusira na svoj sopstveni udeo u planu spasenja — da dođe na Zemlju i bude podignut, kako bi svi koji veruju mogli imati večni život (stihovi 11-15). Tekst se potom završava pogledom na ulogu Oca, koji je dao svog jedinorodnog Sina, da spase izgubljene i koji na Zemlji deluje kroz aktivnosti onih koji su došli ka Videlu (stihovi 16-21).

 

Svako ko veruje

Izuzetno je fascinantan podatak da se u Jovanovom Jevanđelju vera uvek pojavljuje kao glagol (obično se prevodi s “veruje“), dok je u Pavlovim poslanicama uvek — imenica (obično se prevodi s “vera“). Iako se [engleske] reči razlikuju, u značenju originala razlike nema (koren reči pist).  Razlika je u načinu na koji reči funkcionišu u rečenici. Reči, naročito u sadašnjem vremenu u grčkom, teže ka naglašavanju trajne radnje. Vera kao glagol nije statična; nije nešto što se događa jednom. Ona je neprekidna, trajna i orijentisana na akciju. Kao glagol, vera uvek ima objekat. Vera mora biti stavljena u nešto ili nekoga. Verovanje se, u Jovanovom Jevanđelju, usmerava direktno ka Isusu, Onome koji je sišao na Zemlju i bio podignut na krst (1,12; 3,13-16; 7,39; 9,35-38; 14,1; 20,31). U sekundarnom smislu, vernici se pozivaju da veruju u Pismo i Isusove reči (2,22; 5,47). U Jevanđelju srećemo veći broj srodnih termina, kao što su primiti ga, doći k Njemu, slediti ga i prebivati u Njemu. Svaki od ovih odaju bar jedan deo nijansi impliciranih u glagolu verovati.

Ovo verovanje je opšti princip u Jovanovom Jevanđelju. [Svako ko veruje] nijedan koji veruje ne gine, nego dobija/ ima život večni. Ovaj opšti, sveobuhvatni princip divno je ilustrovan u pričama iz 3. i 4. glave Jovanovog Jevanđelja. U slučaju Nikodima, bogatog i pobožnog Jevrejina; u slučaju siromašne i brakolomne žene Samarjanke i u slučaju “carevog čoveka“, verovatno neznabošca, iz teksta u 4,46-54, vidimo spektar onoga što je obuhvaćeno izrazom “svako ko“, tj. “nijedan koji“. Niko treba da bude izuzet od Božjeg dara u Hristu.

 

l Primena Reči

Jovan 2,12 - 3,21

1. Postoji razlika između nekontrolisanog besa i pravednog gnušanja. Kada je na mestu biti gnevan zbog stvari koje se događaju u crkvi? U životima članova porodice, saradnika, prijatelja? Ima li duhovne opasnosti u ispoljavanju pravednog gnušanja? Ima li duhovne opasnosti ako, pod adekvatnim okolnostima, izostane pravedno gnušanje? Obrazloži svoje odgovore.

2. Da li nam Isusov primer dopušta da ponekad primenimo nasilje protiv loših postupaka? Kako bi Isus, po tvom mišljenju, reagovao kada bi naišao na pljačku banke koja je u toku? Na slučaj silovanja neke žene? Na nemir iz rasnih pobuda? Na rok-koncert u crkvi ili tombolu u crkvi?

3. Ako svoj duhovni život uporediš sa prostorijama u kući, koju bi prostoriju, po tvom mišljenju, Isus najradije hteo da očisti? Tvoju biblioteku? Tvoju trpezariju (šta jedeš?) Tvoju sobu za rekreaciju? Tvoju dnevnu sobu (tvoji prisni kontakti)? Tvoju spavaću sobu? Tvoju radnu sobu (tvoja upotreba talenata, itd.)? Da li bi u ovom trenutku pozdravio, ili možda sprečio, takvo čišćenje?

4. Trgovci u hramu su, prvobitno, bili postavljeni kao služba za usluge Jevrejima iz dalekih krajeva. Kako dolazi do toga da se korisni običaji srozaju na nivo ilegalnih, kriminalnih radnji [rackets]? Ima li u tvom životu i/ili crkvi područja koja su se izopačila ili zahtevaju ponovno razmatranje? Da li su tvoj život i/ili tvoja crkva zakrčeni, zatrpani aktivnostima koje su već preživele svoju namenu, ili čak postale štetne za duhovni život?

5. Do kojeg je stepena današnjim hrišćanima moguće da poseduju moć pronicanja u tuđe misli, pobude i osećanja, kakvu je imao Isus? Imaš li na umu načine kojima bi mogao da razviješ sposobnost prepoznavanja Božjeg vođenja i uticaja u svom životu? Kako vernici mogu steći bolji uvid u prevarni karakter sopstvenih srca?

6. Nikodimovo interesovanje za Isusa pokrenuto je aktom čišćenja hrama. Šta je prvi put pokrenulo tvoje interesovanje za Isusa? Zašto je to pokrenulo tvoje interesovanje? Da li su se promenili tvoji pravci interesovanja? Kako je to uticalo na tvoj odnos s Hristom?

7. Zašto se ljudi boje da svoje živote otvore Isusu, kada tako mnogo mogu dobiti? Ima li područja u tvome životu za koja ne želiš da niko sazna? Koja su to područja? Da li si nekada pokušavao da sakriješ od Boga te svoje mane?

8. U kakvoj vrsti okolnosti si spreman da svoje grehe poveriš drugima i Bogu? Kako crkva može da doprinese stvaranju takvih okolnosti?

 

l Istraživanje Reči

1. Uz pomoć priručnih sredstava koja nalaziš u SDA Bible Commentary i SDA Bible Dictionary, saznaj sve što možeš o hramu, njegovoj gradnji, njegovoj istoriji i arhitekturi. Uz pomoć konkordancije pronađi sve biblijske opise hrama, šatora od sastanka, svetilišta [temple, tabernacle, sanctuary] itd. Napiši sve što si pronašao, što na neki način utiče na tvoje shvatanje ovog teksta.

2. Uz pomoć konkordancije pronađi sve reči u Novom zavetu koje govore o veri  i verovanju [faith, believing]. Obrati pažnju na to kako svaka od njih funkcioniše kao imenica ili kao glagol. Pokušaj da te različite primere upotrebe svrstaš u kategorije. Napiši i ono drugo što si shvatio u vezi s važnošću verovanja u Jovanovom Jevanđelju.

 

< 3. Poglavlje Sadržaj 5. Poglavlje >