| < 6. Poglavlje | Sadržaj | 8. Poglavlje > |
Baš kao što su prve dve glave Poslanice
Jevrejima u jednom nizu veličanstvenih iskaza izložile saznanja o Hristovoj
ličnosti, tako i tekst 9,11 – 10,18 opisuje i objašnjava slavno delo koje je On
učinio za naše spasenje. I baš kao što je biranim rečima iznosio činjenice o
Isusovoj uzvišenoj ličnosti, nasuprot ličnosti anđelâ, tako apostol i ovde
govori o Njegovom delu spasenja, nasuprot nižem sistemu životinjskih
žrtava.
Ovaj deo Poslanice Jevrejima dovodi do
kulminacije i završetka dugo teološko izlaganje, započeto 7,1. I evo, uz
izlaganje izuzetnih misli, sama teologija propovedi dolazi do svog zaključka.
Sve što posle toga dolazi može se posmatrati kao naknadno objašnjavanje nečega
ašto je več rečeno. Posle 7,1-28, gde počinje izlaganje o Hristovom
prvosvešteničkom redu, izlaganje o samom Njegovom delu kreće od 8,1. I tako, kao
što smo već videli, 8,1 – 10,18 predstavlja celinu za sebe, ali koju smo
odlučili da podelimo na dva dela radi lakše obrade
materijala.
Prema tome, rasprava na osnovu 9,11 –
10,18 direktno se nadovezuje na raspravu vođenu na osnovu 8,1 – 9,10, koju smo
upravo završili. Ti stihovi su pripremili teren, iznošenjem starozavetnih citata
i informacijâ o službama u svetilištu koje su upućivale na Isusa, kao Božju
slavnu Žrtvu za greh, Onoga koji je uzeo na sebe naš strašni problem greha i
omogućio nam rešenje za večnost.
Tekst iz Jevrejima 9,11 – 10,18
predstavlja neprekidni misaoni tok. Pred sobom gledamo čudo našeg otkupljenja u
Isusu Hristu, Bogočoveku koji umire umesto nas; žrtvu za greh, savršenu,
potpunu, učinjenu jednom za svagda. On svojom smrću donosi očišćenje koje nije
samo spoljno, nego i očišćenje unutrašnjeg bića; širom otvara vrata u nebeski
hram svakome ko prihvati Njegovu krv pomirenja, čime najavljuje i kraj
celokupnog sistema životinjskih žrtava.
Ovaj deo Poslanice Jevrejima jedan je od
najdetaljnije obrazloženih tekstova u celom Svetome pismu. Ako ga pažljivo,
intenzivno istražuješ, bićeš bogato nagrađen! Kada uđeš u sferu njegovih
veličanstvenih misli, tvoje će srce biti zadivljeno onim što je Bog u Hristu
učinio za tebe i bićeš obuzet radošću zbog sigurnosti koju donosi Njegova
prolivena krv. Tekst u Jevrejima 9,11 – 10,18 pročitaj dva puta u nekom
kvalitetnom savremenom prevodu (npr. NIV). A onda, bez prekidanja,
pročitaj tekst u 8,1 – 10,18. Tom prilikom potraži odgovore na sledeća
pitanja:
1.
Potraži sva pominjanja
krvi u 8,1 – 10,18. Potraži i druga mesta gde se u poslanici Jevrejima pominje
krv. Načini spisak u koji ćeš uneti svako javljanje te reči uz napomenu šta krv
čini u svakom pojedinom slučaju. Proveri da li krv ima pozitivnu ili negativnu
ulogu.
2.
Tokom proučavanja
podseti se da NIV, u delu 9,11 – 10,18, reč ta hagia dosledno prevodi rečju "svetinja nad svetinjama" (Most Holy Place), dok bi
prevod te reči u nekom neutralnijem prevodu glasio "svetilište" (sanctuary).
Prouči svako mesto gde NIV pominje "svetinju nad svetinjama" i na osnovu
konteksta zaključi kako bi prevod trebalo da glasi po tvom
mišljenju.
3.
Potraži aluzije na Dan
pomirenja u 8,1 – 10,18, i načini odgovarajući spisak.
4.
Načini spisak izraza
koji se odnose na Hristovu žrtvu, kao odlučujući odgovor na problem greha.
5.
Načini spisak izraza
koji definišu način na koji nam Njegova žrtva omogućava pristup u Božju
prisutnost.
6.
Načini spisak izraza
koji izražavaju misao da je Golgota predstavljala jedinstvenu, neponovljivu,
potpunu žrtvu za grehe.
7.
Grafički, pomoću
dijagrama, prikaži tekst iz Jevrejima 10,11-14, praveći dva spiska kojima ćeš
prikazati kontrast između aktivnosti starozavetnih sveštenika i Hristovog dela.
Početak tih spiskova izgledao bi ovako:
|
zemaljski
sveštenici
|
Hristovo
delo
|
|
svaki sveštenik
(mnogi)
|
taj sveštenik
(jedan)
|
|
dan za danom
(ponavljanje)
|
jedna žrtva
|
|
|
|
|
|
|
8.
Istraži pominjanja
savršenstva u 10,1.14. Uporedi ih s onim u 7,11.19. Isto tako, obrati pažnju i
na 9,9, gde, prema grčkom tekstu, stoji "savrši (učini savršenom)
savest". Kakve zaključke izvodiš u pogledu "usavršavanja"
hrišćana?
9.
Kakvo je značenje
Hristove "krvi" u 9,11 – 10,18? Znači li ona stvarnu, fizičku krv? Ako ne, kakvo
je njeno značenje?
10.
Tekst u Jevrejima 9,11
– 10,18 možda je najpodrobniji, najsadržajniji, najsistematičniji tekst u celoj
Bibliji o Hristovom delu spasenja. Na osnovu svog proučavanja te teme, pokušaj
da jednostavno i jasno formulišeš kako nas Bog spasava kroz Isusa Hrista. Daje
li taj tekst odgovor na sva tvoja pitanja u vezi s planom spasenja? Imaš li na
umu neka pitanja na koja on ne daje odgovor?
Budući da blok teksta 9,11 – 10,18 čini
gusto izatkanu celinu, mi ćemo je najbolje shvatiti usredsređujući se na njegove
najistaknutije teme, a ne pokušavajući da ga razbijemo na pasuse, u svrhu
konsekutivnog proučavanja. Mi ćemo se, stoga, prihvatiti razmatranja onoga što
taj tekst govori o problemu greha (opoganjenje), ulozi krvi, suprotstavljanju
starog i novog, napomene o "konačnosti", i savršenstva. Na kraju, razmišljaćemo
o značajnim mislima iz teksta koje utiču na adventističku teologiju, kao i o
našem učenju o nebeskom svetilištu.
Dilema
ljudskih bića — opoganjenje
Apostol je u Jevrejima 1,3 sumirao
zemaljsko delo Sina rečima: "On . .
. je osigurao očišćenje grehâ.”
Ovde, podrobno govoreći o tom delu, Pavle ponovo ističe njegovu ulogu
(o)čišćenja.
§
9,13 — životinjska krv
donosi obredno očišćenje onima koji su spolja nečisti.
§
9,14 — Međutim,
Hristova krv čisti savest.
§
9,22 — Krvlju je, u
okviru starozavetnog sistema, bilo čišćeno gotovo sve.
§
9,23 — Zemaljske
tvari, kao slike nebeskih, bile su čišćene životinjskim žrtvama, dok su nebeske
zahtevale nešto bolje.
§
10,2 — Da su
životinjske žrtve mogle postići potpuno očišćenje, ne bi bilo potrebe za
njihovim prinošenjem svake godine.
Tim stihovima koji zadiru u duboku
teološku argumentaciju iz 9,11 – 10,18 trebalo bi dodati sledeći citat iz
izlaganja koje odmah potom sledi: "... očišćeni u srcima od zle savesti, i
umiveni po telu vodom čistom" [... sa srcem poškropljenim radi očišćenja od
nečiste (krivicom opterećene) savesti i telom opranim vodom čistom]
(10,22).
Mi, dakle, vidimo da je, u Poslanici
Jevrejima, čovekov problem — dilema koju je u nama izazvao greh — to što smo
opoganjeni. Zbog toga što smo nečisti, mi ne možemo biti u Božjoj prisutnosti.
Jednako kao što je spoljašnja ili obredna nečistota starim Izrailjcima bila
prepreka za bogoslužbene aktivnosti u svetilištu, i nas naša nečistota, kojom je
obuhvaćena ukupnost našeg bića, onemogućava da doživimo nebesku
realnost.
Iako u Poslanici Jevrejima, povremeno,
nailazimo na neke druge izraze (kao što je otkup) koji se koriste za
opisivanje Hristovog dela spasavanja (9,15), najvažniji opis je očišćenje, kako
je to već na početku naznačeno tekstom iz 1,3. Izuzetak nije ni 9,22: "... bez
prolivanja krvi ne biva oproštenje". Reč ovde prevedena rečju "oproštenje", na
grčkom aphesis, nosi u sebi ideju otpuštanja ili uklanjanja. Apostol je u
tom stihu upotrebljava paralelno s rečju "čisti (očišćenje)"; njeno značenje,
dakle, mora biti slično.
Iskaz u vezi sa čovekovom dilemom za mnoge
hrišćane je iznenađenje kad se s njim prvi put susretnu. Protestanti, nekako,
više naginju proučavanju poznatih knjiga Reformacije — poslanicama Rimljanima i
Galatima. Pavlov prikaz plana spasenja u tim poslanicama gravitira oko jednog
drugačijeg izraza — opravdanje. Opravdanje upućuje na sudski obrazac, gde
stojimo optuženi zbog kršenja zakona, ali gde nas Neko zastupa i gde dobijamo
oslobađajuću presudu.
U stvari, Biblija nam daje čitav niz slika
ili metafora o Hristovom delu. Svaka od njih ima svoje mesto u svakodnevnom,
običnom životu. Uzmimo, npr., praštanje. Problem u slučaju praštanja je dug koji
mi nikako ne možemo da vratimo, ali Hristovo delo otpisuje naš dug i nama biva
oprošteno. Upravo se zbog toga u molitvi Očenaš molimo — "oprosti nam dugove
naše".
Pomirenje nam se pruža sasvim drugačiju
sliku. Uzeta je iz sfere međuljudskih odnosa, pri čemu greh predstavlja
nepomirljivo neprijateljstvo koje nas odvaja od Boga. U ovom slučaju Hristovo
delo uklanja otuđenost, što nama donosi pomirenje s našim Tvorcem. Ostale slike
su otkup (plaćanje cene), izbavljenje (slično kao otkup), oslobođenje,
usvojenje, posvećenje (jedan od izraza u kontekstu svetilišta koji označava
svečanu namenu ili odvajanje za službu Bogu) i izgubljen/nađen. U svakom od tih
slučajeva greh se slika drugačijim bojama, da bi u svakom od njih u nama ljudima
izazivao strašnu dilemu od koje ne možemo pobeći. Međutim, mi u Isusu Hristu
nalazimo izlaz — On, u sebi samome, svojom smrću, donosi potpuno rešenje.
Istraživači religija sveta primetili su da
se sinovi i kćeri naših prvih roditelja i danas muče s opšte prisutnim osećanjem
opoganjenosti. Društva kojima je slika suda možda strana, ipak imaju to osećanje
o nečistoti pred svetim Bogom. Francuski biblista Pol Riker istraživao je jezik
konfesija među narodima sveta. Zaključuje da najelementarnije priznanje,
nesvodivo na bilo koje drugo, glasi: Ja sam nečist; potrebno mi je da me Bog
očisti.
Poslanica Jevrejima se, stoga,
usredsređuje na taj čovekov problem na jedan univerzalan način. Njen jezik na
temu opoganjenosti i očišćenja odjek je starozavetne knjige 3. Mojsijeve, s
kojom ona ima mnogo dodirnih tačaka i u odnosu na koju predstavlja novozavetni
pandan. Međutim, Poslanica odlazi i dalje — upućuje se svakom čoveku u svim
krajevima sveta.
Taj govor odzvanja i u ljudima naših dana
— u nama. Mi koji verujemo, pevamo zajedno s pesnikom Džejmsom Nikolsonom:
"Operi me i biću belji od snega.” Ili, pevajmo, iz "Sionske pesmarice", broj
168:
Da su gresi kao
skerlet
biće beli kao
sneg.
Krvlju Isus opraće
ih
da su belji nego
sneg.
O dođi sad i reci:
Kriv sam, Oče
moj.
(:Tvoje grehe kao
skerlet:)
Krvlju Isus
opraće
da su belji nego
sneg.
Ovakve pesme dotiču srodne strune unutra u
nama. One izražavaju realnost našeg problema greha i Hristovog dela
otkupljenja.
Međutim, jezik na temu opoganjenosti i
očišćenja svojom primenom nije ograničen samo na hrišćane. Mi i danas nailazimo
na njegove odjeke u izrazima tipičnim za svetovno društvo: "prljav novac",
"smrdljiva priča", "izaći čist" i "prljava politika". Psiholozi u svojim
ordinacijama često razgovaraju s ljudima koje muči nesavladivo osećanje
prljavštine. A onda imamo i često prisutnu strast za čistoćom, naročito u
Americi, koja se ogleda u ogromnim kupatilima i u ogromnoj potrošnji vode — da i
ne pominjemo svoje negodovanje zbog zagađivanja vazduha i vode.
Poslanica Jevrejima obraća se našem
vremenu s neverovatno uverljivom primenom!
Upravo dok govori o ljudskoj dilemi u vezi
sa opoganjenjem, apostol nam predstavlja apsolutno sredstvo očišćenja — krv. Ali
ne bilo koju krv, svakako ne životinjsku koja obavlja spoljašnje ili obredno
očišćenje, a ne može da očisti savest. Naprotiv, Poslanica Jevrejima govori o
boljoj — Hristovoj krvi.
Možemo posmatrati kako se apostolovo
izlaganje preusmerava na krv, na ključnim tačkama u ovom tekstu i izvan
njega:
§
9,7 — Starozavetni
prvosveštenik nikada u svetinju nad svetinjama nije ulazio bez
krvi.
§
9,12 — Hristos u
nebesko svetilište nije ušao s krvlju "jarčijom, niti telećom" nego "kroz svoju
krv".
§
9,13.14 — Životinjska
krv obavlja obredno očišćenje, dok je očišćenje savesti ono što čini Hristova
krv.
§
9,18-21 — Prvi zavet
bio je potvrđen krvlju.
§
9,22 — Gotovo sve se —
u uslovima starog sistema — čistilo krvlju.
§
9,22 — Bez krvi nema
uklanjanja greha.
§
9,25 — Hristos u
nebesko svetilište nije ulazio s tuđom krvlju.
§
10,4 — Nemoguće je
životinjskom krvlju ukloniti grehe.
§
10,19 — Imamo
"slobodu" da zahvaljujući krvi Isusa Hrista ulazimo u nebesko svetilište
(svetinju).
§
10,29 — Neko ko prezre
krv novoga zaveta zaslužuje tešku kaznu.
§
11,28 — Mojsije je
držao Pashu i vršio škropljenje (prolivanje) krvi.
§
12,24 — Isusova
prolivena krv "bolje govori".
Razgledajući ove citate, vidimo da tokom
celog izlaganja krv ima izuzetno pozitivnu ulogu — ona je prožeta božanskom
silom. Krv čisti, omogućava pristup, overava zavet, prenosi nam dobre reči
Božje.
Vidimo, takođe, da krv u raspravi o temi
Hristovog dela zauzima centralno mesto. Iako s vremena na vrema koristi govor
"žrtve" (npr. 9,23.26; 10,1.3.8.10.12), pa i "tela" (10,5), Kada hoće odlučno da
potkrepi ono o čemu govori, Pavle se vraća na "krv". Tri su velika iskaza koji
objašnjavaju kako Bog kroz Isusa Hrista obezbeđuje rešenje za našu strašnu
grehom izazvanu dilemu.
§
9,13.14 — "Jer ako krv
junčija i jarčija i pepeo juničin, pokropivši njom opoganjene, osvećuje na
telesnu čistotu; akamoli neće krv Hrista, koji Duhom Svetim sebe prinese bez
krivice Bogu, očistiti savest našu od mrtvih dela, da služimo Bogu živome i
istinome?” [Krv jaraca i junaca i pepeo junice, kojima se škrope obredno
nečisti, posvećuje ih, pa su spolja čisti. A koliko će tek krv Hrista, koji se
Duhom večnim prineo bez mane Bogu, očistiti našu savest od dela koja vode u
smrt, kako bismo služili živome Bogu!]
§
9,22 — "Bez prolivanja
krvi ne biva oproštenje.”
§
10,4 — "Jer krv
junčija i jarčija ne može uzeti grehâ.”
Ovi iskazi stoje kao duhovni aksiomi. Oni
otvaraju prozor na Božjem umu i daju nam mogućnost da zavirimo u Njegov plan
pomirenja. Ti iskazi se, razumljivo, povezuju na sledeći
način:
Osnovni aksiom:
Samo se krvlju može ukloniti greh (9,22).
Srodni aksiomi:
1.
Životinjska krv može
jedino da obezbedi čišćenje obredne, spoljašnje prirode, a ne može da u konačnom
smislu reši problem greha (9,13; 10,4).
2.
Međutim, Hristova krv
donosi konačno rešenje, uklanja greh jednom za svagda
(9,14).
Zahvaljujući ovakvim mislima mi zavirujemo
u Božje srce. Vidimo, a ipak ne vidimo. Nema drugog načina — eto, to je ono što
vidimo. Nema drugog izlaza iz našeg haosa. Nema drugog načina za očišćenje. Nema
drugog načina osim Hristove krvi.
A ipak, ne vidimo. Ne vidimo zašto
ne bi bilo drugog načina,
zašto bez prolivanja krvi ne može biti uklanjanja
greha.
No, Bog nam
je pokazao sve što je odlučio da pokaže. On je jasno izložio kako se možemo spasti, što
znači da nam je obezbedio put. Nije nam rekao zašto se opredelio za taj put. Ne,
jednostavno nam kaže da je to put. Saopštava nam da
je uzeo na sebe naš strašni problem, i sâm je osigurao rešenje problema.
I to je sve što je potrebno da znamo.
Verujući, prihvatajući Njegovo rešenje, mi nalazimo ono što nam je
najpotrebnije. Krv Isusa Hrista, Njegovog Sina, čisti nas od svake
"poganštine".
Evo i jedne
od završnih misli na temu "bolje krvi". Izraz krv, kako izgleda, ne može
se svesti ni na šta drugo. Ona simbolizuje Hristovu smrt — ali ne samo to, nego
i Njegovu smrt primenjenu na naš problem opoganjenja. Taj izraz upućuje na
izlivanje Hristovog života za nas — i ne samo to, života koji nama daje život,
koji nam donosi očišćenje i isceljenje. Kao što jezik na temu opoganjenja i
očišćenja izaziva u našoj svesti duboku reakciju, tako se i jezik bolje krvi
neposredno bavi našom religijskom potrebom na jedan način koji se ne može
zameniti drugom terminologijom.
Hrišćani —
uključujući i neke adventiste — koji se gnušaju gledajući kako se Poslanica
Jevrejima, u svojoj ključnoj argumentaciji, usredsređuje na krv, treba da zavire
u nju dublje. Udaljenost izlaganja o krvi od bilo kog koncepta o paganskom,
krvožednom božanstvu meri se svetlosnim godinama. Ono je puno blagodati i
istine. Jasno i sa silom, ono se obraća svakome od nas danas.
Kroz ceo
tekst u Jevrejima 9,11 – 10,18 rezultat koji postiže Hristova žrtva pojavljuje
se kao kontrast u odnosu na stari sistem. Sve što stari sistem nije učinio —
tačnije, nije mogao učiniti — učinila je Isusova bolja krv.
Dve slabosti
starog sistema, videli smo to ranije, bile su njegov ograničeni pristup i
ograničeno čišćenje. Tekst u Jevrejima 9,1-10 prikazao je stari kult na način
kojim su posebno osvetljena ta dva nedostatka. Međutim, ovde, u 9,11 – 10,18,
Pavle objašnjava kako te nedostatke uklanja novi sistem u Isusu.
Hristu je
Njegova krv — autor nam to odmah kaže — omogućila da uđe u nebesko svetilište —
u "bolju i savršeniju skiniju, koja nije rukom građena, to jest, nije ovoga
stvorenja" (9,11). Onda se na tu misao vraća u 9,24: "Jer Hristos ne uđe u
rukotvorenu svetinju, koja je prilika (koja je bila samo kopija) prave, nego u
samo nebo, da se pokaže sad pred licem Božjim za nas.”
Uočavamo
radikalni kontrast koji autor pravi u odnosu na starozavetno svetilište. Tamo je
samo jedna osoba, u jednom danu u godini, mogla ući u sferu Božje prisutnosti. A
to prvosveštenikovo ulaženje u svetinju nad svetinjama, na Jom Kipur, svake
godine, bilo je utoliko više ograničeno u svom pristupu stvarnosti što je
svetilište u kojem je prvosveštenik služio bilo samo senka konačne
stvarnosti.
Najvažnija
tačka teksta u 9,11.12.24 zapravo je neometani pristup božanskoj prisutnosti. A
taj pristup nije omogućen samo Isusu, koji je prineo svoju bolju krv — nego i
nama. Rezimirajući svoje dugo izlaganje, započeto u 8,1, apostol izjavljuje u
10,19: "Mi imamo slobodu . . . ulaziti u [nebesko svetilište] krvlju
Isusa.”
Ovi stihovi
su odjek i dopuna potvrđenog iz 4,16: "Da pristupimo dakle slobodno k prestolu
blagodati, da primimo milost i nađemo blagodat za vreme kad nam zatreba pomoć.”
I evo, reč u 4,16 prevedena sa "pristupimo" ista je kao ona koja je u 10,22
(takođe) prevedena rečju "pristupamo". Grčka reč proserchomai označava ulazak
prvosveštenika u samu Božju prisutnost.
Apostol nam
kaže da smo mi hrišćani sada slični
zemaljskom prvosvešteniku, jedinom koji je mogao ući u svetinju nad svetinjama.
Ali dok su tu prednost oni uživali u samo jednom danu u godini, mi je imamo
svakoga dana u godini. I dok su oni ulazili u svetinju nad svetinjama koja je
bila samo senka, "prilika" prave, mi dolazimo, "pristupamo" u nebesku, stvarnu.
Mi ne
"pristupamo" u strahu i puzeći. Ne dolazimo sa šeširom u ruci. Dolazimo slobodno, s pouzdanjem. Naša sveta
sloboda ne potiče od nas nego od dve činjenice u vezi s Isusom Hristom. Prvo, On
nas razume. On, naš veliki Poglavar sveštenički, bio je kao jedan od nas; On
razume naša iskušenja i bol, i tačno zna šta nam je najpotrebnije. Drugo,
Njegova krv je oborila stare prepreke koje su ljudski rod odvajale od Boga.
Njegova krv donosi potpuno, savršeno očišćenje od greha; Njegova krv otvara
vrata u nebesko svetilište, i to — nama!
Jasno je, mi
u nebeski hram danas ne ulazimo fizički. Ulazimo verom, a vera nas čini
sigurnima u ono što ne vidimo (11,1). Ne hodamo zahvaljujući onom što vidimo,
jer gledamo u konačnu stvarnost. Nju nam je garantovao Isus, Božji Sin, koji je
postao jedno s nama. Upravo zato mi "pristupamo s istinitim srcem u punoj veri
(u potpunoj sigurnosti vere)" (10,22).
U stvari,
Njegova krv obezbeđuje temeljito očišćenje od greha — i to je njena druga
vrhunska prednost. Ta misao se za nas u tekstu od 9,11 do 10,18 ponavlja više
puta:
§
9,14 — Hristova krv
ne obezbeđuje samo obrednu čistotu (9,13) nego i potpuno
očišćenje.
§
9,15 — Hristova smrt
ljude oslobađa greha učinjenih "u prvom zavetu" (tj. u eri starozavetnog
svetilišta).
§
9,23 — Nebeska
svetinja traži bolje prinose od krvi životinja.
§
9,25.26 — Hristos
nije ušao u nebo s tuđom krvlju, nego sa sopstvenim prinosom. Taj prinos,
Njegova krv, uklanja greh.
§
9,28 — Hristos je bio
jednom "prinet" da bi uzeo grehe.
§
10,10 — Hristovim
prinosom, Hristovom žrtvom mi smo osvećeni.
§
10,14 — Hristov
prinos "savršio" nas je, učinio savršenim za večnost.
§
10,18 — Hristov
prinos, Njegova žrtva ukida sve ostale prinose, pošto više nisu potrebni.
Dakle, kakav
je ishod ovoga, kada je reč o svakodnevnom životu hrišćanina? Mi Bogu, u
Njegovom nebeskom stanu, pristupamo sa svetom slobodom, "u punoj veri",
"očišćeni u srcima od zle savesti, i umiveni po telu vodom čistom" [... sa srcem poškropljenim radi očišćenja
od nečiste (krivicom opterećene) savesti i telom opranim vodom čistom] (10,22).
Poslanica
Jevrejima odzvanja hrišćanskim pouzdanjem. Njene tvrdnje o pristupanju i
čišćenju od greha, po snazi i lepoti, nemaju premca. A evo i jednostavnog
razloga za to: ta knjiga, nadahnuta Svetim Duhom, posvećuje veoma mnogo pažnje
kako ličnosti tako i spasonosnom delu našeg Gospoda.
Zaokružujući
ovu raspravu o prednostima Hristove krvi, dobro je da zakratko obratimo pažnju
na tekst u 9,16.17. Veoma su velike razlike u prevodima tih stihova i mada one
ne utiču na naše ukupno razumevanje teksta od 9,11 do 10,18, dobro je da saznamo
šta iza njih stoji.
Deo problema
u prevođenju je grčka reč diatheke, s kojom smo se već
ranije susreli. Ta reč može značiti ili "zavet" ili "testament", pa, iako je
prevodioci NIV na svim ostalim
mestima u Poslanici Jevrejima prevode rečju "zavet", u 9,16.17 prevode je rečju
"testament" [poslednja volja]. Pošto u 15. i 18. stihu reč svakako treba da
znači "zavet" — a oni su je tako i preveli — oni u 16. i 17. stihu daju
tumačenje po kojem se autor igra dvostrukim značenjem te reči. Mnogi autori
komentara slažu se s takvim razmišljanjem, nalazeći se pod utiskom povezanosti
reči diatheke i smrti u ta dva
stiha.
Smatram da
pomenuti stav u ovom razmišljanju ima manu. Veoma je neuhvatljiv i prekida
razradu ideje zaveta započetu u 8. glavi, a koja u 10,18 stiže do svog raspleta.
Apostol sve vreme govori o zavetu — ne prelazeći na
"testament" [poslednju volju] zbog samo dva stiha da bi se odmah zatim ponovo
vratio na zavet. Veza između zaveta i smrti je upravo poenta njegovog izlaganja
u tom delu: jedino je Hristova smrt ta koja stavlja na
snagu novi zavet. *U 15. stihu se tvrdi: "Hristos je posrednik novoga
zaveta . . . kroz
smrt.”
Suprotstavljanje
starog i novog u Poslanici Jevrejima zaoštrava se u jednom izrazu — jednom za svagda. Taj pojam prvi put
vidimo u 7,27, gde saznajemo da se Hristos prineo jednom za svagda. Međutim, u
9,11 – 10,18 to postaje vodeća misao:
§
9,12 — Hristos je u
nebesko svetilište ušao svojom krvlju, jednom za svagda.
§
9,26 — Došao je
jednom za svagda da ukloni grehe.
§
9,28 — Bio je prinet
jednom da ukloni grehe.
§
10,10 — Mi smo jednom
za svagda osvećeni Hristovim prinosom. Poslanica Jevrejima Hristovu službu
'jednom za svagda' u nebeskom svetilištu prikazuje u očiglednom kontrastu prema
neprekidnom služenju sveštenika u zemaljskom svetilištu.
§
9,6 — Sveštenici
obavljaju redovnu, odnosno, službu koja se redovno
ponavlja.
§
9,25 — Zemaljsko
svetilište tražilo je stalno ponavljanje prinošenja žrtava.
§
10,1 — Iste žrtve
prinosile su se neprekidno, iz godine u godinu.
§
10,3 — Godišnje žrtve
bile su prinošene na Dan pomirenja.
§
10,11 — Sveštenici su
iste žrtve prinosili uvek iznova.
Pročitavši
ovo, mi dolazimo do trećeg apostolovog kontrasta, u tekstu 9,11 – 10,18 — ne
samo slobodan pristup nebeskoj svetinji umesto ograničenog pristupa njenoj
senci, i ne samo temeljno, potpuno očišćenje od greha umesto očišćenja koje je
imalo samo obredni karakter, nego i jednu žrtvu umesto mnogih. Jedna žrtva za
sva vremena, koju nikada više ne treba ponoviti. Jedna žrtva za sve ljude, samo
jednom, jednom za svagda. To je žrtva koja rešava problem. Žrtva kojom se
obustavljaju sve ostale žrtve, pošto više nisu potrebne.
Napomena u
Poslanici, "jednom za svagda", naglašava nešto što se već dogodilo. U teološkoj upotrebi
to nazivamo "ostvarenom eshatologijom" — nečim što je Hristos već ostvario.
Svakako, apostol potvrđuje da će biti još događanja, da plan spasenja tek treba
da dospe do svog finala. (Tekst iz Jevrejima 9,27.28 upućuje na Drugi dolazak,
kada će Isus ponovo doći "bez greha" [ne da bi nosio grehe].) Ipak, njegov
naglasak se odnosi na nešto što već biva. Upravo zato NIV tekst iz 9,11 prevodi
korektno: "Kad je Hristos došao kao Prvosveštenik dobara koja su već tu", za razliku od
prevoda KJV (Karadžićevog):
"Došavši Hristos, Poglavar sveštenički dobara koja će doći.”
Poređenja i
suprotstavljanja starog i novog možemo videti u 9,23-26, a onda ponovo u
10,11-14. Zapazimo kako u 9,23-26 apostol ističe superiorni karakter i prednosti
Hristove krvi:
|
Stari
sistem
|
Novi
sistem
|
|
čiste
|
čiste
|
|
krvlju
|
krvlju
|
|
ali
|
|
|
samo
prilike (kopije) realnosti
|
pravo
svetilište
|
|
"tuđa
krv"
|
sopstveni
prinos
|
|
ponavljanje
prinosa
|
jednom
za svagda
|
|
zemaljska —
svetinja nad svetinjama
|
nebeska
— Božja prisutnost
|
Ti kontrasti
još su izraženiji u Jevrejima 10,11-14. U tom pasusu autor spaja različite niti
razmišljanja koje su tekle od 8,1 nadalje, da bi posle toga zaključio citatom iz
Starog zaveta, kao završnim adutom u svom izlaganju. Apostol rezimira prednosti
Hristove žrtve, nasuprot celokupnosti starog sistema:
|
Stari
sistem
|
Novi
sistem
|
|
svaki
sveštenik (tj. mnogi)
|
Hristos
(samo jedan)
|
|
stoji
(nezavršeno delo)
|
sedi
(završeno)
|
|
prinoseći
(posao koji traje)
|
prinesavši
(završeno)
|
|
jedne
žrtve
|
jedinu
žrtvu
|
|
mnogo
puta
|
(jednom
za) svagda
|
|
svaki
dan
|
jednim
prinosom savršio je
|
|
služeći
(ograničeni pristup)
|
s desne
strane Bogu
|
|
koje
nikad ne mogu uzeti grehâ
|
savršio
je zauvek
|
Dok
razmišljamo o maestralnom izlaganju u Jevrejima 9,1 – 10,18, zapažamo dve
stvari. Prvo, vidimo koliko je dragocena Isusova krv i kako su slavne prednosti
koje s njom dolaze! Ljudi su se, tokom cele ljudske istorije, osećali otuđeni od
Boga, potpuno odvojeni od Njega, nedostojni da pred Njega stanu. Pokušavali su
da mu priđu preko sveštenika i šamana, kroz hodočašća, pokore, samokažnjavanja,
ritualna pranja i samoponižavanja. Međutim, Poslanica Jevrejima ima
veličanstvenu vest, da je put ka Bogu već otvoren! Kroz Isusa Hrista,
u Isusu Hristu, imamo
neograničen pristup i potpuno neograničeno očišćenje od naše strašne
opoganjenosti.
Drugo, stari
sistem, koji u ovom izlaganju izgleda tako neprimeren, ipak je bio od Boga, jer
ga je Bog uspostavio. On je, u svoje vreme, bio put opravdanja verom. Osoba koja
se uzdala u Boga Jahve činila je ono što je On tražio, a to je bilo pronišenje
životinjske žrtve za grehe. Ovde se ne govori o prednostima tog sistema — o
njegovom učenju o ozbiljnosti greha i ulozi krvi, o njegovom ukazivanju na
Hrista, i tako dalje. Ipak, te prednosti su bile realnost. Kad bismo odbacili
starozavetnu službu u svetilištu, zbog toga što je smatramo stranom našem
savremenom poimanju stvari, to bi bilo omalovažavanje Starog zaveta i Boga tog
Starog zaveta — koji je i Bog Poslanice Jevrejima.
Pavle u
Jevrejima 10,14 daje iznenađujući iskaz, zaključujući svoje izlaganje o
prednostima Hristove žrtve: "Jer jednim prinosom [žrtvom] savršio je zauvek one
koji bivaju osvećeni.” Ovde, kao da trenutno dobijamo trajno savršenstvo koje se
ne može izgubiti!
Međutim,
proučavanje drugih njegovih iskaza u Poslanici, koji se odnose na "dovođenje u
savršenstvo" vernih, otkriva nam dosledan obrazac — a on otkriva koliko su
bezumne mnoge rasprave o savršenstvu koje danas vode hrišćani. Prva pominjanja
nalazimo u 7. glavi, gde čitamo da se savršenstvo nije moglo dostići kroz
Levitsko sveštenstvo (11. stih) i da "zakon [sveštenstva pod starim sistemom]
nije ništa "savršio", "učinio savršenim" (19. stih).
Tekst u
Jevrejima 9,11 - 10,18 sadrži još tri druga pominjanja savršenstva. Prvog nema u
NIV, ali grčki tekst za
9,9 glasi doslovno "da se 'savrši' savest" umesto "da se
očisti savest". Taj tekst je očigledno paralelan s tekstom u 9,14, gde čitamo
da, za razliku od krvi jaraca i junaca, Hristova krv može "očistiti savest našu". Drugim
rečima, u 9,9.14 savršenstvo i savest su povezani, pri čemu se "dovođenje u
savršenost" izjednačava sa čišćenjem.
Sledeće
pominjanje savršenstva nalazimo u 10,1, gde nam autor poručuje da ponavljanje
žrtava staroga sistema nije moglo "savršiti one koji pristupaju da služe".
Sledeća dva stiha razrešavaju nedoumicu. Drugi stih nam kaže: da su životinjske
žrtve mogle postići svoju svrhu, "oni koji služe bili bi očišćeni jednom za
svagda", a 3. stih: ponovljenim žrtvama se "svake godine čini spomen za grehe".
Ovde nalazimo tačno isti zaključak kao u 9,9.14 — da "savršivanje", "dovođenje u
savršenost", označava "očišćenje".
U stvari,
paralela sa 9,9.14 odlazi i dalje. Iako je NIV propustio da to
prevede, ista reč za savest kao u 9,9.14. — grčki suneidesis — pojavljuje se u
10,2. Tamo gde NIV prevodi: "... ne bi
se više osećali krivima za svoje grehe", originalni tekst kaže doslovno: "... ne
bi više bili svesni [upotrebljena reč 'savest'] grehâ" [Karadžić: ne bi više
imali nikakve savesti za grehe]. Po mome sudu, oni koji su radili na NIV tačno su ovde
uhvatili apostolovu misao, kao i u 9,9, gde su upotrebili očistiti umesto savršiti, ali njihova odluka da
iste grčke reči (za 'dovođenje u savršenost' i savest) prevedu na različite
načine, ometa pažljivog istraživača Poslanice Jevrejima, koji želi da ovlada
apostolovom terminologijom.
Sada vidimo
šta Pavle u ovoj knjizi podrazumeva pod savršenstvom. Njegovih pet pominjanja
izraza povezuju tu misao sa svetilištem — prva dva pominjanja (7,11.19) sa
starim sistemom uopšte i ostalih tri sa posebnim osvrtom na žrtve (9,9;
10,2.14). Savršenstva pod starim sistemom nije bilo, objašnjava autor, zato što
životinjske žrtve jednostavno nisu mogle očistiti unutrašnje biće. Da su mogle,
ne bi bilo neophodno ponavljati ih iz godine u godinu. Ali Hristos je došao i
prineo sebe na žrtvu, i ta Njegova žrtva čini ono što ni sva krv pod starim
sistemom nikada nije mogla — donela je očišćenje savesti. Dakle, tom jednom
žrtvom, "savršio je zauvek one koji bivaju osvećeni"
(10,14).
Te ideje su
merom svetlosnih godina udaljene od konteksta u kojem neki hrišćani razmišljaju
o savršenstvu. Savršenstvo se, ovde, ničim ne odnosi na pobedonosni način života
niti na uzastopno uklanjanje grehâ iz života. Koliko god ta misao bila
opravdana, ona nije ono što apostol u tom tekstu hoće da istakne. Savršenstvo
je, ovde, nešto već dostignuto, nešto
već utvrđeno i sigurno.
Osim toga, ono nema nikakve veze s onim što mi nastojimo da
dostignemo, pošto je došlo putem onoga što je Hristos već učinio za nas.
U našem
istraživanju u ranijem delu knjige, o Isusovoj ličnosti, primetili smo kako je
za Njegova ljudska iskustva bio upotrebljen govor savršenstva. U Njegovom
slučaju, savršenstvo se nije odnosilo na grešne navike koje treba pobediti, nego
na sazrevanje radi stupanja na funkciju Prvosveštenika. Osim toga, izlaganje na
temu "dovođenja u stanje savršenosti" Njegovih sledbenika, u Jevrejima 9. i 10.
glavi, dodatno pokazuje kako su pogrešno koncipirane mnoge današnje debate na tu
temu.
Za mnoge
iskrene vernike koji se muče u ratu s grehom, ovo učenje Poslanice Jevrejima
doći će kao iznenađenje i svojevrstan šok. Međutim, pustimo li da ono pronađe
put do naše duše, shvatićemo to kao poruku oslobođenja — poruku nade i
pouzdanja. To će nas preusmeriti, okrenuti od nas samih ka Isusu; vratiće nas
unazad — ne unapred — na ono što je On već za nas učinio svojom smrću, umesto da
nas uputi na nešto što mi moramo učiniti.
Pomiriti se s
Bogom i osećanje da smo pomireni s Bogom — to je težnja koja je obuzimala
ljudska bića tokom čitave istorije. U tekstu koji čini vrhunac misli Staroga
zaveta, prorok Mihej je formulisao vekovno pitanje: "Sa čim ću doći pred
Gospoda da se poklonim Bogu
višnjemu?” A onda, u jednom ubrzanom ritmu, prorok nabraja kako je sve
čovečanstvo pokušavalo da dođe do odgovora: "Hoću li doći preda Nj sa žrtvama
paljenicama? s teocima od godine? Hoće li Gospodu biti mile tisuće ovnova?
desetine tisuća potoka ulja? hoću li dati prvenca svojega za prestup svoj? plod
utrobe svoje za greh duše svoje?” (Mihej 6,6.7).
I tako, na
svaku opciju koju on navodi, naša srca vape: Ne! ne! ne! Nikakvo žrtvovanje
teleta ili jagnjeta ne može nas učiniti dostojnima da se nađemo u Božjoj
prisutnosti, pa ni hiljadu ili deset hiljada, a pogotovo ne prinošenje
sopstvenog deteta kao ljudskog prinosa! Jer, greh je moralni problem. Ako u
nastupu besa ustanem i ubijem drugo ljudsko biće, šta mogu učiniti da ispravim
učinjeno? Mogao bih zaklati jagnje — ali kako to može pomoći? Ispred sebe ćemo
na zemlji imati mrtvo jagnje, zajedno s mrtvim čovekom! Moju krivicu ne može
ukloniti ni hiljadu, ni deset hiljada, niti milion žrtava.
To je poruka
Poslanice Jevrejima nama, dok nam izlaže predmet o savršenstvu i savesti. Ni sve
uredbe starog sistema, ni sve žrtve iz godine u godinu ponavljane, nikada ne
mogu doneti konačnost, staviti tačku na problem greha. I eto, sâmo njihovo
ponavljanje poručivalo je da je problem i dalje ostajao prisutan, da savest
ljudi — ili svest o grehu — nikada nisu bili na miru.
Jedino je Bog
mogao doneti odgovor, a to je i učinio. Poslavši svog Sina da postane kao jedan
od nas i da umre umesto nas, On je učinio ono što nisu mogle postići ni
milijarde prinetih žrtava. Bog je na sebe uzeo naš problem, našu dilemu. Van
svake sumnje, Njegovo prinošenje sebe na žrtvu donosi "bolju krv"! Njegova žrtva
nas već sada čini celima! Nema
više mučne svakodnevice prinošenja žrtava — čovekovog beskrajnog, neprekidnog
zapućivanja ka nepostojećem odredištu. To je zauvek prestalo, zato što je tom
jednom Žrtvom greh očišćen zauvek a na kraju će biti i prognan
zauvek.
Pitanja
za ozbiljno samoispitivanje
Okrećemo se
sada područjima od posebnog interesovanja za adventiste. Poslanica Jevrejima je,
imajući na umu naše interesovanje za nebesko svetilište, u kojem Isus služi kao
naš veliki Poglavar sveštenički, privlačila veliku pažnju još od vremena naših
pionira. Ta knjiga po tumačenju, objašnjavanju i primeni starozavetnih obreda
predstavlja pandan 3. Mojsijevoj.
Predmet od
posebnog interesovanja je Dan pomirenja. Adventisti veruju i uče da je
ostvarenje Jom Kipura — najvažnijeg praznika u jevrejskom kalendaru — počelo
1844. godine, kad je Isus otpočeo svoju službu u drugoj odaji svetilišta, u delu
suda koji neposredno prethodi Njegovom ponovnom dolasku na
Zemlju.
Ove istaknute
doktrine bile su izložene napadima tokom čitave adventističke istorije, pri čemu
su neki od najubitačnijih udara dolazili od samih adventista ili od bivših
adventista. U ovo naše vreme, dr Dezmond Ford sakupio je kritike iz prošlosti i
pooštrio ih. On svoje tvrdnje snažno temelji na Poslanici
Jevrejima.
Prema Fordu,
Dan pomirenja igra bitnu ulogu u izlaganju Poslanice Jevrejima. On kaže da
apostol Hristovo delo na Golgoti opisuje kao ostvarenje Jom Kipura, tako da je
prilikom svog vaznesenja Hristos ušao u Svetinju nad svetinjama u nebeskom
svetilištu. Kad bi sa svojim tumačenjem Ford bio u pravu, adventističko
razumevanje 1844. godine očigledno ne bi imalo podršku
Biblije.
Po mojoj
oceni, dr Ford pogrešno tumači mesto Dana pomirenja u Poslanici Jevrejima. Dan
pomirenja jeste uključen u raspravu Poslanice, ali ne u meri ili na način kako
to on smatra. Dan pomirenja nije (taj) ključ starozavetne
simbolike, na osnovu koje apostol uobličava svoju raspravu, već je samo
jedan iz ukupnosti obredâ koji su činili
stari sistem. Rasprava se, u svojoj ukupnosti, ne odvija kao Golgota i Dan
pomirenja nego kao Golgota i starozavetni žrtveni sistem. U Poslanici Jevrejima
nalazimo mnogo pominjanja žrtava:
§
5,1-3 — "Dari i žrtve
za grehe".
§
7,27 — Svakodnevno
prinošenje žrtava.
§
9,9.10 — "Dari i
žrtve . . . jela i pića . . . različno umivanje i pravdanje
tela".
§
9,12 — "Krv
jarčija . . . teleća".
§
9,13 — "Krv junčija i
jarčija, i pepeo juničin".
§
9,18-21 —
Potvrđivanje prvog zaveta krvlju teladi.
§
10,8 — Prilozi,
prinosi i žrtve, i žrtve za grehe.
§
10,11 — Svakodnevno
služenje u starom sistemu.
§
10,29 — "Krv
zaveta".
§
11,4 — Žrtva koju je
prineo Avelj.
§
11,28 — Pasha i
prolivanje krvi.
§
12,24 — Krv novoga
zaveta.
§
13,11 — Žrtve koje
prinosi prvosveštenik.
Tako vidimo
da apostol svoju raspravu izlaže na osnovu celokupnog spektra starozavetnih
obredas koji su uključivali krv. Među njima je bio Dan pomirenja, koji se
spominje na najmanje tri mesta (9,7.25; 10,1-3). Pominjanje prvosveštenika i/ili
godišnjeg obreda grupiše te
tekstove kao one koji upućuju na Jom Kipur. Mislim da, samo ovde, nama već dobro
poznatu reč ta hagia treba da prevedemo
izrazom "Svetinja nad svetinjama", a ne onim neutralnijim izrazom "svetinja"
(tekst u 13,11 mogao bi predstavljati četvrtu aluziju na Dan pomirenja; međutim,
apostolovo izlaganje u tom delu, kako zaključujemo, ide drugačijim tokom, što
ćemo kasnije i videti.)
Prema tome,
Dan pomirenja bio je samo jedan od mnogo obreda. On je bio vrhunac Izrailjevog
žrtvenog (ceremonijalnog) sistema, ali ipak — što je apostol želeo da istakne —
nije mogao obezbediti pristup Bogu ili konačno rešiti problem greha. Što se tiče
prinošenja žrtava, Isusova smrt na Golgoti poslužila je kao ispunjenje svih njih
— uključujući i Dan pomirenja. Isus je umro 31. godine n.e., a ne 1844. godine.
Međutim, u izrailjskom svetilištu Dan pomirenja podrazumevao je više od ubijanja
životinja. Središte tog obreda bilo je uklanjanje greha iz logora ("okola") i
nov početak za ceo narod. Prema adventističkom viđenju stvari, ti aspekti Božjeg
Dana pomirenja počinju 1844. godine, kad je sâm Gospod preuzeo brigu o završnim
zbivanjima u dugoj borbi između dobra i zla.
Neki
adventisti su, tokom proteklih godina, pokušavali da u Poslanici Jevrejima nađu
više nego što tekst pruža, za podršku našim posebnim doktrinama o svetinji i
sudu. Njihovi pokušaji pothranjivani su različitim prevodima Biblije, među
kojima su KJV i RSV, koji sadrže
nedosledne pa i pogrešne prevode grčke reči ta hagia. S druge strane,, Ford
i drugi koji su pokušavali da na osnovu Poslanice Jevrejima diskredituju te
doktrine, bili su u zabludi.
Poslanica
Jevrejima daje najjasniji mogući iskaz o nebeskom svetilištu. Ona nedvosmisleno
potvrđuje postojanje tog svetilišta i Isusove službe u ulozi našeg velikog
Poglavara svešteničkog. Poslanica, time, čini osnov na kojem se gradi naše
jedinstveno viđenje uloge koju naš Gospod obavlja na nebu.
Osim toga,
Poslanica Jevrejima ide i dalje od toga. U 9,23 ona govori o neophodnosti očišćenja nebeskog
svetilišta. Taj tekst naveo je egzegete i autore komentara da daju sve od sebe u
nastojanju da ga objasne — što je obično značilo da za njega nađu neki izgovor,
da ga prikažu kao nevažan. Neki su pokušali da ustvrde kako su "nebeske stvari"
koje treba da se očiste, zapravo isto što i "savest" u 9,9.14 ili da "čiste" iz
9,23 znači "inaugurisati", uvesti u službu. Obe tvrdnje potpuno padaju u vodu u
svetlu rasprave u celini, koja ide od 8,1 do 10,18, gde se izlaganje
nedvosmisleno okreće oko opoganjenja, očišćenja i Hristovog nebeskog dela.
Međutim, za
adventiste, koji su izuzetno svesni značenja te terminologije zahvaljujući
tekstu iz Danila 8,14 — "Do dve tisuće i tri stotine dana i noći; onda će se
svetinja očistiti" — iskaz iz Jevrejima 9,23 uopšte ne predstavlja problem. Mi
razumemo da su nebo i Zemlja međusobno povezani, pri čemu događaji na Zemlji
imaju svemirske implikacije i dotiču sâmo nebo. To što Bog čini na rešavanju
problema greha, po našem viđenju, dopire do samog središta svemira. Tako
Hristova žrtva — bolja krv — daje potpun odgovor i čisti sve što treba da bude
očišćeno, bilo na Zemlji ili na nebu.
Tekst u
Jevrejima 9,23 ostavlja otvorenim vreme nebeskog očišćenja. Mi na osnovu
proučavanja Danila i Otkrivenja zaključujemo da je ono otpočelo 1844.
godine.
Čitalac će u
ostatku Poslanice Jevrejima uzalud tražiti razradu teksta iz 9,23. Reč je o
usputnoj napomeni, bremenitoj značenjem, zagonetnoj i uznemirujućoj za mnoge
autore komentara i druge hrišćane, ali za adventiste punoj značaja. Kao što smo
zapazili kroz tekst 8,1 – 10,18, apostol pre svega gleda unazad. Njegov pogled
prikovan je za Golgotu, za taj odlučujući trenutak istorije, koji on opisuje kao
"svršetak veka" (9,26). Tamo je, na žrtvu, Bogočovek prineo sebe. On je tamo
prineo za sve dovoljnu žrtvu-pomirnicu, koja je jednom za svagda pružila odgovor
na čovekovu dilemu. Tamo je izvojevao odlučujuću bitku i zagarantovao ishod duge
borbe sa zlom.
Pavle
povremeno gleda i u budućnost. Već nam u početnom delu poslanice iznosi da Sin,
koji svome Ocu sedi s desne strane — na mestu časti, koje označava da je Njegovo
delo uspešno obavljeno — iščekuje trenutak kad će mu se vratiti celi svemir
(1,12.13). On govori o Drugom dolasku, kada "će se (drugi put) javiti, ne da bi
nosio greh nego da bi doneo spasenje onima koji ga čekaju" (9,28). On osim toga
govori o budućem sudu (10,30.31; 12,25-29). Doduše, on te teme ne razrađuje.
Kroz celu poslanicu više se usredsređuje na prošlost — Golgotu — nego na
budućnost.
I tako mi,
konačno, dolazimo do zaključka teološke rasprave u Poslanici Jevrejima o
Hristovom delu, započete tekstom u 8,1. Izlaganje je od 9,11 do 10,18 bilo
posebno neposredno i snažno — svakako ne lako za čitanje! Ali kakvih li divnih
misli u tom delu, koje izranjaju na radost i bogatu duhovnu korist ozbiljnog
istražioca! Kakvih li neverovatnih misli, kakve li sigurnosti, kakve li
nade!
Da, čak i u
ovo naše današnje vreme, mi negde pripadamo, kako to apostol kaže.
Da, mi i danas imamo slobodan, neometan pristup u prestonu dvoranu svemira. Da,
danas nas je Isus očistio od krivice, skinuo s naših pleća teško breme i
oslobodio nas. Nema potrebe za traženjem ma kojeg drugog hrama, svetilišta, ma
koje druge žrtve, dela, ili božanstva. Potrebno je da samo gledamo u Isusa.
Njegova krv — o, ta divna, bolja krv! — ona nas je učinila celima, dala nam novi
status kod Oca, otvorila nam vrata neba i dala božansko
pouzdanje.
S tekstom u
10,18 teologija Poslanice Jevrejima dostiže svoj vrhunac i svoj zaključak. Od
slavnih osnova koji se odnose na hrišćanski život, ona je formulisala
odgovarajuće primene koje slede i koje će potrajati do završetka
propovedi.
1.
Shvatiti učenje da je
Isus naš veliki Poglavar sveštenički znači osloboditi se straha i živeti u nadi.
Razumeti Njegovo delo kao sveobuhvatnu žrtvu za nas, znači zameniti sumnju
potpunim pouzdanjem. Koji stihovi u tekstu 9,11 – 10,18 na poseban način pružaju
tu nadu i pouzdanje?
2.
Šta je krv žrtvenog
jagnjeta morala značiti osobi u vreme Starog zaveta? Šta meni danas znači
Hristova "bolja krv" (9,11-14)? Imajući tu razliku na umu, u kom smislu moje
"hodanje" s Bogom može biti bolje od onog koje je uživao neko ko je živeo pre
Hrista?
3.
Šta meni znači što
imam pristup u nebeski hram? Šta mogu učiniti, ako je to uopšte moguće, da već
sada dobijem prednost ulaska u Božju prisutnost?
4.
Kako mi pouke iz
Jevrejima 9,11 – 10,18 pomažu da se osećam dostojnim, prihvaćenim i dobrodošlim,
kada pristupam Bogu u molitvi?
5.
Da li je moja savest
očišćena od krivice i neizvesnosti? Ako nije, kako mi taj deo poslanice može
pomoći da doživim takvo iskustvo?
6.
U kom se smislu
poboljšalo moje razumevanje predmeta greha i čuda Božjeg plana spasenja, tokom
mog proučavanja ovog dela Poslanice Jevrejima?
7.
Koja mi himna ili
evanđeoska pesma pada na um dok razmišljam o veličanstvenim idejama ovog
teksta?
8.
Kako me to Hristova
žrtva "savršuje za uvek" (10,14)? U kom smislu mogu s pouzdanjem tvrditi da sam
savršen? Kako mogu biti savršen u istom onom periodu kada me Bog
posvećuje?
1.
Prouči predmet Dana
pomirenja u 3. Mojsijevoj 16. glavi. A potom, pročitaj ceo tekst Poslanice
Jevrejima i navedi sva pominjanja tog dana. Šta je rečeno u 3. Mojsijevoj o
značenju i svrsi toga dana, a šta se kaže u Poslanici Jevrejima, što prelazi
okvire objašnjenja datog u 3. Mojsijevoj?
2.
Uz pomoć
konkordancije, potraži sva pominjanja reči savršen i savršenstvo (savršiti) (perfect,
perfection) u Novom zavetu, van Poslanice Jevrejima. Načini spisak tekstova u
kojima je naglasak na hrišćanskom savršenstvu. Načini odvojen spisak gde se sve
pominje savršenstvo u Poslanici Jevrejima. Kako tekstovi u Novom zavetu — van
Poslanice Jevrejima — doprinose tvom razumevanju onoga što Poslanica Jevrejima
govori o savršenstvu, i kako ta poslanica obogaćava tvoja saznanja o onome što
govore ostali delovi Novog zaveta?
1.
Za dalje proučavanje
u vezi s Danom pomirenja u Poslanici Jevrejima, vidi, W. G. Johnsson, "Day of
Atonement Allusions", u publikaciji Issues in the Book of Hebrews, 105-120.
2.
Za raspravu u vezi s
tekstom iz Jevrejima 9,23, vidi, W. G. Johnsson, "Defilement/Purification and
Hebrews 9,23", u publikaciji Issues in the Book of Hebrews,
79-104.
3. Radi razmatranja ključnih tekstova, vidi H. Kiesler, "An Exegesis of Selected Passages", u publikaciji Issues in the Book of Hebrews, 53-78.
4. Za teološko razmatranje, posebno u vezi sa svetilištem, vidi A. P. Salom, "Sanctuary Theology", u publikaciji Issues in the Book of Hebrews, 199-218.