Došli smo do vrhunca teološke razrade Poslanice Jevrejima. Rasprava prelazi sa Hristove ličnosti na Hristovo delo, pa će autor u jednom dužem tekstu koji odiše neposrednim zaključivanjem i izrazitom snagom, otkriti značenje izraza iz uvodnog dela knjige — "On [Hristos] je . . . osigurao očišćenje za grehe" ("učinivši sobom očišćenje greha") (1,3).

Ovaj odsek, 8,1 – 10,18, teče silovito, bez zaustavljanja radi "poučenja", pa mislim da ne bi bilo neizvodljivo da ga proučimo u jednom dahu. Međutim, zbog dužine, moraćemo da ga podelimo na dva poglavlja, usredsređujući izlaganje oko dvaju ideja koje, iako se provlače kroz ceo odsek, teže da dominiraju u svakoj od polovina — o "zavetu" u 8,1 – 9,10 i o "krvi" u 9,11 – 10,18.

ULAŽENJE U REČ

Jevrejima 8,1 – 9,10

Tekst iz 8,1 – 10,18 pročitaj odjednom u nekom (odgovarajućem) savremenom prevodu [poželjno bi bilo, za one koji se služe engleskim jezikom, da to bude engleski prevod NIV], obraćajući pažnju na glavne teme koje se izdvajaju i trudeći se da pratiš autorovo logičko zaključivanje pri izlaganju. Ne obaziri se na prekide u tekstu zbog podele na poglavlja. A onda, isti tekst pročitaj u nekom drugačijem prevodu. Na kraju se vrati na prvi prevod [ili: NIV] i polako i pažljivo pročitaj 8,1 – 9,10. Posle takvog intenzivnog istraživanja uz molitvu, pokušaj da odgovoriš na sledeća pitanja:

1. Navedi dokaze koji ukazuju na nebesko svetilište.

2. Prouči odnos između zemaljskog i nebeskog svetilišta, kako je prikazan u našem tekstu. Koje si detalje uočio u vezi s nebeskim svetilištem?

3. Uz pomoć konkordancije potraži sva mesta gde se u Poslanici Jevrejima pojavljuje reč zavet (covenant), obraćajući pažnju na kontekst i prateće prideve, kao što su nov, prvi ili večan (new, first, eternal).

4. U tekstu u 8,8-12 sadržan je najduži citat iz Starog zaveta u celom Novom zavetu. Koju misao ili misli Pavle ističe na osnovu tog citata?

5. Pažljivo prouči mesta gde se u 8,1 – 10,18 koriste reči svetinja i skinija. U dva stupca upiši svako pojavljivanje ta dva izraza.

6. Obrati pažnju na opis zemaljskog svetilišta u tekstu iz 9,1-5. Da li na tom mestu nalaziš nešto što te iznenađuje? Uporedi taj tekst sa tekstom iz 2. Mojsijeve 25,10 – 27,19.

7. Kakva se ograničenja ili manjkavosti starog sistema pominju u Jevrejima 9,6-10?

ISTRAŽIVANJE REČI

Nebesko svetilište — ono pravo

Tekst počinje napomenom prožetom izuzetnom izvesnošću. Sumirajući raspravu iz prve četiri glave, apostol ističe njihovu "poentu" ili "srž", kako je to s grčkog teksta preveo Kaverdejl, engleski prevodilac ranog perioda: "Mi (nesumnjivo) imamo takvog Poglavara svešteničkog.” Zapazite Kaverdejlov ton sigurnosti.

Sa stanovišta naroda svog vremena, Isus je bio sve samo ne Prvosveštenik. Kao siromašak iz Judinog plemena, Galilejac, provincijalac, bez obrazovanja u rabinskim školama, izvan političkog sistema koji je manipulisao svešteničkim funkcijama, On kao da je bio osoba s najmanje verovatnoće da zauzme takav položaj. No, tvrdnja je bila na mestu, budući da je bio Božji Čovek, postavljen od Oca da bude Prvosveštenik.

Cela knjiga odzvanja takvim uverljivim tvrdnjama. "(On) može pomoći . . . onima koji se iskušavaju", reči su koje nalazimo u 2,18. A onda, "Imajući (imamo) dakle velikoga Poglavara svešteničkoga, koji je prošao nebesa" (4,14); "(On) može vavek (u potpunosti) spasti one koji kroza Nj dolaze k Bogu" (7,25); "Imajući (imamo) slobodu . . . ulaziti u svetinju (nad svetinjama)" (10,19); imamo . . . oltar" (13,10). Hrišćansko uverenje, poručuje apostol, počiva na činjenicama, na večnim realnostima na nebu. Ne počiva na osećanjima i utiscima, pa ni na nadi ili čak obećanju, nego na nečemu što već sada jeste.

Apostol na više mesta govori o superiornosti nebeskog svetilišta. Naziva ga "istinitom skinijom" (8,2), kojoj je zemaljsko svetilište bilo samo "obličje" i "sen" (5. stih). Prema 9,11, ono je "bolja i savršenija skinija, koja nije rukom građena, to jest, nije ovoga stvorenja" [slavnije i savršenije svetilište koje nije načinio čovek, odnosno, nije deo ovog stvaranja]. On se u 9,23 vraća na "obličja" na Zemlji, a onda ponovo u 9,24 — na "rukotvorenu svetinju, koja je prilika [kopija] prave". Posle toga, onu bolju svetinju označava izrazom "sâmo nebo".

Jasno je da Pavle istovremeno upoređuje i suprotstavlja zemaljsko i nebesko svetilište. Iako je Mojsije sve načinio prema slici, uzoru koji mu je Bog pokazao na gori Sinaj (2. Mojsijeva 25,40), ta slika je bila nacrt za posao koji je upravo trebalo izvršiti, a ne nacrt koji bi predstavljao nebesku stvarnost. Nema te ljudske građevine koja bi mogla biti kopija Božjeg prebivališta; takva građevina bi, u najboljem slučaju, mogla samo ukazivati na taj savršeni hram.

Neopisivi sjaj zemaljskog šatora odražavao je za ljudske oči slavu onog nebeskog hrama u kojem Hristos, naš preteča, služi za nas pred Božjim prestolom. Mesto prebivanja Cara nad carevima, gde mu služi "tisuća tisuća . . . i deset tisuća po deset tisuća", stoje pred Njim (Danilo 7,10); taj hram, pun slave večnoga prestola, gde serafimi, njegovi svetli čuvari, klanjajući se, zaklanjaju svoje lice, mogao se, u najveličanstvenijoj građevini ikada načinjenoj ljudskim rukama, naći tek bledi odsjaj svoje nezamislive veličine i slave" (EGV, Velika borba, 339).

No, zemaljsko svetilište nagoveštavalo je delo nebeskog svetilišta. Svi njegovi delovi, nameštaj i obredi upućivali su Onoga koji će ispuniti svrhu zemaljskog i prevazići je. Mi možemo govoriti o usaglašenosti tih dvaju svetilišta, o simbolu i senci, o senci i stvarnosti, ali nikako o replici, pošto se nebesko, u kojem Hristos služi ujedno i kao Sveštenik i kao Žrtva, ne bi moglo zamisliti, niti načiniti prema ljudskim merilima.

Sledeći predmet od životne važnosti za tumačenje Poslanice Jevrejima mnogo godina je zaokupljala pažnju istraživača knjige. Istražujući jezik koji je Pavle koristio za opisivanje nebeskog svetilišta s osvrtom na zemaljsko, otkrivamo da je veoma sličan terminologiji kojom se koristio Filon Aleksandrijski. Taj pisac, Jevrejin pod uticajem helenske misli, koji je živeo od oko 20. godine pre Hrista do 50. godine n.e., pisao je o nebeskoj svetinji, ali jezikom alegorija. Filon je, kao i Platon pre njega, predstavio kosmologiju na dva nivoa, u kojoj su stvari na Zemlji senke ili "obličja" nebeskih prvobitnosti. U Filonovim očima, nebeska svetinja bio je svemir.

Ističući veliku srodnost u izražavanju kod Filona i u Poslanici Jevrejima, mnogi naučnici su smatrali, a i dalje tako misle, da bi sveukupnu raspravu u Poslanici Jevrejima o Hristovoj svešteničkoj službi u nebeskoj svetinji trebalo razumeti kao izlaganje slavnih istina, a ne kao upućivanje na neku određenu službu u stvarnoj nebeskoj svetinji.

Međutim, pažljivo razmatranje izlaganja u Jevrejima 8,1 – 10,18 navodi nas da odbacimo to tumačenje. Mada Poslanica Jevrejima nesumnjivo ukazuje na sličnosti s Filonovim idejama, mi tu nalazimo krupne koncepcijske razlike. Nebeske realnosti, u Poslanici Jevrejima, nisu suprotstavljene zemaljskim slikama ili senkama kao večiti kontrasti — one su se susrele u vremenu. Posmatrano iz ugla Poslanice, događaji u vremenu, događaji na Zemlji, utiču na događaje na nebu na način koji Filon, kao ni Platon pre njega ne bi bili prihvatili.

Tako imamo da Hristos nije od večnosti služio kao Prvosveštenik u nebeskoj svetinji. Ne, On je postao Prvosveštenik zbog iskustava kroz koja je, pre dve hiljade godina, prošao kao ljudsko biće na ovoj Zemlji. Takođe nije tačno da On prinosi večnu žrtvu. On je prineo sebe jednom za svagda na Zemlji, dajući svoj život na Golgoti. Tekst u Jevrejima 10,1 vrlo precizno prikazuje kako se Filonov vertikalni, svemirski obrazac susreće s linearnim, ovozemaljskim: "Zakon je samo senka dobara koja će doći — a ne samih realnosti" [Zakon imajući sen dobara koja će doći, a ne samo obličje stvari ...].

Biblijska nauka je poslednjih godina počela da odstupa od filonovskog tumačenja Poslanice Jevrejima. Nekoliko jevrejskih spisa iz poslednja dva veka pre Hrista upućuju na verovanje u stvarno nebesko svetilište u kojem služe anđeli. Ta ideja istaknuta je u rukopisima sa Mrtvog mora. Jedan od tih rukopisa-svitaka, mada veoma loše očuvan, po svoj prilici upućuje na verovanje po kojem Melhisedek služi kao posrednik u nebeskom svetilištu. Tako danas mnogi biblisti tvrde da bi Poslanicu Jevrejima trebalo tako shvatiti kao da pred sobom imamo apokaliptički judaizam, a ne Filonove spise.

Dugogodišnje adventističko tumačenje koje zastupa stvarnu Hristovu službu u stvarnom nebeskom hramu, vidimo, dobija sve veću podršku. Osim toga, arheološka otkrića nam omogućavaju da shvatimo zašto je Pavle u 1. glavi tako opširno objašnjavao da je Sin veći od anđela i zašto se u 7. glavi poslužio Melhisedekom, govoreći u prilog Isusovoj superiornoj prvosvešteničkoj ulozi.

Šator, svetinja i mesta

Adventističko zanimanje za jezik svetilišta iz Poslanice Jevrejima nadilazi raspravu o kojoj smo čitali. Zbog naglašavanja Isusove nebeske službe, mi smo u savremenom hrišćanstvu najvećim delom usamljeni; osim toga, smatramo da se ta služba odvija u dve posebno odvojene faze. Mi verujemo da je Njegovo posredničko delo odgovaralo svešteničkim funkcijama iz nekadašnjeg izrailjskog svetilišta, koje su se upražnjavale u prvoj odaji svetilišta, delo koje je trajalo do 1844. godine. Od 1844. godine i dalje, Hristos obavlja službu u drugoj odaji svetilišta, na koju su upućivale aktivnosti u okviru starozavetnog Dana pomirenja.

Razumljivo je da je Poslanica Jevrejima bila predmet ključne pažnje u adventizmu još od vremena naših pionira. Oni su zaključili da je proročanstvo o 2.300 dana iz Danila 8,14, sa iskazom o očišćenju svetinje, ukazivalo na Hristovo delo na nebu, koje je otpočelo 1844. godine. Budući da je Poslanica Jevrejima novozavetni spis koji se sistematski gradi na 3. Mojsijevoj knjizi i na svetinji, rani adventisti su od te knjige očekivali konkretne informacije o zbivanjima u nebeskom svetilištu.

Oni koji danas proučavaju Poslanicu Jevrejima nailaze na iznenađujuće razlike među prevodima u pogledu terminologije svetilišta. Te razlike verovatno ne brinu prosečnog čitaoca, ali su od nezaobilazne važnosti za adventiste, imajući na umu naše razumevanje proroštva. Stoga taj predmet moramo ispitati do određene dubine, čak i ako će to značiti vraćanje na grčki tekst.

Termin s kojim se moramo pomučiti je ta hagia, koji se, sa svojim varijantama pojavljuje ukupno deset puta u Novom zavetu i svih deset puta u Poslanici Jevrejima. Ta hagia je plural srednjeg roda i doslovno znači "svete stvari" ili "sveta mesta". Navodeći ovde tih deset mesta na kojima se pojavljuje pomenuti termin i njegove varijante, s prevodima iz New International Version, King James Version, Karadžić i Bakotić, počinjemo da shvatamo teškoće s kojima se, naročito, suočavaju adventisti:

citat	grčki	*NIV*	KJV	Karadžić	Bakotić
8,2	ton hagion	sanctuary	sanctuary	svetinje	svetilište
9,1	to te hagion	sanctuary	sanctuary	svetinja	svetilište
9,2	hagia	holy place	sanctuary	svetinja	svetinja
9,3	hagia hagion	most holy place	holiest of all	svetinja nad svetinjama	svetinja nad svetinjama
9,8	ton hagion	most holy place	holiest of all	sveti (sveti(je)h)	presveto mesto
9,12	ta hagia	most holy place	holy place	svetinja	svetilište
9,24	hagia	sanctuary	holy places	svetinja	svetilište
9,25	ta hagia	most holy place	holy place	svetinja	svetilište
10,19	ton hagion	most holy place	holiest	svetinja	svetilište
13,11	ta hagia	most holy place	sanctuary	svetinja	svetilište

Razlike su prikazane na četiri mesta: u 9,8, gde NIV prevodi rečju "most holy place", u KJV stoji "holliest of all", kod Karadžića je to "svetijeh" i kod Bakotića "presveto mesto". U 9,12, gde NIV koristi reč "Most holy place", u KJV stoji "holy place", kod Karadžića je to "svetinja" i kod Bakotića "svetilište". U 9,25, gde NIV koristi reč "Most holy place", u KJV stoji "holy place", kod Karadžića je to "svetinja" i kod Bakotića "svetilište". Konačno, u 10,19, gde NIV koristi reč "Most holy place", u KJV stoji "holiest", kod Karadžića je to "svetinja" i kod Bakotića "svetilište". Naime, što je šira lepeza prevodâ, to su veće razlike (vidi Salom: "Ta Hagia u Poslanici Jevrejima" [Ta Hagia in the Epistle to the Hebrews]).

Pomislili bismo kako će nam Septuaginta (jevrejski Stari zavet preveden na grčki jezik) pomoći da razrešimo zagonetku izraza ta hagia. Izraz se tamo pojavljuje 170 puta i govori o svetilištu ili hramu, ali otkriva značajne razlike u pogledu oblika i primene. Dok se većina mesta (142) odnosi na svetilište, opšte uzev, na devetnaest mesta odnosi se na svetinju, a na devet na svetinju nad svetinjama. Kao što je to u Poslanici Jevrejima, Septuaginta koristi pomenuti izraz i u pluralu i singularu obliku i oba ta oblika sa ili bez određenog člana. Na tim mestima nema doslednog obrasca — u Septuaginti se zapaža neuhvatljivost upotrebe plurala i singulara, što unosi ublažavajući efekat pri pokušaju donošenja krutih, striktnih zaključaka. Premda možemo reći da se velika većina mesta odnosi na svetilište uopšte, jedino kontekst može da odluči o svakom pojedinom slučaju (Salom, 221).

Takav bi morao biti i naš pristup u Poslanici Jevrejima. Tamo gde je u autorovom izlaganju jasno naznačeno da se misli na određenu odaju, možemo biti slobodni da izraz ta hagia ili druge njegove oblike označimo kao "svetinja" ili "svetinja nad svetinjama". Međutim, tamo gde ono na šta on misli u kontekstu ostaje kao neodređeno, bilo bi dobro da to jednostavno prevedemo rečju "svetilište".

Ovo zahteva da kažemo nešto o prevodu New International Version. Smatram da je to, opšte uzev, izuzetan prevod, mada se ne slažem s njegovim pristupom u Poslanici Jevrejima. Prevodioci na engleski jezik, u većini slučajeva, izraz ta hagia prevode rečju "most holy place" (svetinja nad svetinjama), čak i tamo gde kontekst ne razrešava nedoumicu oko apostolovog razmišljanja. Po mome sudu, oni su prema čitaocu mogli biti pošteniji da su mesta gde je značenje neodređeno preveli neutralnijim izrazom "sanctuary" (svetilište). Zaključak ovoga bio bi da svi proučavaoci Poslanice Jevrejima, a posebno adventisti, treba da gaje kritički stav i spremnost da pokažu izvesnu nepoverljivost prema NIV kada god naiđu na izraz "most holy place" (svetinja nad svetinjama). Dakle, trebalo bi da pažljivo prouče kontekst i da onda odluče o opravdanosti naziva određene odeje u svetilištu.

Proučićemo svaki slučaj upotrebe izraza ta hagia, kad god na njega naiđemo. Prvih pet pojavljivanja izraza imamo u 8,1 – 9,10 i ona su jasna, s izuzetkom petog. Prvih četiri ćemo, dakle, uzeti kao ilustraciju principa koji kaže da kontekst mora da odluči o prevodu.

U 8,2 apostol opisuje Hrista kao prvosveštenika "koji služi u ton hagion" (koji je sluga svetinjama) (genitiv reči ta hagia). Sam izraz se ne pojavljuje u 8,5. Na tom mestu, to je "obličje i sen nebeskih stvari", tekst koji NIV dobro prevodi rečima "svetilište koje je kopija i senka onoga što je na nebu". Ukupni kontekst za 8,1-6, kao kontrast između zemaljskih sveštenika i njihovog svetilišta i Hrista i Njegovog svetilišta, ukazuje na ton hagion iz 8,2, izraz koji se odnosi na svetilište uopšte, a ne na posebnu odaju svetilišta.

Kontekst u 9,1 ponovo kao prevod daje reč "sanctuary" (svetilište), mada je oblik promenjen, od plurala u 8,2 na singular. I ovom prilikom kontekst je sasvim određen. Deo teksta iz 9,1-5 opisuje odaje svetilišta i nameštaj u zemaljskom svetilištu, tako da 9,1 označava građevinu kao celinu a ne jedan od njenih delova.

Reč hagia u 9,2 mora da se odnosi na svetinju, budući da se tu nalaze svećnjak, trpeza i postavljeni hlebovi. Slično, u 9,3 hagia hagion odnosi se na svetinju nad svetinjama, pošto se nalazi iza druge zavese i sadrži kovčeg zaveta, ploče zaveta i heruvime (stihovi 4 i 5).

Tako, uprkos promenama u izrazu ta hagia, mi nemamo razloga za sumnju u pogledu Pavlove misli. Međutim, mesto pojavljivanja izraza u 9,8 nije potpuno jasno i njime ćemo se pozabaviti kasnije u poglavlju, posle izlaganja rasprave koja vodi tome.

Evo zaključnih reči u vezi s izrazom ta hagia, uopšte. Pokušaj pronalaženja adekvatnog prevoda iznalaženjem paralela sa slučajevima upotrebe (engleske) reči tabernacle (svetilište) ostaje bez rezultata. Grčka reč za tabernacle (svetilište) je skene, doslovno "šator" (skinija, kod Karadžića); ali, kao u slučaju reči ta hagia, nalazimo da je reč upotrebljena i za celo svetilište i za posebne odaje.

Primera radi, u 8,2 reči sanctuary i true tabernacle ("svetinje" i "istinita skinija" kod Karadžića) imaju isto značenje. Sličnu paralelu nalazimo i u 9,1.2. Međutim, tekst u 9,3 NIV prevodi rečima "iza druge zavese nalazila se odaja, zvana svetinja nad svetinjama" (Karadžić: "a za drugim zavesom bejaše skinija, koja se zove svetinja nad svetinjama"), da bismo, zatim, ponovo videli u 9,6.7 — "spoljna odaja" (Karadžić: "prva skinija") i "unutrašnja odaja" (Karadžić: "druga (skinija)"). Doslovni prevod prema grčkom tekstu glasio bi "prvi šator" i "drugi" ("šator", po logici rečenice). Reč skene se u grčkom tekstu pojavljuje češće nego što to čitalac NIV može da uoči. Međutim, ta javljanja, sama po sebi, ne daju nam ključ za prevođenje izraza ta hagia.

Novi zavet

U tekstu 8,6-13 predstavljen je novi zavet koji je, kako nam kaže Pavle, superioran u odnosu na stari (6. stih). Zavet je jedan od velikih biblijskih pojmova i možda je centralni motiv Starog zaveta. Reč u osnovu znači "ugovor" ili "sporazum", ali u svom biblijskom kontekstu ima čitavo bogatstvo značenja. Njom se opisuje Jahveov ljubavlju motivisani pristup čovečanstvu, Njegovo prilaženje nama i uspostavljanje odnosa s nama u našem palom (grešnom) stanju, da bismo ga upoznali i iskusili silu Njegovog spasenja i obilje Njegovih blagoslova.

U savremenom načinu izražavanja, zavet znači da nam Bog pristupa i kaže: "Hajde da se dogovorimo.” On preuzima inicijativu i daje ponudu. Mi za sto ne donosimo ništa, On donosi sve. U tim "pregovorima" mi počinjemo od čiste nule; On počinje od beskonačnosti. Ali, On ipak dolazi; dolazi i nudi. Jasno je, biblijski zavet daleko prevazilazi ljudske ugovore, u kojima su strane uglavnom ravnopravne i u kojima svaka od njih ima interese i zahteve. Ulazeći u zavet sa čovečanstvom, Jahve postavlja uslove. Mi se s Njim ne možemo cenjkati. Spasenje i zavetni blagoslovi nikada ne mogu dolaziti pod našim, nego samo pod Njegovim uslovima.

Pa ipak, i mi u tome imamo određenu ulogu. Mi možemo da odbijemo božansku ponudu, da prenebregnemo tu inicijativu ljubavi, ili da radosno prihvatimo ugovor, obavezujući se na božanske uslove da bismo, zauzvrat, primili Božja obećanja.

Božje samoponiženje — to je nešto što dolazi iz srži biblijskog zaveta. Sveti Bog obavezuje se zakletvom neuglednom, malom čoveku. I tako je to bilo — predslika onog beskrajno velikog samoponiženja, kad je Bog postao čovek, uzeo na sebe ljudsko telo i kao naš Brat nastanio se među nama (Jovan 1,14).

Ma koliko plodonosna i korisna za proučavanje i negovanje duhovnosti, ta tema je ipak izbacila iskru dugogodišnjih sukoba mišljenja. Neki hrišćani su tvrdili kako je "stari" zavet — načinjen na Sinaju između Boga Jahve i Izrailja — bio legalistički. Tvrdeći to, pokušali su da omalovaže držanje Božjeg moralnog zakona, Deset zapovesti.

Adventisti su polemisali i oko teme "starog" i "novog" zaveta. Neki su zastupali stav da je zavet sklopljen na Sinaju bio manjkav, jer je počivao na poslušnosti, umesto na veri. Drugi su smatrali da zavet, sâm po sebi, nije bio manjkav, odnosno, da je Bog, u stvari, oduvek imao isti zavet, koji je On u različitim prilikama iznosio pred ljude pojedinačno i pred izrailjski narod. Tako problem, u slučaju Sinaja, nije, kažu, bio u zavetu per se, nego kod naroda.

Te dogmatske ideje moramo ostaviti po strani kada pristupamo tekstu Poslanice Jevrejima. Naš prvenstveni cilj jeste da proučimo zavet u kontekstu Poslanice, a onda da pokušamo da ono što smo otkrili dovedemo u vezu sa širim pitanjima u pogledu zaveta.

Prvo pominjanje zaveta, grčke reči diatheke, nalazimo u Jevrejima 7,22. Isus je, kako čitamo, zahvaljujući Božjoj zakletvi, kojom je Isus bio postavljen za sveštenika "po redu Melhisedekovu", postao garant jednog boljeg zaveta. Iako apostol ne daje više pojedinosti, treba da obratimo pažnju na pravac na koji nas je uputio: on povezuje zavet sa sveštenstvom.

U osmoj glavi naglašeno je Isusovo bolje sveštenstvo: On služi u jednom boljem hramu — istinitom hramu (skiniji) (8,1.2) — i ima bolju službu nego levitski sveštenici, toliko koliko je zavet čiji je On posrednik bolji u odnosu na stari (8,6). Osim toga, taj zavet je utvrđen na boljim obećanjima. Čija su to obećanja, Božja ili ljudska? Odgovor će nam otkriti predstojeće izlaganje o zavetu, koncentrisano u 8,6 – 9,11, da bi se nastavilo sve do 10,18.

Tekst u Jevrejima 8,7.8, kako ga nalazimo u NIV, prikazuje nam divnu ravnotežu misli. U 7. stihu vidimo da je "prvi" zavet bio manjkav, "loš"; međutim, u 8. stihu vidimo da je "Bog zamerio narodu". Dakle, ti stihovi će potkrepiti stav po kojem je sam zavet načinjen na Sinaju bio bez mane — Izrailjci su sve pokvarili.

Ipak, ne žurimo! Grčki tekst 8. stiha je neodređen. Kako to vidimo u primedbi ispod stiha, u nekom od drevnih rukopisa stoji: "Ali Bog zameri narodu i reče mu.” Ako ovako čitamo, i sâm zavet je bio manjkav, i nije samo narod zasluživao pokudu. Prema tome, moramo ići dalje, kako bismo došli do korena ove rasprave.

U dugom citatu iz Jevrejima 8,8-12 — najdužem od svih citata u Novom zavetu — sadržano je nekoliko odvojenih misli. Čitamo proročanstvo o novom zavetu, o Izrailjevom padu iz davne prošlosti, o Božjem zakonu u srcu, o tome da neće biti potrebe za učiteljima, pošto će Bog svakog čoveka neposredno poučavati, i o praštanju greha. Međutim, zapažamo da u kasnijim pominjanjima ovog citata nema razrade tih različitih misli. Autor ih ne izdvaja da bi ukazao na primenu, kao što je to ranije činio u slučaju Psalma 110,4 i Psalma 95,7-11. Kakvu je nameru imao citirajući tekst iz Jeremije 31,31-34 shvatamo tek kad obratimo pažnju na njegova kasnija pozivanja na zavet.

Njegov prvi komentar o "prvom" zavetu jeste da je ovaj zastareo. Time što Bog predstavlja novi zavet, ovaj biva prevaziđen — mora da nestane (8,13).

Međutim, u njegovom izlaganju odmah zatim nastaje značajan zaokret. "No, u prvom zavetu su bile uredbe za bogosluženje, kao i zemaljsko svetilište", čitamo u 9,1, da bi autor zatim prešao na detaljni opis starozavetnog svetilišta i njegovih službi (stihovi 2-7). Drugim rečima, on prvi zavet dovodi u neposrednu vezu sa izrailjskim kultom — žrtvenim sistemom.

Sledeću grupu navoda koji se odnose na zavet nalazimo u 9,15-22. Ti stihovi će kasnije zahtevati detaljnu analizu — u NIV, u 9,16.17, rečju testament (poslednja volja) prevedena je grčka reč diatheke, ista reč koja se koristi i za zavet. Na ovom mestu samo ćemo napomenuti da autor ponovo dovodi u vezu zavet i žrtvu — pri čemu se prvi zavet overavao krvlju životinja, dok se novi overava Hristovom krvlju, koja oslobađja ljude "od greha učinjenih pod prvim zavetom" (9,15).

Poslednje pominjanje zaveta nalazimo u 10,15-18. Autorov lanac misli, koji se postojano razvijao počev od 8,1, dostiže na ovom mestu kulminaciju i mi tu konačno sagledavamo njegovu glavnu misao u vezi sa zavetom. Vraćajući se na tekst iz Jeremije, apostol citira samo jedan njegov deo — praštanje grehâ. To je, dakle, sve ovo vreme bilo njegova glavna preokupacija. Uz sve ono dobro što dolazi s novim zavetom, njegova glavna prednost je u tome što daje rešenje za problem greha.

Zavet i kult (žrtveni sistem) prepliću se u apostolovim mislima. Od trenutka kad je prvi put pomenuo zavet, svaki navod, bilo da se odnosi na prvi ili na novi zavet, povezuje se sa žrtvenim sistemom:

§ 7,22 — Zahvaljujući Božjoj zakletvi, kojom je postavljen za Prvosveštenika, Isus postaje garant jednog boljeg zaveta.

§ 8,6 — Isusova bolja (tj. nebeska) služba povezana je s boljim zavetom, čiji je On posrednik.

§ 8,7-13 — Rasprava o novom zavetu, nasuprot starom, dolazi u žižu zahvaljujući činjenici da novi zavet donosi oproštenje grehâ.

§ 9,1 — Prvi zavet je "imao" Mojsijevo svetilište i žrtveni sistem.

§ 9,15-22 — Svaki zavet — prvi i novi zavet — imali su odgovarajuće žrtve — životinje ili Hrista koji je sâm bio žrtva. Međutim, samo Njegova žrtva i novi zavet mogu doneti oproštenje grehâ.

§ 10,15-18 — u uslovima novog zaveta, kako je Bog prorekao u Jeremiji 31,31-34, On će se odlučno pozabaviti problemom grehâ, pa zato "više nema žrtava za grehe".

Dakle, rasprava o zavetu u Poslanici Jevrejima ne pokreće problem legalizma ili blagodati. Ovde pomenuta dva zaveta predstavljaju dve faze u ostvarivanju Božjih namera. Prva faza bila je povezana sa starozavetnim svetilištem, s njegovim ljudskim sveštenstvom i njegovim životinjskim žrtvama. Uprkos sveukupnim obredima, uprkos držanju Božjih uredaba i tolikom klanju životinja, taj zavet nije mogao dati trajni odgovor na problem greha. Međutim, Bog je obećao novi zavet, u kojem Poglavar sveštenički, naš Gospod Isus Hristos, služi u nebeskom svetilištu, gde kao žrtvu prinosi sopstvenu krv. Tu Bog uzima na sebe naš bol i našu patnju. I tu je, konačno, rešenje za našu očajničku potrebu.

Takođe bi trebalo pomenuti još tri pojavljivasnja reči zavet u Poslanici Jevrejima. Autor u 10,29, govoreći o Isusu, pominje "krv zaveta koja ga je posvetila". Pri kraju knjige, on, onako usput, govori o "Isusu posredniku novoga zaveta i (o) prolivenoj krvi koja bolje govori od Aveljeve krvi" (12,24). A onda, u blagoslovu kojim završava propoved, on govori o "krvi zaveta večnoga" (13,20).

Svako od ta tri pojavljivanja je uzgredno. Neprekidno teološko izlaganje o Isusovoj ličnosti i delu već je završeno. Međutim, zanimljivo je da se u svakom od pomenutih mesta, zavet nalazi u kontekstu krvi, čime je potvrđen naš zaključak iz prethodnog teksta o povezanosti zaveta i žrtve.

Vidimo, zatim, da teologija zaveta u Jevrejima poslanici dobija sasvim drugačiji obrt. Ona je u oštroj suprotnosti u odnosu na alegoriju o dva zaveta, iz Galatima 4,21-31, koja međusobno suprotstavlja blagodat i legalizam. Međutim, rasprava (o zavetu) u Poslanici Jevrejima ne suprotstavlja se izlaganju iz Poslanice Galatima, nego ga dopunjuje.

Kad ovako shvatimo zavet u Poslanici Jevrejima, možemo se vratiti pitanju "boljih obećanja" iz 8,6. Ona su bolja, jer dolaze od Boga, a ne od ljudi, i zato što obezbeđuju odlučno uklanjanje greha.

Prema tome, gde je bio propust u slučaju prvog zaveta — u samom zavetu ili kod naroda? Odgovor mora da glasi: i u zavetu i kod naroda. Nesumnjivo je da su Izrailjci zatajili u pogledu plana koji je Bog imao za njih — njihova obećanja bila su "peščana užad". Međutim, sâm zavet je imao nedostatak — ne podrazumeva se da je bio loš (konačno, Bog ga je načinio!), nego da, sâm po sebi, nikako nije mogao da pruži odlučujući odgovor na problem ljudskog greha. Taj zavet je bio dragocen, ali samo za određeni period vremena; naime, ako je čovečanstvo ikada trebalo osloboditi greha, morao je doći nov način i nova nada — ne od ljudi, ne na osnovu životinjskih žrtava, nego od samog Boga.

U našem razmatranju teksta iz Jevrejima 8,1 – 9,10 preostaju nam još dve tačke. Obe se odnose na autorovo izlaganje u tekstu 9,1-10.

Ograničenja prvog zaveta

Tekst iz Jevrejima 9,1-10 deli se na dva odvojena odlomka — prvih pet stihova daju sažet opis starozavetnog svetilišta, dok ostalih pet ističu ograničenja starog sistema.

Autor svoju raspravu zasniva na prenosivom svetilištu koje je Mojsije načinio prema Božjem planu. Dakle, ne temelji je na Solomunovom hramu, niti na onom kasnijem hramu koji su Judejci sagradili po povratku iz ropstva, hramu koji je obnovio Irod Veliki. Znamo to, zato što se Pavle nekoliko puta poziva na "šatore" (stihovi 2, 3, 6-8). Međutim, u NIV je značenje prikriveno. U tom prevodu reč za šator (grčka reč skene) prevedena je u 2. i 8. stihu rečju "svetilište" [tabernacle] (Karadžić: skinija), a izrazom "prostorija" (odaja) (Karadžić: skinija) u stihovima 3, 6 i 7. Ova napomena pobuđuje pojačano interesovanje ako je, kako smo napomenuli u uvodu za Poslanicu Jevrejima, drugi hram u vreme pisanja poslanice i dalje bio u upotrebi. To znači da je apostol zaobišao to što je tu postojalo, to aktuelno, svetu poznato, središte judejskog bogosluženja. Naprotiv, on je svoju raspravu gradio na temelju starozavetnih spisa o svetinji.

Njegov izveštaj o "Mojsijevom" svetilištu pogađa u srž predmeta i ističe njegova dva glavna dela — svetinju i svetinju nad svetinjama. On ne pokazuje interesovanje da različitim delovima nameštaja (opreme) u svakoj od dve odaje pripiše duhovno značenje ili primenu. Mnogi od onih koji su pisali na temu svetilišta, naročito adventisti, izvodili su vredne pouke, govoreći o svakom od sastavnih delova svetilišta, primenjujući ih na Hrista i Njegovo delo; međutim, autor Poslanice Jevrejima preseca svako takvo razmišljanje rečima: "... O čemu se ne može sad govoriti redom" (5. stih).

Iznenađeni smo jednim detaljem njegovog kratkog opisa u 9,15. On kadioni oltar (zlatnu kadionicu) "smešta" "iza druge zavese", u svetinju nad svetinjama, zajedno sa kovčegom zaveta (3. i 4. stih). U Božjim uputstvima Mojsiju stajalo je da taj zlatni oltar treba da bude postavljen u svetinji — "ispred zavese" (Daničić: pred zavjes) (2. Mojsijeva 26,31-35; 30,1-6).

Autori komentara i pisci istraživali su vrlo intenzivno, tražeći objašnjenje za to očigledno pogrešno "postavljanje" kadionog oltara. Neki su opravdano napomenuli da je, iako je oltar bio postavljen u svetinji, njegova uloga bila usko vezana za svetinju nad svetinjama. Zavesa koja je odvajala dve odaje svetilišta nije dosezala do tavanice svetilišta, pa je tako, kad su sveštenici prinosili kâd na zlatnom oltaru, oblak miomirisnog posredovanja prelazio preko i ispunjavao svetinju nad svetinjama. Jedino se s tom zaštitom prvosveštenik usuđivao da, svake godine, tokom najsvečanijeg izrailjskog praznika — Dana pomirenja, uđe u svetinju nad svetinjama (3. Mojsijeva 6,12.13). Zatim je, tog svečanog dana, prvosveštenik krv pomirenja stavljao na rogove zlatnog oltara — nazvanog "oltarom koji je pred Gospodom" — kao i na "presto milosti", "zaklopac koji je na svedočanstvu" (Daničić) (NIV: poklopac pomirenja), u svetinji nad svetinjama (stihovi 14. i 15).

Pod pretpostavkom da su ti opisi tačni, Pavlovo postavljanje zlatnog oltara u svetinju nad svetinjama ostaje za nas zagonetka. U njegovom opisu svetilišta iz 9,1-5 navedene su samo dve odaje svetilišta i oprema koja se nalazi u njima. On ničim ne pokušava da, bilo ovde ili kasnije u propovedi, objasni ulogu zlatnog oltara ili, uostalom, bilo kog drugog dela opreme. Stoga će biti promašen svaki pokušaj donošenja zaključaka na osnovu uloge zlatnog oltara iz 16. glave 3. Mojsijeve.

Ne znam ni za jedan zadovoljavajući odgovor na očiglednu "grešku" u Jevrejima 9,4. Umesto da se naprežemo, pokušavajući da dođemo do odgovora, mislim da je najbolje da prosto prihvatimo da je apostol ovde načinio lapsus — previd koji ničim ne utiče na raspravu u Poslanici Jevrejima. Razume se, ljudi koji hoće da veruju da je svaka reč u Bibliji data direktno od Boga imaće problem na ovom mestu, ali će morati da se suoče i s drugim mestima gde je ljudska priroda Reči očigledna, zajedno sa ne baš savršenim prenošenjem misli.

Komentar Elen Vajt u vezi s takozvanim greškama u Bibliji daje nam jedno korisno viđenje stvari.

U Pismu ne nalazimo uvek savršeni red i očigledno jedinstvo. Hristova čuda nisu opisana u preciznom redosledu, nego su izneta u vezi s okolnostima koje su zahtevale to božansko otkrivanje Hristove sile. Istine Biblije su kao sakriveni biseri. Njih treba tražiti i uporno kopati, ulažući veliki trud. Oni koji se s Pismom upoznaju samo površno, zbog svog površnog znanja za koje misle da je veoma duboko, govoriće o protivrečnostima u Bibliji i osporavaće autoritet Pisma. Međutim, oni čija su srca u skladu s istinom i dužnošću, istraživaće Pisma, srca pripremljenog za primanje božanskih uticaja. Prosvetljena duša vidi duhovno jedinstvo, jednu veličanstvenu zlatnu nit koja se provlači kroz celinu; no, da bi neko otkrio, pronašao dragocenu zlatnu nit, potrebni su mu strpljenje, razmišljanje i molitva . . .

Biblija nam nije data na nekom veličanstvenom nadljudskom jeziku. Da bi dosegao do čoveka tamo gde se ovaj nalazi, Isus je na sebe uzeo ljudsku prirodu. Biblija se mora ponuditi na ljudskom jeziku. Sve što je ljudsko i nesavršeno je. Jednom istom rečju izražavaju se različita značenja; ne postoji po jedna reč za svaku posebnu ideju. Biblija je data za praktičnu upotrebu (Selected Messages, 1:20).

Važnija od "greške" iz Jevrejima 9,3.4 jeste misao koju apostol hoće da istakne u svom opisivanju "Mojsijevog" svetilišta i njegovih obreda. On govori o dve osnovne manjkavosti — o ograničenom pristupu i ograničenom čišćenju.

Kako nam to govori autor, u svetinju su ulazili sveštenici obavljajući svoju redovnu službu. Međutim, samo je prvosveštenik mogao da uđe u svetinju nad svetinjama, i to samo jednom u godini — na Dan pomirenja (stihovi 6. i 7). Tako je samo jedna osoba, i to samo jednom svake godine, mogla da stupi u područje Božje prisutnosti. Običan čovek nije smeo da priđe ni onom spoljašnjem odeljku svetilišta.

Zatim, različite žrtve i obredi u svetilištu omogućavali su samo ceremonijalno čišćenje. Oni, kako kaže Pavle, "ne mogu da očiste savest onoga koji služi" (9. stih). Oni su bili ilustracija koja je ukazivala na vreme kada će Bog obezbediti konačnu žrtvu za greh.

Dok u Jevrejima 9,11 – 10,18 teče izlaganje o Isusovom delu spasenja, videćemo kako se te dve tačke — pristup i čišćenje — posebno ističu u apostolovim mislima. Tekst u delu 9,1-10 polaže temelj za raspravu koja treba da usledi. Zato je važno da ponovo pomenemo odnos između starog i novog, na koji smo skrenuli pažnju već na početku ove knjige. Nije tačno da je staro bilo loše, a novo dobro. Naprotiv, staro je bilo dobro, ali je novo bolje, zato što s njim dolazi ono što je konačno. Ako ne budemo održavali tu ravnotežu, mi ćemo "ocrnjivati" staro ili urušavati novo u staro — i u oba slučaja, gubiti težište rasprave u Poslanici Jevrejima.

Tvrd orah

S tekstom u 9,8.9 susrećemo se s jednim od "tvrdih oraha" Biblije. Biće korisno da s njim provedemo nekoliko trenutaka, pošto pokušaj da ga otvorimo otkriva probleme tumačenja tokom ključnih glava Poslanice 9. i 10.

Srećna je okolnost što je jasno ono što apostol u celini ima na umu. Pošto nam je u 9,1-7 skicirao "Mojsijevo" svetilište i obrede, on nam kaže da je pomoću svega toga Sveti Duh pokazivao da ono bolje tek treba da dođe, ono čega je staro bilo samo ilustracija (grčka reč za "ilustraciju" u 9. stihu je parabole — parabola, poređenje). On tako ističe ograničeni pristup u okviru starog sistema, uz nagoveštaj budućeg novog dana.

Međutim, kako on to pokazuje? Odgovor zavisi od toga kako razumemo grčke izraze koje smo istakli u ranijem tekstu — ta hagia (doslovno, "svete stvari" ili "sveta mesta") i skene ("skinija", "šator").

Neki autori komentara, kao Moffat (117) i Westcott (252), tvrde da "prvu skiniju (svetilište)" iz 8. stiha treba shvatiti na osnovu 6. stiha, pošto su upotrebljene identične reči. (NIV zbunjuje čitaoce prevodeći reč skene rečju "spoljna odaja" u 6. stihu, dok je u 8. stihu prevodi izrazom "prva svetinja".) To znači, "prva svetinja" je svetinja. Oni, potom, grčku reč ta hagia iz 8. stiha prikazuju kao svetinju nad svetinjama, dolazeći do zanimljivog zaključka: celo zemaljsko svetilište odnosi se prema nebeskom hramu kao svetinja prema svetinji nad svetinjama. Tako, tvrde oni, spoljašnja odaja, svetinja, bila je ilustracija celog zemaljskog svetilišta, s njegovim ograničenjima opisanim u 9. stihu, dok je druga odaja predstavljala ceo nebeski hram.

Implikacije tog tumačenja imaju veliku težinu. Umesto da nebesko svetilište u svom "sklopu" ima i svetinju i svetinju nad svetinjama, govori se o pravoj svetinji nad svetinjama.

Međutim, tekst iz Jevrejima 9,8.9 možemo posmatrati i drugačije. Po mome sudu, trebalo bi da se vratimo na početak apostolovog izlaganja o svetilištu, gde je on, prethodno, pomenuo nebeski hram — a to je 8,1-6.Tamo se reč ta hagia, u NIV, pravilno prevodi rečju "svetilište" [sanctuary], pri čemu reč skene, kao "svetilište" (skinija) [tabernacle] stoji kao paralelan izraz. Prema tome, kontrast u 9,8.9 nije između dve odaje zemaljskog svetilišta, pri čemu svetinja ilustruje zemaljsku, a svetinja nad svetinjama nebesku svetinju, nego između sama dva svetilišta — zemaljskog i nebeskog.

Ako čitamo bez prekida, od 8,1 – 9,10, pomenuto tumačenje nameće se kao jasno značenje koje povezuje tekst u celinu. Stav da apostol upućuje na duhovnu primenu dveju odaja, kako se tvrdi u prvoj interpretaciji, nekako je neuhvatljiv i van pravca njegovog izlaganja u tom tekstu i drugim delovima Poslanice.

Parafraza tog teksta pomaže da se dođe do značenja 9,8.9, i evo kako ga ja vidim: Sveti Duh je pomoću zemaljske svetinje i obredâ pokazao da put u nebesko svetilište nije bio otvoren sve dok je prvo svetilište imalo svoju funkciju. To svetilište predstavljalo je ilustraciju koja je upućivala na istinsko svetilište, čija će žrtva dovesti do konačnog očišćenja.”

Engleski prevod NIV vrlo je blizak ovom shvatanju. Njegova interpretacija reči skene, "prvo svetilište", upućuje na celokupno "Mojsijevo", ili zemaljsko, svetilište. Međutim, prevođenjem reči ta hagia izrazom "svetinja nad svetinjama", umesto "svetilište", uneta je zabuna.

Rečima iz 9,10 dovedena je do vrhunca rasprava o boljem zavetu, mada tu još nije potpuno završena. Međutim, duga rasprava na osnovu teksta iz 8,1 – 10,18 ulazi sada u širi kontekst, usredsređujući se na Hristovu žrtvu. To će biti predmet našeg istraživanja u sledećoj glavi.

PRIMENA REČI

Jevrejima 8,1 – 9,10

1. Šta saznajem o Bogu na osnovu ideje o zavetu?

2. Kako mogu znati da li sam u zavetnom odnosu s Bogom? Šta mi je Bog obećao? Šta sam ja obećao Njemu?

3. Dok razmišljam o slavi nebeskog svetilišta u kojem Isus služi za mene, kako takvo uverenje utiče na moj hrišćanski život?

4. Kako mogu biti uveren u sigurnost najvrednijeg blagoslova novog zaveta — da su moji gresi oprošteni?

5. Koje vrednosti vidim u starozavetnom svetilištu i njegovim službama? Koji mi elementi izgledaju čudni u ovim modernim vremenima?

6. Jevrejima 8. i 9. glava govore mi o realnosti — ali ta realnost nije na Zemlji, nego na nebu. Kako nebesko svetilište u svom životu mogu prihvatiti kao realnost, baš kao što prihvatam ovozemaljske stvari koje mogu da vidim, čujem i dodirnem?

ISTRAŽIVANJE REČI

1. Uz pomoć konkordancije potraži mesta u kojima se u Starom i Novom zavetu pojavljuje reč zavet (covenant). Kakav obrazac ili obrasce otkrivaš? Koliko ima zavetâ? Kako prikazivanje zaveta u Poslanici Jevrejima doprinosi sveukupnoj slici? Kad bi trebalo da o tom predmetu održiš biblijski čas, kako bi objasnio značaj pojma zavet u odnosu na duhovni život današnjih hrišćana?

2. Pročitaj knjigu Otkrivenje, tražeći gde se u njoj pominje nebesko svetilište ili aludira na njega. Možda ćeš zaključiti da o tome treba da napraviš spisak. Uporedi ta pominjanja s Pavlovim razmišljanjima o nebeskom svetilištu, iz Jevrejima od 8. do 10. glave. Kakve sličnosti nalaziš? Kakve razlike? Kakva ti duhovna saznanja o nebeskom svetilištu daje knjiga Otkrivenje i čime ona doprinose boljem razumevanju Pavlovih razmišljanja u Poslanici Jevrejima?

DALJE ISTRAŽIVANJE REČI

1. Za raspravu na temu nebeskog svetilišta, vidi W. G. Johnsson, "The Heavenly Sanctuary — Figurative or Real", in Issues in the Book of Hebrews, 24-51.

2. Za raspravu o izrazu ta hagia, vidi A. P. Salom, " Ta Hagia in the Epistle to the Hebrews", in Issues in the Book of Hebrews, 219-227.

3. Za raspravu o tipologiji u Poslanici Jevrejima, vidi R. M. Davidson, "Typology in the Book of Hebrews"; isto tako i A. R. Treiyer, "Antithetical or Correspondence Typology?”, oba dela u: Issues in the Book of Hebrews, 121-186, and 187-198.

< 5. Poglavlje Sadržaj 7. Poglavlje >