< 3. Poglavlje Sadržaj 5. Poglavlje >

 

četvrta glava

 

BOG SUDI EGIPTU

 

Izlazak 7,8 — 11,10

 

Nadmetanje počinje sada sasvim ozbiljno. Na jednoj strani, Bog je pripremio svoje vođe i svoj plan delovanja. On jasno kaže da je sada vreme za odigravanje određenih događaja. Nekadašnja obećanja postaće sadašnje realnosti.

 

Na drugoj strani, faraon je već uzbuđen. Prilikom svog prvog susreta s Mojsijem i Aronom ostaje s ubeđenjem da mu izrailjski robovi i njihov Bog nisu dorasli. On im drži lekciju o lenjosti, radu i o tome ko je gazda. On sebe smatra spremnim za bilo šta što bude naišlo.

 

Deset zala su priča o kritičnom segmentu toga nadmetanja. Ona su kao boks meč za šampionat države u deset rundi. Borba nije laka, pošto su oba takmičara žilava i odlučna. Neizvesnost raste sa svakom rundom.

 

Izrailjci i Egipćani nisu samo posmatrači. Ta borba između Jahvea i faraona utiče na sledbenike obe strane, pošto su u tu borbu uvučena oba naroda. Verni nimalo ne sumnjaju da će Jahve pobediti. On i zaista slavno pobeđuje i odlučno kažnjava faraona; međutim, borba je stvarnost. Ta borba nas uči mnogim poukama o Bogu i ljudskoj prirodi. U ovoj glavi ćemo detaljno razmotriti nadmetanje dva suparnika i proučiti ono što Bog želi da iz toga saznamo.

 

Moramo prihvatiti smisao o sudu i kazni. Većini savremenih ljudi veoma je teško da se postave prema tom pojmu. Kažnjavanje je za njih deplasirano. Dok razmišljaš o sudu i deset zala, pitaj se u čemu se ogleda biblijski koncept kazne  i šta on tebi lično znači.

 

l Ulaženje u Reč

 

Izlazak 7,8 — 11,10

 

Pažljivo pročitaj tekst u Izlasku 7,8-13. Potom tekst u 7,14 — 11,10 pročitaj brzo, dva puta, kako bi dobio opštu sliku priče o zlima koja su došla na Egipat. Kada to učiniš, odgovori na sledeća pitanja:

 

1.      Navedi od kojih se faza sastojala epizoda pretvaranja štapa u zmiju u 7,8-14. Posebno obrati pažnju na povod za taj događaj (6,9) i na konačnu sudbinu egipatskih štapova (12. stih). Seti se šta je ranije (2. glava) rečeno o značenju štapova i zmija. Imajući sve to na umu, šta je pravo značenje tog događaja? Zašto se stiče utisak o iznenađenosti u biblijskom tekstu zbog otvrdnjavanja faraonovog srca posle tog događaja? Obrati pažnju na ključnu ulogu štapa u priči o zlima, u tekstovima 7,17.19.20; 8,5.16.17; 9,23; 10,13. Šta se danas može porediti sa štapom?

2.      Iako su Bog i faraon nosioci ključnih uloga, i jedan i drugi imaju pomoćnike. Bog ima Arona i Mojsija. Faraon ima svoje mudrace i vračeve. Navedi šta su u priči radili Mojsije, Aron i egipatski vračevi. Ko je na putu da “ispadne”, a ko se, na kraju, pokazuje kao jak? Vidiš li u tome neko pravilo? Šta to znači?

3.      Pronađi sva mesta u kojima se pominje konkretna svrha zala. Koje su svrhe navedene? Postižu li zla svoj cilj? Zašto tako misliš? Kakva je priroda zala? Jesu li zla natprirodna?

4.      Neki zastupaju mišljenje da su zla bar delimično bila prirodna. U Egiptu su grâd, žabe, skakavci itd., bili prirodne pojave. Slažeš li se s time, na osnovu onoga što si čitao? Zašto? Da li se moglo dogoditi neko mešanje prirodnog i čudesnog? Kakav dokaz imamo iz biblijskog teksta? Kakva je razlika između prirodnog i čudesnog?

5.      U tekstu se, u zlima, pominju mnogi obrasci i faze progresije. Po onome kako ih vide neki istraživači Biblije, ona počinju prilično blago, a onda poprimaju sve veći stepen destruktivnosti. Pregled koji nalazimo u knjizi govori o drugačijoj vrsti grupisanja. Kakvoj? Drugi su zla shvatili u smislu podeljenosti na tri grupe — ona koja donosi Aron, ona koja donosi Mojsije i ona koja direktno donosi Bog. Da li je išta tačno od tog troga, na osnovu onoga što si pročitao? Vidiš li u tih deset zala bilo kakve druge progresije, grupisanja ili obrasce koji bi govorili o tome zašto se ona nalaze baš u redosledu kakav je dat? Šta bi jedan obrazac mogao da znači?

 

l Istraživanje Reči

 

Štapovi i zmije

 

Za neke istraživače Biblije priča o štapovima koji se pretvaraju u zmije — prdstavlja prvo zlo. Oni koji to tako shvataju, zaključuju da je poslednji sud usmeren ka faraonu — ubijanje prvenaca — zapravo jedinstven, poseban sud, koji se izdvaja od deset ostalih. Ipak, priču o štapovima i zmijama većina vidi kao uvod u celinu od deset sudova, i ovaj predmet ćemo upravo tako i posmatrati.

 

Mojsiju i Aronu Bog daruje veštinu pretvaranja štapa u zmiju, u slučaju da faraon eventualno poželi da vidi kako oni čine čudo. Pretpostavljamo da faraon, videći da su učinili čudo, traži od njih da ga ponove. Jasno je da je takav običaj gotovo isto što i predavanje akreditiva. Ako najaviš da govoriš u ime božanske sile ili neke druge velike vlasti, od tebe se očekuje da pokažeš da možeš učiniti nešto čudesno, kao dokaz svoje sposobnosti. Bog Mojsija i Arona ne ostavlja bez akreditiva.

 

U želji da ne bude nadmašen, faraon poziva svoje vrače i mađioničare, koji demonstriraju isto čudo. Odmah zatim, Aronov štap proždire sve njihove štapove.

 

U ranijem izlaganju demonstracije čuda pretvaranja štapa u zmiju, jevrejska reč upotrebljena za zmije  jeste čest opšti pojam, nahaš [nachach].  U jevrejskom tekstu 7. glave — premda je u Daničićevom prevodu Starog zaveta ista kao i u većini drugih prevoda — ona je drugačija — tannin.  Reč se odnosi na gmizavca stravičnih proporcija, nešto kao morska neman. S tom rečju se dovodi faraon u vezu Jezekilju 29,3 i 32,2 (Durham, “Themes”, 33).

 

Zamisli ovakav prizor. Čudovišni gmizavci se kreću po velikoj faraonovoj prijemnoj dvorani, dok agresivni gmizavac, nastao od Arona, juri i proždire čudovišta koja su načinili Egipćani. Ne samo što je prizor živopisan i donekle duhovit nego je i poruka jasna. Štapovi predstavljaju vlast, moć i autoritet i isto su što i skiptri koje koriste carevi. Faraon je egipatsko čudovište. Faraonovu vlast, predstavljenu likom svih tih egipatskih čudovišta, proždire jedan Aronov štap, koji predstavlja Jahveovu moć i vlast. Taj simbolizam sigurno nije promakao nikome od prisutnih. Jahveova moć je veća od faraonove, i kada se sukobe, ona će je proždreti i uništiti. Niz leđa svakom Egipćaninu sigurno je prošao ledeni drhtaj. Još samo jedno pominjanje reči “progutati”, odnosno, “proždreti” u Izlasku je u 15,12, gde zemlja proždire Egipćane. One koji nisu naučili lekciju o zmiji koja proždire druge zmije, proždire Crveno more!

 

Gotovo da možete čuti zaprepašćenje, kad Izlazak komentariše: “I otvrdnu srce faraonovo, i ne posluša ih” (13. stih). Ishod njegovog suprotstavljanja Bogu Jahve prikazan je na jeziv način, a faraon se na to ipak ne obazire.

 

Taj događaj neposredno otvara vrata sudovima koji će se potom izliti na Egipat. Faraonu je pružena šansa. Njegov kraj mu je prikazan u jednoj upečatljivoj drami, ali on odbija da sluša. Jedino što Bogu preostaje jeste da pomoću zala izvrši pritisak na faraona. Zla tada počinju.

 

Pre nego što ostavimo ovu priču, zanimljivo je zapaziti izuzetno važnu ulogu koju štap Božjih vođa igra u pripovedanju o zlima. U najmanje osam stihova Mojsijev i Aronov štap su oruđe zala (7,17.19.20; 8,5.16.17; 9,23; 10,13). Takođe nam je jasno da se, kada Bog kaže “ispruži ruku svoju”, pretpostavljada je štap moći u njihovoj ruci (uporedi, primera radi, 10,12.13). Na kraju izlivanja zala Egipćani mora da su se tresli od straha videći Jahveov štap. Pitamo se sa čime bi se danas mogao uporediti štap Božje moći. Ko rukuje njime? Kako taj štap prelazi u akciju?

 

          Suparnici

 

Nikako se ne može prenaglasiti da je ceo ovaj odsek zapravo bitka ili nadmetanje između Jahvea i faraona, između istine i laži, između slobode i ropstva i između dobra i zla. Međutim, Jahve i faraon koriste druge ljude, pa mi sada svoju pažnju usmeravamo upravo na njih.

 

Mojsije i Aron su Božji predstavnici. Fascinantna je nejednakost uloga koje oni igraju. Bog u prva tri zla daje zapovesti Mojsiju, ali je zapravo Aron posrednik koji donosi zla (vidi 7,19; 8,5.6.16.17). U četvrtom i petom zlu Bog je direktni izvršilac (8,24; 9,5). U šestom, sedmom, osmom i devetom zlu Mojsije deluje kao Božji neposredni izvršilac (9,8.10; 10,12.21). Konačno, u desetom zlu, Bog ponovo deluje lično (12,12).

 

Nismo baš sigurni šta to znači, ali odsek priče o kojem sada razmišljamo daje Mojsiju nesumnjivo značajnu ulogu, dok Aron nekako nestaje u pozadini. Može biti da se Mojsije sve bolje podseća egipatskog jezika i stiče samopouzdanje u svojoj ulozi vođe. Ako je to tako, sada se umanjuje njegova zavisnost od Arona kao govornika u njegovo ime. U svakom slučaju, obojica nastavljaju da deluju kao tim vođâ.

 

Drugi činilac koji treba imati na umu jeste da je Aron posebno aktivan u prilikama kada su na sceni egipatski vračevi. To znači, kada prođu tri prva zla i kada se povuku faraonovi “mađioničari”, isto se događa i s Aronovom ulogom u prvom planu. Pošto tih konkurenata više nema, stiče se utisak da je Mojsije sposoban da sâm brine o događanjima.

 

Ti faraonovi “mađioničari” sa svojim “vračanjem” deluju u priči kao nekakvo iznenađenje (7,11.22; 8,7.18.19). Uspevaju da ponove uvodno čudo pretvaranja štapa u zmiju i prva dva zla. Međutim, ne uspevaju da pretvore prah u “uši” da bi na taj način oponašali treće zlo. Oni posle toga iščezavaju sa scene.

 

Znamo da je u životu i religiji Egipćana magija igrala veoma važnu ulogu. Njeni oblici kretali su se od zaštitne magije protiv zla do produktivne magije olakšavanja porođaja i pomoći u vođenju ljubavi (vidi Douglas, 766-771). Stvaranje čuda koje se ovde pominje bilo je uobičajeno i može se naći i u ostaloj drevnoj literaturi. Tu se pojavljuju i druga nadmetanja između egipatskih “mađioničara” i tuđih čudotvoraca. Jahve je očito smatrao da je važno poraziti egipatske vračeve, čineći to sastavnim delom ukupnog procesa Izlaska. Da bi to učinio, bila su mu potrebna samo tri zla. Vračevi tada uviđaju da je “prst Božji” (8,19) na poslu u Mojsijevom i Aronovom delovanju, dok srce njihovog vladara ostaje u dalje tvrdo.

 

Na osnovu biblijskog teksta ne možemo tvrditi da li su oni svoja dela činili uz pomoć nekih trikova ili primenom moći duhova. Međutim, prisutna je određena mera dokaza da je trik pretvaranja štapa u zmiju mogao imati neku prirodnu podlogu (Douglas, 769-770). Slične veštine demonstriraju se i u današnjem Egiptu. Vrači u Izlasku nisu predstavljeni imenima, ali jevrejska tradicija i 2. Timotiju 3,8 daje im imena Janije i Jamvrije.

 

Zbog čega su se zla sručila na Egipat?

 

Ako pažljivo pogledaš tekstove o zlima, iznenadićeš se koliko su bogati i raznovrsni razlozi dati za njih. Najočigledniji, ali i najčešće pominjan razlog je to što faraon ne popušta. Bog želi da oslobodi svoj narod, dok faraon neprestano odbija, ili na rečima pristaje, a onda se predomišlja. Zbog toga Bog mora da nastavi da šalje svoje sudove.

 

Navodi se i veliki broj drugih razloga. Bog želi da Egipćani shvate ko je On i da vide Njegovu silu (7,17). Moraju jednom da uvide da nema nikoga kao što je On (8,10). Međutim, okvir je ovde još širi: Bog želi da se Njegovo ime oglasi i objavi  “po svoj zemlji” (9,16). Prema tome, zla koja su snašla Egipat imaju za cilj “evangeliziranje” celog sveta. Bog želi da svet reaguje na saznanje o Njemu i Njegovom identitetu.

 

Zatim, zla obema stranama daju na znanje da postoji razlika između Izrailjaca i Egipćana (8,23). Počev od najezde “ušiju”, zemlja Gesem, u kojoj žive Izrailjci, biva pošteđena zala. Sudovi i zla padaju samo na egipatsku teritoriju.

 

Taj veliki broj zala Bog izliva na Egipćane i zato “da bih umnožio čudesa” (11,9), da bi Izrailjci svojim potomcima mogli da kažu šta je Bog učinio (10,1.2). Na kraju, zla omogućavaju Izrailjcima prikupljanje velikih količina bogatstva od Egipćana pred svoj odlazak (11,2) — može biti kao “nadoknadu isplate” za godine koje su služili kao robovi.

 

Iz ovoga jasno proizlazi da Bog, autor Izlaska, želi da pruži nedvosmislene argumente za ono što radi. Za to što Egipćanima nanosi bol i patnje nije kriva Njegova samovolja. Njegove postupke uzrokuje faraon i njegovi negativni odgovori na Božje zahteve. Upravo te kaznene sudove, koje je nerado izlivao, Bog može da pretvori u snažne lekcije, ne samo za Egipćane nego i za ceo svet.

 

Zla — prirodna zbivanja ili čuda?

 

Među izučavaocima Biblije razvile su se obimne rasprave u pogledu prave prirode zala (vidi Ramm, 62, 63). Da li je tu reč o čudima, prirodnim zbivanjima ili o nekoj kombinaciji i jednog i drugog? Jesu li ona nešto što Bog neposredno čini, ili dela prirode koju Bog koristi da bi obezbedio oslobađanje svog naroda?

 

Neki su ta zla shvatili kao maksimalno dramatizovana prirodna zbivanja koja su izazvala probleme u Egiptu i dovela do puštanja izrailjskih robova. Ti ljudi su izjavljivali da su sva zla, s izuzetkom smrti prvorođenih, bila zbivanja koja su se u Egiptu događala prilično često. Na primer, zlo pretvaranja vode u krv, smatraju, moglo je biti izazvano jednom vrstom alge koja na karakterističan način boji vodu Nila u crveno. Drugi su pokušavali da kombinuju prirodno i natprirodno. Zla su bila prirodni fenomeni, pojačani i vremenski tempirani dodavanjem natprirodnih faktora, kao Božje direktne intervencije.

 

Problem je što se sve to ipak ne uklapa s Biblijom. Nekim ljudima iz dvadesetog veka bi za bolje prihvatanje Izlaska pomoglo kada bi verovali da su to bili prirodni fenomeni, ali Biblija tako ne kaže. Vode reke Nila nisu postale kao krv, nego su se “prometnule” (pretvorile) u krv (7,17). Ribe su pomrle, a reka je smrdela.

 

Svako od pomenutih zala bilo je pripisano neposrednom Božjem delovanju ili Njegovom postupanju preko Mojsija i/ili Arona. Poenta je u tome da su to Božja dela koja je On učinio s ciljem da izbavi svoj narod. Prema tome, kad bismo zla opisali kao prirodne pojave, to ne samo što bi bilo iskrivljavanje izveštaja datog u Bibliji nego bi značilo i umanjivanje Božje sposobnosti spasavanja.

 

Konačno, Bog izvrsno komunicira. On rukuje pojmovima koji su deo egipatskog ambijenta. On u krv ne pretvara reku Amazon, niti donosi bolest polarnim medvedima. Sva zla su u neposrednoj vezi s pojmovima koji se odnose samo na život Egipćana. Suština je u tome što Bog na čudotvoran način koristi pojmove dobro poznate u životu Egipćana, kako bi tako nastala zbivanja onima koji ih posmatraju bila realna podloga za razmišljanje.

 

Obrasci za egipatska zla

 

Naučnici koji su se bavili predmetom egipatskih zala došli su većeg broja mogućih obrazaca i progresija. U ovom delu ćemo razmotriti neke od njihovih ideja.

 

Budući da mnogi komentatori tvrde da je cela serija zala vezana za nadmetanje između Boga Jahve i faraona i njegovih bogova, oni egipatskim zlima pripisuju religiozni obrazac. Oni smatraju da sva zla, u ovom ili onom smislu, pogađaju egipatske bogove. Evo nekih mogućnosti: Nil je za Egipćane bio božanstvo kojem su se klanjali i zato je pretvaranje njegove vode u krv bilo uvreda za svetu reku. Postojao je i bog-žaba, Heket, koji se pominjao u kontekstu babica i rađanja dece. Napast žaba bio je udarac uperen protiv tog boga. Spisak bi se mogao nastaviti (za jedan takav spisak, vidi Ramm, 61).

 

Iako je, opšte uzev, tačno da je Jahve radio protiv egipatskih bogova, naučnici se ipak ne slažu u svemu. Protiv kojih određenih bogova su zla bila uperena i kako je svako pojedino zlo rušilo njihov uticaj, ne može se jasno utvrditi.

 

Iznete su i pretpostavke o različitim načinima grupisanja zala. Moj grafički pregled  Izlaska pokazuje da su te grupe u parovima, s tim što se svaki par odnosi na sličan problem. Kako je ranije napomenuto, egipatska zla neki dele na ona za koja je posredovao Aron (1-3), koja je činio direktno Bog (4, 5, 10) i koja je, u Božje ime, činio Mojsije (6-9).

 

Drugi ističu da je u prvih pet zala faraonovo srce “otvrdnulo”. Tek počev od šestog zla Bog otvrdnjava faraonovo srce. Tako imamo da je Bog otvrdnuo faraonovo srce tek nakon što ga je otvrdnuo on sâm.

 

Iako su svi ti obrasci zanimljivi i svakako sadrže poneki element istine, meni je najočiglednije da u okviru zala događaji bivaju progresivno gori i teži. Prvih nekoliko zala u osnovi nisu toliko štetna za same ljude. Kako stvari napreduju, uz moguće izuzimanje tame, svako zlo kao da postaje sve ozbiljnije i pogubnije. Svakako, vrhunac svega toga je umiranje prvorođenih. Bog u određenom smislu na progresivan način usmerava žestinu kazne ka faraonu, dajući mu na svakom novom koraku priliku da pozitivno odgovori. Ali on to odbija sve dotle dok ne izgubi sopstvenog sina.

 

Veliki značaj ima dužina celog procesa: u Izrailju je tako dato vreme da počne da shvata Božju moć, koja se uvek iznova dokazuje. Tako je objavljena dugoročna angažovanost Boga Jahve u spasavanju Izrailja. Taj proces Egipćanima zorno prikazuje Božje strpljenje i Njegovu želju da oni puste Izrailj, pre nego što On bude primoran da učini nešto drastičnije. Sudovi, egipatska zla su dugotrajni proces, u kojem dokazi do sve drastičnijih zbivanja, u prilikama kada faraon odbija da se povinuje.

 

U ovom odseku razmatrali smo širu sliku egipatskih zala kao celine. U sledećem odseku usredsredićemo se na zla pojedinačno. Videli smo šumu; sada ćemo se pozabaviti drvećem.

 

 

l Ulaženje u Reč

 

Izlazak 7,15 – 11,10

 

Tekst u Izlasku 7,15 – 11,10 pročitaj najmanje dva puta, obraćajući pažnju na detalje vezane za egipatska zla. Čitajući, zapisuj o svakom zlu na posebnom komadu hartije.

 

1.      Šta se tačno dogodilo u tom zlu?

2.      Ko je bio neposredni pokretač zla, i na koji je način to učinio?

3.      Kakva je bila posledica zla?

4.      Ima li bilo kakvih informacija o tome kako je zlo bilo olakšano ili zaustavljeno? Kako one glase?

5.      Ima li jedinstvenih ili posebnih elemenata u tom konkretnom zlu?

6.      Ima li podataka o značenju tog zla?

 

l Istraživanje Reči

 

Prvo i drugo zlo — problemi oko vode

 

U prvom zlu Nil i druge egipatske vode pretvaraju se u krv. Zanimljivo je s time u vezi da faraon nije imao pojma kako će Bog postupati. Tako ga Mojsije i Aron presreću na njegovom putu ka obali Nila. Faraon je morao biti na mestu događanja, da se lično, svojim očima, uveri u razlog pojavljivanja krvi.

 

Upečatljivog li načina za otvaranje niza Gospodnjih sudova! Božji vesnici, kraj reke, pred faraonom i njegovim zvaničnicima, govore šta tačno nameravaju da učine, i oni to čine. Najavljeni događaj sledi. Voda se pretvara u krv, ribe umiru, reka smrdi i voda iz nje se ne može piti.

 

I faraonovi “mađioničari” pretvaraju vodu u krv. Neko će se pitati, zašto faraon nije od njih zatražio da krv ponovo pretvore u vodu! Bilo kako bilo, faraon ne sluša šta govore Mojsije i Aron, nego se vraća u svoju palatu.

 

Jezekilj 29,3 navodi faraonove reči: “Moja je reka; ja sam je načinio sebi.” Ne možemo biti sigurni da li je to rekao baš taj faraon, budući da je to bio uobičajeni način razmišljanja u Egiptu. Poenta je u tome da je to zlo trebalo da mu dâ vremena da razmisli o istinitosti svoje “teologije”.

 

Iako ni u kom naučnom ili istorijskom smislu ne možemo dokazati da se pomenuto zlo stvarno dogodilo, mi ipak raspolažemo nekim zanimljivim egipatskim tekstovima. Reka Nil koja je kao krv pominje se u jednom nabrajanju kastastrofa, gde se opisuju nedaće Egipta u periodu srednjeg carstva (2300 – 2250 pre Hrista). Konkretni tekst gde to nalazimo datira iz otprilike onog perioda kad se odigrao Izlazak i govori o jednom ranijem događaju. U jednom redu tog teksta stoji: “Zašto je reka, zapravo, postala krv” (Durham, Exodus 98).

 

Prvo zlo se bavi nečim što se događa sa samom vodom. Drugo se odnosi na nešto što izlazi iz vode — žabe. Na faraonovo odbijanje da pusti Izrailj da posluži Bogu, Bog preko Arona čini da se vodozemci posvuda jave. Ako taj prizor uopšte možemo da zamislimo, sigurno će nam prvi utisak biti smešan. Tu najezdu ne mogu da izbegnu ni faraonov krevet, ni spavaća soba, ni kuhinja. Fuj!

 

Egipatski “mađioničari” i ovom prilikom oponašaju čaroliju i time samo uvećavaju problem. Zašto ne mogu da uklone žabe, umesto što ih stvaraju još u većem broju? Ne mogu, jer je faraon prinuđen da od omraženih izrailjskih vođa zatraži da uklone žabe. Pretpostavljamo da su faraonove sluge našle načina da pronađu čistu vodu za piće, ali žabe u krevetu, to je za njih bilo previše.

 

Faraon obećava da će pustiti Izrailjce da posluže Bogu, a onda poriče svoje obećanje. To se događa nakon što Mojsije uklanja žabe, tačno u vreme koje je faraon naveo. Gospod faraonu ponovo zadaje udarac, ali on, videći da će opet biti bolje, otvrdnjava svoje srce. Razmišljajući o ta dva zla, počinjemo da jasno shvatamo sadržaj prikazane poruke: Jahveova reč je svemoćna. Iako, u očima ljudskog “zdravog razuma” Izrailj i njegove vođe deluju nemoćno, oni kao Božji narod imaju Njegovu reč, pa im ništa drugo nije ni potrebno. U prisustvu te sile, bezvredna je faraonova svetovna moć. Jedino što on može, jeste da traži pomoć i oslobađanje. Osim toga, mi vidimo kako je tiraninu teško da se odrekne svoje tiranije. Tirani se ne predaju lako. Faraon potpuno menja smer već u trenutku popuštanja pritiska. Sledeću njegovu pozitivnu reakciju dobijamo tek kad se pritisak ponovo poveća.

 

Treće i četvrto zlo — problemi s insektima

 

U Bibliji se treće zlo predstavlja kao “uši”. Aron svojim štapom udara u prah na zemlji i u tom trenutku na ljude i životinje sručuju se rojevi sitnih insekata.

 

Jevrejska reč je prevođena različito, kao mušice, komarci, rojevi mušica, uši. Pominju se i “žetelačke” mušice, komarac vrste anofeles i peščana mušica.

 

Ovom prilikom se prvi put za egipatske vračeve kaže da su zatajili. Oni ne mogu da izvedu uši, a još manje da ih se oslobode. Pošto ne mogu da ponove učinjeno, oni upozoravaju faraona da je ovde “umešan” Bog ili neki bog. Oni ne govore o Bogu kao o Jahveu, nego kažu da je to “prst Božji” ili “božji”, kako bi po mišljenju nekih trebalo prevesti (Durham, Exodus, 106). Oni još ne poznaju pravog Boga, ali kada vide božansku moć, oni je prepoznaju. Faraonovo srce ostaje tvrdo, iako njegovi vrači u Mojsijevom i Aronovom delovanju vide Božju ruku.

 

Jevrejska reč bubine u četvrtom zlu dolazi od reči mešavina (Durham, Exodus,  107). Iako je ta mešavina letećih insekata opisana kao “bubine”, neki stručnjaci kažu da bi to trebalo da budu insekti koji peckaju i bodu, iako se u tekstu ništa ne govori o takvoj njihovoj osobini.

 

Prvi put se u izveštaju o egipatskim zlima za zemlju Gesem izričito kaže da je pošteđena, “odvojena”. Bog kaže da će napraviti razliku između svog i egipatskog naroda. To je “znak taj” (8,23). Zanimljivo je da jevrejski tekst kaže kako će Bog postaviti “izbavljenje” između svog i faraonovog naroda. Snažnog li načina da se nešto izričito potvrdi! Izbavljenje od tih insekata je moćan znak Izrailjevog konačnog izbavljenja iz ropstva.

 

Pod najezdom insekata faraon pokazuje prve znake nesigurnosti, popuštanja. Izrailj može da prinese žrtvu i služi Bogu, kaže faraon, ako to učini unutar zemlje. Mojsije traži više, pa faraon kaže — dobro, idite u pustinju, ali ne jako daleko!

 

Na temelju toga Mojsije se moli Bogu da ukloni insekte (bubine). Sa iščezavanjem letećih napasti, iščezava i faraonovo obećanje o slobodnom odlasku radi služenja Bogu. Faraon otvrdnjava svoje srce. Posledica toga moraće da budu veći pritisak i više zala.

 

Peto i šesto zlo — bolest na životinjama i ljudima

 

Pohod zala se nastavlja u obliku fizičkih patnji na ljudima i životinjama. Bolest na domaćim životinjama koja izaziva smrt pogađa samo egipatsku stoku. Faraon šalje kontrolore u Gesem da vide da li je uginula neka izrailjska životinja. Odgovor je negativan, ali u faraona je i dalje tvrdo srce, iako je pogođena i njegova lična stoka i druge domaće životinje.

 

Tekst kaže: “I sva stoka misirska uginu” (9,6). Postavlja se pitanje odakle su došle životinje iz šestog (9,10) i sedmog zla (19). Prvo, životinje o kojima je reč u šestom zlu nije obavezno morala biti stoka koja se pominje u 9,20. To su mogle biti vrste domaćih životinja, kao što su psi i mačke. Treba takođe napomenuti i to  da tekst u 9,3 izričito kaže “stoka u polju”.  Pažljivim čitanjem teksta zaključujemo da, iako je sva stoka u polju uginula, to se nije moralo odnositi na stoku u stajama i oborima. To bi bio jedan od načina da se objasni postojanje stoke posle petog zla. Osim toga, moguće je da su Egipćani od Izrailjaca kupili nove životinje, čija su krda i stada bila pošteđena bolesti iz petog zla.

 

Šesto zlo je imalo više jedinstvenih obrta. Prvo, to zlo sa gnojavim krastama nastaje pošto Mojsije baca u vazduh dve pregršti pepela iz peći. Simbolizam je jasan: kao što se fini prah spušta na zemlju, tako će se i kraste (čirevi) spustiti na živa bića u Egiptu.

 

Ovo je ujedno i poslednje zlo u kojem je upotrebljeno Aronovo ime. U poslednja četiri zla pominje se samo Mojsijevo ime. Međutim, Aron nije jedini koji nestaje sa scene. Iako nisu bili pomenuti od svog zatajenja u trećem zlu, vrači su verovatno prisutni prilikom razgovora Mojsijevog i Aronovog s faraonom u četvrtom i petom zlu. Na taj zaključak nas navodi činjenica da autor Izlaska skreće pažnju na njihovo odsustvo u šestom zlu. Razlog njihovog odsustva trebalo bi da je očigledan: toliko su napadnuti čirevima da ne mogu da se pojave pred Mojsijem i Aronom. Ipak, uprkos poniženju kojem su izloženi njegovi vrači, faraon ne sluša ni Boga ni Mojsija.

 

Sedmo i osmo zlo — uništeni usevi

 

Ova zla, od svih deset, imaju najduže opise. Sedmo, grâd, je najduže, a drugo po dužini je osmo, skakavci.

 

Sedmo zlo počinje opomenom. Faraonu je rečeno da pusti izrailjski narod, ili će Bog poslati puninu svojih zala (zapazi plural, “sva zla”, u 14. stihu) na faraona, njegove zvaničnike i njegov narod. Faraon je već do tada učinio dovoljno da zasluži smrt. Jedini razlog što je faraon još uvek živ jeste što Bog želi da iskoristi situaciju i otkrije narodu svoj identitet (9,15.16). Faraon i dalje ne reaguje, pa Bog mora da završi započeto. To je uvod u poslednja četiri zla. Ona će pogoditi egipatski narod i tako izvršiti Božje namere.

 

Međutim, Bog i nadalje nudi izlaz onima koji su voljni da mu budu poslušni. Upozorava ljude da odu pod zaklon i oni i njihova stoka, pre nego što dođe grâd. Oni koji su se oglušili o upozorenje snose posledice. I ovom prilikom, zemlja Gesem pošteđena je strašne grâdne oluje. Grâd ubija životinje i ljude koji su zatečeni napolju, uništava veliki deo useva i ostale vegetacije. Međutim, pošteđeni su pšenica i “krupnik”, pir (podvrsta pšenice). Prvi put na udaru su ljudski životi.

 

Ujedno, prvi put se događa da faraon prizna da je zgrešio i traži od Mojsija da se moli za uklanjanje zla. Mojsije se moli za uklanjanje zla, iako zna da se egipatski zvaničnici i njihov vladar u stvarnosti ne boje Boga Jahve.

 

I zaista, pošto je grâd stao, faraon i njegovi zvaničnici otvrdnjavaju svoja srca i ne puštaju Izrailj. Čak ni gubitak života i useva njima nije razlog da prestanu sa svojim tiranskim postupcima. Vidimo kako je tiranima teško da oslobode svoje robove!

 

Sve useve koji su opstali pod grâdom, u osmom zlu jedu skakavci. Ovo uništenje njihovih rezervi hrane nesumnjivo je kod Egipćana izazvalo ledeni drhtaj po leđima.

 

Zlo počinje iskazom o tvrdoći faraonovog srca (kao i njegovih zvaničnika). To je promena, pošto se ranije pominjanje otvrdnuća srcâ pojavljivalo na kraju svakog zla. I izveštaj o osmom zlu počinje iskazom o tome šta će zlo značiti Izrailjcima i njihovom potomstvu — “poznaće” Gospoda, odnosno, znaće ko je Bog Jahve.

 

Mojsije faraonu prethodno upućuje upozorenje i njegovi zvaničnici ga, prvi put, mole da pusti Izrailj. Njihov argument je progresivno uništavanje njihove zemlje. Faraon na to pristaje, pod uslovom da idu samo muškarci, a da žene i deca obavezno ostanu. Mojsije na to kaže da svako mora da ide. Faraon grubo uzvraća: “Gospod će zaista biti s vama ako ja pustim žene i decu!” (moje [autorovo] tumačenje 10. stiha). “Ne!”

 

Mojsije odgovara pružanjem svog štapa nad Egiptom i tada Bog čini da snažan istočni vetar počne da duva do kraja dana i tokom noći. Sledećeg dana tlo je crno od skakavaca. Te kreature proždiru svaku biljku preostalu posle grâda, tako da u zemlji doslovno više nema vegetacije.

 

I tada se na sceni ponovo pojavljuje dobro poznati obrazac. Faraon traži milost, a Mojsije i Bog daju obavezujuće obećanje. Bog pomenuti vetar pretvara u snažan zapadni vetar, tako da sledećeg dana nije ostao ni jedan jedini skakavac. Ipak, faraonovo srce je otvrdnulo i on ne pušta izrailjski narod.

 

Do sada smo već mogli steći jasnu sliku o sudbini koja se neumitno nadvila nad faraonom i Egiptom i neodoljivoj, nepromenljivoj volji Boga Jahve da izbavi svoj narod.

 

 

 

 

Deveto i deseto zlo — tama i smrt

 

Deveto zlo počinje naglo. Nije zapisano nikakvo upozorenje faraonu. Po Božjoj zapovesti Mojsije pruža ruku (u kojoj verovatno drži štap!) prema nebu, i u tom trenutku strašna “gusta” tama pokrije Egipat za puna tri dana. I ponovo Izrailj biva pošteđen od zla.

 

To zlo čini da faraonov otpor privremeno slabi i on pristaje da svi Izrailjci odu, osim njihove stoke. Mojsije odbija ponudu i kaže da će im stoka biti potrebna za prinošenje žrtava u okviru službe Bogu.

 

Umesto da se to dogodi na kraju susreta u tom zlu, faraonovo srce otvrdnjava još u toku razgovora s Mojsijem. Mojsiju zapoveda da ode i da mu nikada više ne dođe na oči. Ako dođe, poginuće. Mojsije odgovara ironičnim rečima: “Pravo si kazao; neću ti više doći na oči” (29. stih).

 

Ovde se nameće pitanje — šta je u tom zlu toliko strašno. Posle uništenja životinja i useva, šta je to tako strašno biti nekoliko dana u tami. Zašto to nagoni faraona da čini ustupke kakve nikada ranije nije činio?

 

Deo toga mora biti faktor straha. Natprirodna tama je tako gusta da ljudi ne mogu da vide jedni druge. Efekat je morao biti strašan, naročito zato što niko nije znao koliko će dugo tama trajati. Zamisli kako bi se osećao kada sunce ne bi izašlo sutra ujutru!

 

Možda je još važnija bila simbolička priroda toga čina. Sunce koje večno izlazi bilo je nepobitna činjenica u Egiptu. Ljudi su mislili da sunce ne može da propadne. Ra, bog Sunca, bio je glavni izvor stvaralačkog života. Bilo je očigledno da je u toj tami na delu bilo nešto jače od boga Ra i Sunca. Ne samo fizička tama, nego i teološko značenje tame i njenih praktičnih implikacija, mora da su potpuno obezglavili Egipćane. Njihovi životi su i doslovno i simbolički bili smeteni.

 

Deseto zlo je bilo očekivano, ali ne i detaljno objašnjeno u ovom tekstu (11. glava). Deseto zlo biće čin Boga Jahve. Kao što je Aron nekada bio u prvom planu, a onda ustupio mesto Mojsiju, tako i Mojsije počinje da se povlači, dajući Bogu Jahve mesto u središtu pažnje. Deseto zlo je Njegov neposredni čin. S faraonom nema nikakvih pregovora. Mojsije jednostavno objavljuje da će u ponoć prvorođeni i od životinja i od ljudi biti ubijeni. Pre nego što se to dogodi, Izrailjci će biti pozvani da od Egipćana zatraže zlato i srebro. Bog će se pobrinuti da se Egipćani na to povoljno odazovu.

 

Rezultat svega toga biće sledeći: umesto da Izrailjci zatraže da idu, sami će ih Egipćani isterati. Egipatski zvaničnici će se pokloniti pred Mojsijem i zatražiti od njega da idu. Tome će se protiviti samo faraon, ali će na kraju i sâm položiti oružje.

 

Zaključak

 

Ova duga priča, koja kao da nam je postala veoma bliska, neumoljivo je dovela do Izrailjevog izbavljenja i strašnog faraonovog poraza, poraza njegovih bogova i zvaničnih struktura Egipta. Postalo je nedvosmisleno jasno da je Jahve moćan — moćniji od bilo koga ili bilo čega u Egiptu. Izrailjev Bog ne samo što je moćan nego i nepokolebivo rešen da izbavi svoj narod, te neće dopustiti nikakvo protivljenje tom planu. Faraonu je, u nizu, pruženo nekoliko prilika das pokaže poslušnost, ali se on uvek suprotstavlja i plaća strašnu cenu. Ne samo što će Izrailj izaći iz Egipta nego će to učiniti i sa svom svojom stokom i s velikom količinom zlata i srebra od Egipćana. Sve je spremno za sledeći čin drame — Pashu i stvarni izlazak iz Egipta.

 

l Primena Reči

 

Izlazak 7,8 – 11,10

 

1.      Zašto je na Egipat izliveno toliko zala? Zašto je proces izvođenja Izrailja iz Egipta trajao tako dugo? Da li ti nekad izgleda da Bogu treba mnogo vremena da bi delovao, sudio i/ili spasavao? Šta ti u ovim glavama može pomoći da razumeš razloge zbog kojih se Bog ponaša tako kao da ima puno vremena? Mogu li neki od tih elemenata biti deo Njegovih razloga za sporo delovanje ili prividno sporo delovanje u tvome životu?

2.      Svi sudovi koje je Bog izlio na Egipat odnosili su se na situaciju i život njegovih stanovnika. Kada bi Bog izlivao kazne na naše društvo, šta bi učinio? Kako bi izgledali sudovi protiv današnjih mučitelja Božjeg naroda, ako bi bili paralela egipatskim zlima? Možeš li se setiti nečega u skorašnjoj istoriji što bi bilo sličnom tim zlima? Objasni svoj odgovor.

3.      Mojsijev i Aronov štap bili su moćna oruđa Božje sile. Šta bi danas moglo biti štap uporediv s Božjom vlašću? Imaju li današnje crkvene vođe “štap”? Šta bi to bilo?

4.      Faraonovo loše upravljanje izazvali su patnju njegovoj zemlji i njegovom narodu. Da li se nešto slično događa i danas? Gde? Da li nas ova naša priča uči o tome kako bi trebalo reagovati kad se tako nešto dogodi?

5.      Kad su se Mojsije i Aron prvi put suočili s faraonom, samo malo razumnih ljudi verovalo je da će oni imati većih izgleda da pobede u nadmetanju. Ipak, s Bogom su pobedili.

6.      Da li nas to može poučiti kako bi trebalo da se odnosimo prema političkoj situaciji u našem svetu? Ne tako davno, ljudi su mislili da je komunizam nepobediv, a danas se zbog njega retko ko uznemirava. Ko su današnji faraoni i ljudi kao Mojsije? Koji će naoko moćni vladari ili zemlje ili pokreti, po tvom mišljenju, pasti pod udar Božjeg suda? Hoće li pod tim sudovima patiti i hrišćani?

 

< 3. Poglavlje Sadržaj 5. Poglavlje >