8. Nova svetlost iz Biblije

  Neko će se, možda, upitati: "Zar je veliko razočarenje iz oktobra 1844. godine tako važna tema da treba da joj se posveti toliko prostora? Zar je zaista neophodno da se istraže razlozi razočarenja i načini kako je ono uklonjeno?" Na ova pitanje moguće je dati više odgovora, ali ovde ćemo navesti samo dva, za koja može da se kaže da pogađaju suštinu dileme.

     Kao prvo, mnogi pokreti, mnoge organizacije, takođe i mnogi pojedinci, imaju u svojoj prošlosti neki trenutak koji bi mogao da se nazove "ključnim", trenutak nakon kojeg je dotični pokret, organizacija ili pojedinac ušao u novu fazu svog postojanja, bez obzira da li u pozitivnom ili negativnom smislu. Teška bolest, ili čak gubitak deteta može da dovede zavađene roditelje do izmirenja; pobeda jedne ekipe u nekom važnom sportskom nadmetanju često predstavlja početak čitave pobedonosne serije; izgubljeni izbori mogu jednu partiju da gurnu u anonimnost ili da joj zbiju redove tako da postigne uspeh na sledećim, i slično.

     Crkva adventista sedmog dana, ili kratko Adventistička crkva, je organizacija koja ima svoju istoriju. U njoj se mogu pronaći prijatni i neprijatni događaji, pogrešne i tačne odluke, bolna i bezbolna iskustva, značajni i manje značajni datumi. Postoji, međutim, u tom toku jedan "ključni" događaj, a on je upravo - veliko razočarenje 22. oktobra 1844. godine. Istinski koreni adventizma sežu još do dana kada se Isus uzneo na nebo i kada su anđeli obećali učenicima da će se On vratiti. U Milerovom pokretu on je ponovo izveden na svetlo dana, ali trenutak koji ga je stavio na kolosek na kojem i sada jeste, trenutak koji je značio suočavanje s istinskim problemima, dilemama i nedoumicama, bio je dan razočarenja! On je značio prečišćavanje sopstvenih redova, okretanje Bibliji i iskrenoj molitvi kao spasonosnim izlazima iz naizgled nerešivih situacija, otvaranje za dar Duha proroštva.

     Drugo, istina o Isusovoj službi u Svetinji nad svetinjama nebeskog Svetišta je toliko uzvišena i dragocena za čoveka, da bi i nekoliko knjiga bilo nedovoljno da je potpuno iznese i objavi. Svi hrišćani veruju da je Isus, nakon odlaska na nebo, počeo da vrši posredničku službu za grešnike. Međutim, samo adventisti veruju da je Isus 1844. godine otvorio drugu fazu posredovanja, tzv. "istražni sud", koji prethodi Njegovom dolasku na Zemlju. Ova istina je važna ne samo zato što označava razliku između učenja adventista i ostalih hrišćana, već i zato što nam kroz tu službu ukazuje na još veći izraz Njegove ljubavi nego što je to vidljivo samo kroz službu u prvom delu nebeskog Svetišta. A ta saznanja potiču takođe iz bolnog iskustva razočarenja u oktobru 1844. godine.

     Da li je Edson, u kukuruznom polju, u rano jutro 23. oktobra, dobio viziju kojom je odgonetnuta dilema šta se dogodilo s Isusom? Ili je to bio samo trenutak "nadahnuća", trenutak kada su poznati tekstovi o Isusovoj službi zasvetleli novim sjajem, jer ih je Edson sagledao u drugačijem redosledu nego što je to do tada bilo uobičajeno u tumačenjima? Možda je bila vizija, ali možda je tačna i druga mogućnost. Sam Edson ne govori da je video Isusa kako ulazi u Svetinju nad svetinjama. U različitim objašnjenjima svog iskustva u polju on spominje samo da je uvideo da je Isus ušao u drugu prostoriju nebeskog Svetišta. Jedino čega se sećao bio je glas koji mu je govorio. U svakom slučaju ni on sam nije mogao tačno da utvrdi šta se zaista dogodilo s njim. No, ta činjenica ne umanjuje vrednost njegovog iskustva. Nije toliko važno načiniti do detalja rekonstrukciju događaja na njivi, koliko je važno zapaziti da i mi možemo, koristeći se Biblijom, da dođemo do visokog stepena poznavanja božanske istine.

     Kada su Miler i njegovi sledbenici čitali tekst iz Danila 8,14:  "Do 2300 dana i noći, onda će se svetinja očistiti", pod izrazom "svetinja" oni su podrazumevali Zemlju, a "čišćenje svetinje" - Isusov dolazak kojim ce se to čišćenje ostvariti. Pavlove reči iz 2. Timotiju 4,1: "Zaklinjem te dakle pred Bogom i Gospodom našim Isusom Hristom, koji će suditi i živima i mrtvima, dolaskom Njegovim i carstvom Njegovim...." utvrđivale su ih u mišljenju da postoji samo jedno suđenje ljudima. U tom kontekstu čitali su dalje reči iz Danila 7,10-13: ".... sud sede i knjige se otvoriše.... I gle, kao sin čovečji iđaše na oblacima nebeskim..."  (tj. na Zemlju).

     Međutim, da pogledamo malo pažljivije ono što je Edson zapisao o svom doživljaju onog jutra na njivi:

    "Uvideo sam.... da je On (Hristos) toga dana (22. oktobra 1844. ), otišao na svoju 'svadbu', kod 'starca' (stih 9), da primi '... vlast i carstvo, da mu služe svi narodi i i plemena i jezici ...' (stih 14) i da je naš zadatak da ga čekamo dok se vrati sa 'svadbe'. Zatim mi je pažnja usmerena na 10. poglavlje knjige Otkrivenja, na trubu sedmog anđela, na knjižicu koju je Jovan pojeo i koja mu je bila slatka u ustima, ali gorka u trbuhu... Uvideo sam da moramo da nastavimo s propovedanjem.... i da je, u trenutku kada je sedmi anđeo zatrubio, Bog otvorio vrata svog nebeskog hrama u kojem je mogao da se vidi kovčeg Njegovog zaveta...."

     Dakle, Edson je shvatio da adventisti, u svom oduševljenju zbog očekivanog Isusovog dolaska, nisu sasvim pažljivo čitali  Danilo 7,13, stih koji jasno kaže da  ".... sin čovečji iđaše na oblacima nebeskim i dođe do starca i stade pred njim." Očigledno je da ovaj tekst upozorava na postojanje još jednog suda, suda koji će prethoditi Isusovom povratku na Zemlju, suda koji je toliko važan da je Isus tek na njemu primio vlast i slavu i carstvo, i da se na taj sud odnosi izraz "svadba" u nekim biblijskim parabolama.

     Naravno da je oduševljenje kojim su adventisti objavljivali svetu radosnu vest imalo svoju pozitivnu stranu; ali u ovom slučaju ono je uslovilo da Miler i njegovi saradnici u pojedinim tekstovima vide samo ono što je bila njihova želja i što je potvrđivalo njihova zapažanja. Detalji parabole iz Mateja 25. poglavlja toliko su se podudarali sa stvarnošću pokreta da je jedna druga parabola o svadbi ostala gotovo neprimećena. Zakašnjenje ženika koje je doživelo svoje ostvarenje u manjem, prolećnom razočarenju 1844. godine; ponoćna vika koja je odjeknula u avgustu te godine saznavanjem datuma Dana očišćenja; ukrašavanje svetiljki koje je značilo duhovnu pripremu za susret s Isusom između avgusta i oktobra - sve je to odvlačilo pogled od Isusovog naloga zabeleženog u Lukinom evanđelju 12,35.36: "Neka budu vaša bedra zapregnuta i sveće zapaljene. I vi kao ljudi koji čekaju gospodara svojega kad se vrati sa svadbe da mu odmah otvore kako dođe i kucne."

     Možemo da zamislimo da je Edson prvom prilikom kada je uzeo Bibliju u ruke dobro podvukao reči: "... kad se vrati sa svadbe." Možemo da ga zamislimo i kako, još uvek stojeći na sredini njive, govori sam sebi: "Svadba - to je Isusovo preuzimanje novog Jerusalima, glavnog grada Njegovog novog carstva, da bi ga pripremio za nas! 'Svadba' - to se odigralo juče, u danu u kojem smo očekivali da Isus već dođe po nas i povede nas na Nebo. Ali mi treba da ga čekamo da se vrati sa svadbe, da bismo tada učestvovali na svadbenoj večeri (Otkrivenje 19). Zašto to nismo ranije shvatili? Tada sigurno ne bismo doživeli ovo teško iskustvo."

     Tek tada je Edsonov um postao spreman da uvidi još jedan propust u čitanju i tumačenju biblijskog teksta. Naime, kada mu je skrenuta pažnja na Otkrivenje 10, on je shvatio da je i razočarenje bilo - prorečeno!

     Nije bilo dileme da je knjižica koju je anđeo držao u svojoj ruci (vizija iz Otkrivenja 10) predstavljala Danilovu proročku knjigu. Sam anđeo koji je stajao jednom nogom na kopnu a drugom na moru simbolizovao je adventni pokret u čitavom svetu, a sladak ukus u ustima -  radosnu vest odgonetnutih proročanstava. No, vizija je išla dalje. Nakon prijatnog osećaja u ustima nastupila je gorčina u trbuhu koja se brzo proširila čitavim telom. Kako je tačno bilo predskazano ono što će se dogoditi nakon neostvarenog nadanja u Isusov dolazak 22. oktobra! "Tvoj brat (prijatelj, saradnik ili sl.) u blaženoj nadi" - tako su završavala pisma koja su adventisti upućivali jedni drugima pre sudbonosnog oktobarskog dana. "Najlepša godina u mom životu," - opisivala je E. G.  Vajt svoja osećanja u danima dok je očekivala da se Isus pojavi.  "Shvatio sam da je vizija tačna i da nije slagala... Mi smo bili ti koji su pojeli knjigu i koji su osetili njenu slast u ustima, ali sada osećamo gorčinu koja obuzima čitavo naše telo,"  -   zapisao je Edson.

     Kada je njegova pažnja već bila usmerena na tekst iz Otkrivenja 10, Edson nije mogao da previdi i završetak poglavlja: "I reče mi: valja ti opet prorokovati narodima i plemenima i jezicima i carevima mnogima," - glasio je novi nalog. Istina, proteklo je dosta godina dok su ga adventisti razumeli i prihvatili; ali on je postao začetnik jedne nove misli, ideje kojom se gotovo niko do tada nije bavio.

     U Jovanovoj viziji iz Otkrivenja 10 postoji uputstvo na trubu sedmog anđela, odnosno na događaje koji se odvijaju u tom periodu plana spasenja. Taj deo opisan je u Otkrivenju 11,15-19: vrata Božjeg hrama na Nebu se otvaraju i "kovčeg Njegovog zaveta" postaje vidljiv. Za razliku od ranijeg shvatanja Milera i ostalih adventista, Edson je u ovoj slici naslutio mnogo više: možda nagoveštaj nove svetlosti u vezi s držanjem Božjeg zakona, jer kovčeg zaveta je, u stvari, imao svoj značaj zbog zapovesti koje su u njemu bile smeštene. Ali, bilo je to zaista samo naslućivanje. Posle toliko važnih saznanja u kratkom periodu, bilo bi nelogično očekivati od Edsona da odmah razume i ovu simboliku.

     Tek posle izvesnog vremena Edsonov zamišljeni i razočarani saputnik shvatio je da korača sam između osušenih kukuruznih stabljika. Zato se okrenuo i pošao prema njemu s pitanjem:

    "Hajram, zašto si zastao?"

     Edsonov odgovor bio je kratak, ali ubedljiv:

< 7. Poglavlje

Sadržaj

9. Poglavlje >