7. "Kleopa" u kukuruznom polju

  Godinu dana pre velikog razočarenja Hajram Edson još uvek nije bio učesnik adventnog pokreta. Skroman i neupadljiv, kao i mnogi farmeri toga doba, on je nalazio ispunjenje svojih duhovnih potreba kao član Baptističke crkve. Kada je imao 32 godine, umrla mu je žena i ostavila u nasleđe brigu o troje male dece. Nešto kasnije upoznao se s osobom koja je bila spremna da prihvati njegovu decu kao svoju i preseli se u jedno mesto blizu Port Gibsona (Port Gibson) u državi Njujork, na njegovu farmu, kao njegova supruga. Godine 1843. u grad Ročester, oko 45 km od Port Gibsona, stigla je adventna vest, koju je Edson prihvatio za vreme jedne serije propovedi.

    Iste večeri kada je serija završila, Edson je čuo jasan glas koji ga je slao u kuću jednog teško bolesnog suseda sa zadatkom da ga isceli. Ovaj ga je nalog veoma zabrinuo, jer, po njegovom mišljenju, mogućnost isceljivanja postojala je samo u biblijska vremena. Međutim, nemoćan da se odupre glasu koji ga je upozoravao na dužnost, uzeo je fenjer i pošao prema čoveku koji je ležao na samrti. Pristupivši postelji na kojoj je ležao bolesnik, stavio mu je ruke na glavu i kazao:

   "Brate, neka ti Gospod Isus vrati zdravlje!"

   Na njegovu veliku radost, bolesnik se odjednom pridigao, zbacio pokrivač, odgurnuo jastuke i počeo da hoda po sobi uzvikujući reči zahvalnosti Bogu. Probuđeni bukom, ostali ukućani dotrčali su da vide o čemu se radi, da bi se samo nekoliko trenutaka kasnije i oni udružili u hvaljenju Isusa za učinjeno čudo.

   Edsonova radost zbog ovog veličanstvenog trenutka trajala je veoma kratko. Na njeno mesto ponovo je došla zabrinutost, jer mu je još te  večeri isti glas kazao:

  "Idi i odnesi adventnu istinu svojim susedima i prijateljima!"

   Edsonu se ovaj nalog činio teži nego prethodni. Danima se borio protiv tog glasa i protiv samog sebe, da bi, kao svojevremeno Vilijam Miler, konačno popustio i odlučio da dozvoli Bogu da ga upotrebi kao svoje oruđe. Kada se, kratko pre velikog razočarenja, osvrnuo na proteklu godinu, Edson je mogao da vidi između 300 i 400 osoba koje su njegovim radom prihvatile Isusa kao svog Spasitelja.

    Neumoljivi tok vremena približio je 22. oktobar 1844. godine. Edson i njegovi prijatelji sve češce su se okupljali na zajedničke sastanke, da utvrđuju svoju veru i proveravaju dokaze za svoje nadanje. Mnogo, zaista mnogo puta, proročki niz od 2300 godina stavljen je u vremenske granice od jeseni 457. godine pre Hrista do jeseni 1844. godine posle Hrista. Širenje adventne vesti nije moglo biti ništa drugo osim poruke prvog i drugog anđela iz Otkrivenja 14. "Zakašnjenje" u Isusovom dolasku ostvareno je u delimičnom razočarenju u proleće 1844. godine. Nova sila adventnog pokreta od avgusta te godine mogla je da bude samo "ponoćna vika", a otkriće Sejmjuela Snoua o tačnom datumu Dana očišćenja - Isusov dolazak. Kada je konačno osvanuo taj dugo očekivani i željeni 22.oktobar, svi su očekivali da Isus slavno završi svoje delo posredovanja za ljude i dođe po njih i odvede ih na nebo, da budu tamo gde je On.

   "S puno poverenja očekivali smo da se pojavi Gospod Isus sa svojim svetim anđelima," - pisao je Edson kasnije, "i da svojim glasom probudi Avrama, Isaka, Jakova i druge velikane vere, ali i naše drage prijatelje od kojih nas je smrt odvojila..... Naša vera bila je čvrsta i mi smo se nadali da će ona postati stvarnost  sve dok sat nije otkucao ponoć."

    U trenutku kada je kazaljka otkucala polovinu noći, kucanje srca u grudima vernih kao da je za kratko prestalo. Sve uši bile su napregnute da čuju nebeske trube i anđeoske pesme, ali jedino što se čulo bilo je otkucavanje sata. Postalo je jasno da je dan prošao, a Gospod se nije pojavio. Oduševljenje je nestalo, a njegovo mesto zauzelo je razočarenje.

   "Naša očekivanja bila su izneverena i sve je zahvatila takva tuga kakvu nikada do tada nismo osetili," - sećao se Edson tih trenutaka. "Plakali smo, plakali, sve dok se nisu pojavili prvi zraci novog dana."

    Kako je noć prolazila, razočarenje se širilo, Edsonu su se u sećanje vraćali trenuci sopstvenog života u kojima je osetio Božje blagoslove, naročito od dana kada je prihvatio adventnu vest. Kao da ponovo učestvuje u njemu, setio se prizora u kojem samrtnik ustaje zdrav posle njegove molitve. Mnogi od tada okupljenih u prostoriji promenili su svoj život zahvaljujući njegovom požrtvovnom radu u objavljivanju radosne vesti. Ta sećanja vratila su snagu klonuloj Edsonovoj duši i pokrenula su ga da iznese sledeći predlog:

   "Hajde da se molimo Bogu da nam objasni zašto se ovo dogodilo!"

   Predlog je brzo prihvaćen. U prvim nagoveštajima novog dana, grupa ljudi, zbunjenih ali spremnih da se bore za svoju veru, pošla je u obližnju šupu i iza zatvorenih vrata klekla na molitvu.

   "Molili smo se ozbiljno i usrdno, dok nas Sveti Duh nije osvedočio da su naše molitve uslišene i da će nam biti otkriven razlog našeg razočarenja."

    Objašnjenje nije stiglo odmah, tu u šupi. Međutim, obećanje koje su dobili kroz molitvu probudilo je u njima ponovo osećanje da ih Bog nije napustio. Osnaženi duhovno, vratili su se u kuću da se potkrepe i telesno.

    Nakon jednostavnog doručka, Edson je pozvao svog prijatelja O.R.L Krožera (O.R.L.Crosier) da pođe s njim u posetu nekim vernicima u obližnjem mestu, koji su adventnu vest čuli preko njega, i da s njima podeli ohrabrenje i obećanje koje su upravo primili. Što iz želje da izbegnu neželjene susrete s rugačina, što u nameri da prekrate put, pošli su preko njiva, najvećim delom pokrivenim kukuruznim stabljikama, tako da su se više pratili po šuštanju kojeg su stvarali nego što su videli jedan drugoga.

    O tom putu kroz kukuruzno polje, Edson je zabeležio:

   "Zaustavio sam se negde na polovini polja. Učinilo mi se kao da je Nebo otvoreno pred mojim očima: određeno i jasno uvideo sam kako naš Prvosveštenik, umesto da dođe na Zemlju, kako smo mi očekivali, po prvi put ulazi u Svetinju nad svetinjama nebeskog Svetišta, da bi tu završio svoje delo pre nego dođe po nas."

    Na ovaj način Bog je odgovorio na usrdnu molitvu svojih poniznih slugu u rano jutro. Na ovaj način je Hajram Edson stao u red ljudi kojima je Bog otkrio najveće istine, a od kojih se to, mereno ljudskim merilima, najmanje očekivalo. Jer, Avram je bio stanovnik udobnog grada Ura kada ga je Bog pozvao da pođe u zemlju koju ne poznaje i postane otac izabranog naroda. Danilo je bio mladić odveden u ropstvo surovom i mnogobožačkom caru. Isus je bio sin jednostavnog, siromašnog drvodelje u prezrenom Nazaretu. Kleopa je bio neprimetan, nezapažen Isusov sledbenik kojem se ime spominje samo jednom u izveštajima evanđelja. I Edson je bio neupadljiv u ljudskim očima: jednostavni farmer, kakvih je bilo mnogo početkom 19. veka. Ali Bog je u njemu prepoznao posvećenog istraživača Pisma i požrtvovanog misionara u krugu ljudi u kojem je živeo i zato je preko njega  poslao utehu razočaranim i obeshrabrenim vernicima.

    Duh posvećenosti Bogu nikada nije oslabio u Edsonovom životu. Čvrst kao stena u svojoj veri, postao je primer, pre svega, svojoj deci. Jedanaest godina nakon razočarenja, u zimu 1855. godine, njegova kćerka Ofelija (Ophelia), tada tek u 12. godini života, učinila je zavet s Bogom krštenjem u vodi zaleđenog jezera, udaljenog nekoliko kilometara od kuće. Njegove osobine zapazili su svi vernici, a svoje poverenje izrazili su izborom njega za svog starešinu. Koliko mu je dozvoljavalo zdravlje, on je dalje radio na proučavanju Biblije, trošio sebe i svoj novac za štampanje ovih dragocenih istina i njihovo objavljivanje na mnogim sastancima, na koje je takođe putovao o svom trošku. Udružio se s Džozefom Bejtsom, Džejmsom Vajtom, Džonom Endrusom i ostalim pionirima adventnog pokreta i neumorno služio tamo gde su se ukazivale potrebe. Putovao je stotinama kilometara, često pešice, uglavnom zimi, da bi leti mogao da radi na farmi i obezbedi sredstva za život porodice i potrebe dela. Dva puta je prodao farmu, jednom stado ovaca, ali nikada nije zažalio zbog toga. Da je mogao, činio bi to i nakon svoje 75. godine. Ali 1882. godine njegove oči su sklopljene i telo položeno u grob, da tu sačeka trenutak kada Isus dođe i ostvari nadu koja je bila deo njegovog bića.

< 1. Poglavlje

Sadržaj

3. Poglavlje >