5. "Zašto tata nije došao juče?"

  Čarls Fič (Charles Fitch), jedan od stubova Milerovog pokreta, nije doživeo 22. oktobar 1844. godine. Osam dana ranije, 14. oktobra,  umro je, u 38. godini, ostavivši za sobom ženu i dvoje dece. "Vidljivi" tragovi njegovog rada u pokretu bili su, kao što je već spomenuto, "Karta proročkih događaja" i model kipa iz Navuhodonosorovog sna, koji je mogao da se rastavlja na delove, prema carstvima koje je predstavljao.

    Fič je imao priliku da Milerov pokret doživi dva puta. Prvi put, 1838. godine, on je bio jedan od prvih propovednika koji je prihvatio Milerovo tumačenje proročanstava; međutim, kada je primetio da otpor vernika u njegovoj crkvi u Bostonu raste i dovodi u pitanje njegov opstanak u tom "dobrom okrugu", povukao se. Kratko nakon toga on je premešten u novi okrug, u Nju Džersi (New Jersey), i tu je doživeo Isusa kao stvarnog, ličnog Prijatelja i Spasitelja. Ovog puta nije bilo premišljanja: s radošću u srcu išao je od jednog do drugog sastanka, iz grada u grad, šireći radosnu vest o Isusovom dolasku mnogima koju su posećivali njegove serije proučavanja. Iz pisama koja je za vreme putovanja pisao svojoj ženi, može se dobiti uvid u ljubav s kojom je išao ljudima da im objavi vest spasenja. Činjenica da je od šestoro njegove dece umrlo čak četvoro, samo je pojačavala u njemu čeznju za novom Zemljom.

    Početkom jeseni, jednog hladnog dana kratko pre 14. oktobra 1844., Fič je pošao s tri grupe obraćenika u vodu krštenja na otvorenom. Kao posledica toga došla je bolest koja ga je poslala na privremeni počinak, u grob.

    Kakvo je, međutim, bilo raspoloženje u tim trenucima, koji nikada nisu prijatni za čoveka, pokazuje izveštaj jednog od časopisa Milerovog pokreta (MIDNIGHT CRY), u kojem stoji da ".... su njegova žena i deca sada u Klivlendu (Cleveland), gde s poverenjem očekuju da se za nekoliko dana pojavi njihov Gospod i sakupi rasejanu porodicu. Sestra Fič ..... je vedrog raspoloženja i srećna."

    Slučaj Čarlsa Fiča nije bio usamljen. U mnogim porodicama nedostajao je ili jedan od roditelja ili neko od dece, jer su različite bolesti (kolera, tifus, tuberkuloza) uzimale danak. Ali zahvaljujući čvrstoj veri u Isusov dolazak 22. oktobra, tuga zbog gubitka najmilijih bila je samo privremena; njoj je sledila uteha u Spasiteljevom obećanju da ce podići umrle iz grobova i radost što će se to dogoditi tako skoro.

   "Mama, da li ćemo ikada više videti tatu?" - pitala su Fičova deca svoju majku na povratku s pogreba.

   "O, da!" - odgovorila je majka. "Proći ce samo nekoliko dana dok Isus dođe; a kad On dođe, probudiće ne samo tatu, nego i vaše sestre i braću koji su sada u grobovima. Tada ćemo konačno biti zajedno, jedna velika porodica!"

   "Mama, da li ćemo sutra videti tatu?" - pitala su deca majku u ponedeljak uveče, 21. oktobra. "Da, sutra!" - potvrdila je mama s osmehom.

    Samo tako može potpuno da se shvati dubina razočarenja vernih čekalaca Isusovog dolaska u prvim časovima 23. oktobra 1844. godine, kada je postalo jasno da se njihova nada nije ostvarila.

   "Mama, zašto tata nije došao juče?" - pitala su deca majku u sredu ujutro.

    Džejms Vajt je kasnije pisao:

   "Kada nas je, nekoliko dana posle 22. oktobra, posetio brat Hajmz i kazao nam da treba da se pripremimo za nastupajuću zimu, činilo mi se da neću moći da vladam svojim osećanjima. Izašao sam iz prostorije u kojoj smo bili okupljeni i plakao kao malo dete."

    U jednom gradu se okupilo sedamdeset adventista u jednoj velikoj zgradi da zajedno dočekaju Isusov dolazak. Kada je taj dan prošao, a ništa se nije dogodilo, vernici su se međusobno hrabili i pomagali jedni drugima da ostanu čvrsti u nadi koju su izgradili. U jednu veliku kantu za mleko skupljen je sav novac koji su prisutni posedovali, s namerom da se odatle pokrivaju troškovi njihovog daljeg zajedničkog boravka u toj kući. Vođe pokreta, međutim, shvatile su da to nije trajno rešenje i zato su savetovali verne da se vrate svojim domovima i uključe u svakodnevni život.

    No, iako je ovaj predlog bio veoma razuman, brzo je postalo jasno da nije tako jednostavno ostvariti ga. Jer, u redovima "čekalaca" nalazili su se mnogi koji su celo svoje imanje, uključujući kuće i zemljište, uložili u poslednju vest opomene svetu. Gde da se vrate? Primer Edvorda Endrusa (Edward Andrews) bio je jedan od putokaza kako da se reši nastali problem: porodicu Stouel (Stowell) on je pozvao k sebi, dajući im slobodu da stanuju s njim kao da su u sopstvenom domu.

    Jedno pitanje, međutim, bilo je prisutno gotovo u svakom razgovoru tih dana: "Gde je greška?"

   Miler i njegovi saradnici smerno su dopuštali da greška leži u njihovom tumačenju proročanstva, iako su za svaki detalj bili ubeđeni da je kristalno jasan i da se potpuno uklapa u celu sliku poslednjih događaja. Ono što ih je još više zbunjivalo, bila je sila koja je pratila pokret "sedmog meseca" i "ponoćni poklič", sila koju nisu mogli da pripišu ni jednom drugom izvoru osim Bogu.

   Za sebe, Milera i mnoge druge učesnike pokreta, Hajmz je kazao:

   "Pogrešili smo negde u našem učenju, iako smo bili sigurni da nas vode Sveti Duh i Božje proviđenje.  U pokretu 'sedmog meseca' nalazila se neodoljiva sila, koja je savladavala sve prepreke. Njegova poruka stizala je do srca ljudi u najrazličitijim mestima, u najrazličitijim stanjima, na načine koje samo Božja sila može da sprovede. Gde god je stizala, ona je izazivala duboko ispitivanje srca pred tronom Svemogućega, priznavanje greha i iskreno traženje oproštenja. Jedino što smo mogli da kažemo bilo je: 'A ko smo mi da se protivimo Bogu?'"

    Drugi istaknuti učesnik pokreta, F. G.  Braun (F. G. Brown), potvrđivao je Hajmzovu izjavu:

   "Veliki Bog je divno postupao prema nama. Naše predrasude, vaspitanje, intelektualne i moralne sposobnosti, bile su pretpostavljene učenju  o Isusovom drugom dolasku.... Sveti Duh je klesao kamen našeg srca.... sve dok adventna nada nije postala naša radost, naša sreća, naše sve. Biblija nas je učila, jer svaka njena stranica govori o ovom slavnom događaju."

    I zaista, samo u Novom zavetu misao o Isusovom dolasku na Zemlju zabeležena je oko 300 puta! Sam Isus je obećao: "I kad otidem i pripravim vam mesto, opet ću doći!" (Jovan 14,1-3). Nakon Isusovog odlaska na nebo, anđeli su pitali učenike: "Što stojite i gledate u nebo? Ovaj Isus koji se uze od vas... tako će doći kao što videste da ide na nebo" (Dela 1,11). Petar je pisao o času "kad se javi poglavar pastirski...." (1. Petrova 5,4), a Pavlu je otkriveno da će ".... sam Gospod, sa zapovešću i glasom arhanđelovim.... sići s neba" (1. Solunjanima 4,16). Jovanovo jednostavno svedočanstvo s Patmosa glasilo je: "Eno, ide s oblacima..." (Otkrivenje 1,7).

    Jedno je bilo jasno: Bog neće ostaviti Zemlju u stanju u kojem je sada, pritisnutu grehom i njegovim posledicama. Isus će doći da je očisti, ako ne tada, kada su ga mnogi očekivali, onda jednom u budućnosti. Ali, doći će!

    Milerova greška, dakle, nije bila u tome što je propovedao vest o Isusovom dolasku, jer je ona duboko ukorenjena u Bibliji. Još manje je bilo pogrešno to što je naglašavao potrebu unutrašnje spremnosti za taj događaj. On je samo ponovio ono što je Isus, mnogo godina pre njega, stavio na srce svojim učenicima: "Zato i vi budite gotovi: jer u koji čas ne mislite, doći će sin čovečji!" (Matej 24,44). Konačno, i sam Miler je pisao da mu je spremnost srca važnija od datuma Isusovog dolaska:

   "Moj najviši cilj i najiskrenija želja bila je da obratim duše Bogu i pomognem bližnjima da pripreme svoje srce, kako bi ih Gospod našao 'prave i u miru'."

    O teretu koji je ležao na njemu za njegovo rodno mesto Hempton svedoči molitva koju je upućivao Bogu:

   "O, Gospode! Probudi svoj narod u Hemptonu!... Oče, obrati sebi moju decu!"

    Slavno je bilo uslišenje ovog žarkog iskanja. Mnogi stanovnici Hemptona, Milerovi susedi i poznanici, prihvatili su Isusa kao ličnog Spasitelja, a za svoj dom Miler je, 1843. godine, pisao:

   "Imam ženu i osmoro dece, a imam i razloga da verujem da su svi oni Božja deca, koja veruju u istu nauku koju i sam propovedam."

    Iako je Miler pogrešio u određivanju događaja koji će se odigrati na kraju 2300 godina, u izračunavanju vremena bio je besprekoran. Princip "dan za godinu" pronašao je u Bibliji u Knjizi proroka Jezekije (4,6) i primenio ga na Danilovo proročanstvo. Značenje ostalih proročkih simbola otkrio je upoređivanjem različitih proročanstava i tako došao do zaključka da žena predstavlja crkvu, zver carstvo, voda narode a vetrovi sukobe među njima. I najžešći Milerovi protivnici morali su da priznaju, kao što je to učinio profesor Džordž Buš, ".... da ste Vi, gospodine Miler, u uzimanju sistema ždan za godinuž sledili najispravniji metod tumačenja biblijskog teksta i tako potvrdili dostignuća velikih umova, kao što su Izak Njutn (Isaak Newton), biskup Njutn (Newton), Kirbi (Kirby), Skot (Scott), Kejt (Keith) i mnogi drugi."

    Ovakva pohvala imala je svoje puno  opravdanje. U vreme Vilijama Milera saznanje da je 2300 dana i noći u stvari period od 2300 kalendarskih godina bilo je staro već oko hiljadu godina! U ranom devetom veku, bar prema postojećim zapisima, izvesni Nahavendi (Nahawendi) došao je do spomenutog zaključka. Princip "dan za godinu" smatrao je ispravnim i Martin Luter, a podržavali su ga mnogi njegovi savremenici i istomišljenici. Jedan od najvećih naučnika čovečanstva, Izak Njutn, bio je istog mišljenja. Za njegov "matematičarski um" biblijska proročanstva su bila uvek novi izazov i izvor novog divljenja. Zvuči možda neverovatno, ali je tačno: u toku svog života Njutn je napisao više reči o teologiji i istoriji crkve (koju je takođe izučavao) nego o matematici i fizici, područjima na kojima se uzdigao, u očima sveta, do neslućenih visina.

    Istinsko "komešanje" na tlu proročanstva počelo je, moglo bi se kazati, u 17. veku, velikim otkrićem do kojeg je došao propovednik Reformne crkve u Nemačkoj Johan Petri (Johann Petri, 1718 - 1792). On je bio prvi koji je zaključio da se početak perioda od 2300 godina (iz Danila 8. glave) poklapa s početkom perioda od 70 sedmica (iz Danila 9. glave), koje su "odsečene" za jevrejski narod. Na osnovu toga Petri je mogao da izračuna približno vreme kada će se Danilovo proročanstvo ispuniti.

    Vrednost Petrijevog otkrića (iz 1768. godine) potvrdili su isti zaključci do kojih su došli drugi istraživači Biblije nezavisno od Petrija. U Irskoj je to bio Hans Wud (Hans Wood, 1787. godine), u Engleskoj Džon A. Braun (John A. Brown, 1810.), a u Južnoj Karolini V. C. Dejvis (W. C. Davis). Iako je trebalo da protekne još izvestan broj godina do Milerove pojave, ovi ljudi su već očekivali da se lanac od 2300 godina završi oko 1840. godine (s izuzetkom Hansa Vuda, koji je čekao 1880-te).

    Nekoliko sledećih redova ispuniće različita imena. Možda mnogima ona nisu poznata i mnogi će ih nakon čitanja odmah zaboraviti; ali ona pripadaju ljudima koji su živeli u različitim razdobljima i u različitim krajevima sveta, a koje povezuje isti rezultat do kojeg su došli u svom proučavanju Biblije - Isus će ponovo doći: Manuel de LAKUNCA (Lacunza), jezuitski sveštenik, Džozef VOLF (Joseph Wollf), jevrejski hrišćanin, Henri DRAMOND (Henry Drummond), engleski bankar i poslanik u parlamentu, Vilijam KANINGEM (William Cunningham), Hajnrih RIHTER (Heinrich Richter), Mortimer O' SALIVEN (Mortimer O«Sullivan), Lui GOSEN (Louis Gaussen), kao i još mnogi u Škotskoj, Engleskoj, Irskoj, Francuskoj, Nemačkoj, Holandiji, Švajcarskoj, Južnoj Americi, Srednjem Istoku.... Oni su pisali knjige, objavljivali članke ili iznosili propovedi kojima su izazivali adventno probuđenje nešto ranije ili uporedo s pokretom kojeg je vodio Miler u Severnoj Americi.

    Istina, probuđenje u Evropi nije imalo takve razmere kao u Americi, niti se usredsredilo na 22. oktobar 1844. godine, ali je bilo široko prošireno u svim slojevima društva, posebno u Engleskoj. Godine 1844. preko 700 propovednika Anglikanske crkve udružilo se s brojnim kolegama iz drugih konfesija u objavljivanju adventne vesti širom engleske kraljevine. Njihov poziv poklapao se s uzvikom prvog anđela iz Otkrivenja 14: "Jer dođe čas suda njegova!"  Jedanpoznati istoričar i poslanik engleskog parlamenta (Thomas B. Macaulay), zabeležio je te godine da su se u broju onih koji su prihvatili vest o Isusovom dolasku nalazili i ljudi "... uzvišenog statusa, sposobni i velikih materijalnih mogućnosti..... Plemići, a uz njih i članovi Parlamenta, branili su perom i mastilom svoju veru."

    Impresivno je bilo izazivanje probuđenja u Švedskoj. Pošto su, po tadašnjem švedskom zakonu, odrasli mogli da propovedaju samo pod uslovom da dobiju dozvolu državne crkve, Bog je izabrao decu da preko njih objavi radosnu vest o Isusovoj službi za čoveka. Između 1841. i 1844. godine dečaci i devojčice, mladići i devojke ponizno su pozivali ljude na promenu srca i pripremu da ih Isusova pojava zatekne spremnima za večno Božje carstvo.

    Jedna veoma mala devojčica igrala se sa svojim igračkama dok su se susedi okupljali u kući njenih roditelja. U jednom trenutku ona bi ostavljala igračke na stranu, odlazila među odrasle i iznosila im ozbiljne poruke, da bi se zatim vratila svojim lutkama.

   Doktor Sven Erik Skeldberg (S. E. Skšldberg), službenik vladinog Ministarstva zdravlja u periodu od 30 godina, ispitivao je ovu "bolest propovedanja", kako su protivnici nazvali širenje adventne vesti, i došao do zaključka da su neka od dece propovedala ležeći, zatvorenih očiju, nesvesni okoline koja ih okružuje, ponekad i ne dišući. Liz Andersdoter (Lis Andersdotter), Meri Svensdoter (Mary Swensdotter) i druge devojčice i dečaci nastavili su da mumlaju pesmu koju su pevali u trenutku kada su im ispitivači zatvorili i nos i usta. Dr. Skeldberg je mogao da posvedoči samo toliko da deca iznose osnovne teme hrišćanstva: Isusa, spasenje, molitvu, pokajanje, obraćenje. Objašnjavanje navedenih fenomena prevazilazilo je njegove moći. Ako bi neko upitao decu šta se to događa s njima i oko njih, njihov odgovor dolazio je iz Knjige proroka Joila 2,23: "I posle ću izliti duh svoj na svako telo, i proricaće sinovi vaši i kćeri vaše...." Nije teško pogoditi koja je tema zauzimala centralno mesto u njihovom propovedanju: vest o Isusovom skorom povratku, poruka iz Otkrivenja 14,6: "Jer dođe čas suda njegova!"

   Šta god da je bio razlog da se Isus ne pojavi 22. oktobra 184. godine i da Čarls Fič ne ustane iz groba u koji je položen, ostaje činjenica da pokret nije bio Milerova izmišljotina, koja se temeljila na njegovim samovoljnim, nezrelim ili netačnim zaključcima. Najvećim delom, gotovo do poslednjih detalja, Milerovo učenje bilo je potpuno ispravno i biblijski opravdano. Osim toga, adventni pokret u Americi bio je samo deo jednog internacionalnog i interkonfesionalnog napora da se objavi velika istina da je nada u Isusov drugi dolazak  na pragu svog ispunjenja.

< 4. Poglavlje

Sadržaj

6. Poglavlje >