4: Ponoćni poklič

  Iako uvrštavan u velike gradove Amerike, Eksiter u državi Nju Hempšir (Exeter / New Hampshire) je bio među poslednjima u kojima je odjeknuo "ponoćni poklič". U avgustu 1844. u njemu je upravo bila u toku serija proučavanja pod šatorom koju je vodio Džozef Bejts, kad je jedan iznenadni došljak učinio da ona postane nezaboravan doživljaj.

    Nekadašnji pomorski kapetan pokušavao je da vrati bar jedan deo živosti u Milerov pokret u tom gradu. Ali to nije bilo lako. Ljudi su bili zbunjeni, nesigurni i razočarani. Ni sam Bejts nije bio u mnogo boljem stanju. Međutim, nadao se da će, ponavljanjem nekih svojih iskustava, kao i iskustava iz prošlosti pokreta, uspeti da podigne duh u ljudima i ohrabri ih u njihovom daljem čekanju Isusovog dolaska.

    Upravo tada stigao je jedan jahač, mirno vezao konja za obližnje drvo i, iako prašnjav i znojav, zauzeo mesto u poslednjem redu. Prisustni su se okretali da vide iznenadnog posetioca, zaboravljajući da pred njima stoji Bejts kao govornik. A kako on nije shvatao da je pažnja slušalaca sasvim na drugoj strani šatora, ustala je jedna žena, za koju se ubrzo ispostavilo da je sestra pristiglog jahača, i odlučno kazala:

   "Brate Bejts! Mislim da sada nije vreme da ponavljamo istine koje su nam odavno poznate. Bog nam je upravo poslao slugu i, preko njega, 'hranu na obrok'. Dozvoli njemu da govori, a nama da ga čujemo."

    Kao dah vetra prošao je Božji duh mnoštvom, pokrećući ga da uzvikne:

   "Amin! Amin! Tako je, sestro! Neka došljak govori!"

    Pokoravajući se volji prisutnih, Bejts je sišao s podijuma.

   "Ako brat Sejmjuel Snou ima poruku od Boga za nas, neka dođe i iznese nam je. Mi smo spremni da je čujemo!"

    Iako je Snou imao poruku, zbog dugog puta kojeg je tog dana prevalio predloženo je da mu se prvo omogući odmor, a sutrašnje prepodne iskoristi za zajedničko proučavanje.

   "Naš Gospod je obećao da će doći po nas i uzeti nas k sebi, da budemo tamo gde je on, zar ne?" - počeo je Snou svoju propoved pred stotinama slušalaca sledećeg jutra. "U pogledu vremena kada će se to dogoditi, Isus je kazao učenicima da taj dan i čas niko ne zna, ni anđeli koji su na nebu, ni Sin, samo Otac (Marko 13,32). Mnogi misle da taj tekst znači da čovek nikada neće odrediti dan Isusovog dolaska. Ali, ako je stvarno tako, onda bismo morali da kažemo da ni sam Isus ne zna kada će uslediti Njegov povratak na Zemlju, a to nije logično. Prema tome, ako Isus zna kada će doći, onda to možemo da saznamo i mi." "Kada je Isus došao prvi put, došao je tačno na vreme i prema planu kojeg je ranije objavio ljudima. On sam je kazao na početku svoje službe da se navršilo vreme (Marko 1,15). Koje vreme se navršilo?" - upitao je Snou prisutne.

   "Proročko vreme," - odgovorio je hor.

   "Tačno, proročko vreme!" - potvrdio je Snou. "Svima nam je poznato Danilovo proročanstvo o 2300 dana i noći, odnosno 70 sedmica koje su 'odsečene' od tog vremena. Kada je Isus počeo svoju javnu službu, upravo je započela poslednja sedmica od 'odsečenin' sedamdeset. Ali, da pogledamo nešto! Mi smo do sada govorili da proročki lanac od 2300 godina počinje u proleće 457. godine pre Hrista i završava se u proleće 1844. godine posle Hrista. Međutim, Danilu je rečeno: 'Od kad iziđe reč da se Jerusalim opet sazida'. Prema pisanju Jezdre zaključujemo da taj nalog nije stigao do Jerusalima sve do petog meseca te godine (Jezdra 7,8). To znači da početak perioda od 2300 godina pada najmanje pet meseci nakon početka proleća 457. godine pre Hrista, zar ne?"

   "Amin! Tako je!" - potvrđivalo je mnoštvo. "Samo nastavi!"

   "To znači, braćo, da smo pogrešili što smo očekivali Isusa u proleće ove godine."

   "Da, tako je. Mi smo pogrešili," - dolazilo je, kao eho, iz unutrašnjosti šatora.

   "Sledeće što nam pomaže da odredimo datum Isusovog dolaska jeste potpuno razumevanje smisla najvećeg prolećnog i najvećeg jesenjeg obrednog praznika prema Mojsijevom ceremonijalnom zakonu. Najvažniji prolećni događaj, bez sumnje, bila je Pasha, koja je održavana prvog meseca biblijske godine, a najvažniji jesenji događaj - Dan očišćenja. Koji je od ova dva praznika simbol Isusove smrti za čovečanstvo?" - ponovo se Snou obratio slušaocima jednim pitanjem.

   "Pasha!" - odgovorilo je mnoštvo, koje je napeto pratilo izlaganje Snoua.

   "Tačno! Pavle je pisao u Poslanici Korinćanima da je Hristos naša Pasha, koja je za nas zaklana. To se dogodilo u proleće, tačno onog dana kada je prinošena obredna Pasha. Ali, to nije sve: da li neko zna u koje doba dana je trebalo da bude zaklano pashalno jagnje?"

   "Uveče!"

   "Još tačnije, prema originalnom jevrejskom izrazu, 'pre večeri', tj. pre zalaska Sunca, oko sredine popodneva. Recite mi, u koji sat je Isus razapet za nas?"

   "U tri sata popodne!" - glasio je odgovor.

    Navodeći zapise jevrejskog istoričara Josifa Flavija, kao i mišljenje uvaženog hronologa toga doba Vilijama Hejla (William Hale), Snou je utvrdio da je Isus umro u proleće 31. godine nove ere, tačno u sredini sedamdesete sedmice Danilovog proročanstva.

   "Prema tome, braćo, na osnovu Božje reči mi možemo da budemo sigurni da je Isus, kada je došao da prinese žrtvu za nas, kao pashalno jagnje, došao tačno u vreme koje je otkrio u proroštvu, i to ne samo u dan, nego i u čas, kako je to predviđeno obrednim zakonom."

   "Ali, kao što smo već kazali, postojao je jedan veoma važan obred i u jesen svake obredne godine - Dan očišćenja," - nastavio je Snou. "Šta je bio zadatak prvosveštenika u tom danu?"

   "Da izvrši čišćenje svetinje!"

   "A šta Isus treba da uradi na kraju 2300 godina iz Danila 8,14?"

   "Da izvrši čišćenje svetinje!" - ponovilo je mnoštvo prethodnu rečenicu.

   "Upravo tako. Ali, ako je Isus u događajima oko svoje smrti na krstu tako pažljivo pratio proročko vreme i simboliku pashalnog obreda, zar nije logično da će i sada, u događajima oko svog dolaska, takođe pratiti proročko vreme i simboliku obreda na Dan očišćenja? Zar nije logično da, osim godine u kojoj se navršava niz od 2300 godina, odredimo i dan u koji pada praznik Dana očišćenja?"

    Uzbuđenje se približavalo vrhuncu. Okupljeni u šatoru u najvećoj tišini  pratili su govornika, spuštajući samo tu i tamo pogled na Bibliju da bi proverili tekstove koje je Snou navodio.

   "Postoji još jedno pitanje na koje treba da odgovorimo: kada je bio održavan obred poznat kao Dan očišćenja?"

   "Desetog dana sedmog meseca," - čuo se jedan glas još pre nego je Snou izgovorio rečenicu do kraja.

   "Tako stoji u 4. Mojsijevoj 23,27. Dakle, ako je obred, koji je samo slika Isusove stvarne službe, održavan desetog dana sedmog meseca, kada onda treba da dođe do stvarnog čišćenja svetinje, Isusovim dolaskom na Zemlju?"

   "Desetog dana sedmog meseca!" - zaključili su gotovo svi prisutni.

    Snou je zastao nekoliko trenutaka da bi se utišalo nastalo komešanje i da bi u potpunoj tišini izrekao konačan zaključak.

   "Nakon najpažljivijeg ispitivanja biblijskog, obrednog kalendara, zaključujemo da deseti dan sedmog meseca ove godine pada na 22. oktobar!"

    Onda je usledio poziv:

   "Braćo, razmislite! Ako smo danas u drugoj sedmici avgusta, do Isusovog dolaska ostalo je još manje od tri meseca. Za manje od tri meseca Isus će završiti svoje posredovanje i doći da uzme k sebi one koji ga čekaju. Necemo dočekati ni zimu ove godine! Nije li zato sada vreme da podignemo glas i udružimo se u ponoćnom pokliču: 'Evo ženika gde ide, izadjite mu u susret!'"

    Suze radosnice tekle su potocima. Snou je zamoljen da i sutra održi istu propoved kako bi ovu istinu mogli da razumeju i oni koji je nisu shvatili odmah. Već tu, pod šatorom, nastajali su planovi kako da se najbolje iskoriste preostali dani. Na povratku u svoja mesta učesnici sastanka u Eksiteru širili su novo saznanje u vozovima, brodovima ili kočijama kojima su putovali.

    Pokret je zahvatila revnost kakvu još nije doživeo u svom postojanju. Radosna vest odzvanjala je kanjonima, prerijama i pustinjama ogromnog prostranstva između Kanade i Sjedinjenih država Amerike. Ništa nije moglo da zaustavi silu "pokreta sedmog meseca." činilo se da nema sela, gradića niti velikog grada u kojem nije odjeknuo ponoćni poklič. Džošua Hajmz, začetnik prorovedanja u velikim gradovima, mogao je samo da potvrdi da ovakav posao vodi jedino Bog, a Mileru je ostalo da napiše: "Vidim slavu u ovom pokretu koju ranije nisam zapažao. Osećam se gotovo kao da sam već kod kuće. Slava! Slava! Slava!"

    Bližio se 22. oktobar. Kako je bilo uzbudljivo živeti tada!

    Poslednjih dana pred očekivani Isusov dolazak adventisti su se povukli iz javnog života. Zanatlije su zatvorile svoje radnje, trgovci trgovine, a službenici u školama, sudovima i drugim ustanovama prestali su da dolaze na posao. Farmeri su ostavljali krompir u zemlji, dugovi su opraštani dužnicima, a velike svote novca bile su prilagane štamparijama da se još jednom upozori svet na slavan događaj idućih dana. Na slobodna mesta u bazenima za krštenje moralo je da se čeka. Šatori, gradske dvorane, crkve ili "kolibe" bile su pretesne da prime sve koji su želeli da u molitvi i proučavanju Biblije dočekaju dolazak nebeskog Gospodara.

    15. oktobar - još sedam dana do Isusovog dolaska. 16. oktobar - još šest dana. 17. oktobar. 18. oktobar.  19. oktobar.

    Poslednji otisak štampane vesti izašao je ispod štamparskog valjka 19. oktobra. Tog dana poslednji je put poslužio veliki šator, a onda je rastavljen i pažljivo spakovan. Verni propovednici radosne vesti razišli su se svojim kućama, da bi Isusov dolazak dočekali u krugu porodice. Hajmz je požurio u Lou Hempton, da taj svečani trenutak doživi zajedno s Milerom.

    Prijatna čeznja ispunjavala je srca vernika. Elen Hermon (Ellen Harmon), tada 15-godišnja    devojka, pisala je:

   "Bila je to najsrećnija godina u mom životu. Moje srce ispunjavalo je radosno iščekivanje."

    Napolju, međutim, svet je živeo u nelagodnosti. Hiljade i hiljade razmišljali su o svom životu i svojoj sudbini u strahu da je sve što su adventisti propovedali ipak istina.

    20. oktobar.  21. oktobar.   22. oktobar.

    Kad je osvanuo 22. oktobar, srca vernih obuhvatila je atmosfera svečane radosti. U manjim ili većim grupama okupili su se da, s pesmom na usnama, ugledaju "znak Sina čovečjeg na nebu" (Matej 24). Čekali su ceo dan, jer nisu znali tačno sat u koji će se Isus pojaviti.

    Sunce je izašlo, kao "ženik što izlazi iz svoje ložnice." Ali, nebeski Ženik nije se pojavljivao.

    Sunce je došlo do zenita, toplo i životodavno,  "noseći zdravlje na krilima svojim." Ali, Sunce pravde nije zasjalo.

    Sunce se nagnulo nad horizont, veliko i crveno, "strašno kao vojska sa zastavama."  Ali,  Jahač na belom konju, Vojvoda nebeske vojske, nije dojahao.

    Večernje senke bivale su sve duže. Sunce je zašlo, nastupila je tama. Polako su prolazili noćni sati. U najdubljoj tišini, u domovima čekalaca Isusovog dolaska satovi su otkucali ponoć. 22. oktobar je prošao, ali Isus se nije pojavio. Isus nije došao!

< 3. Poglavlje

Sadržaj

5. Poglavlje >