21. Nekadašnji katolički sveštenik

"Oprosti, sine, ali da li bi mi dozvolio da pređem carinu sakriven pod ovim tovarom sena u tvojim kolima?"

Seljak je začuđeno pogledao stranca obučenog u svešteničke haljine koji mu je uputio ovakvu molbu.

"Da, oče," - odgovorio je i pomogao mu da se zavuče na dno zaprege.

Sveštenik po imenu Mihael Belina Čehovski spašavao je goli život. Franjevački kaluđerski red u centralnoj Evropi našao se na opasnom udaru nacionalne politike. Sada se nalazio na dohvat granice; kada bi samo uspeo da je pređe neprimećen.

Kada bi!

Zaprega u kojoj se našao bila je devetnaesta u jednom dugačkom karavanu koji je čekao na prelaz. Malo po malo približavali su se kontrolnom mestu. Izvirujući ispod slame, Čehovski je zapazio jednog postarijeg oficira kako u svaki tovar zabada mač; energičnost kojom je to uradio kod prvih kola nije se promenila ni do osamnaestih!

Na dnu zaprege Čehovski se usrdno molio. Tada je osetio kako se kola pomeraju i staju pred čoveka s mačem u ruci.

"Imaš li šta da prijaviš?!" - odjeknuo je grubi glas oficira-kontrolora.

"Verujte mi, gospodine, nemam ni komad hleba!" - odgovorio je vlasnik zaprege.

"Onda se miči odavde; nećeš valjda tu ostati ceo dan!"

Dok je zaprega polako odmicala, Čehovski je još jednom provirio ispod tovara. Oficir s mačem u ruci upravo je zamahnuo da proveri da li se neko krije u slami dvadesetih kola.

Mihael Belina Čehovski, pionir treće anđeoske vesti na evropskom kontinentu, bez dvoumljenja je jedan od najživopisnijih, a u isto vreme najkontroverznijih, likova u istoriji adventizma. Događaji slični ovom upravo opisanom nisu bili retkost u njegovoj biografiji. Iako svaki njegov opis nije uvek odgovarao stvarnosti, ipak nije teško shvatiti zašto je, kada je jednom došao na ideju da se vrati u Evropu kao misionar, to i ostvario na sebi svojstven način.

Rođen 1818. godine u Poljskoj, Mihael Belina je stupio u franjevački red čvrsto uveren da su i savremeni kaluđeri tako pošteni i nesebični kao što je to bio njihov osnivač Franjo iz Azizija. Kada je razumeo da je stvarnost drugačija, pokušao je da izvrši reformu reda, što ga je, međutim, samo vodilo iz jednog uzbuđenja u drugo. Kao kaznu zato što je pisao lično papi o zlouptrebama među franjevcima, dobio je godinu dana zatvora; iza toga uspeo je da pobegne u Francusku i tamo se zadrži tri godine, dok nije proteran u Švajcarsku. U toj zemlji, 1850. godine, napustio je sveštenicki poziv i katoličku crkvu, oženio se i počeo da vodi redovan građanski život.

Sledeće godine Čehovski je otplovio za Severnu Ameriku, gde je prvo radio zajedno s kanadskim baptistima; međutim, 1857. godine upoznao je trostruku anđeosku vest na jednoj evangelizaciji pod šatorom u i prešao u redove adventista sedmog dana. Već sledećeg proleća, na jednom saboru u Betl Kriku koji je razmatrao potrebe propovedanja evanđelja među etničkim grupama, Čehovski je određen da sarađuje s braćom Bordije u radu s Amerikancima francuskog govornog područja.

Bilo je uzbudljivo imati u svojim redovima "živog" nekadašnjeg katoličkog sveštenika. Njegova ranija požrtvovnost i revnost često su opisivani na stranicama "Pregleda", a njegova skromnost u materijalnim dobrima izazivala je poštovanje među vernicima, uključujući tu i porodicu Vajt. Istina, Džejms Vajt je vremenom sve više postajao zbunjen položajem Čehovskog; kao ocu troje dece nije mu bilo uvek jasno kako to da Mihael Belina, koji je imao četvoro dece, ima tako nesrazmerno velike potrebe za izdržavanje porodice. Posle samo godinu dana uspešnog rada u francuskom govornom području na granici između Sjedinjenih država i Kanade, Čehovski je krenuo u skupi poduhvat rada sa strancima u Njujorku. Do guše u dugovima, ubrzo je zatražio od odgovorne braće da ga hitno prebace na staro područje.

Godine 1861. Džejms Vajt je obilazio istočni deo Sjedinjenih država pokušavajući da osnuje oblasti; međutim, sretao je otpor koji ga je boleo. U takvom stanju nadao se da će ga Čehovski, s kojim su se on i Elen prilično sprijateljili, razumeti i podržati. Ali, bivši katolički sveštenik nastavio je da ide svojim sopstvenim putem.

Ovo je bio trenutak preokreta. Čehovski je uskoro istupio iz propovedničkog kadra, pokušavajući da se izdržava kao samostalni pisac, da bi se konačno, suprotno savetu braće, vratio u blizinu Njujorka da tu živi i radi.

Stvarni cilj Čehovskog bio je rad u Evropi. Još 1858. godine on je pisao Elen Vajt da je njegova duboka čeznja da "poseti svoju domovinu preko velike vode i kaže njenim stanovnicima sve o Isusovom dolasku, o slavnom obnavljanju i obavezi da drže zapovesti Božje i imaju veru Isusovu." Kada je Generalna konferencija osnovana 1863. godine i Džejms Vajt u PREGLEDU objavio nameru o slanju brata Snuka u Evropu kao misionara, Čehovski se ponadao da je njegov san na pragu ostvarenja. U susretu s Dž. N. Lafboruom sledeće zime, zamolio ga je da spomene njegovo ime pred Izvršnim odborom. Lafboru je smatrao da je još prerano i ubeđivao je Čehovskog da se još malo strpi. Njegov argumenat je bio da crkva još nije u mogućnosti da ga izdržava, iako je u stvari mislio da je Čehovski "prebrz" da bi poslužio kao misionar.

Elen Vajt je sa svoje strane napisala mnoga pisma Čehovskom. U jednom, na primer iz 1861. godine, navela mu je da joj je pokazano kako je njegovo odbijanje saveta braće propovednika bio pogrešan korak. Ona ga je pohvalila kao "savesnog i iznad svega poštenog radnika pred Bogom" (kompliment koji je, inače, retko dolazio od Gospodnje sluškinje), ali i podsetila da je dao priliku braći da se razočaraju u njegovu skromnu moć rasuđivanja. Molila ga je da on sam ne napušta delo nego da sačeka odluku crkve; a iznad svega upozoravala ga je da ne dozvoli da ga opije lažna slava kojom su ga okruživali neadventisti.

Vođe crkve odbile su njegov zahtev za slanje u Evropu, smatrajući da je potrebno da još izvesno vreme provede s njima u učenju i sticanju osnovnih navika ekonomičnog života, da bi tek kasnije pošao preko okeana.

Tada je Čehovski počeo da dozvoljava upravo ono na šta ga je Elen Vajt naročito upozorila; otišao je u Vilbreem (Wilbraham), Masačusets, na jednu evangelizaciju pod šatorom koju su vodili adventni hrišćani, izneo im svoju želju i požnjeo divljenja i hvalospeve oduševljenih posetilaca.

Adventni hrišćani bili su izdanak Millerovog pokreta, čiji su sledbenici odbijali istine o suboti i Svetištu na nebu, ali koji su verovali u besvesno stanje čoveka nakon smrti. Oni su takođe imali svoju organizaciju od 1860. godine, sa središtem u Bostonu,; Majls Grent (Miles Grant), izdavač časopisa WORLDžS CRISIS ("Kriza sveta"), bio je saglasan s tim da se Čehovskom obezbedi stalna plata preko njihovog časopisa.

Glavna grana Milerovog pokreta, koja se takođe slagala s mnogima po pitanju stanja umrlih, 1858. godine prerasla je u "Američko milenijalističko udruženje", kasnije poznato pod imenom "Evangelistički adventisti". Urednik njihovog časopisa ADVENT HERALD ("Adventistički glasnik") takođe je bio naklonjen Čehovskom. S takvom podrškom, Mihael Belina se, zajedno s porodicom i u pratnji Ane Batler (Anne Butler, sestre jednog od prvih predsednika Generalne konferencije Džordža I. Batlera), otisnuo na put prema Evropi, 14. maja 1864. godine.

Sledećih 14 meseci Čehovski je vredno radio u blizini Tore Peliče (Torre Pellice) u valdenžanskim područjima italijanskih Alpa. Tu je zadobio nekoliko osoba za istinu o suboti: J. D. Gajmea (J. D. Geymet) , Frensisa Besona (Francis Besson) i gospođu Katrin Revel (Catherine Revel), koja je postala prvi kršteni vernik u Evropi. Ali, kako je vremenom sve više nailazio na protivljenje, septembra 1865. preselio se u Švajcarsku.

Zajedno s Gajmeom, koji je pošao s njim iz Italije u Švajcarsku, Mihael Belina je išao od vrata do vrata, propovedao u javnim prostorijama, štampao i delio traktate i izdavao časopis L«EVANGILE ETERNEL ("Večno evanđelje"). Tri godine kasnije plodovi ovakvog rada videli su se u broju od oko 40 krštenih vernika, okupljenih u nekoliko grupa. Najveća crkva bila je osnovana u Tramelanu 1867. godine; to je ujedno prva adventistička crkva organizovana izvan Severne Amerike!

Da bi obezbedio novčanu podršku od svojih dobrovoljnih darodavaca, Čehovski je slao izveštaje urednicima časopisa ADVENT HERALD i WORLDžS CRISIS. Urednici su ove izveštaje uvrštavali u sadržaj pojedinih brojeva, dodajući uz njih poziv za pomoć u ovoj plemenitoj misiji.

Smatrajući da je engleski jezik strani jezik za novokrštene svetkovatelje subote, Čehovski im tri godine nije kazao da postoje adventisti i u drugim krajevima sveta. Ali, sasvim slučajno, jedan od vernika našao je jednog dana krajem 1867. godine među stvarima koje su pripadale Čehovskom jedan primerak PREGLEDA od 16. jula. čovek je toliko znao engleski da je mogao uz pomoć rečnika da odgonetne sadržaj nekih članaka. Čitajuci tako jedan od njih, pasus po pasus, s velikim uzbuđenjem zaključio je da u Americi takođe postoje adventisti sedmog dana. Odmah zatim napisao je jedno pismo (na francuskom jeziku) i poslao ga na adresu Betl Krika koju je našao u zaglavlju časopisa. Nakon izvesnog vremena, čitajući ovo pismo, vernici u Betl Kriku s velikim uzbuđenjem zaključili su da u dalekoj Evropi, u Švajcarskoj, takođe postoje adventisti sedmog dana!

Pisma su počela da putuju od Amerike prema Evropi i obrnuto. Ali velika radost zbog ovog otkrića ubrzo je pomračena: Čehovski se odselio u Italiju da tamo otpočne misionarski posao! Za njim su ostali samo dugovi; kompletna oprema za štampanje časopisa VEčNO EVANđELJE bila je pod hipotekom. Još jednom je njegova slabost odnela pobedu.

Pošto su potraživaci postavili kraj januara 1869. godine kao krajnji datum za izmirenje dugova, braća iz Amerike pozvala su predstavnike Švajcarske u posetu i u međuvremenu pokrenuli akciju skupljanja novca za štamparsku opremu. U direktnom dogovoru postavljen je uslov: vernici iz Amerike uložiće novac u opremu, dok se vlasništvo neće voditi na ime pojedinca, nego na vernike Švajcarske kao celinu. Međutim, Čehovski je odbio ovaj uslov i oprema je izgubljena! Odmah nakon toga on je definitivno napustio Švajcarsku; zna se da je jedno vreme radio u Francuskoj, Nemačkoj i Mađarskoj, da je bio čak u Rumuniji, gde je takođe osnovao grupu adventista sedmog dana. Pod još nerasvetljenim okolnostima, umro je od iscrpljenosti, 23. februara 1876. godine u Beču, u 58. godini života. Čehovski je, bez dvoumljenja, bio misionski "opsednut", u pozitivnom smislu. Neverovatne su udaljenosti koje je on prevalio pešice. Nekoliko puta nalazio se na samoj granici života i smrti. Jednom prilikom zaspao je na snegu od velikog umora. Ali, uvek je verovao da ga je Bog pozvao u naročitu misiju. Kada je posetio jednu uglednu porodicu u Italiji, zaključio je da su domaćini bili pripremljeni na njegovu posetu kroz san prethodne noći.

Takođe se mora priznati da je Čehovski temeljito obavljao službu. Duhovni nivo na kojem su se nalazili novokršteni vernici bio je prilično visok. J. D. Gajme, Frensis Beson, Johan Jones i još nekolicina drugih samo su čekali trenutak da postanu misionari, Alber Vulmje (Albert Vuilleumier), časovničar, služio je kao starešina i povremeno obavljao krštenja; Džejms Ercberger je stupio u propovedničku službu i ostao lojalan adventistima sedmog dana do kraja svog života. Gospođa Revel ostala je svetkovatelj subote uprkos protivljenju rodbine punih šezdeset godina, dok nije sklopila oči u 99. godini; gospođa Pižeron (Pigueron), prva koja se krstila u jezeru Nojšatel (Neuchatel), premašila je gospođu Revel za više od deset godina u poštovanju biblijskog dana od odmora. Nekoliko mladih bračnih parova prenelo je svoje adventno verovanje na sledeću generaciju, tako da su neki od njihovih potomaka i danas aktivni članovi crkve.

Kada je do adventista prvog dana u Americi doprla vest da Čehovski u Evropi propoveda istinu o suboti, zaustavljena je sva pomoć koja mu je bila namenjena. Međutim, adventisti sedmog dana su se oduševili; Čehovski je postao "plemeniti, dragi čovek" kojem su oproštene sve greške u prošlosti i koji je izazivao u njima osećaj krivice što ga od početka nisu podržavali. Generalna konferencija je na svom zasedanju 1872. godine službeno priznala da je "Božja ruka učestvovala u presađivanju istine u Švajcarsku."

Međutim, kada je Endrus 1874. godine došao u Švajcarsku kao prvi poslani misionar za Evropu, susreo je ljude koji su imali samo negativne asocijacije na ime Čehovski. Kao što su bili čvrsti u svetkovanju subote, tako isto su švajcarski aventisti bili uporni, gotovo tvrdoglavi, u osuđivanju Čehovskog zbog njegove navodne preljube i potpunog otpada od istine. Iako su dočekali Endrusa dobrodošlicom, nikada mu nisu izašli u susret u vezi s nabavkom opreme za štampanje literature; Endrus je umro devet godina kasnije bez nje.

Zanimanje za ličnost i rad Mihaela Beline Čehovskog probudilo se ponovo poslednjih godina, povodom stote godišnjice njegove smrti. Evropski istraživači s prilično uspeha dolaze do podataka da su njegova navodna preljuba i otpad od istine samo izmišljene glasine. "Jer imamo ovo blago," - kazao je apostol Pavle za evanđeliste svih generacija, "u zemljanim sudovima."

Elen Vajt nikada nije kazala da će se Bog okrenuti od Čehovskog ako on pođe u Evropu kao što je zamislio! Očigledno je Bog i ovog puta sve "izveo na dobro" i blagoslovio rad nekadašnjeg katoličkog sveštenika. Ali, postavlja se pitanje: koliko više je moglo da se postigne? Koliko bi veći rezultati bili da je Čehovski, naviknut u kaluđerskom životu da sve materijalne potrebe budu zadovoljene, poslušao savet vodeće braće u crkvi i nadahnute preporuke Duha proroštva? Da je to učinio, našao bi se broju onih koji složno grade čvrstu građevinu evanđelja na zemljii i koji učvršćuju ugled crkve u periodu njenog razvoja kada joj je to bilo neophodno. U tom slučaju bi on, ne B. F. Snuk, bio određen za misionara u Evropi deset godina pre nego što je Endrus stupio na švajcarsko tlo. Štamparija ne bi bila izgubljena. A u sećanju adventista s obe strane okeana ostalo bi zapisano: prvi "zvanični" adventni misionar u Evropi - Mihael Belina Čehovski!

< 20. Poglavlje Sadržaj 22. Poglavlje >