< 17. Poglavlje

18. Davanje imena detetu

Pozovimo i u ovom poglavlju u pomoć maštu da bismo bolje razumeli sledeći događaj. Zamislimo pod imenom Marija jednu adventistkinju koja je nekoliko sati toga dana potrošila da opere prljavi veš njenog domaćinstva. I taman kada je bila gotova i prostrla ga da se suši na suncu, sused koji ju je neobično mrzeo zbog svetkovanja subote otvorio je prozor i na Marijino čisto rublje bacio pun lavor prljave vode.

"Ah, ti prokleti....!" - povikala je Marija očajna zbog uništenog truda.

Pošto nema događaja o kojem se ne prošire glasine, izveštaj o ovoj situaciji stigao je i do kovača Dena Palmera (Dan Palmer), vođe adventista u tom mestu. U ona jednostavna vremena, kada je prvi cilj svakog vernika bio čuvanje ugleda crkve, ovakav postupak zahtevao je sastanak "odbora". Njegovi članovi bili su, između ostalih H. S. Kejs (H. S. Case) i C. P. Rasel (C. P. Russell), dvojica manje-više samozvanih propovednika, koji su ozbiljno ukorili sestru Mariju i optužili je što je u rečenici upotrebila psovku. Marija se, međutim, odlučno branila da takav izraz nije izašao iz njenih usta.

"Hladnije glave" odbora predložile su molitvu. I dok je grupa klečala na kolenima, Elen Vajt, koja se tu slučajno našla sa svojim suprugom na proputovanju prema zapadu, primila je viziju. Na poziv i odobrenje Džejmsa, Rasel i Kejs ispitivali su stanje Elen za vreme trajanja vizije sve dok nisu potvrdili da je iskustvo autentično. Kada je vizija prošla, Elen je ispričala da joj je Bog otkrio istinu u vezi sa sestrom Marijom, tj. da joj je pokazao da je Marija učinila nešto loše. Zamoljena da kaže nešto više o tome, Elen je slegnula ramenima, nemoćna da išta doda.

Kejs i Rasel su likovali. S posebnim naglaskom svedočili su o svom čvrstom poverenju u Elen Vajt i božanski dar proroštva koji joj je poveren, i zahtevali da sestra Marija bude isključena iz crkve!

U petak uveče, za vreme bogosluženja u jednom drugom adventističkom domu, Elen je ponovo dobila viziju o ovom slučaju. U subotu ujutro, za vreme propovedi koju je držala u kući kovača Palmera, ona se vratila na taj predmet. "Sestra Marija je postupila pogrešno", - kazala je Elen, "ali nije izgovorila psovku, kao što je braća optužuju. Šta više, Bog mi je pokazao da ga je duboko ožalostila neljubaznost ove dvojice propovednika i da očekuje njihovo pokajanje."

Reakcija je bila dramatična. Sestra Marija je briznula u plač, priznajući svoju grešku i moleći u isto vreme za oproštaj. Kejs i Rasel, međutim, sa zgražanjem su odbili upućenu kritiku i proglasili njene vizije potpuno nestvarnima!

Tako je, 1853. godine, došlo do prvog izdvajanja iz redova adventista sedmog dana. Dvojica predvodnika uskoro su osnovali sopstveni časopis preko kojeg su napadali Elen Vajt i druge vođe adventnog pokreta. Časopisu su dali ime MESSENGER OF TRUTH ("Vesnik istine"), pa su prema njemu i oni bili nazivani "vesnicima". Upravo u to vreme Džejms Vajt je bio tolliko iscrpljen radom, da je izgledalo da neće živeti još dugo. Tu činjenicu iskoristili su "vesnici" kao krunski dokaz da Bog nije na strani "velike zajednice". Kada je Džejms dobio u ruke tekst tog članka, učinio je isto što i stari Viklif kada su papski izaslanici došli da ga, na samrti, odvrate od njegovog reformatorskog puta; pridigao se na postelji i uzviknuo: "Neću umreti, nego ću i dalje živeti i objavljivati dela Gospodnja, a možda i propovedati na njihovoj sahrani."

Gotovo dve godine nakon ovog događaja propovednici "velike zajednice" osećali su kao svoju dužnost da rečju i perom brane svoje vođe, Džejmsa i Elen. Ali jedne subote uveče juna 1855. godine Elen je primila viđenje na osnovu kojeg ih je poučila da više uopšte ne dodiruju taj slučaj, već da svu svoju snagu i znanje posvete objavljivanju "istine, sadašnje istine." Ako tako budu postupili, Bog će učiniti da vođe "otcepljenih" zapadnu u međusobne sukobe koji će, na kraju, upropastiti njihov pokret. U isto vreme, tvrdila je Elen, adventisti će zaključiti da se njihov broj udvostručio.

Neko vreme izgledalo je da se ovakvo predviđanje neće ostvariti. Još u jesen iste godine od adventista se odvojila još jedna grupa, koju su predvodili Stefenson i Hol (J. M. Stephenson i D. P. Hall). Njihovo učenje glasilo je ovako: čovek će imati prilike za spasenje i za vreme hiljadugodišnjeg carstva. Obojica vođa postali su adventisti radom Vagonera (J. H. Waggonera), koji je prelazio po 75 kilometara samo da bi ih posetio i proučavao s njima Bibliju. U početku su se protivili radu Kejsa i Rasela i njihov časopis nazivali MESSENGER OF ERROR ("Vesnik laži"); ali kada su došli u stanje da se protive vođama adventnog pokreta, ujedninili su se s prvim "otpadnicima" i nastavili da zajedno deluju. Izgledalo je, dakle, da delo protivnika raste, a ne propada, kako je to predvidela Elen Vajt. Međutim, nešto kasnije "vesnici" su se zapleli u svađe koje su ih "pojele". U isto vreme, 14. januara 1858. godine, Džejms Vajt konstatuje u PREGLEDU da se broj pretplatnika u poslednje tri godine popeo s hiljadu na dve hiljade, dakle - udvostručio.

Konačan kraj osnivača i urednika MESSENGERA bio je tužan. Pošto je časopis propao, on je potražio novo rešenje problema svog izdržavanja. Izgledalo je da je ono nađeno u otvaranju privatne škole. No onaj koji nešto nema, ne može to ni da podeli s drugima. Ko nema moć da vlada sam nad sobom, neće moći to da postigne ni kod drugih. U jednom nastupu gnjeva Kejs je potegao revolver na jednog svog nemirnog učenika, a da ga roditelji ne bi linčovali, pobegao je u nepoznatom pravcu.

Do sledećeg izdvajanja, 1858. godine, došlo je zbog neslaganja u praktičnom životu. Iako upotreba duvana nije bila službeno zabranjena, adventisti su je smatrali štetnom i izbegavali je. Međutim, nekoliko vernika, predvođenih propovednikom Gilbertom Krenmerom (Gilbert Cranmerom), pokušali su da istraju na svojoj zamisli da u isto vreme svetkuju subotu i koriste duvan. Zajedno s "vesnicima" i drugom grupom otcepljenih, "pušači" su takođe pokrenuli časopis (HOPE OF ISRAEL - "Nada Izrailja") u kojem su žustro negirali Duh proroštva u ličnosti Elen Vajt. Ali, nakon kratkog postojanja i oni su nestali s "pozornice".

Ostaci ove tri grupe dobili su pojačanje 1867. godine, kada su vođe adventnog dela isključili propovednike Snuka i Brinkerhofa (B. F. Snook i W. H. Brinkerhoff) iz službe. Obojica propovednika težili su nezavisnoj strukturi crkve, u kojoj će mesne crkve imati punu slobodu, i tako se žestoko postavili protiv Džejmsa i Elen Vajt. (Ovaj pokret još uvek postoji i naziva se "Crkva Božja sedmog dana", sa sedištem u gradu Denveru, država Kolorado.) Džon Lafboru je došao do interensantnog saznanja da su sva četiri pokreta izdavala svoje časopise na istoj ručnoj mašini za štampanje, i da je ona, u stvari, prelazila u vlasništvo sledećeg pokreta onda kada je prethodni propao.

Što se vernika "velike zajednice" tiče, oni nisu imali nikakvih zakonskih niti ekonomskih ovlašćenja nad onima koji su napuštali njihove redove. U stvari, oni ih ne bi ni koristili čak i da su imali prilike za to. Ali, postojale su ipak pojave koje je teško bilo prevideti. Na primer, vođe različitih otcepljenih grupa bili su poznati vernicima iz njihovih lojalnih dana preko članaka ili izveštaja u PREGLEDU. Kada su takvi pojedinci odlazili u udaljene crkve, oni su se predstavljali kao propovednici koji nose i podržavaju Božje delo. Ko je trebao i mogao da proveri da li je to zaista tačno?

Dalje, već 1854. godine ponovo je oživljena ideja propovedanja pod šatorima. U toku jedne evangelizacije u zgradi lokalne škole, koju je vodio Džon Lafboru i koja je privukla više zainteresovanih nego što je prostorija mogla da primi, braća su skupila prilog i za nekoliko dana podigla šator koji se zvao, jednostavno "naš šator". Uskoro se ova praksa proširila i u drugim područjima Sjedinjenih država, što je dovelo do ohrabrujućeg porasta broja krštenja. Ali, i vođe pokreta koji su se otcepili od "glavne zajednice" takođe su kupovali šatore i propovedali pod njima. Ko je trebao i mogao da im zabrani ovakav rad?

Još jedna pojava potkrepljivala je potrebu centralne organizacije. U početku je jedino časopis PREGLED bio sredstvo međusobnog komuniciranja vernika i propovednika. Ako bi neki propovednik osećao poziv da pođe u određeni kraj zemlje, on je objavljivao svoju nameru preko časopisa. Kada bi izašao sledeći broj, on bi pročitao pisma čitalaca, pogledao odakle dolaze, kakve su njihove potrebe i zatim se upućivao k njima, nadajući se da će tamo imati najviše uspeha. Ne bez razloga, propovednici su nazivani "putujućom braćom". Koristeći sva prevozna sredstva oni su krstarili uzduž i popreko kroz Ameriku, smatrajući da ih vodi Sveti Duh. Nema sumnje da je u najvećem broju slučajeva to zaista bilo istina, ali "Bog je Bog reda", - pisao je još Pavle u svojoj poslanici Korinćanima (1. Korinćanima 14,33).

Vođeni željom da što pre završe delo, propovednici su prihvatali poziv za pozivom, često ne čekajući da vide da li je posao u dotadašnjem području rada doneo plodove, da li su novokršteni vernici "očvrsnuli" u nauci koju su primili i da li možda neki drugi propovednik može bolje da zadovolji specifične potrebe nekog okruga. Ne treba zaboraviti da je uvek bilo i samozvanih, nesposobnih propovednika koji su mogli samo da nanesu štetu delu, kao i onih koji su bili na samom početku službe i kojima je bio potreban savet starijeg, iskusnijeg saradnika.

Sledeće važno pitanje bilo je obezbeđivanje plate propovednicima. U tadašnjoj uglavnom poljoprivrednoj državi malo je vernika posedovalo gotovinu. Naravno, uvek je bilo propovednika i vernika spremnih na žrtvu. Sara Harmon priložila je jednom prilikom pet dolara kao pomoć Džozefu Bejtsu, iako je taj iznos bio plata za pet nedelja rada! Kelog je prodao farmu, dok je Edson to činio dva puta, sa čitavim stadom ovaca, da bi pomogao širenje adventne vesti. Ali većina vernika smatrala je da samo propovednici treba da se žrtvuju. Oni koji su davali određeni prilog bili su slobodni da očekuju od propovednika pomoć u obrađivanju njihovih imanja, a mnogi jednostavno nisu prilagali ništa.

Opravdanje takvih vernika glasilo je otprilike ovako; pošto je Isus kao pravi Pastir spomenuo i "loše" pastire, koji beže i ostavljaju ovce kada se pojave vuci, to ni oni ne mogu da podržavaju takvu službu i takve pastire.

Posledica ovakvog stanja bio je mali broj propovednika koji su bili zaista u mogućnosti da pođu tamo gde su potrebe. Najčešće se događalo da propovednik radi na svojoj farmi, a da ono malo slobodnog vremena koje ima u toku "lepših" meseci i period jeseni i zime iskoristi za kraća putovanja i posete vernicima i zainteresovanima za biblijsku istinu.

Džon Endrus, na primer, postao je tako iscrpljen tim ritmom da je, iako još nije navršio trideset godina, skoro potpuno oslepeo, izgubio glas i doživeo da ga njegovi najmiliji već vide u grobu i prežale. Slično je bilo i s njegovim prijateljem i saradnikom, mladićem kojeg je on lično uputio u nauku o suboti, Džonom Lafboruom. I on je zapao u krizu i godinu dana nakon Džona Endrusa odlučio da se povuče u "običan život".

U stvari, Džon Lafboru zaslužuje malo više naše pažnje. Kratko vreme nakon što je saznao za istinu o subotu, on je osetio unutrašnji poziv da se posveti propovedničkoj službi. Svoje izdržavanje tada obezbeđivao je kao prodavac prozorskih brava i nije mogao da se požali na platu; za mesec dana rada on je dobijao onoliko koliko je jedan prosečan radnik zarađivao za šest do sedam nedelja rada. Zato se Džon isprva opirao ovom pozivu; međutim, uskoro je video da mu zarada sve više pada, dok nije doživeo da za jedan dan zaradi samo jedan cent. Tada je kleknuo na kolena i obećao Bogu da će mu dozvoliti da ga vodi tamo gde On smatra da je najpotrebnije.

Nekoliko dana kasnije, njegova supruga Meri zatražila je od njega novca da kupi ulje za lampu i šibice. Pomalo oklevajući, Džon je izvadio dva novčića, dva centa, i zamolio Meri da od svega kupi samo u vrednosti ovih novčića, kako bi im u kući ostalo bar nešto "gotovine".

"Džon, pa šta će biti s nama?" - pitala je kroz suze sirota žena.

"Ući ćemo u službu za Boga i imati poverenja u Njega," - odgovorio je Džon gotovo doslovno isto kao godinama ranije Džozef Bejts u sličnoj situaciji. I Meri je reagovala kao Bejtsova supruga; izašla je iz sobe jecajući neutešno.

Samo nekoliko minuta nakon što je žena otišla u trgovinu, na vrata njihove kuće stao je jedan nepoznati čovek i pozvao Džona.

"Vi ste, gospodine, nekada prodavali prozorske brave firme Arnoldžs Patent Sash Lock, zar ne?" - upitao je stranac kada je Džon izašao iz sobe.

"Da, jesam!"

U nekoliko rečenica stranac je objasnio šta su njegove namere. On je planirao da počne s tim poslom i zato je poželeo da od Džona uzme brava u vrednosti od $ 80.-, s tim što će mu za svaku prodanu bravu dati odgovarajući procenat.

"Da li se slažete s tim?" - upitao je stranac kada je izneo svoju želju.

"Svakako," - odgovorio je Džon, već sada uveren da je stigao odgovor od Boga na njegovu potrebu.

Kada se vratila iz prodavnice, Meri je zatekla raspevanog muža. U međuvremenu Džon je izračunao: ako stranac proda sve brave, a u to nije trebalo sumnjati, njihov deo iznosiće $ 26.- Meri je bila spremna da pođe s Džonom gde god Bog odluči da ih pošalje. Ili, bolje rečeno, skoro svugde gde ih Bog pošalje. Propovednikovoj ženi koja ostaje kod kuće dok je muž na putu, i koja ne vidi direktan plod propovedničkog rada u spašavanju duša teško je da održi punu posvećenost. Iako vernoj u svemu, to se dogodilo i Meri. Ona je primetila da mnogi propovednici napuštaju aktivni oblik službe i odlaze u predeo Vokon, u saveznoj državi Ajovi, da tamo svojim životom svedoče nevernom stanovništvu. U trenucima krize, 1856. godine, Meri je uticala na Džona da i oni pođu tamo. Razlog više bio je podatak da je godinu dana pre njih u taj kraj otišao Džon Endrus.

Međutim, kada su stigli u Vokon, Meri i Džon su zapazili da je stvarnost daleko od priče. Pre svega, vernika je bilo toliko da je ostalo vrlo malo takvih kojima je trebalo svedočiti o istini. Osim toga, Vokon nije bio izabran slučajno; u to vreme ostvarivao se projekat pretvaranja prerije u plodno zemljište, čiji su izgledi naveli mnoge vernike da zaborave na cilj zbog kojeg su tu došli. Na sve to nadovezala se iznenadna, neočekivano rana zima koja je onemogućila radove na polju. Vrlo brzo iz doma Lafboru počele su da se dižu molitve Bogu da im otvori vrata kroz koja će izaći iz ovog mesta.

U to vreme Elen i Džejms Vajt nalazili su se nekih 350 kilometara južnije, u državi Ilinoi. Jednog dana Elen je dobila viziju u kojoj joj je pokazano stanje vernih u Vokonu. Nakon vizije ona je izrazila želju da odmah pođu na put u pomoć ovoj grupi ohladnelih adventista. Međutim, rana zima pogodila je i Ilinoi i učinila putovanje gotovo nemogućim. Hladnoća je iznenada popustila i nastupili su dani kiše koji su od svakog mogućeg puta načinili duboku kaljužu. Elen i Džejms molili su se Bogu za pomoć. Uskoro se kiša ponovo pretvorila u sneg i tako omogućila prevoz saonicama.

"Ovo je znak od Boga," - bila je ubeđena Elen. "Gospod želi da pođemo na put."

Društvo na ovom putovanju pravili su im Džozaja Hart (Josiah Hart) i Elon Everts (Elon Everts), dvojica propovednika čije je rukopoloženje nekoliko godina ranije obavio upravo Džejms. Oni su bili svedoci daljih teškoća na ovom dugom putu. Jer, sneg se sada pretvorio u kišu i hladnoća je popustila. Trenutak je bio krajnje nezahvalan, jer je njihova namera bila da pređu Misisipi dok je zaleđen. Sada im je, međutim, glas razuma govorio: "Ne iskušavajte Misisipi!"

Zaustavivši konje na obali reke, brat Hart je sišao s kočija, stao pored njih, podigao ruke prema nebu i uzviknuo:

"Da li da idemo u Ajovu ili da se vratimo u Ilinoi? Došli smo do 'Crvenog mora'. Hoćemo li preći!?"

"Pođi napred, s verom u Boga Izrailjevog!" - doviknula je Elen.

"Poslušaj je!" - dodao je Džejms.

Od tada pa dalje njihove reči su bile samo reči molitve. Mraz je toliko popustio da je zaleđenu reku pokrivalo već nekoliko desetina centimetara vode. Svaki trenutak mogao je da bude poslednji u njihovom životu. Na drugoj strani reke okupilo se mnoštvo koje je bez daha pratilo dramu. Ali, kao nekada Izrailj preko Crvenog mora, verna četvorka srećno je stigla na drugu obalu.

Igra prirode se nastavila. Temperatura je pala, smrzavajući odeću pokislih putnika. Ipak, stigli su u Vokon.

Izgledalo je kao da je hladno vreme zamrzlo dobrodošlice stanovnika Vokona. Ljudi su znali zašto su Vajtovi došli: da ih ožive, da obnove njihovo hrišćansko posvećenje, da zapale u njima ugašenu prvu ljubav.

čak se i Džon Lafboru uplašio odgovora na sopstvenu molitvu. Nije se nadao da će Elen nečujno doći do lestava na kojima se upravo nalazio i postaviti mu bolno pitanje: "Šta ćeš ti tu, Ilija?"

Džejms i Elen pozvali su narod na sastanak, i nastavili tako iz večeri u veče više od jedne sedmice. Blago i strpljivo govorili su im i o "drugoj strani medalje"; stare adventne himne razbudile su potisnute uspomene; razgovori su povedeni o obećanju kojeg je Isus ostavio mlakoj Laodikeji: "Ako ko čuje glas moj i otvori vrata, ući ću k njemu i večeraću s njim i on sa mnom." Podstaknuta jednom vizijom, Elen je ponovila reči neopisive Božje milosti: "Vratite se meni i ja ću se vratiti vama..."

Ovakva ljubaznost, strpljenje i blagost bili su previše za Meri Lafboru:

"Brate i sestro Vajt," - kazala je ona na jednom sastanku, "mislila sam da smo konačno otišli tamo gde nas nećete naći; ali ja se radujem što ste došli.... Neka mi Bog oprosti! Ja otvaram vrata mog srca. Gospode Isuse, uđi!"

Vrhunac je sledio sledećeg dana. Sinoćno svedočanstvo Meri pokrenulo je mnoge. Njen suprug Džon podigao se s mesta i ozbiljno kazao:

"Ostavljam čekić! Bacam poslednji ekser! Od sada moje će ruke držati mač Duha da ga nikada više ne ispuste. Neka mi Bog pomogne!"

Kako je primetna bila razlika između dočeka i ispraćaja Vajtovih. Kada su Džejms i Elen seli u kočije i pošli na put, suze dirnutih vernika tekle su potocima.

Već u toj kočiji nalazio se i Džon Lafboru. Ostavljajući na kratko Meri, on se vratio u Ilinoi i uskoro išao od mesta do mesta propovedajući biblijsku istinu. Sve do svoje smrti, 1924. godine, radio je predano ne zaboravljajući obećanje koje je dao u Vokonu. U svojoj supruzi imao je podršku i pomoć. Džon Endrus se takođe ponovo uključio u propovedničku službu. Istina, prvih nekoliko godina mogao je to da čini samo po nekoliko meseci, ali kada mu se zdravlje povratilo, služio je kao ranije.

Međutim, problem plaćanja propovednika još uvek nije bio rešen; moglo bi se čak kazati da se stanje pogoršalo. Godina 1857. bila je veoma rodna i učinila je da se poljoprivredni proizvodi prodaju po vrlo niskim cenama. Nezavidna privredna situacija Sjedinjenih država još više je doprinela veoma slabom novčanom stanju građana. Ista situacija vladala je među vernicima. Rešenje je postalo neophodno.

U jednoj viziji Elen Vajt je bilo objavljeno da Biblija sadrži plan za ovakvu situaciju, ali da je njihova dužnost da ga pronađu i razviju. Aprila 1857. Džon Endrus se posvetio proučavanju Biblije s posebnim zadatkom da u njoj pronađe plan za pravilan odnos prema novcu.

Prvobitno i najstarije rešenje predstavljalo je kombinaciju starozavetneih tekstova o desetku i novozavetnog saveta apostola Pavla vernicima u Korintu: "Svakog prvog dana sedmice (to znači redovno), neka svaki od vas (dakle pojedinačno) daje... prema blagoslovima koje je primio od Boga (proporcionalno)". Ovaj plan nazvan je "sistematska dragovoljnost". U subotu 29. januara 1859. godine izglasan je zaključak kojim se preporučuje da "... svaki brat između 18 i 60 godina starosti stavlja na stranu svakog prvog dana sedmice između 5 i 25 centi", "... svaka sestra iste starosti između 2 i 10 centi" i "svaki brat i sestra da odvoje 1 do 5 centi na svakih sto dolara imovine koju poseduju." Ovako sakupljen novac trebao je da ostane u mesnoj crkvi i da posluži prvenstveno za isplatu propovednika kao i za pokrivanje troškova evangelizacija u njenoj okolini.

Ovakav plan još je bio daleko od stvarnog Božjeg plana opisanog u Bibliji, ali je predstavljao korak u dobrom pravcu. Sprovođenje "sistematske dragovoljnosti" urodilo je primetnim napretkom crkve u obavljanju njenog zadatka u svetu.

Nastupio je trenutak da i protivnici organizacije uvide njenu svrsishodnost i neophodnost. Bilo je onih koji su smatrali da je ideja organizacije pokrenuta samo za zadovoljavanje interesa propovednika; ali vrlo brzo pokazalo se da to nije tačno. Jedno za drugim pojavljivala su se pitanja čiji je logičan odgovor mogao da bude samo - organizacija.

Recimo, propovednici su privodili Bogu duše koje ga do tada nisu poznavale. Da li je to bila njihova lična korist? Ne, to je bila radost cele zajednice. Ali kako da propovednik obavlja taj posao ako mora da se brine za sopstveno izdržavanje? Osim toga, kako su vernici mogli da budu sigurni da propovednik kojeg potpomažu zaista iznosi biblijsku nauku pred "prijateljima"? Ko je mogao da garantuje da se propovednik, nakon što unapred pokupi novčani prilog za organizovanje evangelizacije ili kupovinu šatora, neće jednostavno izgubiti s novcem da se više nikada ne pojavi?

Otvoreno je bilo i pitanje vlasništva. Na neki način, adventisti između 1850. i 1860. godine posedovali su tri vrste imovine: šatore, nekoliko crkvenih zgrada i izdavačku kuću u Betl Kriku, računajući tu i papir, časopise, traktate, knjige i mašine. Ali, u suštini, oni nisu posedovali ništa od toga!

Već smo spomenuli da nije bio problem za nekog propovednika "otcepljenog" pokreta da dođe do šatora. Da li su vernici želeli da im se tako nešto događa? Za vreme Milerovog pokreta dvojica njegovih sledbenika su odustala od adventne vesti, a šator kojeg su poneli sa sobom pretvorili su u prodavnicu pića! Jedna od crkvenih zgrada u Betl Kriku podignuta je na privatnom posedu S. T. Beldena. Onima koji su se protivili organizaciji Džejms Vajt je postavljao pitanje: "A šta ako jednog dana i ta zgrada postane prodavnica pića?"

Najviše briga samom Džejmsu Vajtu zadavala je štamparija. Ona je bila jedina adventistička institucija. Ali, sve što je bilo vezano za nju, vodilo se na ime Džejmsa, kao njegovo privatno vlasništvo, a on to nije želeo. Istina, od 1855 godine štamparija se nalazila pod upravom crkve, odnosno pod nadzorom "izdavačkog odbora", dok je odluku o kupovini parnih štamparskih mašina donela "generalna konferencija" 1857. godine. Ali to je bilo samo formalno, nominalno stanje; pravno gledano, sve je bilo Džejmsovo vlasništvo.

Na saboru održanom septembra 1860. godine Džejms je podsetio delegate da on "... svu imovinu smatra imovinom crkve. Ali, ja sam njen jedini pravni vlasnik i moja je velika želja da ona pređe u ruke službenika koje ćete vi izabrati i koji će je zakonski voditi i održavati."

Jer, postavljalo se pitanje; šta ako Džejms iznenada umre? Za državu Mičigen to bi značilo da svo njegovo vlasništvo ostaje "zamrznuto" dok sin Henri ne navrši 21 godinu; 1860. godine Henri je imao tek 13. Šta ako Henri umre? Da pitanje nije tada rešeno, sve bi izgledalo mnogo komplikovanije, jer Henri je zaista umro u 16. godini, ne dočekavši da postane punoletan. Postajalo je sve jasnije - potrebno je zakonski priznato telo.

Zakonski priznato telo? Kada je saznao za ovaj zaključak, R. E. Kotrel, onaj isti posvećeni brat koji je to protumačio kao "načiniti sebi ime", javio se PREGLEDU i u njemu objavio jedan članak otprilike ove sadržine: "Formiranje zakonskog tela dovešće do takve zavisnosti crkve od države da će sledeći korak biti ujedinjenje crkve i države, što će od adventizma načiniti tako autentičan Vavilon da će sam 'čovek bezakonja' u njemu podići svoj presto!"

Kotrel je nešto kasnije shvatio da je "otišao predaleko"; ipak, bili su potrebni meseci strpljivog truda i mnogi članci u PREGLEDU da ublaže posledice ovog pogubnog mišljenja koje je ostalo u umovima vernika.

Džejms Vajt je bio zadužen da se brine za svu imovinu adventista. Krajem septembra 1860. godine on je sazvao vođe i vernike iz svih krajeva Sjedinjenih država u Betl Krik da tu porazgovaraju o potrebama i mogućnostima koje imaju. "Nikome od nas se toliko ne žuri, da ne bismo saslušali i sagledali sve argumente vezane za ovaj predmet," - izjavio je Džejms kada je odredio tri dana za savetovanje. Da bi svi vernici bili upoznati s tokom i dostignućima savetovanja, tri oktobarska broja PREGLEDA donosila su detaljan izveštaj o njemu.

Kada je izgledalo da se neće naći rešenje, pojavio se predlog Džona Endrusa.

Predlog nije bio sasvim nov; već nekoliko meseci ranije o njemu se na neki način govorilo, ali niko ga nije tako jasno formulisao kao sada Endrus. On je predviđao da se, umesto crkve kao zakonskog tela, formira "udruženje" određenih institucija, koje će biti legalno registrovano. To je u skladu s "evanđeoskim uređenjem", jer prva crkva je takođe izabrala sedmoricu đakona koji su vodili poslove crkve. Osim toga, ta pojava je već bila poznata u američkom hrišćanskom svetu; postojala su mnoga evanđeoska i dobrotvorna udruženja koja su delovala odvojeno od formalnih konfesija.

Nakon dva dana razmatranja, predlog je ostvaren formiranjem jednostavnog "izdavačkog udruženja" koje još nije imalo ime. Ali po zakonu države Mičigen nijedno udruženje nije moglo da bude registrovano bez imena. To je bio trenutak kada je Džejms Vajt bio prinuđen da izgovori već poznate reči: "... Ali sada mi se čini da je dete dovoljno odraslo i da je krajnje vreme da mu damo ime." Ali, koje?

Neko je predložio: "Crkva Božja!"

Drugi su dodali: "Zvuči uobraženo!"

Podigao se Dejvid Juit (David Hewitt): "Predlažem ime 'Adventisti sedmog dana'!"

Predlog je zvučao dobro. Ali, pošto je u glavama mnogih izraz "da uzmemo ime..." bio jednak izrazu "da načinimo sebi ime...", da bi se izbegli protesti najupornijih protivnika organizacije, konačan predlog je glasio ".... da se zovemo adventisti sedmog dana."

Dalji razvoj, od "Izdavačkog udruženja adventista sedmog dana" do "Generalne konferencije adventista sedmog dana" više nije bio tako iscrpljujući i mukotrpan. Već 1861. godine učinjeni su prvi koraci da se formira crkvena oblast Mičigen, čiji je prvi predsednik bio Džozef Bejts. Sledeće godine ova praksa je proširena i na još neke savezne države, da bi 1863. godine konačno bila formirana Generalna konferencija.

Ne treba mnogo pogađati ko je bio predložen za njenog prvog predsednika - Džejms Vajt. Ali on je ovu dužnost odbio, pokazujući u objašnjenju ovog koraka veličinu svoje hrišćanske poniznosti i odanosti Božjem delu. Od 1850. godine on je zastupao, branio i sprovodio ideju o organizaciji; kada bi sada zauzeo čelnu poziciju, to bi moglo da, u očima "slabih" vernika, dovede u sumnju iskrenost njegovih namera. Kasnije, kada je organizacija "zaživela", Džejms je prihvatio ovu odgovornu dužnost, i to u tri navrata, vršeći je ukupno deset godina: 1865-67.; 1869-71.; 1874-1880.

Kada je Džejms Vajt negativno odgovorio na poziv da posluži kao prvi predsednik Generalne konferencije, izbor je pao na Džona Bajingtona. To je isti onaj propovednik u čijoj kući je održano prvo rukopoloženje propovednika. Nekadašnji metodista pristupio je adventistima kroz čitanje PREGLEDA, 1852. godine. Na njegovom posedu izgrađena je jedna od prvih adventističkih crkava. Na sve načine podupirao je ideju svoje kćerke Marte da vodi celodnevnu školu za adventističku decu. Od 1858. živeo je u Betl Kriku i delovao kao "samoizdržavajući" propovednik koji je krstario državom Mičigen. S putovanjima je nastavio i za vreme svoja dva jednogodišnja mandata kao predsednik Generalne konferencije. "Niko ne poznaje Mičigen kao brat Bajington," - bila je poznata tvrdnja onog vremena.

Prvo zasedanje Generalne konferencije donelo je zaključke o statusu propovednika. Kao prvo bila je utvrđena njihova plata: pet dolara sedmično, iz fonda "sistematske dragovoljnosti". Propovednici su takođe dobili punomoć da služe kao zastupnici pokreta. Regulisano je i putovanje propovednika. Više nije mogao svaki propovednik da odlazi gde on ili neka lokalna crkva želi; odgovornost po tom pitanju preuzele su oblasti.

Od sada pa na dalje više nije postojala opasnost da crkva jednog dana postane prodavnica pića! Propovednici su mogli da se posvete svom pozivu s punim vremenom, dodajući tome i efikasnost koja je podignuta izbegavanjem dugih i neisplaniranih putovanja. Crkve su, na osnovu punomoći, mogle da budu sigurne da im služi posvećeni adventistički propovednik, a ne zastupnik ličnih ideja ili tuđih zabluda. Vernici su imali nekoga kome su mogli da se obrate u slučajevima kada im je nanošena nepravda. S puno ponosa mogli su da kažu: "Mi smo adventisti sedmog dana!"

< 17. Poglavlje Sadržaj 19. Poglavlje >