< 15. Poglavlje

16. Isus i "istražni sud"

Zamislimo pod imenom Mirko jednog današnjeg adventistu koji u subotnje jutro, umesto u auto kojim odlazi u svoju crkvu, seda u vremeplov i vraća se u godinu 1851. da prisustvuje jednom tamošnjem bogosluženju. Čak ako bi cilj njegove posete bili najistaknutiji pioniri adventista sedmog dana, kao što su Haulend, Bejts, Belden, Vajt ili neko drugi, Mirka bi zatekla iznenađenja koja bi vrlo teško razumeo, i koja bi ga, ako se ne bi pripremio za to putovanje, možda i "sablaznila".

Kao prvo, bogosluženje ne bi bilo održano u crkvi. Prvu crkvenu zgradu adventisti sedmog dana podigli su tek 1855. godine u Betl Kriku. Kada je Džejms Vajt uvrštavao neke metodističke pesme u prvu adventističku pesmaricu (1850. godine, pod nazivom HIMNE ZA BOŽJI POSEBAN NAROD), iz jedne od njih izostavio je reči: ".... ovog svetog dana, u ovom Tvom domu." Prvi adventisti okupljali su se u svojim domovima, po nekoliko porodica ili pojedinaca, na subotnja bogosluženja.

Drugo, Mirko najverovatnije ne bi čuo propoved. Godine 1851. propovednički "kadar" sastojao se samo od nekoliko osoba, uz već poznata imena Džozefa Bejtsa i Džejmsa Vajta; ali to nije bilo dovoljno da pokrije potrebe svih subotnjih bogosluženja "rasejanog stada". Poseta propovednika bila je izuzetak. Prosečna subota imala je sledeći tok: pesma uz pratnju harmonijuma (ukoliko ga je porodica-domaćin posedovala), čitanje Biblije i PREGLEDA, razgovor o pročitanom tekstu, svedočanstva o slabostima i pobedama, iskustva i, na kraju, molitve.

Treće, Mirko bi zapazio da, za razliku od Biblije koja mu je bila neophodna, novčanik uopšte nije morao da donosi! Neizbežni u savremenim adventističkim bogosluženjima, darovi su bili gotovo nepoznati 1851. godine. Podatak ne čudi ako se ima u vidu da je tek 1870-ih godina pokrenuta ideja misija u stranim zemljama, a da su propovednici u to vreme imali veoma neodređen status i da su svoju službu obavljali uglavnom dobrovoljno.

četvrto, a možda i najveće iznenađenje čekalo bi Mirka nakon bogosluženja. Ako zamislimo da ga je domaćin zadržao na ručku, ne bi bilo nikakvo čudo da se pred njim na tanjiru nađe komad svinjskog mesa, a da muškarci, dok čekaju da ručak bude pripremljen, zapale lule!?! Jer, prvu sveobuhvatnu viziju o zdrvastvenim principima Elen Vajt je primila tek 12 godina kasnije.

Jedno iznenađenje čekalo bi Mirka i na kraju posete. Čak da je posetio bogosluženje u leto te godine, Mirko bi zapazio da vernici završavaju subotu tačno u 6 sati popodne, puna 24 sata nakon što su je počeli prethodnog dana! Tek 1855. godine pioniri su shvatili da izraz "... od večera do večera" (3. Mojsijeva 23,32) znači, u stvari, od zalaska do zalaska sunca.

Ako bi se, uz to, Mirko još bojažljivo uključio u razgovor o ovoj ili onoj karakteristici Laodikeje, nastalo bi obostrano nerazumevanje; sve do 1856. godine pioniri adventizma su pod izrazom "Laodikeja" podrazumevali nekadašnje učesnike Milerovog pokreta koji nisu prihvatili vest o suboti.

Ova kratka ilustracija treba još jasnije da istakne sledeću činjenicu: otkriće "velikih", "glavnih" biblijskih istina, kao što su subota, nebesko Svetište i slično, nije značilo kraj otkrivanja nove svetlosti! Svako novi period donosio je značajan napredak u razumevanju božanske istine sadržane u Svetom Pismu. Ako je 1850-ih godina Bog dozvolio da zasja svetlost o suboti i svetinji na Nebu, 1860-ih je to bilo saznanje o zdravstvenoj reformi, 1870-ih o slanju misionara u vanameričke zemlje, 1880-ih vest o opravdanju verom, 1890-ih istina o ličnosti Isusa Hrista itd. Ovaj niz se nastavlja; adventisti 1990-ih godina takođe primaju novu svetlost iz Biblije kao što je to bio slučaj s pionirima iz 1850-ih godina.

Ali, da se vratimo na period oko 1850. godine. U to vreme jedan izraz, jedna teološka misao, provlačila se kroz mnoge govore i članke u časopisima adventističkih pionira - "istražni sud".

Kada se danas postavi pitanje jednom adventisti: "Šta radi Isus od 1844. godine?", odgovor će stići kao iz rukava: "Vrši istražni sud". U početku, međutim, u vreme velikog razočarenja zbog Isusovog nedolaska na Zemlju, kada je Krožer izneo novo razumevanja izraza "čišćenje svetinje", on je naglašavao Isusa u njegovoj službi uklanjanja greha iz nebeske svetinje i čišćenja ljudi; pojam "istražnog suda" uopšte nije bio poznat.

Naravno, ovo razumevanje bilo je sasvim ispravno. Prevashodni cilj Dana pomirenja zaista je bio uklanjanje greha iz zemaljske svetinje i čišćenje naroda. Ali, taj dan je ujedno bio i dan suda. Izrailjci su bili pozvani da tog dana ispituju svoje duše. To znači da su trebali da uđu u najskriveniju dubinu svog srca i vide da li su se zaista pokajali zbog greha koje su priznavali iz dana u dan u toku godine. Svaki Izrailjac koji to nije činio, bio je uklonjen iz naroda (3. Mojs. 23,29).

Međutim, Dan očišćenja nije bio prvenstveno dan suda. On je bio odvojen, određen kao dan naročito bliske lične veze pojedinca s Isusom i, kao rezultat toga, definitivnog odvajanja od greha. Oni koji su uklanjani iz zbora nisu doživeli takvu sudbinu zbog toga što je bio Dan očišćenja, nego zato što je to bio dan naročite prilike za oproštenje greha, a oni nisu marili!

Mnogi Milerovi sledbenici povezali su sud sa čišćenjem svetinje ne na osnovu starozavetnog Dana pomirenja, nego na temelju proročanstva o 2300 godina iz Danila 8,14 i njegovim povezivanjem s Danilom 7,9-14, događajem kojeg su oni protumačili kao Isusov dolazak. Ali, Džozaja Lič i drugi došli su kasnije do zakljucčka da Danilo 7 govori o sudu koji će se održati pre Isusovog povratka na Zemlju. Kada se 1844. godine Isus nije pojavio, neki mileriti (među njima i sam Miler) prihvatili su ideju o početku suda tog "bolnog" 22. oktobra, ali pošto su se nadali da će sud trajati kratko, a Isus se nije pojavljivao, odustali su od nje.

Manje od dve godine nakon razočarenja, Otis Nikols napisao je Mileru pismo u kojem ga je hrabrio da prihvati istinu o početku nebeskog suda. To isto činio je Džozef Bejts knjigama, traktatima i člancima u časopisima. Džejms Vajt je prvi upotrebio izraz "istražni sud" 1847. godine. Postalo je očigledno da, ako vest prvog anđela prethodi ostalim dvema, i njena poruka o "času suda" takođe prethodi Isusovom dolasku.

Važno je zapaziti da se starozavetni Dan pomirenja odnosio samo na Božji narod, tj. na one koji su u toku godine priznavali svoje grehe. Njihovi gresi, a ne gresi bezbožnika, trebali su da budu očišćeni; oni su, a ne bezbožnici, bili uklanjani iz zbora kada su prezirali ovaj centralni dan starozavetnog religijskog života.

Isus je u svojim parabolama ukazivao na ovaj naročiti sud koji obuhvata samo verne. On je govorio o ribarima koji uhvate razne vrste ribe (obraćenja) u svoje mreže (crkvu), a zatim sednu da odaberu vredne od bezvrednih (sud) /Matej 13,47-50/. Upotrebio je takođe ilustraciju o caru koji je pozvao goste na svadbu, svakome ponudio svadbenu odeću, a onda proverio da li je svaki gost prihvatio ponudu. Kada je pronašao čoveka koji to nije učinio, izbacio ga je sa svečanosti (Matej 22,1-14). Sledeći primer je parabola o dva dužnika. Kada je "veći" dužnik molio za milost, dobio je ono što je tražio, iako je dug iznosio neverovatnih 10 000 talanata. Ali kada je on sreo osobu koja je njemu bila dužna, ne beznačajnu svotu, ali zanemarljivu u odnosu na dug njemu oprošten, nije imao milosti, nego ga je bacio u zatvor. "Tako će i vama učiniti Otac moj nebeski, ako ne oprostite svaki bratu svojemu...." (Matej 18,23-35).

Kada je Isus počeo svoj preadventni sud (prema Danilu 7), On je, u stvari, počeo da pregleda izveštaje o životu vernih, da bi proverio da li je svako od njih zaista uzeo na sebe haljinu njegove pravde, tj. da li je svaki pojedinac kojemu je oprošteno 10 000 talanata oprostio zatim svom blližnjem dug od 100 groša.

Ovako važna doktrina svakako je zauzimala dosta mesta u razgovorima i razmišljanjima adventista sedmog dana u godinama nakon njenog otkrića. Elen Vajt je često i jasno pisala o njoj. Njene reči su, na primer, da je Isusova završna služba u nebeskom Svetištu upravo vreme suda u kojem svako ime zapisano u "jagnjetovoj knjizi života" dolazi na red, pri čemu neka ostaju u njoj a neka nestaju (Otkrivenje 3,5; 21,27; 22,19).

Proročanstvo iz Danila 7,27 kaže da će sud dati "... carstvo i vlast i veličanstvo carsko pod svim nebom.... narodu svetaca Višnjega...." To znači da vrhovni smisao suda nije u potvrđivanju krivice optuženih, nego u opravdanju spašenih! Dokaz za to je "knjiga za spomen" (Malahija 3,16) u kojoj je zapisano svako pravedno delo, svaki pobeđen greh, svako nadvladano iskušenje, svaka žrtva i svaka nevolja podnešena Hrista radi.

Jasno je da Bog zna ishod "suđenja" svakom pojedincu. Ali, opis suda u Danilu 7 navodi prisustvo hiljada i hiljada anđela; Bog obavlja istražni sud da bi oni saznali kraj svakog pojedinca. On želi da svaki stanovnik svemira koji nije pao u greh postane ponosan na svakog stanovnika Zemlje koji je savladao greh s kojim će deliti večnost. "Božji sud," - pisala je Elen Vajt 1898. godine, "održava se u pristustvu drugih svetova da bi ljubav, poštenje i služba čoveka prema Bogu doživela priznanje na najvišem nivou."

čudi se, nebo! Divi se, Zemljo! "Ti će mi biti blago, veli Gospod nad vojskama, u onaj dan kad ja učinim...." (Malahija 3,17).

U svom procenjivanju karaktera Bog ne čini greške. Zapazimo reči Elen Vajt: "Kako je ozbiljna ova misao! Dan za danom ..... naši postupci, naše reči, čak naše tajne pobude, imaju težinu u odlučivanju o našoj večnoj sudbini." Oni "vernici" koji nisu nastavili da rastu u milosti, neće moći da uđu u Sveti grad. Ali kada Isus vidi da se neko borio s grehom do kraja, On mu dodaje svoju pravdu, tako da može da stoji pred Ocem potpuno opravdan. O tom trenutku, kada će gresi vernih biti zauvek i sasvim izbrisani, Elen Vajt je pisala s mnogo topline: "Hristos želi da obuče verne u haljine svoje pravde.... Tada će se ispuniti novozavetno obećanje: 'Zaboraviću vaše ne- pravde i grehe vaše neću više spominjati.' 'U one dane i u ono vreme, govori Gospod, tražiće se bezakonje Izrailjevo, ali ga neće biti....' Jeremija 31,34; 50,20."

Zvuči neverovatno, zar ne? Kako može sveznajući Bog, pred kojim su otkriveni prošlost, sadašnjost i budućnost, da zaboravi nešto? Ali, pažnja! Biblija i ne govori o tome da li Bog može da zaboravi nešto ili ne; ona kaže da Bog neće hteti da se podseti greha vernih učinjenih u prošlosti.

Kako mnogo nam je ovde otkriveno o našem nebeskom Ocu! S koliko je samo strepnje Isus pristupio poslu brisanja greha! Kako je duboka bila njegova čeznja da otrgne iz čeljusti greha svoja stvorenja na Zemlji i vrati ih u večnu zajednicu s ostalim svetovima koji se nisu udaljavali od njega. Kada završi delo spasavanja vernih, Bog se više neće sećati njihovih greha ne zato što to neće moći, već zato što to neće hteti. Spašeni se, sa svoje strane, neće hvaliti svojom pravdom; njihovo priznanje jasno će svedočiti da je njihov dolazak na Nebo zasluga Isusove pravde.

Sećanje na činjenicu da su padom u greh otišli daleko od Božje slave, zajedno sa svešću da je samo pouzdanje u Isusa ključ pobede, sprečiće verne da se oslanjaju na sopstvenu pravednost. Kada se, neposredno pred Isusov dolazak, završi vreme probe i nastane vreme "muke Jakovljeve", iako će ".... imati dubok osećaj sopstvene nedostojnosti, oni neće moći da se sete nijednog nepriznatog greha." Njihovi gresu su izbrisani, prošli su na sudu. Oni su "... sakriveni u zemlji zaborava." Radosni vesnici Neba objaviće: "čisti ste pred Gospodom od svih vaših greha."

Ali, da li je stvarno moguće izbrisati svaki greh iz knjiga izveštaja na Nebu? Šta ako neko, čije je ime danas došlo na istražni sud i proglašeno čistim, sutra učini nešto pogrešno? Kakav je tada smisao čišćenja svetinje? Sa onima koji su u grobovima postupak je jednostavan, jer oni više neće grešiti; ali ostali?

Brisanje greha mora se obaviti u srcu vernih pre nego dođe do njihovog uklanjanja iz knjiga izveštaja. Elen Vajt je veoma ozbiljno pisala o tome u VELIKOJ BORBI: "Sada, dok naš veliki Prvosveštenik obavlja službu pomirenja, mi treba da čeznemo da postanemo savršeni u Hristu. Nijedna misao nije mogla da navede našeg Spasitelja da podlegne sili iskušenja.... U Njemu nije bilo greha kojeg bi Sotona mogao da iskoristi kao svoju prednost. U tom stanju moraju se naći svi koji žele da opstanu u vreme nevolje."

Iste godine kada je napisala ove redove, Elen Vajt je održala jednu propoved na čuvenom zasedanju Generalne konferencije 1888. godine u Mineapolisu. U toku govora u kojem je podsetila slušaoce da je "... Isus sada u nebeskoj svetinji..." , ona se obratila prisutnima pitanjem:

"Šta Isus radi tamo?"

"Obavlja službu pomirenja za nas," - stigao je odgovor, "tj. Čisti svetinju od ljudskih greha."

Šta onda? "Mi moramo verom ući u svetinju s Njim, moramo početi isto delo u svetinji naše duše. Naša je obaveza da se očistimo od svake nečistoće i da uklonimo svaku 'poganštinu' tela i duha, usavršavajući sopstvenu svetost u strahu Božjem."

Da li smo to dobro razumeli; da se očistimo od svake nečistoće, da uklonimo svaku poganštinu?! Da li je ovakva izjava uopšte biblijski opravdana?

Za sumnjičave, odgovor je iznenađujući: da! Elen Vajt je samo citirala tekst iz 2. Korinćanima 7,1. Apostol Jakov dodaje: ".... Očistite ruke, grešnici, popravite srca svoja, nepostojani" (Jakov 4,8).

Opisujući mnoštvo obučeno u bele haljine, Jovan u Otkrivenju 7,14 govori o njima ne kao osobama kojima je Isus oprao haljine, već onima "... koji opraše i ubeliše svoje haljine". Gde su ih oprali? U Isusovoj krvi! Ne postoji drugi način opravdanja. Ali, oni su to učinili, ne Isus umesto njih. Godine 1882. Elen Vajt je pisala: "Mnogi žele da se zaogrnu pravdom kao ogrtačem. Ali oni koji su sačinjavali mnoštvo u belim haljinama pred Božjim tronom bili su oni koji su oprali svoje haljine i ubelili ih u Isusovoj krvi...."

Sve, dakle, zavisi od našeg odnosa, od našeg predanja volji i delu Spasitelja. Dok naš Prvosveštenik vrši službu pomirenja, mi, kao starozavetni Izrailjci, moramo najozbiljnije da ispitujemo naše duše. Ako to ne učinimo, bićemo, kao neki starozavetni Izrailjci, uklonjeni iz "zbora", ali ne zato što smo grešili, nego zato što je Isus činio mnogo za nas, a mi nismo marili.

Hvala Bogu da je Hristova milost tako snažan deterdžent. "Jer je On kao oganj livčev i kao milo bjeljarsko" (Malahija 3,2). A onda, govoreći o Isusovoj službi u nebeskom Svetištu, dodaje u sledećem stihu: ".... i očistiće sinove Levijeve."

Očistiće sinove Levijeve? U starozavetnom Izrailju sinovi Levijevi bili su sveštenici. Pošto Novi zavet uči o "sveštenstvu vernih" (1. Petrova 2,9; Otkrivenje 1,6), ovo obećanje odnosi se na svakog hrišćanina koji prihvati Isusovu ponudu opravdanja. Tako čišćenje svetinje postaje čišćenje srca onih koji verom gledaju Isusovu službu u njoj. U procesu brisanja greha glavnu ulogu ne igraju izveštaji o grehu, već namera u kojoj je on učinjen; ne samo o količini priznatih greha, već o kvalitetu promenjenog života.

Ovo je trenutak kada na scenu stupa istina o suboti. Upravo subota zahveta svetost koja je uslov brisanja greha iz srca pojedinca u svakodnevnom iskustvu. Da bismo držali subotu svetom, moramo mi sami biti sveti. Kada je Bog dao zapovest Izrailju: "Sećaj se dana subotnjeg da ga svetkuješ....", dodao je kao objašnjenje: "Budite sveti jer sam ja svet" (2. Mojsijeva 20,8; 22,31).

Šta je svetost? "Svetost nije nagla, iznenadna promena; to je potpuno potčinjavanje naše volje Božjoj; to je život prema '... svakoj reči koja izlazi iz usta Božjih'; ... poverenje u Boga i u nevoljama; .... hodanje verom; .... počivanje (odmaranje) u Njegovoj ljubavi."

Da bi mogao potpuno da svetkuje subotu, hrišćanin mora ceo dan da bude u skladu s Božjom voljom. Može li to da postigne neko ko ne čini tako i svakog drugog dana u sedmici? Ne! Na taj način pravo svetkovanje subote postaje neraskidivo vezano za brisanje greha iz srca vernih.

Subota nije samo pokazatelj činjenice da nam je potrebna svetost, nego i uputstvo na njen jedini mogući izvor. "I dadoh im subote moje da budu znak između mene i njih, da znaju da sam ja Gospod koji ih posvećujem" (3. Mojsijeva 20,12).

Dok Isus stoji uz ploče zakona u svetinji nad svetinjama i briše naše grehe, On istovremeno izliva svoju dragocenu svetlost na svet da pomogne ljudima i ženama, mladićima i devojkama da dostignu takav nivo odnosa s Njim koji će ih održati u vremenu nevolje, kada Njega više neće biti u Svetištu na Nebu. "Iz svetinje nad svetinjama," - pisala je Elen Vajt 1887. godine, "polazi veliko delo poučavanja." Prihvatanje, verovanje i saradnja s ovim uputstvima deo je procesa pranja haljina i čišćenja srca od greha. "Paralelno s Isusovim čišćenjem nebeske svetinje mora postojati čišćenje srca među ljudima na Zemlji."

Subota i svetinja podsećaju nas, dakle, da Isus, dok uklanja grehe iz knjiga izveštaja u svetinji nad svetinjama, u isto vreme želi da ukloni greh iz čovekovog srca. Vest o zapečaćenju dobija svoj smisao onog trenutka kada, na osnovu veze s Isusom i pravilnog razumevanja subote i svetinje, Božji narod dođe u takvo poznanje istine da više ništa ne može da ga pomeri.

Doktrina o stanju "privremenog sna" umrlih sa svoje strane odražava smisao istine o sudu. Jer, ako nakon smrti duše umrlih odlaze u raj, čistilište ili pakao na osnovu svojih dela u toku zemaljskog života, čemu onda sud nad njima?

U ovom kontekstu Duh proroštva dobija svoj značaj. Preko ovog dara, kroz vizije i serije svedočanstava Elen Vajt, naš veliki Prvošvestenik obezbedio je svojim sledbenicima sigurno vodstvo stazom hrišćanskog posvećenja, prema vrhovnom cilju - izgradnji karaktera koji je Njemu ugodan.

Svi ovi elementi sačinjavaju zaista veličanstvenu građevinu istine o pomirenju i očišćenju, kroz koju Isus želi da se poveže sa svojim sledbenicima neprolaznim i neraskidivim savezom. Godine 1868. Džejms Vajt je pisao: "Adventisti sedmog dana s velikim oduševljenjem drže ovu istinu (o Isusu u svetinji).... Oni je zastupaju... u svojim propovedima i knjigama, nalaze joj mesto u tumačenju proročanstava. Ova istina je veliki centar oko kojeg se okupljaju sve ostale istine i tek tada, kada su dovedene u vezu sa spasenjem ljudske duše, one dobijaju svoju pravu vrednost i smisao."

Kada su, nakon 1850. godine, ove velike istine postale jasne, pokret je počeo da doživljava nagli razvoj i da se susreće s potrebama i problemima sasvim druge prirode. Zato će dalji tekst biti posvećen upravo njima.

< 15. Poglavlje Sadržaj 17. Poglavlje >