11. Svedočanstvo jedne udovice

  U periodu između 1840. i 1843. godine Milerov pokret dominirao je religijskom pozornicom Severne Amerike. Nije bilo crkve čiji se vernici nisu suočili s Milerovim prorpovedanjem i odlučili da ga prihvate ili odbace. Ali, kako cilj adventnog pokreta tada nije bio osnivanje posebne verske zajednice, svaka od postojećih crkava zadržala je svoju samostalnost, i u skladu s uslovima tog vremena planirala i održavala svoj duhovni život. Iako su glavni događaji toga perioda bili Milerovo propovedanje u velikim gradovima, očekivanje Isusovog dolaska između proleća 1843. i 1844. godine i slično, pedantni hroničari zabeležili su da je 1843. godine održana Generalna konferencija američkih Baptista sedmog dana i da je na njoj izglasan zaključak koji može da privuče pažnju svakog sadašnjeg adventiste.

     Nekoliko desetina "glasnika", delegata, došlo je da u ime nešto više od 500 vernika, rasejanih uglavnom u saveznim državama Rod Ajlend (Rhode Island), Nju Džersi (New Jersey) i nekoliko drugih, porazgovara o ponovo pokrenutoj dilemi o Božjem stvarnom danu odmora. Prava poplava artikala u štampi i amandmana u državnim i federalnim zakonima o nedelji skrenula je pažnju jednog dela stanovništva na pitanje istinskog dana za svetkovanje. Zaključak ovog zasedanja Generalne konferencije bio je neuobičajeno jasan i odlučan i predstavljao je, u stvari, poziv verništvu da 01. novembar 1843. godine učine danom posta i molitve da svemoćni Bog ustane i odbrani svoju svetu subotu. Teško je zamisliti da su ovi iskreni ljudi pretpostavljali kako će snažan biti Božji odgovor na njihovu težnju.

     U to vreme, jedna od vernica ove crkve, gospođa Rejčel Ouks, kasnije Preston, (Rachel Oakes), iz države Njujork, donela je odluku da se preseli u planinsko područje države Nju Hempšir, u mestašce Vošington (Washington), u kojem je od pre kratkog vremena njena 18-godišnja kćer Dilajt (Delight) radila kao učiteljica u školi. Preseljenje nije moralo da bude konačno: možda toliko da majka i kći zajedno provedu zimu. Uostalom, gospođa Ouks je bila udovica, a u dubini duše nadala se da će u tom mestu imati priliku da nekom posvedoči o svojoj veri. Odluka je sprovedena i u prtljagu majke našlo se dosta traktata o biblijskoj suboti.

     Kada je stigla u Vošington, majka je videla da joj kći stanuje u prostranoj kući na farmi porodice Farnsvort (Farnsworth). Vrlo brzo zaključila je i da se Sajrus (Cyrus), jedan od Farnsvortovih sinova, zaljubio u mladu Dilajt (kasnije su se venčali). Ali, nije zaboravila ni da se raspita da li u selu postoji crkva i kojoj verskoj zajednici pripada.

     U selu je zaista postojala hrišćanska crkva protestantskog smera, ali koja je svoja bogosluženja održavala nedeljom, iz uverenja da je nedelja Božji posvećeni dan. Vernici su, predvođeni mladim pastorom Frederikom Vilerom (Frederick Wheeler), ljubazno primili u svoju sredinu novu stanovnicu Vošingtona, jer ih je vezivala nada u Isusov skori dolazak. Tako su majka Rejčel i kći Dilajt u svom domu svetkovale subotu najbolje što su mogle, a nedeljom su se spuštale u crkvu da čuju propoved i učestvuju na bogosluženju.

     Jedne nedelje u kasnu zimu 1844. godine pastor Viler je propovedao u crkvi o važnosti držanja Božjeg zakona. Gospođa Ouks je pažljivo slušala, ali je u jednom trenutku namrštila čelo. Pastor je očigledno kazao nešto što se nije slagalo s njenim mišljenjem; međutim, odlučila je da ništa ne kaže dok pastor ne dođe u njihov dom u obećanu posetu.

    "Pastore," - počela je gospođa Ouks odlučno, "kada ste pre kratkog vremena propovedali u crkvi, jedva sam uspela da se suzdržim. Govorili ste o važnosti držanja svih deset Božjih zapovesti, zar ne? Ali Vi lično kršite jednu od njih, i to stalno!"

    "Možete li to pobliže da mi objasnite, sestro Rejčel?" - odgovorio je ljubazno iznenađeni propovednik.

    "Svakako! Mislim na četvrtu zapovest, koja kaže da se sećamo dana od odmora. To je sedmi dan i u zapovesti piše da je sedmi dan subota. Vi, međutim, svetkujete prvi dan sedmice, tj. papsku nedelju umesto Božje subote!"

     Koliko je pastor Viler bio oduševljen ovakvim razgovorom, nije poznato. Činjenica je, međutim, da je on, verovatno od 16. marta 1844. godine, bio prvi propovednik koji je odlučio da svetkuje sedmi dan nedelje kao biblijsku subotu.

     O svom novom uverenju mladi propovednik nije odmah govorio u crkvi, ali nije propustio da razgovara sa svojim prijateljem, propovednikom Tomasom Preblom (Thomas Preble) iz obližnjeg gradića Vier (Weare). Avgusta te godine pastor Prebl je postao drugi propovednik koji je odlučio da svetkuje sedmi dan nedelje kao biblijsku subotu.

     Gospođa Ouks je nastavila da govori ljudima o biblijskoj suboti. Farma Farnsvortovih bila je mesto mnogih dugih razgovora i rasprava. Ali, blizina Isusovog dolaska potiskivala je ovu temu sve više u stranu. Smatralo se da verni treba da usredsrede svoje napore na ispitivanje karaktera i pripremanje za kraj sveta. Međutim, kada je očekivani datum prošao a Isus se nije pojavio, adventisti iz mesta Vošington podsetili su se svoje sugrađanke.

     Kratko nakon 22. oktobra 1844. godine, na jednom nedeljnom bogosluženju, najstariji sin Farnsvortovih (Vilijam) ustao je i izjavio pred prisutnima da je odlučio da svetkuje biblijsku subotu, sedmi dan nedelje. "Isus nije promenio dan za svetkovanje," - kazao je on, "već je to učinio papa, da bi se tako ispunilo biblijsko proročanstvo. Kad Isus dođe, želim da budem u grupi onih koji svetkuju Božji dan od odmora, a ne među ljudima koji slave papsku nedelju!"

     Samo što je Vilijam seo, podigao se njegov brat Sajrus i izjavio isto.

     Nema sumnje da su se majka i kćerka Ouks radovale ovim izjavama. Ali, bilo je i mnogo takvih koji su ih odbacili i prezreli. Ipak, veći deo crkve kasnije je prihvatio istinu o sedmom danu kao biblijskoj suboti. Da bi se razlikovali od onih koji su ostali vezani za vekovnu tradiciju, prestali su da dolaze u seosku crkvu i nastavili da se okupljaju na farmi Farnsvortovih. Tako je ovaj prostrani dom postao prva zajednica adventista u Severnoj Americi koji su svetkovali sedmi dan kao biblijsku subotu.

     U ovom trenutku sasvim je umesno postaviti pitanje koliko je nauka o sedmom danu nedelje kao biblijskoj suboti bila nova. Kratka epizoda iz života Rejčel Ouks, njene kćerke, crkve u Vošingtonu i njenog propovednika Vilera samo je direktan početak svetkovanja subote među adventistima. Ali, gde je stvarni početak?Ako je skromna udovica ovu nauku čula u svojoj crkvi, Crkvi baptista sedmog dana, od koga su je dobili baptisti?

     Najjednostavniji, konačno i najtačniji odgovor jeste: subota postoji od stvaranja. Ali, nama je dovoljno da se vratimo u prošlost toliko da dospemo u vreme cvetanja reformacije na evropskom kontinentu. Martin Luter i drugi veliki reformatori postavili su veliku lozinku iznad svog dela: "Biblija i samo Biblija". Mnoge iskrene duše, zarobljene u tami neznanja zbog nemogućnosti da čitaju Bibliju, poslušali su ovaj princip čim im je Sveto Pismo postalo dostupno. Proučavajući njegove nadahnute stranice, ovi marljivi istraživači istine shvatili su da veliki reformator nije dosledan u onome što propoveda, između ostalog i na području biblijske subote. Jedan korak u otvaranju neprocenjivih riznica božanske istine bio je otkrivenje istine o "krštenju vernih", nasuprot vekovnoj katoličkoj praksi krštavanja novorođene dece. Oni koji su ovu nauku prihvatili kao biblijsku nazvali su se "anabaptistima". Dvojica između njih posebno su zanimljivi: Osvald Glajt (Oswald Glait) i Andreas Fišer (Andreas Fischer). Kao mladići oni su pošli stazom katoličkog sveštenstva. Ali, u traganju za istinom ostavili su mantije i postali luterani. Kada su nastavili da istražuju Bibliju, shvatili su da se njihovi zaključci slažu s naukom anabaptista pa su se pridružili njima. Uskoro nakon toga prihvatili su sedmi dan nedelje kao biblijsku subotu i postali prvi anabaptisti - svetkovatelji subote.

     Luter je poslao teologe da diskutuju s Glajtom i Fišerom. Iz njihovih izveštaja saznajemo da su ova dva bivša sveštenika došli do svoje nauke kroz dugo i pažljivo proučavanje Svetog Pisma. "Subota nije," - tvrdili su oni, "deo obrednog zakona, jer se ona spominje već prilikom stvaranja. Ona je deo moralnog zakona i još uvek obavezuje ljude na poslušnost. Prema Mateju 5,17.18. Isus nije promenio nijedno slovo niti jednu titlu iz zakona, a to nisu učinili ni učenici. Svetkovanje nedelje nije ništa drugo nego ispunjenje proročanstva iz Danila 7,25 o malom rogu i njegovim naporima da promeni vremena i zakone."

     U to vreme, naravno, nije bilo moguće da neko tako razmišlja i vodi uobičajen zivot. Proganjanje ljudi drugačijeg načina razmišljanja nije prestalo ni u protestantskim područjima i ono nije mimoišlo Glajta i Fišera. Andreas Fišer je, zajedno sa suprugom, bio osuđen na smrt: ona utapanjem, on vešanjem. Presuda je prvo izvršena nad ženom i ona je ostavila svoj život u jednoj reci. Andreas je podignut na vešala, ali je pre završnog udarca pao na tlo i uspeo da pobegne iznenađenim dželatima. Uporni progonitelji su ga ipak pronašli, iako tek deset godina kasnije, i poslali ga u smrt bacanjem sa zidina jedne tvrđave.

     Osvald Glajt je putovao različitim krajevima Evrope i širio vest o biblijskoj suboti, prolazeći kroz mnoge opasnosti. Uhvaćen je 1545. godine i držan u tamnici godinu i dva meseca. Jedne noći u njegovu ćeliju upali su vojnici s izrazom na licu koji je Osvaldu bio sasvim razumljiv. Uz svetlost baklji odveden je do jednog mosta na reci Dunav, gde su mu svezane ruke i noge. U takvom stanju bačen je u reku da više ne ispiliva.

     Poznato je da je svetkovatelja subote u tom razdoblju bilo u Holandiji, Švajcarskoj, Moravskoj, Švedskoj, pa čak u Sevilji u Španiji.

     Puritancima su se nazivali vernici koji su savesno sprovodili verski život u što je moguće većoj saglasnosti s biblijskim principima. Istu doslednost oni su preneli i na područje četvrte zapovesti, zamenjujući jedino subotu nedeljom.  Britanski puritanci činili su isto. Ali, u 17. veku neki vernici zaključili su da ta doslednost zahteva svetkovanje izvornog dana od odmora, subote. Američki baptisti sedmog dana, čijim redovima je pripadala Rejčel Ouks, ponosno su se pozivali na njih kao na svoje duhovne pretke.

     Među prvim britanskim puritancima koji su prihvatili sedmi dan nedelje kao biblijsku subotu bili su Džon Trejsk (John Traske) i njegova supruga Doroti (Dorothy). Džon je bio revan puritanski propovednik, a Doroti učiteljica, čiji je posao bio da uči veštini čitanja i pisanja malu decu bogatih porodica. Zbog svetkovanja subote oboje su uhvaćeni i bačeni u tamnicu. Džon je osuđen da bude vezan za stub srama u Vestminsteru (Westminster) i da pešice, sa stubom srama na leđima, ode do susednog mesta Flita (Fleet) i tamo se javi drugom zatvoru kao njihov novi stanovnik.

     Od Vestminstera do Flita ima nešto preko 3 kilometra. Nije teško zamisliti kako fizičku muku Džona Trejska, tako i duševni teret zbog izrugivanja mnoštva okupljenog uz stazu. Zato se, kada je isteklo tri godine njegovog tamnovanja, odrekao svog verovanja i prestao da svetkuje biblijsku subotu. Za razliku od njega, njegova žena je ostala nepokolebljiva. Šta više, muževljeve patnje su je još ohrabrile i dale joj snagu da izdrži svoje tamnovanje. Iako držana u ćeliji bez svetlosti i čistog vazduha, punoj buva i pacova, Doroti je ostala verna do smrti, koja je nastupila negde posle 15-16 godina zatočeništva. Frensis Bempfild (Francis Bampfield), propovednik Anglikanske crkve, strpan je u zatvor 1662. godine zato što je odbio da položi jednu zakletvu. U zatvoru je dalje proučavao Bibliju i u njoj našao istinu o pravoj suboti. U daljih devet godina tamnovanja on je skoro svakodnevno govorio ostalim zatvorenicima o svom saznanju i tako osnovao grupu svetkovatelja subote u tamnici. Kratko posle puštanja iz zatvora uhapšen je ponovo, ali ubrzo zatim i pušten. Kada se preselio u London i tamo nastavio da širi istinu o suboti, još tri puta bio je zatvaran i puštan iz tamnice. Ipak, ovaj verni istraživač Svetog Pisma završio je svoj život u vlažnoj i hladnoj ćeliji jednog londonskog zatvora.

     Jedan drugi propovednik, Džon  Džejms (John James), propovedao je u subotu popodne 19. oktobra 1661. godine u svojoj crkvi o svetkovanju subote, kada je ušla straža i zahtevala, u ime cara čarlsa II (Charlesa II), da prestane s govorom. Međutim, čovek takvog duha kakav je bio Džon Džejms nije se zbunio. Nastavio je da propoveda započetu temu, ali su ga vojnici prekinuli, uhvatili i odveli na suđenje.

     Presuda je glasila: smrt. Iako je carica lično dva puta molila cara da povuče presudu, on je ostao neumoljiv. Džon Džejms je najpre obešen, a zatim je njegovo telo rasporeno, iz njega izvađeno srce (koje je, zatim, spaljeno na lomači), dok je odrubljena glava postavljena blizu njegove crkve da uplaši i upozori sve na sudbinu koja ih čeka ako prihvate Džejmsovu nauku.

     Surovost prema svetkovateljima biblijske subote dopustila je i nekoliko izuzetaka. Doktor Piter Čembrlen (Peter Chamberlen) pune je 32 godine mirno držao četvrtu zapovest u njenom izvornom značenju bez da mu se išta dogodilo. Razlog za to, međutim, bio je položaj dr. Čembrlena i značaj posla kojeg je obavljao. On je, naime, bio lekar britanske carice i nekih gospođa bogatih britanskih porodica. Osim toga, govorio je nekoliko jezika, razvio je i preporučivao lečenje toplim i hladnim kupkama i, verovatno slučajno, patentirao kočije na vetar. Tako sposoban i inteligentan bio je suviše vredan za britanski dvor da bi ga uklonili progonstvom.

     Stefen Mamford (Stephen Mumford) emigrirao je iz Engleske u Ameriku 1664. godine, ali je poneo sa sobom i praksu svetkovanja biblijske subote. Sedam godina kasnije osnovao je na Roud Ajlendu (Rhode Island) prvu crkvu baptista sedmog dana u Severnoj Americi. Početkom 18. veka neki iseljenici iz Moravske u Pensilvaniju takođe su svetkovali subotu. Posle jedne posete njihovom selu Betlehem, grof Nikolaus fon Cincendorf (Nicolaus von Zinzendorf) odlučio je da svetkuje subotu pored već ustaljenog poštovanja nedelje. I drugi delovi nemačkih kolonija poznavali su nauku o suboti i sprovodili je u praktičnom životu.

     Iako je najveći deo svetkovatelja subote živeo na području Severne Amerike, ni druga područja nisu ostala bez svetlosti. U Argentini je jedan državnik, Francisko Hermogenes Ramos Meksija (Ramos Mexia) sproveo političku reformu početkom 19. veka u okviru koje je poduzimao poduhvate evangeliziranja Indijanaca. U tom poslu imao je dosta uspeha, ali je 1821. godine uhapšen zbog svetkovanja subote. U Škotskoj je ime Džejmsa A. Bega (James A. Begg) postalo poznato širom ostrva zbog njegovih spisa o proročanstvima i drugom Isusovom dolasku, ali i zbog svetkovanja subote, na koje se odlučio oko 1832. godine.

     Početkom 19. veka bilo je oko 1200 baptista sedmog dana u Americi. Godine 1802. organizovali su Generalnu konferenciju. Brojčano su stalno rasli, ali im naglašen evanđeoski rad nije bio naročito obeležje. Subotu su smatrali pre svega danom za uživanje, a ne za objavljivanje radosne vesti drugima. Ipak, četiri decenije kasnije doneli su zaključak spomenut na početku ovog poglavlja: da 01. novembar 1843. godine bude dan posta i molitve, da Bog ustane i odbrani svoju svetu subotu. Verovatno ni sama Rejčel Ouks, kroz koju je Bog počeo da radi na obnavljanju biblijske subote, nije mogla da zamisli kako će se proširiti delo čiji je mali početak bio njen boravak u Vošingtonu.

< 10. Poglavlje

Sadržaj

12. Poglavlje >