PROROČKO VODSTVO ZA CRKVU KOJA RASTE (1850–1888)
Širenje proročke vesti
Primanje i objavljivanje
viđenja
Ukazivanje na potrebu za
osnivanjem crkvene organizacije
Savet za
zdrav način življenja
Savjet o poslanju
crkve za cijeli svijet
Prvi savjeti o
obrazovanju
Događaji u porodici
i smrt Džemsa Vajta
Za one koji žele da
istražuju
Posle 1850. godine prestaju “dečje bolesti”
pokreta svetkovatelja Subote. Dok je adventistički pokret svetkovatelja Subote
još bio daleko od toga da bude jak, on je učvrstio svoj identitet i rastuće telo
pristalica.
Isto se može reći za proročki glas pokreta
izraženog u službi Elen Vajt. Adventistički svetkovatelji Subote sve više su
imali razumevanja prema proročkom autoritetu u njenoj ličnosti i porukama, iako
prihvaćenost svakako nije bila univerzalna.
I adventisti i njihov prorok doživeli su
rast između 1850. i 1888. godine. Identitet zajednice i Elen Vajt postajao je
postupno sve prepoznatljiviji.
To razdoblje je pokazalo da su oblikovane
osnovne strukture i svakodnevni život zajednice. Ne samo da je raslo izdavaštvo
svetkovatelja Subote, nego je organizacija koja se sve bolje razvijala
organizovala rad usmeren spoljnom svetu, na područjima kao što su: misija,
zdravstvena reforma i vaspitanje. Uloga Elen Vajt bila je prepoznatljiva u
svakom od ovih područja. Posle ovih područja drugo poglavlje više će se baviti
porodičnim životom, područjem verovanja i proročkim darom sestre Vajt i njenim
odnosom prema vernicima Crkve.
Pitanje koje je postavljano među prvim
svetkovateljima Subote bilo je: “Da li je vernicima bio postavljen uslov da
moraju verovati u viđenja, ako se pridruže zajednici? Kad su klevetnici objavili
da su vođe svetkovatelja Subote postavili verovanje u viđenja kao uslov za
prijem u zajednicu, ta neistina energično je odbačena. Zato je Džems Vajt
početkom 1856. godine napisao:”Dobro je poznato da smo bili optuženi da
uslovljavamo pripadnost zajednici verovanjem u viđenja i da smo od istih
napravili pravilo svoje vere. To je potpuna neistina.” (RH, 14. februar 1856)On
je poručio takvima da je Biblija bila njegovo pravilo vere i života.
S druge strane, prvi adventisti smatrali su
da je verovanje u biblijsku nauku o duhovnim darovima bio ispit vernosti. Tako
je Urija Smit 1862. godine zauzimao stav da je “stalnost duhovnih darova
jedna od temeljnih tačaka u verovanju ovog naroda, i sa onima s kojima se
razlikujemo u ovoj tački možemo imati jedinstvo i zajednicu, ali ne u većoj
mjeri nego što je možemo imati s onima koji se razlikuju od nas u drugim važnim
tačkama kao što su: Hristov dolazak,
krštenje, Subota i td”.(RH, 14. januar 1862.)
Džon Nevins Endrus je 1870. godine lepo je
sažeo stanje u zajednici kada je napisao:”Kod prihvatanja vernika u naše crkve
želeli smo s tim u vezi da znamo:1. Da veruju u biblijsku nauku o duhovnim
darovima; 2. Da će iskreno prihvatiti viđenja sestre Vajt.”(RH, 15. februar
1870) Dalje, Endrus je preporučio da vernici treba da slede ozbiljnu opomenu
Biblije, da proveravaju proroke(1.Solunjanina 5,19-21)
Međutim, kada su vernici jednom prihvatili
viđenja kao data od Boga, tvrdi Džems Vajt, ona postaju autoritet u životu
vernika. Zato je napisao da su viđenja “provera za one koji u njih veruju da su
data s Neba.”(RH, 14. februar 1856)
S druge strane, Džems je zapazio, da oni
koji su imali dokaz da je Elenin dar bio od Boga, a boriti se protiv njega aktivno
i
javno, znači da mogu biti isključeni iz zajednice.” U tim slučajevima “naš
narod smatra da se ima pravo da se odvoji od takvih, da bi svoju radost mogao
ispoljavati u miru i tišini.”(RH, 13. jun 1871)
Elen Vajt se složila s takvim stavom, koji
su zauzeli vođe Crkve. Neki su, zapazila je ona 1862. imali “dovoljno razloga”
da od sebe načine nevernike zbog ekstremizma drugih vernika prema viđenjima.
Takvima koji su se našli pod preteranim pritiskom drugih, koji nisu imali
prednost da sebe radi ispitaju viđenja, ili koji još nisu doneli konačni
zaključak, takvima “ se ne sme uskratiti
blagoslov i prednosti Crkve ako je njihov hršćanski život ispravan, i ako su
oblikovali uzoran hrišćanski karakter…Takvi ne smeju biti odbačeni, već prema
njima treba pokazati dugo strpljenje i bratsku ljubav, dok se ne upoznaju s tim
predmetom i zauzmu svoj stav za ili protiv. Ali, niko ne sme biti isključen samo
zato što nije zauzeo svoj stav prema viđenjima”.(1T 328)
S druge strane, nastavlja ona, “ako se oni
bore protiv viđenja”, otvoreno i smetaju drugima koji vjeruju u njih, “Crkvi je
tada to znak da nisu u pravu. Božji narod ne treba beskrajno da popušta i
odustaje od svoje slobode zbog takvih nezadovoljnika. Bog je ove darove dao
Crkvi da bi joj služili na korist; i kada tzv. obraćeni vernici ustanu protiv
tih darova, i bore se protiv viđenja, tada je vreme da se s njima poradi, da
slabi ne bi bili zavedeni njihovim uticajem.”(1T 328.329)
Kao rezultat takvog razumijevanja, Džordž I.
Batler (tadašnji predsednik crkve) pisao je 1883. godine da je to bila istina,
da su i neprijatelji Crkve izjavili da su “mnogi među nama koji ne veruju u
viđenja”. Još, nastavlja on, oni “su u našim crkvama i nisu isključeni”. (RH,
dodatak,14. avgust, 1883.)
Elen Vajt je primila i širila vest rečju i
perom, za koju je verovala da je od Boga. Od početka svoje službe bila je
aktivna u propovedanju i poučavanju, kako na skupovima tako i pojedincima. Često
je delovala u mesnim crkvama i porodicama, ali i na velikim, opštim crkvenim
skupovima gde je s velikim uvažavanjem imala prednost da se obraća vođama
pokreta. Posle uspostavljanja godišnjih sastanaka Adventističke crkve, u prirodi
pod šatorima 1868. godine, smatrala je da je to pravo mesto za iznošenje poruka.
Većinu godina svoga rada provela je putujući, posećujući sastanke u prirodi i
držeći predavanja.
Bila je aktivna kao govornik, ali još je
veći njen doprinos u pisanju. Ne samo da je održala značajne propovedi,
predavanja i savete, što je bilo štampano, nego je ubrzo počela da veliki deo
svoga vremena i snage posvećuje pripremanju materijala prvenstveno za štampu.
Ona će postati predvodnik u ispunjenju svojeg viđenja o adventističkoj
literaturi, koja će postati kao “potoci svetla koji su se
rasuli po celome svetu”. ( LS
125)
Njeni najraniji spisi pojavili su se u
časopisu
Day –Star (Zvezda Danica) koji nije
pripadao adventističkim svetkovateljima Subote. Međutim, uskoro je izgubila tu
mogućnost da objavljuje svoje članke, pa su svetkovatelji Subote počeli da
razvijaju odvojeni identitet od ostalih adventističkih grupa tokom kasnih
četrdesetih godina prošloga veka.
Godine 1849. svetkovatelji Subote počeli su
da štampaju svoj časopis. Međutim, taj deo opšteg razvoja nije odmah rešio
problem. Njen suprug, prvi urednik ovog časopisa svetkovatelja Subote, bio je
pod velikim pritiskom kada je objavio viđenja. Od tada su mnogi neprijatelji
izjavljali da svetkovatelji Subote suviše naglašavaju važnost viđenja, i da su
od njih načinili svoju nauku umesto Biblije. Iako je Džems objavio svega
nekoliko viđenja 1849. i 1850, kao rezultat takvog stava, od kraja 1850. pa
nadalje, u sledećoj deceniji, na stranicama Review
and Heralda bilo je malo članaka iz
pera Elen Vajt. Sve u svemu, samo petnaest članaka objavljeno je iz njenog pera
tokom pedesetih godina prošloga veka. Taj broj se polako više nego udvostručio
na tridesetjedan u šezdesetim, ali sedamdesetih godina pojavljuje se blizu 100
njenih članaka u Reviewu . Od ranih 80-tih godina
pa do njene smrti 1915. Review je
njene članke objavljivao gotovo svake sedmice.
Ova statistika govori o velikoj
uzdržljivosti ranih svetkovatelja Subote da naglase viđenja u svome glavnom
časopisu pred lice kritički nastrojenih čitatelja. Ali kada se Džems uverio da
je adventističkim svetkovateljima Subote neophodno predstaviti Elenine poruke,
godine 1851. objavio je časopis Review
and Herald Extra za
probrane čitaoce. Ovo izdanje Extra , objašnjava on 21. jula
1851. ”je oblik časopisa za koji se nadamo da
će izlaziti dvonedeljno…Kako su mnogi unapred osudili viđenja, smatramo da je
najbolje da zasad ništa od te vrste ne objavljujemo u redovnom izdanju. Mi ćemo
zato objavljivati viđenja za one koji će od toga imati koristi, koji vjeruju da
Bog može ispuniti svoju reč i dati viđenja ‘u
posljednje vrijeme’.” ( RH Extra 21. jula 1851)
Očekivano je da će časopis
Extra , svakako, imati manje
čitalaca nego redovni Review .
Extra
je imao kratak vek, izašao je svega jedan
broj. Većina sadržaja iz Extra uskoro se pretočila u
knjižicu pod naslovom A Sketch of the
Christian Experience and Views of Ellen White . Ta knjižica od 64
stranice izašla je iz štampe 1851. godine. Tadašnje vodstvo zajednice uskoro je
potvrdilo da je to prigodan način - male knjige ili brošure - na koji treba
objavljivati spise Elen Vajt; otada su imali prednost da njen savet učine
pristupačnim u mnogo trajnijem obliku.
Njena prva brošura imala je autobiografski
prikaz njene službe, koja je sadržala njena ranija viđenja. Njena naredna
knjižica izašla je 1854. godine kao Supplement to the Experience and Views of
Ellen G. White . (Dodatak iskustvima i
pogledima Elen G. Vajt)
U tom razdoblju 1855. zbio se izuzetno važan
događaj u spisateljskoj karijeri Elen Vajt. Te godine su objavljena njena prva
Svedočanstva za crkvu. Ta brošura od
šesnaest stranica razvila se u niz, koji je izlazio u redovnim izdanjima u
različitim vidovima do 1909. godine. U to vreme svedočanstva su dostigla obim od
blizu 5000 stranica.
Najzad je Vajt pronašla delotvoran način
da predstavi svoja viđenja svojim savremenicima, adventistima svetkovateljima
Subote. Objavljen komplet Svedočanstava sadržao je glavne crte iz
njenih ranih saveta u formatu koji je bio načinjen za stalno i lako slanje onima
koje su ti saveti zanimali.
U nastavku objavljenih Svedočanstava od opšteg značaja, Elen
Vajt rano počinje da upućuje savete pojedincima u obliku razgovora i ličnih
pisama. Kroz nekoliko godina, shvatila je da se većina saveta odnosila na Crkvu
u celini, budući da su pojedinci imali ista ili slična pitanja i probleme. Tako
su ubrzo njena obavljena Svedočanstva sadržala odabrana
svedočanstva neposredno upućena pojedincima, što je dodatno značilo opšti savet
za Crkvu u celini.
Kao što
je Elen
Vajt pisala:
“Ukoravajući krivca,
On (Bog)
je uredio
da se
popravljaju mnogi…
On čini da otvorene greške nekih postanu
opomena drugima, da se boje i čuvaju tih grešaka… Bila sam poučena da iznesem
opšta načela… i istovremeno da prepoznam opasnosti, greške i grehe nekih
pojedinaca, da bi svi mogli biti upozoreni, pokarani i posavetovani… Videla sam
da svi treba dobro da ispitaju svoja srca i život i vide da li možda nisu i sami
učinili iste greške zbog kojih su drugi bili ispravljani… Ako je tako, oni bi
trebalo da shvate taj savet i ukor kao da je bio upućen njima lično i zato treba
da ga primene u životu.” (5T 659.660)
Vajt je uvela u praksu da izostavi imena iz
svojih objavljenih Svedočanstava da bi zaštitila privatnost
osoba kojima su najpre bila upućena. Tako će čitaoci objavljenih Svedočanstava čitati o bratu A i sestri
C.
Zajednica koja se je razvijala, uskoro je
shvatila vrednost Svedočanstava Elen Vajt. Kao rezultat
toga, najranije izdate brošure doživele su više ponovljenih izdanja i u
različitim formatima. Međutim, 1883. godine Generalna koneferencija adventista
sedmoga dana izglasala je da se štampaju sva Svedočanstva izašla do tog vremena
(ukupno 30) u “četiri toma od po sedam ili osam stotina stranica”. (
RH
27. novembar 1883) Svetlost dana ugledala su 1885. godine i
zadržala su standardni format (kao i ona od 5 – 9) sve do danas.
Pre ponovljenog objavljivanja Svedočanstava, Elen Vajt je odlučila da
se načini odgovarajuća urednička revizija. Taj posao bilo je neophodno izvršiti,
smatrala je ona, jer su neke originalne poruke otišle u štampu pod pritiskom
događaja. Elen Vajt i njen sin V. C. Vajt imali su uravnotežen pristup
uredničkom zahvatu, kada je trebalo popraviti njene reči i rečenice. Te promene
dovela su je u sukob sa vođama zajednice zbog njihovog obima koji je unesen u
popravljeno izdanje Svedočanstava.
U pripremi popravljenog izdanja 1883. godine
na zasjedanju Generalne konferencije izglasano je da se “prosvetljenje uma”
proroka u procesu inspiracije ogleda u “saopštavanju misli, a ne (osim u retkim
slučajevima) posebnim rečima preko kojih bi ideje trebalo da budu izražene”.
(
RH , 27. decembar 1883) Međutim,
dok su crkvene vođe teoretski prihvatile nadahnuće misli, imali su poteškoća s
tim konceptom u praksi. Kao rezultat takvog stava, Elen Vajt je odustala od
popravljanja mnogih delova koje je načinila u svojim prvim Svedočanstvima, tako da su ipak njene
rečenice tekle bolje, a njene misli izražene na najbolji način. Tako objavljeni
tomovi nisu bili baš ono što je ona htela da budu.
Nakon njenih ranih autobiografskih knjižica
i Svedočanstava, treće razdoblje u pisanju
knjiga Elen Vajt nastupa od 1858 – 1864: četiri toma pod naslovom
Spiritual Gifts
(Duhovni darovi). Dok su raniji
tomovi sadržali neke autobiografske materijale i neke napise o zdravlju, isto
kao i neki odlomci iz njenih Svedočanstava, ovi su obuhvatali njene
vrlo važne početne prikaze velikog svemirskog sukoba između dobra i zla. Tako
prvi tom, koji je nastao kao rezultat viđenja u mestu
Lovett’s Grove u državi Ohajo, marta 1858,
nosi podnaslov Velika borba između Hrista i njegovih anđela
i sotone i njegovih anđela. Ta knjižica bila je prethodnica današnjeg
izdanja (1911.) pod naslovom Velika borba. Na sličan način tom tri i
četiri od Duhovnih darova obuhvata razdoblje
patrijaraha iz biblijske istorije i prvobitno prikazan materijal nalazimo u
sadašnjoj knjizi Patrijarsi i proroci. U knjizi Duhovni
darovi imamo prikazane osnovne ideje, koje je kasnije oblikovala u četiri
toma naslovljena kao Spirit
of Prophecy (Duh
proroštva), (1870 – 1874) a što je kasnije preraslo u niz od sadašnjih pet
knjiga nazvan Sukob vekova (1888 – 1917) (Patrijarsi
proroci, Proroci i carevi, Čežnja vekova, Dela apostolska i Velika borba između
Hrista i sotone.*prim. prev)
Konačno, glavno razdoblje pisanja knjiga
Elen Vajt beležimo od 1850 – 1890 a tiče se područja zdravlja. Zadržaćemo se na
tom području kasnije u razmatranju njenog doprinosa adventističkom konceptu
zdravog načina življenja.
Primanje i objavljinjanje viđenja Elen Vajt
je kompleksno područje (kao i mnoga druga u ovoj knjizi) i možemo ga samo kratko
dodirnuti. Ovaj deo, radije nego da pokušamo da obradimo njegovu složenost,
razmotrićemo samo nekoliko značajnih tema koje će nam pomoći da shvatimo ovo
područje.
Godine 1860. Vajt je pisala da je primala
česta uputstva o svom stanju za vreme viđenja i svom iskustvu nakon povratka u
stvarnost posle viđenja. U odgovoru, ona je objasnila: “Kada je Gospod video da
je najbolji trenutak da mi da viđenje, bila bih uzeta u prisustvo Isusa i
anđela, potpuno bih izgubila osećanje zemaljskog. Nisam mogla da vidim ništa
dalje nego što bi mi anđeo pokazao. Moja pažnja bila je često usmerena na scene
koje su se zbivale nad Zemljom.
U to vreme bila bih odnesena daleko u
budućnost i bilo bi mi pokazano šta će se dogoditi. I ponovo bilo bi mi pokazano
kako se šta zbilo u prošlosti. Kada bih se vratila u stvarnost, nisam se
odjednom mogla setiti šta sam videla i predmet mi ne bi bio jasan dok pišem,
tada bi se scene ponovno pokazale preda mnom kao što su mi bile pokazane u
viđenju i tada bih mogla slobodno da pišem. Ponekad su mi neke stvari koje sam
videla nakon viđenja bile skrivene i nisam ih se mogla setiti, dok se nisam
našla pred ljudima kojima je viđenje bilo namenjeno, tada bi se prizori, koje
sam videla, upečatljivo vratili u moj um. Ja sam zavisna od Duha Gospodnjeg kada
je u pitanju iznošenje viđenja ili pisanje, kao i samo primanje viđenja. Meni je
nemoguće prizvati u sećanje ono što mi je bilo pokazano, dok Gospod ne donese
pred mene u vreme koje On želi da ih iznosim ili pišem o njima.” (2
SG
292.293)
Na sličan način, nekoliko godina kasnije
zapisala je da “kao što je od Duha Gospodnjeg zavisna u pisanju” tako je zavisna
i u primanju. “Još”, dodala je, “reči koje upotrebljavam u opisu onoga što sam
videla, moje su”. (1 SM 37)
Drugom prilikom kazala je da u vreme kad bi pisala i stala nad nekim tekstom
tražeći prave reči, Bog bi joj dao u um “jasno i određeno” najbolju reč da bi
izrazila svoju misao. ( Letter
137, 1902)
Tako je to videla Elen Vajt. Njeno iskustvo
slično je iskustvu biblijskih proroka – saradnja ljudskog i božanskog. Bog joj
je dao viđenja i istovremeno joj pomogao da ih saopšti drugima. S druge strane,
izražavanje je bilo njeno, osim u slučajevima u kojima je izjavila da je primila
doslovne reči. Iz njenog opisa, izgleda da su doslovne reči uglavnom retko
dolazile.
Ne treba da mislimo da je sve što je Elen
Vajt napisala bilo neposredno povezano s viđenjem. Na primer, u jednoj od svojih
autobiografskih izjava, ona je ovako komentirala: “U pripremi stranica koje
slede radila sam pod teškim okolnostima, a u mnogim slučajevima morala sam se
osloniti na sećanje, nemajući nekoliko godina priliku da primam nijedne dnevne
novine. Nekolicini ustanova poslala sam rukopise, prijateljima koji su tamo
bili, kada su okolnosti to zahtevale, da bi ih pregledali pre nego što su bili
dati u štampu.” (2 SG ) Do
mnogih datuma uspela je da dođe proveravajući svoja ranija pisma. Ukratko, Elen
Vajt je koristila metode istoričara isto kao i memoriju u rekonstruisanju svojih
memoara.
Istorijsko istraživanje takođe je došlo do
izražaja prilikom pisanja knjige Velika borba 1888. godine. Tako je
slobodno navodila istorijske pisce ne toliko zbog autoriteta koliko stoga što su
njihovi iskazi pružali “gotovo i snažno iznošenje toga predmeta”. (
GC )
U skladu sa tim, njen sin ukazao je vođstvu
Generalne konferencije na vreme revidiranja Velike
borbe 1911. godine da “Majka nikada nije izjavila da je autoritet na
području istorije. Događaji koje je ona opisala su opis nakratko osvetljenih
slika i ostalih opisa koje je ona dobila u odnosu na postupke ljudi i uticaj tih
postupaka na delo Božje za spasenje čoveka, sa pogledom na prošlu, sadašnju i
buduću istoriju u njenom odnosu na ovo delo. U vezi s pisanjem ovih pogleda, ona
je upotrebila dobre i jasne istorijske iskaze da pomogne čitaocu da načini
vidljivim događaje koje je nastojala da predstavi.” On je primetio da su joj
njena čitanja s područja crkvene istorije “pomogla da smesti i opiše mnoge od
događaja i pokreta koji su predstavljeni u viđenju”. (3
SM
437) Tako su joj istraživanja pomogla da popuni pozadinu i
kontekst “kratko osvetljenih slika” primljenih kroz otkrivenje.
Sama upotreba dela drugih autora nije
ograničila Elen Vajt na područje istorije. Budući da je mnogo čitala, odabirala
je i prilagođavala ideje i način drugih pisaca, kada je bila uverena da su
kazali to na isti način kao što bi trebalo da bude i u njenoj poruci.
Tako je V.C. Vajt izjavio da njegova majka
ne samo da je obilno koristila druge autore koji su pisali o Hristovom životu,
nego je naročito cenila književni jezik kojim su drugi autori prikazali čitaocu
scene koje joj je Bog pokazao u viđenju i ona je u tome nalazila… zadovoljstvo,
praktičnost i uštedu vremena, upotrebivši njihov izričaj u celosti ili
delimično, predstavljajući one događaje koje je upoznala kroz otkrivenje, i koje
je htela da približi čitaocima u knjizi Čežnja vjekova. (3
SM
460) Slične opaske mogu se dati i u vezi sa ostalim spisima Elen
Vajt. Baš kao što su i biblijski proroci u svojim spisima upotrebljavali
književne i istorijske dokumente, isto tako činila je i ona (vidi: 4. Mojsijeva
21,14.15; 1. Dnevnika 29,29; Luka 1,1-4; Juda 14.15) Nadahnuće ne podrazumeva i
originalnost. S druge strane, nadahnuće podrazumeva Božje vođstvo u proročkom
prikupljanju i izboru materijala.
Treba zapaziti da Elen Vajt nije mehanički
upotrebljavala svetovne izvore materijala. Naprotiv, ona je odabrala one misli i
rečenice koje su bile u skladu s istinom kako je ona to videla, dok je
odbacivala ili prilagođavala ideje i način izražavanja koji nisu u skladu s
njenom vešću.
Naredni osvrt na njen rad dovodi do
zaključka da svi njeni saveti pojedincima i Crkvi nisu bili primljeni u vidu
posebnih viđenja za specifičnu situaciju u datom trenutku. Ona je upoređivala
svoja iskustva s iskustvima apostola Pavla. Njegov um kroz ranije primljena
viđenja imao je jasnu spoznaju o hrišćanskim načelima i o opasnostima koje prete
Crkvi. Zato je apostol Pavle bio u mogućnosti da prosudi događaje u Crkvi na
božanski način, iako možda nije imao posebno viđenje za određeni slučaj. Tako
je
Vajt pisala: “Gospod nije dao viđenje za rešenje svake opasnosti koja se
može pojaviti.” Često, to je Božji način rada, “da ostavi utisak na umove svojih
odabranih slugu o potrebama i opasnostima za Delo i pojedince i da na njih stavi
breme saveta i upozorenja”. (5 T
684.685) Veliki deo njenih saveta izgleda da spada u ovu posebnu
kategoriju u kojoj božanska načela izvorno data u viđenju, dolaze do izražaja
kroz uticaj Svetog Duha, u širokom spektru posebnih prilika na koje se ova
načela mogu primeniti.
Jedno važno područje na kom je Elen Vajt
odigrala presudnu ulogu u razvoju Hrišćanske adventističke crkve pedesetih
godina prošloga veka bila je crkvena organizacija. Budući da je široko
rasprostranjen mileritski pokret bio protiv svake organizacije, za takav razvoj
stanja postoji nekoliko razloga. Prvi od njih je sledeći: vrijme je bilo kratko
i mileriti su verovali da im neće biti potrebna organizacija, jer će Isus brzo
doći.
Drugi razlog za odbacivanje
organizacije od strane mnogih milerita bila je njihova prošlost u pokretima,
koji su se protivili svemu osim najslabijoj formi crkvene strukture. Jedan takav
pokret nazvan je Hrišćanska veza. Džozef Beits, Džems Vajt i nekoliko vodećih
milerita pripadali su toj grupi.
Treći razlog za protivljenje mileritskih
grupa crkvenoj organizaciji posle 1844. proizilazi iz njihovog isključivanja iz
organizovanih verskih zajednica tokom 1843. i 1844. godine. Njihovo iskustvo
vodilo ih je do zaključka da je crkvena organizacija urođeno zlo. Zbog takvog
shvatanja Džordž Stors (istaknuti mileritski vođa) napisao je 1844. da je “svako
organizovanje crkve ljudska izmišljotina i ono postaje Vavilon u trenutku kada je
organizovano”. ( MC ,15.
februar 1844)
Zbog takvih stavova, sve poslemileritske
grupe smatrale su gotovo nemogućim da se organizuju u crkvena tela. Nitko i nije
tako nešto učinio pre 1860-tih, i samo je jedna grupa uspela je da načini
odgovarajuću strukturu – a to su bili adventisti svetkovatelji Subote.
Elen Vajt i njen suprug bili su prvi
pojedinci koji su poduprli razvoj organizacije među onima koji su oblikovali
Hrišćansku adventističku crkvu šezdesetih godina prošloga veka. Vajtovi su ubrzo
došli do zaključka da je ono što su oni nazvali “evanđeoski red” bilo osnovno u
njihovom pokušaju da rade sa vernicima ujedinjenim na doktrinarnoj osnovi
svetkovatelja Subote. Alternativa je bila nered i to je snažno karakterisalo
poslemileritski adventizam tokom kasnih 1840-tih i ranih 1850-tih.
Najranije opaske Elen Vajt na tu temu dolaze
u decembru 1850: “Videla sam da je na Nebu sve bilo u savršenom redu. Anđeo je
rekao: ‘pogledaj, Hristos je glava; neka sve bude u redu, neka sve bude u redu.
Neka sve ima svoj smisao.’ Anđeo je rekao ‘Vidi i znaj kako je savršen, kako je
divan taj nebeski red, sledi ga’.” ( MS 11,
1850.)
Između 1850. i 1854. adventisti
svetkovatelji Subote, ne samo da su brojčano brzo rasli i tako prihvatili u
svoje redove mnoge zbunjene vernike koji su verovali u Drugi Hristov dolazak,
već su se suočili s problemom nekvalifikovanih propovednika, susrećući se s
istomišljenicima i slučajevima crkvene discipline prema vernicima koji nisu bili
u skladu sa celim telom.
Tom prilikom Elen Vajt je objavila početkom
1854. članak pod naslovom “Gospodnji red”. Ona započinje odlomak ovim rečima:
“Gospod je pokazao da je evanđeoski red bio suviše zastrašujuće prikazan i
zanemarivan. Treba izbegavati formalnosti, ali ako ih i izbegavamo red ne sme
biti zanemaren. Na nebu postoji red. Red je postojao u Crkvi kada je Isus bio na
Zemlji, a nakon Njegovog odlaska red je bio striktno poštovan među Njegovim
apostolima. I sada, u ove poslednje dane, dok Gospod dovodi svoju decu u
jedinstvo vere, postoji još veća stvarna potreba za redom nego ikada pre, jer,
dok Bog ujedinjuje svoju decu, sotona i njegovi zli anđeli su vrlo uposleni
sprečavajući i razarajući to jedinstvo.” ( EW
97)
Zapazimo da je Elen Vajt povezala crkvenu
organizaciju sa poslanjem adventista svetkovatelja Subote, da ih skupi u narod
za poslednje dane. Tako je ona to povezala sa uspešnim propovedanjem.
Organizacija nije značila kraj nego sredstvo pripreme za kraj.
Tokom pedesetih godina Vajtovi su se borili,
rame uz rame, da među svetkovateljima Subote uspostave organizaciju. Međutim,
neprestano su nailazili na otpor od strane istaknutih vođa u svom pokretu. Tako
je R. F. Kotrel ( R.F. Cottrell )
izjavio u
Review and Herald
(Pregled i Glasnik) iz marta
1860. da on misli “da bi bilo pogrešno ‘da sebi damo ime’ budući da ono leži u
temelju Vavilona. Mislim da to Bog ne bi odobrio.” (
RH , 22. mart 1860)
Džems i njegova supruga nisu se složili s
Kotrelom i njegovim pristalicama koji su bili protiv organizacije i otvoreno su
im se suprotstavili. Videli su mnoge posledice zbog nedostatka formalne
strukture i reda. U odgovoru na antiorganizacijsku logiku, Elen Vajt je kazala:
“Bilo mi je pokazano kako su se neki bojali da bi naša Crkva mogla da postane
vavilon ako se organizuju; ali oni u centralnom Njujorku ( New
Yorku
) bili su pravi Vavilon, zbrka. I sada ako crkve nisu tako organizovane
da mogu sprovesti i održati red, nemaju se čemu nadati u budućnosti; moraju se
raspasti u grupice. Ranije učenje pothranilo je elemente nejedinstva… Ako Božji
propovednici budu ujedinjeni u vršenju svoje dužnosti i ako na tome budu odlučno
istrajali, izvršiće na Božje stado uticaj koji ujedinjuje… Tada će postojati
snaga i sila u redovima svetkovatelja Subote, mnogo više nego što smo dosad
iskusili.” (1 T
270.271)
Zalaganje Elen Vajt i njenog supruga za
organizaciju u Crkvi za koju su se tako srčano borili, konačno je urodilo plodom
između 1861. i 1863. godine. Od tada pa nadalje Generalna konferencija zajednice
povezala je razne crkve i mjesne konferencije u jedno ujedinjeno telo – u
Hrišćansku adventističku crkvu. Taj organizacijski razvoj osnovao je još uvek
malo telo adventista svetkovatelja Subote, sa strukturom koja im je omogućila da
ojačaju i izrastu u najveće adventističko telo na prelazu iz 19. u 20. stoleće.
Ali do tog vremena Crkva je prerasla svoju organizacijsku strukturu iz 1863.
godine. Adventizam sedmoga dana osećao je potrebu za korjenitom reorganizacijom
ako bude nastavio da raste započetim tempom. Da bi se uspešno obavilo poslanje,
Elen Vajt će još jednom, između 1901. i 1903. (kao što ćemo videti u narednom
poglavlju) biti srce – pokretač reorganizacije. Ona je i dalje funkcionalnu
crkvenu organizaciju smatrala bitnim elementom u širenju Crkve i propovedanju
Jevanđelja celom svetu. Za razliku od nekih njenih kolega u službi, ona nije
mešala spoljne strukture koje su postale zastarele sa potrebnom dinamičnom
organizacijom da bi zajednica nastavila da okuplja narod u prihvatanju Dolaska
Isusa Hrista.
Savet za
zdrav način
življenja
Jedno od najznačajnijih viđenja Elen Vajt,
na području njenog višegodišnjeg delovanja u osnivanju adventnog pokreta, zbilo
se 5. juna 1863. “Videla sam”, zabeležila je narednog dana, “da je to bila sveta
dužnost da povedemo računa o svome zdravlju i da i druge podsetimo na njihovu
dužnost… Naša je dužnost da govorimo, da dignemo glas protiv svake neumerenosti
– neumerenosti u radu, u jelu, u pići i u uzimanju lekova – i tada ih usmeriti
na velike Božje izvore lečenja: voda, čista mekana voda, za lečenje od bolesti,
za zdravlje, za čistoću, za duševno uživanje… Videla sam da ne smemo da ćutimo o
predmetu zdravlja nego treba da probudimo svoje umove u vezi s tim predmetom.”
(3
SM
280) “Posao koji Bog traži da obavimo ne oslobađa nas brige za
naše zdravlje. Što je naše zdravlje bolje, bolji će biti i naš posao.” (3
SM
279)
Zapazimo da zdravstvena reforma
adventističkih hrišćana nije bila njihova privatna stvar. Ona je imala uticaja i
na zdravstvenom i na misijskom planu. To je postalo sasvim jasno u decembru
1865. kada je Elen Vajt imala drugo važno viđenje o zdravstvenoj reformi. U tom
viđenju adventisti su pozvani da osnuju svoju zdravstvenu ustanovu. Ona nije
trebalo da služi samo adventistima za zdravstveni oporavak u duhovno
odgovarajućem okruženju dok uče “kako se brinuti o sebi i kako se zaštititi od
bolesti” (1
T 553), nego im omogućiti da se
približe neadventistima.
“Kada oni koji ne dijele s nama isto
verovanje budu posetili ustanovu posvećenu uspešnom lečenju bolesti, kojom
upravljaju lekari koji svetkuju Subotu”, pisala je
Vajt, “oni će neposredno biti pod uticajem istine. Dok se budu
sprijateljili s našim narodom i našom stvarnom verom, njihove predrasude biće
otklonjene i steći će ugodan utisak. Dok tako budu pod uticajem istine neće samo
dobiti pomoć u lečenju od bolesti tela nego će naći lekoviti balsam i za svoje
duše obolele od greha… Jedna tako dragocena spasena duša vrediće više nego sva
blaga koja su bila potrebna da se uspostavi takva ustanova”. (1
T
493)
Viđenje od 25. decembra 1865. nije samo
ukazalo na potrebu osnivanja zdravstvene ustanove nego je spojilo zdravstvenu
reformu i adventističku teologiju pokazujući da je “zdravstvena reforma deo
treće anđeoske vesti i da je s njom povezana kao što su šaka i ruka povezane sa
telom”. Zdravstvena reforma kako je to videla Elen Vajt, treba da ima pripremnu
ulogu. To znači da pripremi Božji narod “za glasnu viku trećeg anđela” i da mu
pomogne da se spremi za preobraženje. (1 T
486) Drugim rečima zdravstvena reforma treba da bude sredstvo u pripremi
za Drugi dolazak. Kao crkvenoj organizaciji, zdravstvena refroma treba da bude
sredstvo pripreme za kraj pre nego kraj sam po sebi.
Međutim, neki propovednici i neki vernici
verovatno su prevideli ovaj vid njenog učenja pa su nastavili da oduševljeno
šire vest zdravstvene reforme. Kao rezultat takvog pristupa,
nekoliko meseci kasnije Elen Vajt je pažljivo ispravila svaki pogrešan utisak,
koji je mogla da ostavi na osobe, napisavši da je: “Zdravstvena reforma usko
povezana s trećom vesti (vesti adventista sedmog dana) ali ona sama nije vest.
Naši propovjednici bi trebalo da poučavaju o zdravstvenoj reformi, ali oni je ne
bi smeli učiniti glavnom temom… Njeno mesto je među onim temama koje pomažu u pripremni za susret s događajima na koje
je ukazano tom vešću.” Kad govori o temama u vezi sa “pripremom” ona kaže da
zdravstvena reforma treba da ima “vodeće” mesto. (1
T
559)
Gornji tekst ima presudnu važnost otkad su
neki adventisti bili skloni fanatičkim krajnostima u odnosu na zdravstvenu
reformu, dok su je drugi stavili u središte vesti Crkve. Vajt
je morala da se suprotstavi takvim nastranostima u vezi sa svojim učenjem na tu
temu u preostalom delu svog života. Za nju, zdravstvena reforma nije bila
središte adventističke vesti. Pre svega, ona je bila sredstvo da pomogne ljudima
da se pripreme za Hristov dolazak. Rezultati zravstvenog poučavanja Elen Vajt
ogledali su se dvojako, široko su rasprostranjeni i s dugoroćnim efektom. Na
ličnom planu, mnogo su doprineli u promeni adventističkog stila življenja. Kao
rezultat, oni su uveliko ojačali zdravlje adventističkog verništva. Nažalost,
mnogi koji su mislili da slede njene savete otišli su u ekstremizam u jednom ili
u više područja zdravog načina življenja. Ali njen je poziv bio za
uravnoteženost umesto neuravnoteženosti. Kako je ona to videla, postoji osam
prirodnih lekova: “čist vazduh, sunčeva svetlost, umerenost, odmor, vežbanje,
pravilna ishrana, upotreba vode, poverenje u božansku silu.” (
MH
127) Dobro zdravlje podrazumeva uravnoteženu upotrebu svakog od
ovih pomoćnika i izbegavanje svake
krajnosti.
Rodovi zdravstvene reforme, na osnovu
viđenja iz 1865, bili su gotovo trenutni. Elen Vajt je u maju 1866. na četvrtom
zasedanju Generalne konferencije predstavila potrebu za jednom
adventističkom zdravstvenom ustanovom. Kao odgovor Crkva je 5. septembra 1866.
otvorila Zapadni institut za zdravstvenu reformu (
Western Health Reform Institute ) u Batl Kriku (
Battle Creeku ) u državi Mičigen (
Michigan ), a počeo je da izlazi
časopis posvećen zdravlju – Zdravstveni reformator – ( The
Health Reformer ) iste godine.
Godine 1876. za upravitelja instituta
postavljen je dvadesetčetverogodišnji Džon Harvi Kelog (
John Harvey Kellogg ). Pod Kelogovim vođstvom ova
ustanova je prerasla u Batl Krik sanatorijum ( Battle Creek Sanitarium ).
Na smeni stoleća ta ustanova postigla je međunarodni ugled. Do sredine 1990. iz
te ustanove nikle su 152 bolnice, 330 dispanzera, klinika i medicinskih
jedinica, 95 domova za stare i siročad – što čini ukupnu vrijednost od blizu pet
milijardi dolara. To su samo neki od dalekosežnih uticaja zdravstvenih programa
koje su pokrenula viđenja Elen Vajt među adventističkim hrišćanima.
Pre nego što napustimo ovu temu o
zdravstvenoj reformi zapazićemo da ideje Elen Vajt o zdravlju nisu bile jedine.
Ona ih je dala u kontekstu istaknutog pokreta za zdravstvenu reformu u
Sjedinjenim Državama u to vrijeme. Viđenja Elen Vajt uzdigla su adventiste u
jedan od vodećih pokreta na području zdravstvene reforme, i dala im verski
podsticaj da vode računa o ličnom zdravlju, ali i za širenje Jevanđelja preko
brige o zdravlju u svojim ustanovama.
Jedan od razloga slabog zdravlja među
vodećim ličnostima u Crkvi početkom i sredinom 1860-tih predstavljao je dodatni
podsticaj. Džems Vajt i nekoliko drugih najistaknutijih vođa postali su
dravstveno onesposobljeni u to vreme i neki, uključujući i Vajtove, posetili su
ustanovu za zdravstvenu reformu koja je delovala u mestu Dansvilu (
Dansvilleu ), u državi Njujork, pre nego
što je otvoren adventistički institut u Batl Kriku. Zdravstvena vest je zaista
bila potrebna adventističkom vođstvu. I oni su na nju pravilno odgovorili.
Treba takođe zapaziti da adventisti nisu
bili neinformisani u odnosu na učenje većeg savremenog zdravstvenog pokreta. Ne
samo da su posetili neke od tih ustanova nego su se upoznali i sa njihovom
literaturom. To poznavanje posebno je vidljivo u knjizi na 296 stranica ( Health
or How to Live –
Zdravlje: ili Kako živjeti) koju je uredio Džems Vajt 1865. godine. Ona je
obuhvatala poglavlja mnogih vodećih zdravstvenih reformatora tog vremena, uz
šest članaka o zdravlju iz pera njegove supruge.
Od 1863. pa nadalje, zdravlje i teme s tim u
vezi dobili su zapaženo mesto u spisima Elen Vajt. Možda je na tom području
njena najvažnija knjiga Služba iscelivanja ( The
Ministry of Healing , 1905).
Savjet o poslanju crkve za cijeli
svijet
Treće područje koje ima posebnu važnost je
savet Elen Vajt adventističkim hrišćanima u razdoblju od 1850. do 1888. o
adventističkoj misiji (poslanju) za celi svet. Dajući crkvi savremeni smer
širenja po čitavom svetu, teško je shvatiti činjenicu da su prvi adventisti u
svojoj orijentaciji bili protiv misije. Sledeći vođstvo Wilijama Milera,
adventisti svetkovatelji Subote, verovali su u početku 1850-tih da su se vrata
probe već zatvorila i da je njihov misijski posao za svet završen. Tako, kao što
je Miller napisao u decembru 1844: “Mi samo možemo podsticati jedni druge (misli
na druge adventiste) i biti strpljivi” dok se ne dogodi dolazak.
(
AH , 11. decembra 1844) To je bio
stav i Džemsa Vajta i Džozefa Beitsa u “vreme sakupljanja” dok su radili
isključivo među bivšim mileritima, da bi ih doveli u zajednicu svetkovatelja
Subote.
Elen Vajt je u određenom razdoblju imala
isti stav. Tako je ona kasnije mogla da napiše: “Verovala sam, kao i moja braća
i sestre u veri, da pošto je prošlo vreme 1844. neće više biti obraćenja
grešnika.” Međutim, brzo je dodala, da “nikada nije imala viđenje da se grešnici
više neće obratiti”. (1 SM
74)
Naprotiv, nekoliko od njenih viđenja tokom
razdoblja zatvorenih vrata prema misiji, ukazivalo
je jasno na suprotno u odnosu na ono što je ona iskreno verovala. Tako je bilo s
njenim viđenjem o izdavaštvu u decembru 1848. u kome je predskazala da će mali
“časopis” njenog supruga biti “malen u početku” ali će se kasnije razviti u
“potoke svetla… koji će obasjati celi svet”. ( LS
125) Na isti način, u julu 1850. pisala je da oni “koji nisu čuli
adventističku doktrinu (1840-tih) i koji su je odbacili, prigrliće istinu i
zauzeti svoje mesto” sa adventistima svetkovateljima Subote. (18
MR
13)
Ni Elen Vajt niti njeni suvernici nisu u
potpunosti razumeli misiološke implikacije tih i ostalih poruka iz njenih
viđenja u tom ranom razdoblju. Kao što je ona kasnije pisala: “Naša braća nisu
mogla razumeti ovo”, zatim “našu veru u skoro pojavljivanje Hrista. Neki su me
optužili što sam kazala da je moj Gospod odložio svoj dolazak, posebno su me
optuživali fanatici.” ( SM 74)
Postupno su svetkovatelji Subote shvatili svoju misiju u ovome svetu, a ta
promena počela je tokom pedesetih i šezdesetih godina prošloga veka.
Tokom 1863. Džems Vajt je došao do zaključka
da su oni svakako imali “vest za celi svet”. Ali, nisu imali dovoljno
propovednika koji su tu vest mogli da odnesu u strane zemlje. S druge strane,
štampani materijal slat je u Europu, aktivnosti propovednika, svetkovatelja
Subote, poreklom Poljaka, M. B. Čehovski ( M.B. Czechowski )
koji se vrato u Europu, nezavisno od potpore svetkovatelja Subote, vodile su do
osnivanja nekoliko zajednica s druge strane Atlantika u kasnim šezdesetim
godinama. Taj razvoj Crkve, pokrenuo je akciju za misije u stranim zemljama, na
koju su se odazvali vođe iz Severne Amerike u 1869. i 1870. godini. Ali, ništa
konkretno nije se zbilo u to vreme.
U decembru 1871. Elen Vajt je imala viđenje
koje je podstaklo grupu adventista sedmoga dana da pokrenu sveopštu misiju. Ona
je videla da je zajednica propovedala “istine od životnog značaja” koje su bile
“ispit za svet”. Tako su mladi adventisti mogli sebe da provere u “poznavanju
stranih jezika, da bi Bog mogao da ih upotrebi kao predstavnike svoje spasonosne
istine onima u drugim zemljama”. Zajednica nije trebalo da šalje samo svoje
publikacije u strane zemlje nego i “žive propovednike”. “Misionari”, tvrdila je
ona “trebaj da pođu drugim narodima da propovedaju istinu oprezno i na
dostojanstven način”. Adventistička “vest upozorenja” bila je “ići svim
narodima”. “Ne smemo gubiti ni trenutka”, rekla je. “Ako smo bili nemarni u ovom
predmetu, sada je pravi trenutak da iskupimo to vreme da se krv duša ne bi našla
na našim haljinama.” ( LS
203.204)
Tokom leta 1873. Džems Vajt je urgirao
da
Džon Endrus ( John Nevins Andrews )
treba da otputuje u Evropu kao prvi službeni misionar naše Crkve. Ali još ništa
se nije dogodilo.
Elen Vajt je takođe imala širi pogled na
ovaj predmet kao i njen suprug. U aprilu 1874. imala je “impresivan san” koji je
pomogao da se savlada preostali otpor među adventistima prema stranim misijama.
“Vesnik” u njenom snu joj je dao sledeće uputstvo za neodlučne adventističke
vođe: “Vi se zabavljate suviše ograničenim idejama za rad u ovo vreme… Morate
imati šire poglede… Vaša kuća je čitav svet… Vest će ići u sili u sve delove
sveta, u Oregon, u Evropu, u Australiju, na sva ostrva mora, svim narodima,
jezicima i plemenima.” Bilo joj je “pokazano” da je crkvena misija mnogo veća“
nego što naš narod može i zamisliti, više nego što je o njoj razmišljao i
planirao”. Kao rezultat toga Vajt je pozvala da vernici
pokažu veću veru na delu. ( LS
208.209)
Prošle su dve decenije dok su crkvene vođe
počele da shvataju punu važnost “sna” o misiji 1874. godine. Oni su tog leta
izglasali da će poslati Endrusa u Švajcarsku “što je pre moguće”. (
RH
25. avgust 1874) On je na svoje novo odredište otišao u septembru.
Od tog vremena Hrišćanska adventistička crkva poslala je čitavo mnoštvo
misionara u svaki kutak naše planete. Tokom početka 1995. naša Crkva pokrenula
je svoje programe u 208 od 236 nacija i na 732 jezika propoveda adventnu vest o
Hristovom dolasku.
Elen Vajt nije bila samo misionarka u
fotelji. Ona je aktivno učestvovala u tom poslu. Njeno prvo misionarsko
putovanje bilo je po Kaliforniji, gde je sa svojim suprugom mnogo doprinela u
učvršćivanju mlade Adventističke crkve na Zapadnoj obali.
Njeno prvo prekomorsko misionarsko putovanje
od 1885. do 1887. bilo je po Evropi sa sinom V. Vajtom, gde su mnogo doprinijeli
jačanju i vođenju adventističke misije u Evropi. Sedište svoje misije
uspostavila je u Baselu u Švajcarskoj, odakle je putovala od Italije do
Skandinavije, da bi pružila potporu verništvu i vođama.
Adventistički vernici u Engleskoj prvi su
imali prednost da dožive plodove njenog rada. Provela je nekoliko sedmica u toj
zemlji, u kojoj je posebno brinula za stanovnike prenaseljenog Londona. Iz
Engleske, Vajt je otputovala u
Švajcarsku, gde je imala sastanke sa crkvenim vođama na godišnjim zasedanjima
tek osnovanog Evropskog saveta adventista sedmoga dana.
Posetila je vernike u osam evropskih
zemalja, u kojima je održala govore: Englesku, Švajcarsku, Dansku, Švedsku,
Norvešku, Francusku, Nemačku i Italiju. Njene aktivnosti u Evropi zbile su se u
presudnom razdoblju napretka naše Crkve u tom delu sveta. Elen Vajt je aktivno
učestvovala u delovanju Crkve. Osim toga, bila je traženi govornik na području
umerenosti u nekoliko evropskih zemalja.
Poslednje prekomorsko putovanje Elen Vajt
zbilo se između 1891. i 1900. godine. U tom razdoblju dala je značajan doprinos
u vođenju novoosnovane misije u Australiji i Novom Zelandu. U narednom poglavlju
pogledaćemo neke rodove iz toga razdoblja.
U međuvremenu pogledajmo ulogu Elen Vajt na
planu obrazovanja u Adventističkoj crkvi u njegovom začetku. Od početka
sedamdesetih godina prošlog veka obrazovanje je dobilo značajno mesto u našoj
Crkvi. Ako je Crkva trebalo da šalje misionare, morala ih je negde
obrazovati.
Nije slučajno to što su adventisti otvorili
svoj prvi koledž i poslali prve misionare u strane zemlje u istoj godini. Od
godine 1874. bili su im potrebni školovani crkvene poslenici i u kući i u
inostranstvu.
Međutim, ova potreba za obrazovanjem nije
uvek bila prepoznata. Zapravo, obrazovanje je bilo poslednje od glavnih ustanova
u razvoju Crkve. To je bilo zbog toga što smo prethodno uspostavili izdavačku
delatnost 1849. godine, centralizovali crkvenu organizaciju 1863. i razvili
snažan program za brigu o zdravlju 1866. godine.
Prvi adventisti svetkovatelji Subote na
redovno školovanje nisu gledali sa naklonošću. Sledili su ovaj način
razmišljanja: “Zašto slati decu u školu, ako će uskoro doći kraj sveta, pa neće
biti dovoljno vremena da porastu i primene teško stečeno znanje?” Mnogi od prvih
svetkovatelja Subote čak su verovali da je slanje dece na školovanje znak
nedostatka vere u blizinu Dolaska. Tako je obrazovanje odloženo do razdoblja
između 1850. i 1860. godine, iako su u tom razdoblju adventisti započeli s
osnivanjem nekoliko osnovnih škola koje, nažalost, nisu bile duga veka. Drugi
vernici slali su svoju decu u državne škole.
Zbog nedostatka zanimanja za taj predmet
nije ništa iznenađujuće otkriti da Vajt nije napisala nijedan
članak o opštem obrazovanju u prvih 28 godina svoje proročke službe. Ali, to će
se promeniti dve godine kasnije 1872, kada će adventisti u glavnoj upravi
utemeljiti školu koja će izrasti u Batl Krik koledž (
Battle Creek College ).
Godine 1872. Elen Vajt je napisala “pravo
obrazovanje” – školski program (objavljeno u Testimony for the Church, No .
22) za školu osnovanu u Batl Kriku. Pojam o “pravom obrazovanju” bio je raširen
među adventističkim vaspitačima jer su ga oni ispravno shvatili kao dužnost koja
je povezana sa idealnom prirodom adventističkog obrazovanja. Jedna od tih važnih
tema bila je: “Telesno, umno, moralno i versko obrazovanje dece.” (
FE
15) Koncept uravnoteženog obrazovanja cele ličnosti postao je znak
prepoznavanja u spisima sestre Vajt o obrazovanju tokom narednih više od
četrdeset godina.
“Pravo obrazovanje” značilo je, takođe,
činjenicu da će adventisti biti reformatori na području vaspitanja. Ovo je
pokrenulo rasprave oko razlike između dresure životinja i odgajanja ljudskih
bića, discipline kao samokontrole, potreba celovitog shvatanja prirode zdravlja,
potrebe proučavanja Biblije uporedo sa “drugim predmetima”, i razvoja snažne
povezanosti fizičkog rada sa akademskim, tako da i telo i um mogu biti aktivni,
a mladi ljudi potpuno spremni za praktičan život.
“Pravo obrazovanje” konkurisalo je
nepraktičnom knjiškom vaspitanju iz tog vremena, koje je od mladih ljudi
stvaralo “obrazovane neznalice”. S druge strane, “pravo znanje” je odbacilo
poistovećivanje neznanja sa poniznošću i duhovnošću. Elen Vajt je smatrala “da
istine božanske reči mogu najbolje da cene obrazovani hrišćani. Hrista najbolje
mogu proslaviti oni koji Mu inteligentno služe.” (
FE
44.45)
Njeno iznošenje filozofije koja bi trebalo
da prožima adventističko obrazovanje, svakako je bilo blisko reformisanom krilu
američkog obrazovnog sistema. Savet sestre Vajt podrazumevao je prekid sa grčkim
i latinskim klasicima koji su stolećima dominirali u srednjem i višem zapadnom
obrazovnom sistemu. “Pravi obrazovni program” je učinio, kao što je to značio i
njen savet za zdrav način življenja, mnoge ideje prodornima. Dok su njeni
koncepti bili ispred vremena opšte prihvaćene prakse u obrazovanju, njeni
predlozi i programi o obrazovanju nisu bili jedini te vrste. Oni su pre bili u
skladu s idejama i programima ostalih obrazovnih reformatora.
Na nesreću po rano adventističko
obrazovanje, prosvetni radnici kao ni crkveno vođstvo nisu u potpunosti shvatili
probleme tradicionalnog obrazovanja tj. kako reformu obrazovanja primeniti u
praksi. Kao rezultat takvog pristupa adventistički koledž u Batl Kriku razvio se
u klasičnu tradicionalnu školu koja nije uključila reformni program Elen
Vajt.
Budući da je to postala klasična
nereformisana ustanova, samim time nije bila dovoljno dobra, a tome još
moramo dodati činjenicu da su u Batl Kriku iz svog programa obrazovanja
izostavili proučavanje Biblije. Škola se našla na najnižoj tački 1881. godine.
Usledilo je postavljanje tek krštenog čoveka za direktora. Taj novi čovek ne
samo što nije pokazivao interes za obrazovnu reformu, nego čak nije pokazivao ni
mnogo interesa za adventističke idale.
Ova okolnost pokrenula je Elen Vajt da
napiše članak pod naslovom “Naš koledž”, koji je bio pročitan pred vodećim
službenicima koledža i Generalne konferencije u decembru 1881. godine. U tom
napisu Elen Vajt je neuobičajenim rečima opisala stanje u Batl Kriku, tvrdeći da
je koledž promašio cilj svoga postojanja. Proučavanje umetnosti i nauke potrebno
je, naglasila je, ali “proučavanje Pisma treba da dobije prvo mesto u našem
sistemu obrazovanja”. (5 T
21)
Ako je
postavljanje Biblije u
središte
nastavnog programa učinilo
školu nepopularnom,
izjavila je
ona, studenti
koji tako
misle mogu
“ići u drugi
koledž” koji
im više odgovara.
Posle toga
je naglasila:
“Ako je
svetovni uticaj
prouzrokovao nestabilnost u
našoj
školi, tada
je prodajte
svetovnim ljudima i
prepustite im
potpuni nadzor,
i
oni koji
su uložili
svoj novac u
tu ustanovu
osnovaće novu
školu u kojoj
se neće upravljati
na način
kao u svetovnim
školama, niti
po željama
upravnika i nastavnika,
nego u skladu
sa planom
koji je
Bog odredio…
Bog je
objavio svoju
nameru da
imamo jedan
koledž u
ovoj zemlji u
kome će u
obrazovanju mladih,
Biblija zauzimati
pravo mesto.”
(5
T 25.26)
Usprkos ovim naporima crkvenih vođa i Elen
Vajt, događaji u Batl Kriku početkom 1882. razvijale su se od lošeg ka gorem.
Zapravo stanje je postalo toliko ozbiljno da je školski odbor direktora, usred
te velike javne zbunjenosti i unutrašnje nesaglasnosti izglasao zatvaranje škole
za školsku 1882–1883. godinu.
Pre nego što su opet otvorili školu,
upravitelji su izglasali da vode koledž “na način koji će biti u skladu u svim
pojedinostima sa primljenom svetlošću kako nam je Bog dao” u Svjedočanstvima ( RH
, 2. januara 1883). Ponovno
organizovan koledž je potvrdio veću i još jaču potporu za rad u skladu sa
načelima koje je predložila Elen Vajt. Bila je to jedna od pravih adventističkih
škola otvorena 1882. godine u državi Massachusetts
(kasnije nazvana Atlantic Union
College ) i u Kaliforniji (kasnije
nazvana
Pacific Union College ). Sve tri ustanove treba
iskreno da nastoje da sprovedu reformisani obrazovni program. Potpuna reforma
nastupiće tek devedesetih godina prošloga veka. U vreme njenog sprovođenja Elen
Vajt biće u samom središtu događaja. O ovom predmetu vratićemo se u narednom
poglavlju.
Događaji u porodici i smrt Džemsa
Vajta
Život Elen Vajt obuhvatao je mnogo više nego
samo njenu javnu službu. Njen porodični život, kao i u svim ostalim porodicama,
imao je lepe a i bolne strane.
Ona je sa Džemsom imala četiri sina: Henrija
Nikolsa (
Henry Nichols ) (1847), Džemsa Edsona (
James Edson ) (1849), Viliama Klarensa
(
William Clarence ) (1854) i Džona Herberta
(
John Herbert ) (1860).
Džems Edson i Viliam živeli su i služili
celog života kao adventistički propovednici, iako je Edson u svojim mlađim
godinama svojim roditeljima zadao dosta jada i brige. On je učinio mnogo i
potpuno se posvetio hrišćanskoj službi, a naročito evangelizaciji među crncima
na američkom Jugu. Posle očeve smrti, postaje kolega u poslu i glavni pomoćnik
svojoj majci. Džon je umro kada je imao svega tri meseca a Henri tri godine
kasnije, od upale pluća 1863. godine u šesnaestoj godini.
Zapisi opisuju Elen Vajt kao posvećenu majku
koja je uživala u društvu svoje dece. Kao što bi se moglo i očekivati, bila je
veoma zainteresovana za njihov duhovni razvoj. Pevanje, mnogi posvećujući
sadržaji i druge aktivnosti za izgradnju karaktera oblikovali su dnevni deo
njihovog života. Ona im je mnogo čitala. Ljubav prema prirodi i prirodnim
lepotama izgleda da je rano razvijena u životu u dece u domu Vajtovih. Dečaci
su se kao ličnosti veoma razlikovali, a po prirodi bili su “normalni” dečaci,
među kojima su vladale uobičajene nesuglasice, zavisti i tenzije. Vajtovi su
bili
roditelji i to je bilo jasno njihovoj deci. Ozbiljna pisma njihove majke
puna su saveta, dok ih je bodrila da budu “dobri dečaci”, i vole Isusa.
Jedno od najvećih iskušenja za Elen Vajt
bila je njena razdvojenost od sinova zbog njenih čestih, neophodnih i dalekih
putovanja. Tokom tih putovanja ona je dečake poveravala prijateljima u koje je
imala poverenja, koji su im mogli osigurati potrebnu hrišćansku negu. Jednom
prilikom Elen Vajt je napisala: “To mi je pričinjavalo najveći bol, kada sam
morala da budem odvojena od svog deteta, ali nismo dozvolili da nas osećanja
prema njemu odvoje od puta dužnosti. Isus je položio svoj život da bi nas
spasao. Koliko je svaka žrtva mala koju bismo mogli uporediti s Njegovom!”
(
LS
110) Takva osećanja često se pojavljuju u njenim spisima.
Ipak, ona nije sve to tako stojički
podnosila, kako se to iz prethodnog odlomka može naslutiti. Kao i mi, i ona je
imala svoje sumnje u svoje žrtve za svoju decu: da li će sva tuga i bol uroditi
plodom? Godine 1850. ona piše o svojim suzama prolivenima zbog odvojenosti od
dece. I povrh te usamljenosti morala je da se suoči sa kriticizmom onih koji su
njena putovanja opisivali kao prijatan izlet, dok su oni morali da ostanu u kući
i brinu za svoje porodice. Takav kriticizam samo je povećavao njenu patnju.
Jednom takvom prilikom dok je patila,
emocionalno iscrpljena i dok se molila za ohrabrenje, konačno je zaspala.
Sanjala je da ju je posetio “visoki anđeo”. “Mogu učiniti tako malo dobra”,
zabeležila je, izlivajući mu svoje srce, “zašto ne možemo biti sa svojom decom i
uživati u njihovom društvu?” On je odgovorio da je njena žrtva važna, kada se
gleda očima vere. Njen život biće značajan usprkos naizgled beznačajnosti njenog
rada u to vreme. “Ne smeš gledati na sadašnje stanje”, izjavio je anđeo, “nego
drži oči upravljene svojoj dužnosti i Božjoj slavi, sledi Njegovo jasno
proviđenje i put pred tobom biće osvetljen”. ( LS
132)
Ona i njen suprug prihvatili su taj savet.
Njihov život se promenio, uprkos teškim uslovima u kojima su počeli da deluju.
Siromaštvo ih uporno prati u prvim godinama
njihovog delovanja. Čitalac ne mora puno da čita da bi u ranim autobiografskim
zapisima našao kako Elen opisuje pozajmljeno i polomljeno pokućstvo,
potstanarski život, Džemsov rad na najtežim fizičkim poslovima, kojima bi
podupirao njihovo poslanje. Čak i sredinom pedesetih godina, kada su konačno
stekli svoj dom, bilo je to često prenoćište ili radno mesto ostalih saradnika
svetkovatelja Subote, dok su se borili da izgrade pokret. Vajtovi su postepetno
i uporno uspostavljali finansijsku ravnotežu. Čak i tada, pilikom svakog novog
iskoraka u ostvarenju adventističkog cilja, Vajtovi su među prvima davali svoja
dobra za izgradnju zajednice da se širi izgrađujući nove institucije i stižući u
nova geografska područja. Možemo slobodno utvrditi da bez vizije, vođstva i
lične žrtve Vajtovih, danas ne bi bilo Hrišćanske adventističke crkve.
Ovo predanje pokretu ostavilo je traga na
Džemsovom zdravlju. U avgustu 1865. oboleo je od paralize i lekari su izjavili
da ima malo nade za ozdravljenje.
Džems je preboleo tu bolest, ali od tog
trenutka pa nadalje, prezaposlen i preopterećen crkveni vođa patio je zbog svog
slabog zdravlja. S vremenom to ga je učinilo ćudljivim i često neprijatnim da
živi i radi s drugima. Usprkos ponovljenim fizičkim slabostima, nastojao je da
gleda svetliju stranu života i nastavio da daje značajan doprinos izgradnji
Adventističke crkve i njenih ustanova. Bio je vođa koji je tokom svog života
pokretao sve važne administrativne projekte u Adventističkoj crkvi. Međutim,
stalni napor učinio je da ostario pre vremena. Umro je u avgustu 1881. u
sanatorijumu u Batl Kriku u 60. godini. Elen je sama živela još 34 godine. Tokom
tih godina nastavila je da vodi pokret koji je rastao.
Delafield, D.A. Ellen G.
White in Europe. Washington, D.C: Review and Herald ,
1975. Opisuje godine koje je Elen Vajt provela u Evropi i njen doprinos
pokretu.
Graham,
Roy E. Ellen G. White: Co-Founder of the Sevent-day
Adventist Chruch. New York: Peter Land, 1985, pp .
1-170. Pregled doprinosa Elen Vajt osnivanju Hrišćanske adventističke crkve i
odnos njenog dela prema Bibliji.
Knight, George R. Anticipating the Advent, pp .
46-70. Obuhvata istoriju Adventističke crkve između 1850. i 1888. godine.
–., ed. Early
Adventist Educators. Berrien Springs, Mich.: Andrews University Press,
1983., pp . 1-94. Istražuje rani razvoj
obrazovanja u Adventističkoj crkvi i doprinos Elen Vajt na tom planu.
Mustard, Andrew G. James
White and SDA Organization: Historical Development, 1844.–1881. Berrien
Springs, Mich.: Andrews University Press , 1987. Obrađuje razvoj i ranu
strukturu Hrišćanskke adventističke crkve i ulogu Elen Vajt na tom planu.
Robinson, Dores Eugene.
The
Story of Our Health Message. Nashville, Tenn.: Southern Pub. Assn., 1955.,
pp
. 1-284. Obrađuje doprinost Elen Vajt razvoju zdravstvenog koncepta i
institucija Hrišćanske adventističke crkve.
Robinson, Virgil. James
White, pp . 68-311. Obuhvata život
Džemsa Vata od 1850. do 1981.
White, Arthur L. Ellen G.
White
,
vol . 1,
pp . 179-485;
vol . 2, vol. 3,
pp . 1-384. Najpotupnija
bibliografija Elen Vajt između 1850. i 1888. godine.