Proročko
vodstvo razočaranih (1827
– 1850)
Iskustvo Elen
Vajt u mileritskom pokretu
Njena uloga
u razvoju adventističke doktrine
Odnos dara Elen Vajt prema
Bibliji
Kako je primljen Proročki dar
E.G. Vajt
Uloga Elen Vajt u “vreme
okupljanja”
Za one koji žele da
istražuju
“Dok sam se molila pred porodičnim oltarom,
na mene se spustio Sveti Duh i učinilo mi se da se penjem sve više i više,
daleko iznad ovog mračnog sveta. Pogledala sam oko sebe da vidim adventiste u
ovom svetu, ali ih nisam mogla naći; tada mi je neki glas rekao: ‘Pogledaj
ponovno i pogledaj malo više.’ Na to sam podigla oči i opazila ravnu usku
stazu koja se pružala visoko iznad ovog sveta. Tom stazom putovali su adventisti
u Grad koji se nalazio sasvim na kraju puta.” ( EW
14)
Gore navedeni tekst obeležila je
sedamnaestgodišnja Elen G. Harmon, opisujući svoje prvo viđenje u decembru 1844.
godine.
Elen i njena sestra bliznakinja rođene su
kao najmlađe od osmoro dece u Gorhamu, u državi Mejn, 26. novembra 1827. godine.
Njen otac koji je pravio i prodavao šešire,
preselio se s porodicom u Portland, u državi Mejn.
Dogodilo se to u Portlandu. Devetogodišnja
Elen imala je nesreću koja se duboko odrazila u njenom životu. Neko iz njenog
razreda bacio je kamen i pogodio je u lice, tako da joj je nekoliko sedmica
život visio o koncu. Konačno se oporavila, ali to nesrećno iskustvo rđavo je
uticalo na njeno zdravlje i zato nije bila u mogućnosti da nastavi redovito
školovanje, iako je to žarko želela. Slabo zdravlje pratiće je većim delom
života.
Njena nemogućnost da pohađa školu nije
zaustavila njeno obrazovanje. Njen autobiografski zapis pokazuje da je imala
istraživački duh i osećajnu prirodu.
Ta osećajnost ne pojavljuje se samo u njenom
odnosu prema ljudima nego i prema Bogu. Zapravo, čak i površan pregled njene
autobiografije, navodi na zaključak da je ona od svoje najranije mladosti,
iskreno i ozbiljno shvatala religiju.
Mlada Elen bila je posebno obuzeta mišlju da
bi Isus mogao da dođe za nekoliko godina. Prvi put susrela se s tim učenjem kad
je imala osam godina. Na putu u školu našla je komad papira na kome je pisalo da
bi Isus mogao da dođe za nekoliko godina. “Bila sam”, pisala je “opsednuta
strahom… Tako dubok utisak na moj um ostavio je odlomak sa onog komada papira da
sam nekoliko noći jedva nešto malo spavala i stalno sam se molila da budem
spremna kad Isus dođe.” ( LS
20.21)
Takva osećanja bila su pojačana u martu
1840. godine kad je čula Vilijama Milera kako propoveda u Portlandu, da Isus
može da se vrati oko 1843. godine.
Elenin strah od Drugog dolaska potiče iz dva
izvora. Prvi je bio duboko osećanje bezvrednosti. U mom srcu”, pisala je,
“postojalo je osjećanje da nikada neću biti vredna da se nazovem Božjim detetom…
Činilo mi se da nisam dovoljno dobra da uđem u Nebo.” (
LS
21)
Njeno osećanje bezvrednosti proizlazio je
neposredno iz njenog verovanja u pakao koji večno gori. Bojala se da bi zbog
svojih grehova, mogla zauvek da “trpi plamen pakla, čak toliko dugo koliko sam
Bog postoji”. Ne samo da se bojala za sebe, nego ideja o paklu koji večno gori
stvorila je u njenom umu određeni teološki zaključak. “Kada je ta misao obuzela
moj um da Bog uživa u mučenju svojih stvorenja…izgledalo je da će me zid tame
rastaviti od Njega… Očajna sam pri pomisli da bi se tako surovo i tiransko biće
moglo odlučiti da me spase od grešne sudbine.” ( LS
31) Takve misli odvele su je u
skoro potpunu tamu.
Godinama je Elen patila zbog takvog
shvatanja. Njen problem je bio otežan dvama lažnim učenjima: Prvo, da je
potrebno da bude dovoljno dobra, ili čak savršena, da bi je Bog mogao
prihvatiti; i drugo, ideja – ako je ona zaista spasena, trebalo bi tada da
doživi osećanje duhovnog zanosa.
Njena tama počela je da se prosvetljava
tokom leta 1841. godine za vreme učestvovanja na metodističkom susretu u prirodi
u Bukstonu, u državi Mejn. Tamo je u propovedi čula da su samopouzdanje i lični
napor bezvredni u postizanju Božje naklonosti. Shvatila je da “samo povezan s
Isusom kroz veru, grešnik postaje Božje dete koje se nada i veruje”. Od tog
polazišta pa nadalje ona je ozbiljno tražila oproštenje za svoje grehe i
nastojala da se potpuno preda Gospodu. “Jedini vapaj moga srca”, napisala je
kasnije, “bio je: ‘Pomozi, Isuse! Spasi me ili ću propasti!’” “Iznenada”, kaže
ona, “moj teret je spao s mene i moje je srce doživelo je osećanje
rasterećenosti.” ( LS
23)
Međutim, ta misao bila je veoma dobra da bi
bila istinita. Kao rezultat takvog shvatanja ponovno je osetila teret očaja i
krivice koji su postali njeni stalni pratioci. Kao što je i napisala: “Izgledalo
mi je da nemam pravo da se osećam radosnom i srećnom.” (
LS
23) Polako je shvatala čudo punine Božje otkupiteljske
milosti.
Ubrzo posle povratka sa sastanka koji je
održavan u prirodi, Elen je bila krštena uronjavanjem i pridružila se
Metodističkoj crkvi. Zanemarujući argumente vernika koji su odbacili uronjavanje
ona je to odabrala, jer je verovala da je to jedini biblijski način
krštavanja.
Usprkos njenim novim shvatanjima, još uvek
je bila mučena sumnjom. Kao rezultat toga nastavila je da se boji da nije
dovoljno savršena za susret sa Spasiteljem prilikom Njegovog povratka. Nekako u
to vreme Vilijam Miler vratio se u Portland i održao niz predavanja u junu 1842.
godine.
Iskustvo Elen Vajt u mileritskom pokretu
Miler je propovedao da će se Isus vratiti
“oko1843. godine.” Deo njegovog objašnjenja za taj datum bilo je njegovo
shvatanje teksta iz Knjige proroda Danila 8,14. (“Do dve tisuće i tri stotine
dana i noći; onda će se svetinja očistiti.”) Objašnjavao je da je Svetinja
Zemlja i Crkva, a čišćenje znači očišćenje vatrom prilikom Drugog Isusovog
dolaska, a kraj dve tisuće dana i noći je datum, kada će vatra očistiti Zemlju.
Kao i mnogi drugi tumači, da bi bio što precizniji, on je prorekao da će
ispunjenje proročanstva o dve hiljade i tri stotine dana i noći biti ispunjeno
između 1840. i 1843. godine. Miler je mislio da bi Isus mogao da se pojavi u to
vreme. Desetine hiljada ljudi prihvatili su njegovo učenje kao mogući datum.
Elen Harmon bila je jedna od njih. Međutim,
samo ovo verovanje nastavilo je da joj pričinjava teškoće, jer je još uvek
osećala dugotrajni strah da još nije bila “dovoljno dobra”. Posle toga misao o
neprekidnoj vatri u paklu još ju je uznemiravala.
Dok je Elen bila u takvom duševnom stanju,
njena majka predložila joj je da se posavetuje sa Leviem Stokmanom,
metodističkim pastorom, koji je takođe prihvatio Milerovo učenje. Stokman je
ohrabrio Elen govoreći joj “o Božjoj ljubavi prema zalutaloj djeci; umesto da se
raduje njihovoj propasti, On čezne da ih privuče k sebi u jednostavnoj veri i
pouzdanju. On želi u njima prebiva u skladu sa velikom Hristovom ljubavlju i u
skladu sa planom otkupljenja”. “Idi slobodna”, rekao joj je; “vrati se svome
domu s poverenjem u Isusa, jer On nijednoj iskrenoj duši koja Ga traži neće
uskratiti svoju ljubav.” ( LS
36.37)
Taj razgovor predstavljao je jednu od
značajnijih događaja i prekretnica u životu Elen Harmon. Od tog vremena pa
nadalje, gledala je na Boga “kao na ljubaznog i nježnog Oca, umesto strogog
despota koji primorava ljude na slepu poslušnost”. Svoje srce predala je Njemu s
ljubavlju. “Poslušnost Njegovoj volji značila je radost: bilo je zadovoljstvo
služiti Mu.” ( LS
39)
U to vreme Elen je došla do potpunijeg
shvatanja predmeta o stanju mrtvih.Ona je to svoje razumevanje izrazila u tri
tačke:
Ljudska duša po svojoj prirodi nije
besmrtna.
Smrt je stanje u kome ljudi spavaju u grobu
do vaskrsenja prilikom Drugog Isusovog dolaska.
“’Biblija ne pruža dokaze za verovanje da
postoji večni pakao.’” ( LS
49)
Ova shvatanja utešila su Elenin um i srce.
Posle svega, pisala je: “Ako prilikom smrti ljudska duša uđe u večnu sreću ili
večne muke, zašto je onda potrebno vaskrsenje propadljivog tela?” (
LS
49.50) Njeno novo shvatanje o uslovnoj besmrtnosti nije joj samo
pomoglo da shvati biblijsko učenje o vaskrsenju nego joj je, takođe, donelo
oslobođenje od pogrešnog shvatanja o strašnom Bogu koji muči ljude u plamenu
pakla tokom beskrajnih vijekova u večnosti. Ona će kasnije objasniti da “je
izvan sile ljudskog uma da proceni zlo koje je delovalo preko lažnog učenja o
večnim mukama”. To učenje stvorilo je “milione” “sumnjičavih i nevernika”. To ne
može, smatrala je ona, da bude u skladu s biblijskim učenjem o Božjoj ljubavi.
(
VB
460; 1997) Otkriće Boga kao “nežnog Oca” osnažilo je Elen Harmon
da objavi vest o Drugom dolasku tako da se i drugi mogu pripremiti za taj
radosni događaj. Tako je, suprotno svojoj stidljivoj naravi, počela moliti u
javnosti, počela je na metodističkim sastancima da širi svoje vjerovanje u
Isusovu spasavajuću silu i Njegov skori povratak i zarađuje novac da bi kupila
štampani materijal za širenje adventističke nauke. Ova poslednja aktivnost
posebno joj je teško padala. Zbog narušenog zdravlja morala je da sedi u krevetu
i plete čarape za 25 centi dnevno.
Bila je veoma marljiva i tu osobinu pokazala
je na svakom području života. To je pokrenulo mnoge njene mlade prijatelje da
veruju u Isusa.
Nije samo Elen bila oduševljena za adventnu
vest koju je Miler propovedao nego i njeni roditelji i braća i sestre. Međutim,
vernici njihove mesne crkve, koji su verovali da Hristos neće doći, dok se
najpre ne navrši 1000 godina mira i obilja, nisu cenili nauku o skorom Hristovom
dolasku. Zbog toga su u septembru 1843. godine isključili familiju Harmon iz
Metodističke crkve. Njihovo iskustvo je pokazalo da mnogi drugi mileritski
adventisti, treba svuda da nastave propovedanje o svom verovanju u Isusov skori
dolazak. Sukob je dospeo u kritičnu tačku, kad se prorečeni datum približio.
Mileritski adventisti nisu bili suviše
zabrinuti zbog svojih isključenja iz različitih zajednica. Isus će doći za
nekoliko meseci i sve njihove nevolje će proći. S tom nadom mileriti su
nastavili da odlaze na sastanke da se međusobno hrabre, jer se prorečeno vreme
približavalo. Radost je ispunjavala njihova srca. Kako će to Elen kasnije
opisati i istaći, godina između 1843. i 1844. “bila je najsrećnija godina u mom
životu”. (
LS 59) Ovi adventisti
nepokolebljivo su čekali da se licem k licu susretnu sa Isusom.
Mileriti su
iz proučavanja
praznika jevrejske
godine konačno
zaključili
da će
se očišćenje
Svetinje (a
oni su
verovali da
je to
Drugi Isusov
dolazak) zbiti 22.
okrobra 1844. godine.
Ali, taj datum je došao i prošao, a Isus se
nije pojavio. Kao što je Hiram Edson pisao: “Naše najmilije nade i očekivanja su
iznevjereni, na nas se spustio duh plača, koji nikad dotad nisam iskusio…
Neprekidno smo plakali sve do kraja dana.” (Edson manuscript) Razočarenje
doživljeno oktobra 1844. bacilo je čekaoce Isusovog dolaska u veliku zabunu.
Gotovo je bilo nemoguće savladati zbrku. Mnogi su odbacili nadu u Drugi dolazak.
Među onima koji su držali svoje verovanje počele su da se pojavljuju mnoge
teorije. Dok su verovali da imaju samo kratko vreme čekanja pred sobom pre nego
što se Isus bude vratio, sada su se podelili oko toga je li se išta značajno
dogodilo 22. oktobra 1844. godine. Neki su nastavili da veruju da se je nešto
dogodilo, ali krajem novembra i početkom decembra većina je zaključila da su
napravili grešku određujući datum. Elen Harmon pripadala je ovoj drugoj grupi.
Ona je odustala od tvrdnje da se tekst iz Knjige proroka Danila 8,14. ispunio u
oktobru. Dok je bila obuzeta tom mišlju, dobila je svoje prvo viđenje.
U decembru 1844. Elen Harmon nalazila se na
molitvenom sastanku sa još četiri žene u domu gospođice Hajnes iz Portlanda.
“Dok smo se molile”, beleži Elen, “sila Božja spustila se na mene kao nikada
ranije.” (LS 64)
“Tokom ovoga iskustva”, zapisala je,
“učinilo mi se da se penjem sve više i više, daleko iznad ovog mračnog sveta.
Okrenula sam se da vidim adventiste, ali ih nisam mogla naći, kad mi jedan glas
reče: ‘Pogledaj ponovo i pogledaj malo više gore.’ Na to podigoh oči i opazih
jednu ravnu, usku stazu koja se pružala visoko iznad ovog sveta. Tom stazom
adventisti su putovali u Grad, koji se nalazio na samom kraju puta. Od samog
početka staze njih je obasjavala blistava svetlost. Jedan anđeo mi je rekao da
je to ponoćna vika (propovedanje o događaju 22. oktobra kao ispunjenje teksta iz
Knjige proroka Danila 8,14). Ova je svetlost sijala celom dužinom puta da se
njihove noge ne bi spotakle. Dok sam svoj pogled upirala u Isusa, koji se
nalazio upravo ispred njih vodeći ih u Grad, dotle su bili sigurni. Međutim,
uskoro su neki posustali i govorili da je Grad vrlo daleko i da su očekivali da
će stići mnogo ranije. Tada bi ih Isus ohrabrio… Drugi su olako odbacivali
svjetlost, rekavši da to nije bio Bog koji ih je dosad vodio. Iza njih nestalo
je svetlosti ostavivši njihove stope u potpunoj tami i oni su se spotakli i
izgubili iz vida putokaz i Isusa i pali s puta u tamni i zli svet.” (EW
14.15)
Ohrabrenje razočaranih mileritskih
adventista bila je očigledna svrha ovog viđenja koje im je pružilo sigurnost i
utehu. Još neposrednije, dato je objašnjenje za nekoliko područja. Prvo, da 22.
oktobra nije načinjena greška. Nasuprot tome, 22. oktobar posvedočio je
ispunjenje proročanstva. Kao takav, bio je “blistava svetlost” koja je pomogla
razočaranim adventistima da nose teret i da ih vodi u budućnost. Drugo, Isus će
nastaviti da ih vodi, ali oni su trebalo da drže svoj pogled usmeren na Njega.
Tako je adventizam imao dva znaka: oktobarski datum u svojoj prošlosti i Isusovo
vođstvo u budućnosti.
Treće, izgleda da je viđenje ukazivalo da će
čekanje biti duže pre nego što Isus bude ponovno došao. Četvrto, da je učinjena
ozbiljna greška odbacivanjem ranijeg iskustva u pokretu 1844. godine i tvrđenje
da pokret nije od Boga. Oni koji su načinili tu grešku pali su u duhovnu tamu i
izgubili svoj put.
Viđenje im je pružilo nekoliko pozitivnih
pouka. Ali, molim vas, zapazite ovo: Ono nije otkrilo što
se dogodilo 22. listopada 1844. Ta spoznaja postaće jasna proučavanjem Biblije,
kao što ćemo kasnije videti. Umesto da daje posebna objašnjenja, Elenino prvo
viđenje ukazalo je na činjenicu da je Bog vodio svoj narod usprkos njegovom
razočarenju i zbrci. Bio je to prvi znak Njegove proročke brige i vodstva preko
Elen Harmon.
Otprilike nedelju dana kasnije, Elen je
imala drugo viđenje u kome joj je bilo rečeno da i drugim adventistima opiše ono
što joj je bilo otkriveno. Takođe, joj je bilo rečeno da će imati mnogo onih
koji će joj se suprotstaviti.
Ona je, zbog straha, zatajila u svojoj
dužnosti. Konačno, zaključila je, imala je slabo zdravlje, imala je svega
sedamnaest godina i potpuno je prirodno što se bojala. “Tokom nekoliko dana,”
objasnila je kasnije, “molila sam se da se ovaj teret uzme od mene i preda nekom
sposobnijem ko će moći da ga nosi. Međutim, poruka o dužnosti nije se promenila
a reči anđela neprekidno su odzvanjale u mojim ušima: ‘Objavi drugima ono što
sam ti otkrio’.” ( LS 69)
Zabeležila je da bi radije izabrala smrt nego dužnost koja ju je očekivala.
Budući da je izgubila mir koji je nastupio s njenim obraćenjem, još jednom je
zapala u očajanje.
Ne čudi što se Elen Harmon uplašila izlaska
u javnost. Posle svega, javnost je naširoko i otvoreno potcenjivala milerite, a
pogrešno učenje kao i razni oblici fanatizma zahvatili su milerite posle
razočaranja. Još više, 1844. godine proročki dar bio je pod sumnjom u širokoj
javnosti, ali od mileritskih adventista. U leto 1844. umro je
mormonski “prorok” Jožef
Smit, koga je mnoštvo na smrt pretuklo u državi Ilinois. Krajem 1844. i
početkom 1845. godine pojavili su se brojni adventistički “proroci” nejasnog
karaktera, a dobar broj između njih delovao je u državi Mejne. U proleće 1845.
većina adventista glasala bi da “nema poverenja ni u kakve nove poruke, viđenja,
snove, jezike, čuda, posebne darove, otkrivenja”, itd. (MW, 15. maj 1845)
U takvoj klimi ne iznenađuje što je mlada
Elen Harmon razmišljala da odbaci poziv proročkog zvanja. Međutim, usprkos
strahu koji je osećala, usudila se da
krene i počela je da iznosi Božju vest utehe zbunjenim adventistima. Čak i
površan pregled njenih autobiografskih izjava pokazuje da je imala veliku borbu
sa ličnim protivnicima i fanatizmom. Neka od njezinih ranih viđenja usprotivila
su se tom fanatizmu i protivnicima, dajući savjet i ukor, što je uglavnom bilo
upućeno pojedincima.
Njena prirodna težnja bila je da ublaži
poruke i učini ih, koliko je to moguće prihvatljivim onima kojima su bile
upućene. Ona je shvatila, ako bude tako nastavila razvodniće Božju poruku.
Primila je viđenje u kome su oni kojima nije verno prenela poruke došli k njoj
sa “osećajem očaja i užasa”. “Došli su sasvim blizu mene”, pisala je, “i
obrisali svoje haljine o moje. Kad sam pogledala svoje haljine uvidela sam da su
bile umrljane krvlju.” Kao Jezekilj u prošlosti, Elen Harmon shvatila je u
viđenju da će snositi odgovornost ako ne bude verno
prenosila Božje poruke Njegovom narodu (5T 656.657).
Kao rezultat ovih i drugih iskustava, počela
je da putuje izvan svoga doma da bi iznela svoje poruke na skupovima koji su
istraživali učenje milerita i određenih pojedinaca. Međutim, počeli su da se
pojavljuju problemi. Nije mogla da putuje sama. Njen brat Robert bio je veoma
bolestan da bi mogao da joj se pridruži na putu, a njen otac brinuo se o
porodici.
Pojavilo se rešenje problema kada je mladić
po imenu Džems Vajt odlučio da postane mileritski propovednik u zajednici Hrišćanska veza. Povremeno bi se Džems
sa još jednom ili dve žene pridružio Eleni na njezim putovanjima. Ovakav
sporazum doveo bi do moguće kritike Elene i Džemsa. Da bi sprečili moguću
kritiku njih dvoje odlučili su da se venčaju, iako su mnogi mileriti verovali da
ne bi trebalo podržavati osnivanje novih brakova zbog blizine dana Hristovog
dolaska, jer je to odricanje od vere. Posle svega, osnivanje braka govorilo je
da će se život na Zemlji nastaviti. Nasuprot kritikama, Elen Harmon i Džems Vajt
venčali su se u Portlandu, u državi Mejn, 30. avgusta 1846. godine.
Naredno putovanje bilo je lakše ali ne i
njihova potpora. Posebno je postalo teško, kad su se rodila prva dva dečaka
– Henri u avgustu 1847. I Džems-Edson u julu 1849. godine. Njihove rane
godine bile su godine ispunjene siromaštvom i neprekidnim putovanjima, dok su
Vajtovi propovedali i iznosili Božje poruke rasejanim i zbunjenim bivšim
mileritskim adventistima. Jedino što je hrabrilo mladi bračni par da idu napred,
bila je njihova nada u skori Isusov dolazak i uverenje da Elen ima reč od Boga
koju treba odneti adventističkom narodu.
Vremenom su počele da se naziru konture
Adventističke crkve kao organizovanog tela. Bio je to narod koji je počeo da se
sakuplja oko temeljnih tačaka verovanja ukorenjenih u mileritskom iskustvu.
Doktrina i uloga Elen Vajt u njihovom oblikovanju važan su predmet ove
knjige.
Njena uloga u
razvoju adventističke
doktrine
Važno saznanje do koga dolazimo u vezi sa
ulogom Elen Vajt u razvoju adventističke doktrine svetkovatelja Subote
(adventistički svetkovatelji Subote organizovali su se 1861. i 1863) je u tome
što su njena prva viđenja gotovo uvek potvrđivala doktrinarne stavove koje su
drugi već otkrili temeljitim istraživanjem Biblije. Tako najbolje možemo
prepoznati njenu ulogu u oblikovanju doktrine, i to pre kao potvrđivanje a manje
kao iniciranje. Međutim, takvo uopštavanje, kada je u pitanju oblikovanje
doktrine ne stoji kada je reč o oblikovanju načina življenja. Kao što ćemo
vidjeti u narednom poglavlju, Elen Vajt je imala važniju ulogu u razvoju
adventističkog načina života (Adventist life style) nego u oblikovanju
doktrine.
Važno doktrinarno usmerenje oko koga se
razvila adventistička grupa svetkovatelja Subote bilo je uverenje da
se je nešto važno zbilo 22. oktobra 1844. godine.
Prvo viđenje Elen Vajt u decembru 1844.
godine potvrdilo je tu činjenicu, iako nikada nije objasnilo šta se tada zapravo
dogodilo. Prvo svetlo u razjašnjenju toga što se tada dogodilo dolazi od
shvatanja Hajrama Edsona (metodist, farmer iz Port Gibsona, država
New York ) 23. oktobra. Godinama
kasnije on će podećati da je tog datuma on najpre razumeo da “umesto da naš
Prvosvećenik (Isus) dođe iz Svetinje nad svetinjama iz nebeskog Svetišta na ovu
Zemlju, desetog dana, sedmog mjeseca, na kraju 2300 dana (22. oktobra 1844), On
je toga dana prvi put ušao u drugi deo Svetišta; i to je delo koje On treba da
obavlja u Svetinji nad svetinjama pre dolaska na Zemlju”. (
Edson manuscript )
Edsonovo razumijevanje pokrenulo je O.R.L.
Crosiera i dr F.B. Hana na duboko istraživanje tog biblijskog predmeta. Oni su
otkrili da Svetište koje treba da bude očišćeno prema tekstu iz Knjige proroka
Danila 8,14. nije bila Zemlja nego nebesko Svetište, opisano u Poslanici
Jevrejima. Takođe su zakljčili da Hristova služba na Nebu ima dva razdoblja.
Prvo razdoblje počelo je u Svetinji, kada se
uzneo, dok je drugo počelo 22. oktobra 1844. kada je Hristos prešao iz prvog
dela Svetišta u drugi deo, da započne (antitipski) stvarni ili nebeski Dan
pomirenja. Hristos se neće vratiti na Zemlju, dok ne završi svoju službu u
drugom delu Svetišta.
Edson, Han i Crosier došli su do istog
zaključka nezavisno jedan od drugoga, ne razmenjujući mišljenja sa Elen Vajt.
Crosier je konačno objavio ova istraživanja pod naslovom: “Mojsijev zakon”
(
The Low of Moses ) u časopisu
Day-Star Extra
od 7. februara 1846. Godinu dana kasnije Elen je napisala pismo Eli
Kurtis napominjući da joj je Gospod pokazao “u viđenju… da je brat Crosier imao
istinsko svetlo o očišćenju Svetinje itd.; i da je to bila Njegova volja da brat
C. taj pogled napiše, kako ga je i objavio u časopisu
Day-Star Extra ”. (
WLF
12) Ona je preporučila ovaj časopis svakom adventističkom
verniku.
U međuvremenu, sredinom februara 1845.
godine Elen Vajt dobila je viđenje koje je ukazivalo na Hristovu službu u dva
dela Svetišta i o promeni koja je nastala u toj službi 1844. godine, ali bez
pojedinosti, koje je sadržala biblijska studija Crosiera i njegovih kolega. Ona
nije objavila to viđenje do 14. marta 1846. – mesec dana posle Crosierovog
članka. Tako su viđenja Elen Vajt imala potvrdnu ulogu u razvoju doktrine o
Svetištu. Biblijsko proučavanje osiguralo je osnovni sadržaj razvoja
adventističkog shvatanja tog predmeta. Uloga sestre Vajt potvrdila je da je
njihovo proučavanje Biblije teklo u ispravnom smeru.
Taj odnos prema ulozi Elen Vajt u
uobličavanju doktrine svetkovatelja Subote nije uvek bio jasan u očima
njihovih protivnika. Tako je Miles
Grant
(vodeći propovednik Adventističke hrišćanske zajednice,
još jedan ogranak milerita) pisao 1874. da su “Adventisti sedmoga dana objavili
da će se Svetinja očistiti na kraju 1300 (2300) večeri i jutara, spomenuto u
Danilu 8,14. koja je na nebu i da je čišćenje počelo u
jesen (A.D.) ljeta Gospodnjeg 1844. Ako bi iko upitao zašto oni tako veruju,
odgovor bi bio da je informacija došla preko jednog
viđenja gospođe E.G. Vajt.” U odgovoru, Urija Smit (urednik glavnog
glasila Adventista sedmog dana The
Rewiev and Herald – Pregled i Glasnik) je
zapazio da su “stotine članaka bili napisani o ovom predmetu. No, ni u jednome
od njih, viđenja koja su spomenuta kao neki autoritet u ovom pitanju, ili izvor
informacija, nisu bila upotrebljena.Osnov je jedino Biblija u kojoj se nalazi
dokaz
za stavove koje smo izneli o ovom pitanju.” (RH, 22. decembra 1874)
Možemo, naravno, potvrditi vjerodostojnost
Smitovog odgovora, jer od vremena od koga postoje dokumenti, Paul Gordon
preduzeo je istraživanje o tom predmetu i to objavio kao The
Sanctuary 1844 and the Pioneers (
Rewiev and Herald Pub. Assn. , 1983) Smit je, kao što je i
Gordon to potvrdio, bio u pravu. Istorija beleži da su neki savremeni adventisti
sedmoga dana više skloni da prihvate Elen Vajt kao autora doktrine nego što su
to bili utemeljivači njihova pokreta. Za to postoji nekoliko razloga. Prvo, ona
je bila postupno prihvatana u pokretu svetkovatelja Subote, onako kako su ljudi
polako uviđali da je imala ispravan savet, kako za pojedince tako i za pokret u
celini. Drugo, još važnije, prve adventističke vođe bili su ljudi Biblije. To je
ono što ih je privuklo u milerizmu, i to usmerenje povelo ih je prema središtu
što je njihov mileritski adventizam odvelo adventistima sedmoga dana. Elen Vajt
lično, bila je potpuno u skladu sa tim bibliocentričnim stavom. Videćemo u
poslednjem poglavlju ove knjige da je ona uvek uzdizala Bibliju kao najveći
autoritet u hrišćanskom životu. Kao što je i zapisala, njeni spisi imali su
zadatak da narod stalno pozivaju natrag Bibliji.
Ono što smo kazali o ulozi Elen Vajt i
njenom odnosu prema razvoju doktrine o Svetinji kod adventista svetkovatelja
Subote isto možemo reći o istini koja se odnosi na sveti dan Subotu.
Zbog uticaja baptista sedmoga dana, sedmi
dan Subota postao je predmet za istraživanje nekoliko mileritskih adventista,
iako su se razočarali zbog toga što se Isus nije vratio u oktobru 1844. godine.
Prva osoba među utemeljivačima pokreta adventista svetkovatelja Subote, koja je
proučavala biblijsku podlogu te doktrine i to prihvatila bio je Džozef Beits. On
je prihvatio Subotu na samom početku 1845. godine i tu spoznaju podelio s
Krojzerom, Hanom i Edsonom. Konačno dvojica od
njih prihvatila su novo biblijsko otkriće. Odmah su i oni s Beitsom podelili
plodove svoga istraživanja Biblije o nebeskom Svetištu, što je on spremno
prihvatio.
Beits je kasnije izneo svoju novu svetlost o
sedmom danu Suboti Džemsu Vajtu i Eleni Harmon. Njihova prva reakcija bila je
negativna, ali posle posebnog proučavanja Biblije o tome predmetu, Elen i njezin
suprug “u jesen 1846… počeli su da svetkuju biblijsku Subotu, uče o njoj i brane
je.” (1T75)
Malo kasnije, u aprilu 1847. godine ona je
imala viđenje koje je potvrdilo važnost sedmoga dana Subote. Kao rezultat toga
viđenja mogla je da napiše: “Verovala sam u istinu o pitanju Subote pre nego što
sam bilo šta videla u viđenju u vezi s njom. Dogodilo se to da sam prihvatila
Subotu mesec dana pre nego što sam dobila uputstvo o njenoj važnosti i njenom
mestu u trećoj anđeoskoj vijesti”. (8MR 238) U to vreme Beits je objavio
proširenu studiju o tom predmetu. Tom studijom nije samo osvetlio potrebu
držanja Subote nego je takođe taj predmet povezao sa svojim uverenjem izgrađenim
na temelju Biblije, Drugim dolasku, nebeskom Svetištu i trostrukoj anđeoskoj
vesti iz Otkrivenja 14. poglavlja (vidi: Bates’s Seventh
Day Sabbath; A Perpetual Sign, January 1847. ed
).
Ista potvrdna uloga viđenja Elen Vajt
odnosila se na druga dva važna učenja adventista svetkovatelja Subote, drukčija
od učenja vodećih crkava – Hristov dolazak pre milenijuma i nepostojanje
besmrtnosti duše. Kao što smo videli, ova dva učenja bila su postavljena pre
nego što je počela proročka služba Elen Vajt. Prvi
Adventistički hrišćani bili su ljudi Biblije.
Ova činjenica ne može biti navođena kao
dokaz da su viđenja potvrdila sva verovanja. Pre se može tvrditi da su
najvažnije doktrine Adventističke crkve razvijene i zasnovane najpre na
proučavanju Biblije, a ne na viđenjima Elen Vajt.
Međutim, njena viđenja
usmerila su prve svetkovatelje Subote i sačuvala ih od nekoliko zamki.
Jedna od takvih zamki moglo je da bude odbacivanje ispunjenog proročanstva u
oktobru 1844. godine. Prvo zapaženo viđenje Elene Vajt ukazalo je na ispunjenje
proročanstva iako ono nije otkrilo značaj ispunjenja. Ono je uticalo na nju i na
druge na području Portlanda, u državi Mejn, da ponovno razmotre mileritsko
tumačenje teksta iz Knjige proroka Danila 8,14.
Druga zamka, od koje su ih odvratila viđenja
bila je određivanje datuma. Kao što je već rečeno, Millerov pokret delimično je
bio zasnovan na ideji da se poroučavanjem Biblije može doći do mogućeg datuma
Hristovog povratka. To uvjerenje bilo je široko prihvaćeno tokom leta 1844. kada
su mileriti bili uvereni da će se ispunjenje o očišćenju Svetinje nad
svetinjama, prema Danilu 8,14. zbiti 22. okrobra. Bilo je potpuno prirodno da će
razočarani adventisti nastaviti da utvrđuju vreme Hristove pojave posle oktobra
1844. godine. Kao rezultat takvog pristupa Elen Harmon, Džems Vajt i mnogi drugi
došli su do uverenja da će se Drugi Isusov dolazak zbiti tokom oktobra 1845.
godine. Međutim, Džems Vajt piše da nekoliko dana pre nego što je isteklo vreme
1845. Elen je “videla u viđenju da je trebalo da budemo razočarani i da sveti
moraju proći kroz ‘vrijeme muke Jakovljeve’, što je bila budućnost. Ovde
spomenut pojam Jakovljeve muke bio je potpuno nov za nas kao i za nju”. (
WLF
22) Ovo viđenje ne samo da je spasilo većinu svetkovatelja Subote
od novog razočaranja, koji su (očekivali određeni datum) bili usmereni na
određivanje vremena što je zahvatilo mnoge grupe adventista tokom kasnih 40-tih,
50-tih i 60-tih godina prošlog veka, nego je podsetilo na mogućnost iz njenog
prvog viđenja, da bi se advent mogao očekivati kasnije u budućnosti.
Tako su viđenja učinila mnogo više nego da
su samo potvrdila slaganje s doktrinom. Ona su takođe osigurala vođstvo u
razvoju adventističkih hrišćana dok su izgrađivali svoj put kroz nemoguće
nesrećne zabune koje su ih okružile kasnih 40-tih godina prošloga veka.
Najjači “udarac” došao je iz odnosa koji je
Ellen Vajt imala u oblikovanju doktrine adventističkih hrišćana, što potvrđuje
sledeći odlomak. Napisala je “da mnogi iz našeg naroda nisu shvatili da smo
imali dokaz koji nas je vodio prilikom utvrđivanju temelja naše vere. Moj
suprug, starešina Džozef Beits, brat Pers, starešina (Hajram) Edson i drugi,
koji su bili oduševljeni, plemeniti i iskreni, bili su među onima koji su, iako
je vreme 1844. prošlo tragali za istinom kao za sakrivenim blagom. Srela sam se
s njima, proučavali smo i usrdno molili. Često smo zajedno ostali do kasno u
noć, a nekada i celu noć, moleći se za svetlost i proučavali reč. Iznova i
iznova ta braća su se sastajala da proučavaju Bibliju da bi razumeli njeno
značenje i da bi se spremili da poučavaju. Kada bi došli do dela proučavanja
kada su morali da kažu: ‘Mi više ništa ne možemo učiniti’, Duh Gospodnji spustio
bi se na mene i ja bih dobila viđenje i primila jasno objašenje teksta koji je
bio razmatran, sa uputstvom kako treba da radimo i uspešno podučavamo. Tako nam
je svetlost bila data da nam pomogne da shvatimo Pismo, gledajući na Hrista,
Njegovu misiju i Njegovo sveštenstvo. Zrak istine širio se od tog vremena pa do
vremena kada ćemo ući u Božji grad, koji je očigledno upućen meni, i ja sam
ostalima prenela uputstva koja mi je Gospod dao”.
“Za sve to vreme nisam mogla da shvatim
način zaključivanja te braće. Dok se to događalo moj um
bio je kao zaključan i nisam mogla da razumem značaj Pisma koje smo proučavali.
To mi je pričinjavalo jednu od najvećih žalosti u životu. Moj um bio je u takvom
stanju sve dotle dok načelne točke naše vjere nisu, u skladu sa Božjom rečju,
postale jasne našem umu. Braća su znala, da dok ne bih videla u
viđenju, ne bih mogla da razumem tu materiju i data otkrivenja prihvatali su kao
neposrednu svetlost s Neba.” (1SM 206.207)
Vajt spomenula je da je njen um
bio “kao zaključan za razumevanje Pisma” dve ili tri godine. Za to vreme
doktrinarna pozicija svetkovatelja Subote bila je ispravna, i oni su bili
spremni da svoju poruku šire na biblijskim konferencijama i objavljuju je u
časopisima. Međutim, pre nego što pređemo na taj predmet, potrebno je bliže se
upoznati sa darom Elen Vajt u odnosu prema Bibliji i ispitati neke ranije
zaključke o njenom delu.
Prvi adventisti, svetkovatelji Subote,
smatrali su da Biblija uči da će duhovni darovi, uključujući i proročki dar,
postojati u Crkvi sve do Drugog dolaska. Urija Smit je upotrebio zanimljivu
ilustraciju koja je prvim adventistima ovaj predmet učinila privlačnim.
“Pretpostavimo”, pisao je, “mi se spremamo da pođemo na put. Vlasnik vozila dao
nam je knjigu sa uputstvima, govoreći nam da je ona dovoljna za ceo put i da
ćemo, ako ih budemo pratili, sigurno stići u luku odredišta. Pošto smo odlučili
da jedrimo, otvaramo svoju knjigu da bismo upoznali njen sadržaj. Nalazimo da je
njen autor dao opšte principe koji će nas
voditi na putu, i praktično nas poučavati u različitim
prilikama koje bi mogle nastajati, sve do kraja; on nam takođe kaže da će
poslednji deo putovanja biti posebno opasan; da će se oblik obale stalno menjati
zbog živog peska i oluje; ali za taj deo puta, kaže on ‘osigurao sam vam pilota
koji će vas upoznati i dati smernice o okolnostima u kojima se nađete i o
mogućim opasnostima; ali u njega treba da imate poverenja’. S tim uputstvima
stigli smo u određeno i opasno vreme, i pilot se prema obećanju pojavio. Ali
neki iz posade, kada je on počeo da obavlja svoju dužnost, podigli protiv njega.
‘Mi imamo originalne knjige uputstava’ rekli su oni, ‘i to nam je dovoljno. To
je naš stav i samo taj; ništa ne želimo od tebe.’ Ko sada sluša tu originalnu
knjigu uputstava? Oni koji odbace pilota, ili oni koji ga prihvate kako ih je ta
knjiga uputila? Prosudite sami.
Ali neki…
mogu nas u
vezi s tim
predmetom ovako
presresti: ‘Vi
biste hteli
da prihvatimo
sestru Vajt
kao pilota,
zar ne?’
Taj stav
unapred preti
svim naporima
koji vode
rešenju,
kad je
ta rečenica
izgovorena. Mi
nismo tako
nešto
kazali. Ono
što smo
kazali doslovno
ovo znači: Da
su darovi
Duha dati
pilotu za
ta opasna
vremena, i
gde god i
koga god
nađemo
sa izvornom
otkrivanjem toga
duha obavezni
smo da
ga poštujemo,
a
drukčije i
ne bismo
mogli, jer
bismo inače odbacili
Reč Božju,
koja nas
usmerava da
ih možemo
prihvatiti.” (RH 13.
januar 1863.)
Među
narednim tekstovima
prvi svetkovatelji
Subote našli
su potvrdu
za svoj
stav o stalnoj
upotrebi tog
proročkog
dara, sve
do Drugog
dolaska: 1. Korinćanima
12,8-10.28. i Efežanima
4,11-13. Poseban utisak
na njih
ostavio je
tekst iz
Knjige proroka
Joila 2,28-32. koji
govori da
će u posljednje
dane Bog
izliti svoj
Duh na
svako telo i
“proricaće sinovi
vaši i kćeri
vaše”...
Takođe je bio važan tekst iz 1. Solunjanima
5,19-21. koji poučava vernike da ne zanemaruju proroštvo nego da “sve kušajući
dobro držite”. Kao rezultat takvog pristupa rani adventizam počeo je da uči da
hrišćani ne bi smeli da olako odbace one koji su objavili da imaju proročki dar,
nego da ih ispitaju govore li u skladu sa “zakonom i svedočanstvima”. (Isaija
8,20) Znači uveriti se da li je njihovo učenje u skladu s Biblijom i da li su
njihovi “rodovi” (život i učenje) pokazali da li su oni pravi ili lažni proroci
(Matej 7,15-20).
U dodatku gornjim tekstovima, rani
adventisti svetkovatelji Subote, zaključili su da će Božja crkva posljednjih
dana (“Ostatak”) propovedati i imati oboje “zapovesti Božje i svedočanstvo
Isusovo” (Otkrivenje 12,17). Zbog ovoga i drugih tekstova, Urija Smit mogao je
da podstakne čitaoce Reviewa “da
izbegavaju savet onih koji priznaju Bibliju kao pravilo vere i života, ali
omalovažavaju ili odbacuju onaj njen deo koji nas uči da tražimo i očekujemo
silu i darove Duha”. (RH, 24. jula 1856)
Ako je ovaj oblik ranog adventističkog
zanimanja za odnos Elen Vajt prema Bibliji bio važan za stav da je učenje
Biblije osiguralo i proreklo tako neposrednu manifestaciju, drugi oblik tog
predmeta bio je prednost Biblije u duhovnim stvarima, o tome kako su Božji
sledbenici tražili religijsku svetlost.
Tako je Džems Vajt mogao da napiše da
“opstanak bilo kojeg, ili svih darova nikada neće zameniti potrebu istraživanja
Reči da bi se otkrila istina”. (RH, 28. februara 1856)
On ponovo kaže da hrišćanin “nema slobodu da
ostavi Bibliju i izvršava svoju dužnost preko bilo kojih od darova. Mi kažemo ko
bi to učinio, stavivši darove na pogrešno mesto zauzeo je krajnje opasan stav.
Reči mora da prpadne prvo mesto i Crkva na
nju mora da pazi kao na pravilo prema kome će se ravnati i kao na izvor
mudrosti, od koje se uči dužnosti… Ali, ako deo Crkve zastrani od biblijske
istine i postane slab i bolestan, a stado se raštrka tako da Bog vidi potrebu da
da darove Duha da ispravi, obnovi i iscijeli one koji greše, mi treba da Mu
dopustimo da radi. Šta više, trebalo bi iskreno da se molimo da deluje silom
Duha Svetoga i dovede raštrkano stado u svoj
tor.” (RH, 28. februar 1856)
Drugom prilikom Džems Vajt izrazio je svoje
razumevanje prednosti Biblije nad darom svoje supruge. U novembru 1855. vodeći
svetkovatelji Subote posle proučavanja Biblije postigli su
suglasnost na teološkom predmetu (vreme početka Subote), što ih je
godinama razdvajalo. Još su Beits i Elen Vajt bili u nesaglasnosti sa većinom
verništva. U vezi s tim Vajt je primila viđenje koje
je potvrđivalo zaključke proizašle iz temeljitog proučavanja Biblije. To je bilo
dovoljno da Beits, Vajt i ostali usklade svoje
uverenje s većinom vernika.
Posle toga postavljeno je pitanje zašto Bog
nije odmah potvrdio taj predmet viđenjem. Džems Vajt objašnjava: “To se nije
dogodilo, jer je tako Bog hteo da pouči svoj narod darovima Duha u vezi sa
pitanjima vezanima za Bibliju, dok njegove sluge svesrdno istražuju Njegovu reč.
Neka darovi dobiju svoje odgovarajuće mesto u Crkvi. Bog ih nikada nije stavio u
prvi plan, niti nam je zapovedio da gledamo u njih da bi nas vodili na putu
istine i na putu za Nebo. On je uzdigao svoju reč. Pisma Staroga i Novoga zaveta
su svetiljka koja osvetljava čovekovu stazu prema carstvu. Sledite taj put. Ali
ako zađete s puta biblijske istine, i nađete se u opasnosti da se izgubite, Bog
će vas u pravo vreme koje odabere izvesti, i dovesti natrag Bibliji i spasiti
vas.” (RH, 25. februar 1868.)
Zaključimo:prvi adventisti bili su ljudi
Biblije.Verovali su joj i bili spremni da prihvate proročki dar.Taj dar bio je podsticaj njihovom
proučavanju Biblije, a ne njena zamena. Naime, uloga proročkog dara bila je da
narod vodi natrag Bibliji kao Božjoj autoritativnoj reči.
Kao što se moglo očekivati, Elen Vajt je
imala malo autoriteta u početku svoje proročke službe. Većina vernika doživela
ju je samo kao jedan glas među mnogima. Samo odani adventističkoj vesti imali su
volje da provere njene poruke i vrednuju ih u svetlosti Biblije i poveruju u ono
što ona govori kao u poruku od Boga.
Međutim, nisu svi koji su znali za njen rad
prihvatili to kao božansko nadahnuće. Kao što je jedan adventista četrdesetih
godina prošlog veka primetio: Ne mogu prihvatiti viđenja sestre Elen kao
božanski nadahnuta, kao što ti (Džems) i ona mislite da jesu, iako ni najmanje
ne sumnjam u tebe i tvoje poštenje u vezi s tim predmetom…Mislim da su ono što
ona i ti držite za viđenja od Gospoda samo religijska sanjarenja, u kojima njena
mašta luta bez kontrole nad temama koje je najviše zanimaju…Ni na koji način ne
želim da kažem da bi njena viđenja bila od đavola.”(
WLF
22)
Ostali nisu bili ni izbliza tako
velikodušni. Neki adventisti bili su sigurni da je u njoj đavo, ali nisu se
usudili da to kažu. Bio je to slučaj naročito sa onima koji su bili skloni
fanatizmu, koji je nekoliko godina posle razočarenja 1844. zahvatio različita
područja adventizma.
Kao što je i Elen Vajt zabeležila: “Kad sam
ih upozorila da su u opasnosti, neki su bili radosni što me je Bog poslao; drugi
su odbili da poslušaju moja svedočanstva čim su shvatili da ja nisam njihov
istomišljenik. Kazali su da sam otišla natrag u svet, jer se nisam slagala s
njihovim usiljenim idejama.” (8MR 233)
Posebno zanimljiv odgovor stigao je od
Džozefa Beitsa, čoveka koji se pridružio Džemsu i Elen Vajt u pronalaženju Crkve
adventista sedmoga dana. Beits je izjavio da je on prvi put čuo Elen o njenim
viđenjima tokom 1845. godine. Ali to na njega nije ostavilo poseban utisak.”Iako
u njima nisam mogao da vidim ništa što bi bilo protiv reči”,pisao je, “postao
sam uznemiren i krajnjim naporom nastojao sam da shvatim o čemu se tu radi, i
dugo vremena nisam bio spreman da verujem da je tu bilo nešto više do produkt
stanja njenog još oslabljenog tela.
Imao sam prednost da vidim, u prisutnosti
drugih, kada je njen um izgledao slobodan od uzbuđenja, spreman za pitanja i
odgovore, i njeni prijatelji, koji su joj se pridružili, posebno njena starija
sestra, da ako je moguće, dođu do istine…Video sam je više puta dok je imala
viđenje…i oni koji su bili prisutni za vreme ovih uzbudljivih scena znaju dobro
s kakvim snažnim zanimanjem sam slušao svaku reč i pazio na svaki pokret, da bih
otkrio prevaru ili uticaj hipnoze.”( WLF
21)
Za Beitsa je prelomni trenutak nastupio
posle viđenja u Topshamu u državi Mejn, u novembru 1846. godine. Za vreme tog
viđenja Elen Vajt je dobila informacije iz astronomije, koje ona nije mogla da
sazna ni na jedan način svojstven nama ljudima. Beits, bivši mornarički kapetan
, koji je posedovao astronomska znanja , kasnije ju je pitao nešto iz tog
područja. Zaključio je da je njeno znanje iz tog područja vrlo skromno, pa je
zaključio da joj je Bog otkrio te činjenice u viđenju, u skladu s najnovijim
astronomskim saznanjima. Posle tog iskustva čvrsto je poverovao u službu Elen
Vajt.
Ranije spomenuta reagovanja na proročku
službu Elen Vajt imaju jednu zajedničku tačku. Svaka osoba je, kada se suočila s
njenom izjavom, činila sve da proveri i vrednuje da le je njen poziv od Boga ili
nije. I to je, zapravo bio način na koji su adventistički svetkovatelji Subote
mislili da se treba odnositi prema njenim objavama. Prema apostolu Pavlu,
smatrali su oni, ne treba odbaciti objavu proročkog dara nego treba ispitati
takve izjave u svetlosti Biblije. Trebalo je “sve kušajući dobro držati”. (1.
Solunjanima 5,19-21) U skladu s tim, prihvatanje Elen Vajt kao proroka bio je
proces koji je zahtevao vreme za proveru njene službe i vesti
Biblijom.
Vajtovi i Bates su prepoznali godine nakon
razočaranja 1844. i 1848. kao “vreme rastrzanosti” mileritskih adventista. Ali
1848. vođe svetkovatelja Subote složili su se oko osnovnih verovanja i verovali
su da imaju odgovornost da ta verovanja obajve onim adventistima koji su još
bili zbunjeni u vezi s onim što se je zbilo u oktobru 1844. godine.
Vođe svetkovatelja Subote odgovorile su
razvojem dvaju pristupa svojim slušaocima. Želeli su da okupe verništvo oko svog
shvatanja onog što se zbilo 22. oktobra 1844. i oko glavnih doktrina pomoću
kojih su došli do shvatanja da je nastupilo “vreme okupljanja “. Proročka služba
Elen Vajt ima svoje mesto u oba pristupa.
Prvi pristup sastojao se od nizova
konferencija ili sastanaka svetkovatelja Subote u razdoblju od 1848. do 1850.
godine. Prema Džemsu Vajtu, svrha tih konferencija bila je “ujediniti braću u
velikim istinama povezanima sa trećom anđeoskom vešću” iz Otkrivenja 14,9-12.
(RH, 6. maj 1852) U početku prilike nisu bile nimalo ohrabrujuće. Elen Vajt je
izvestila na konferenciji u Volneju, u
državi Njujork, da ni dvojica nisu isto mislila i “svaki se borio za svoje
mišljenje, tvrdeći da je ono u skladu s Biblijom”. Dok je svako zastupao samo
svoj stav kao jedino ispravan, "rečeno im je da nismo prešli tako veliku
udaljenost da bismo ih samo čuli nego da bismo ih poučili istini”. (2SG
97.98)
Beits i Vajtovi su verovali u rodove svog
proučavanja Biblije i zauzeli čvrst stav u propovedanju te doktrine svojim
adventističkim prijateljima. To je bilo moguće ostvariti samo čvrstim vođstvom,
pa su uspeli da okupe grupu istomišljenika – vernika iz haotičnog stanja
razočaranih milerita.
Kao što se moglo i očekivati,
proročki dar Elen Vajt došao je do izražaja za vreme tih konferencija.
Njena uloga postala je vrlo važna u usklađivanju duha i pogleda, kada su
prisutni došli do mrtve tačke – kada nisu imali rešenja.
Drugi pristup koji su vođe svetkovatelja
Subote primijenili u to vreme okupljanja, bio je objavljivanje ličnih pogleda.
Ovde je posebno bio prepoznatljiv proročki dar Elen Vajt. Od oktobra 1848.
godine svetkovatelji Subote objavili su nekoliko manjih knjiga i traktata, ali
nisu imali časopise koji bi redovno izlazili. U tom mesecu Elen je u viđenju
dobila poruku za svoga muža: “Moraš početi sa izdavanjem malog časopisa i
poslati ga u narod. U početku neka bude mali. Ali kada ga ljudi budu čitali,
poslaće ti sredstva za štampanje i to će biti uspeh za početak. Bilo mi je
pokazano da će od tog malog početka postati potoci svetlosti koji će se razliti
širom sveta.” ( LS
125)
Njeno proročanstvo o izdavačkom programu za
celi svet teško bi moglo da proizađe iz ohrabrenja među svetkovateljima Subote u
to vreme. S ljudske tačke gledišta to je izgledalo neprihvatljivo. Šta bi mogli
da ostvare nekoliko siromašnih propovednika uz podršku stotinak vernika?
Usprkos takvim okolnostima Džems Vajt je
objavio prvi broj časopisa Presenth
Truth
(Sadašnja istina), prethodnica
današnjeg
Adventist Review (Adventistički pregled) u
julu 1849. godine. Od tog skromnog početka adventističko izdavačko delo naraslo
je toliko da 1994. godine ima 56 izdavačkih kuća koje ukupno izdaju 335 raznih
časopisa uz veliki tiraž ostale literature.
Uistinu “potoci svetlosti koji su se razlili
po celome svetu” ispunili su proročanstvo, uprkos, naizgled nemogućim,
okolnostima kada je viđenje bilo dato.
Gordon, Paul A. Herald
of the Midnight Cry. Boise, Idaho: Pacific Press ,
1990. Kratak ali koristan pregled života Vilijama Milera.
Knight,
George R. Anticipating the Advent: A Brief History of
Seventh-day Adventists. Bosie, Idaho: Pacific Press, 1993. pp. 1-46.
Pregled razvoja adventizma do 1850.
–. Millennial Fever and
the End of the World: A Study of Millerite Adventism. Boise,
Idaho: Pacific Press, 1993. Opširan pregled milerizma
koji obuhvata nastajanje prvih adventista svetkovatelja Subote.
Robinson,
Virgil. James White. Washington, D.C.: Review and
Herald, 1976. pp. 13-67. Opisuje život Džemsa Vajta do
1850.
White, Arthur L. Ellen G.
White. Washington, D.C.:Review and Herald, 1981 – 1986,vol. 1,pp.1-178.
Biografski opis Elen Vajt do 1850.
White, Ellen G. Early
Writings, Washington, D.C.: Review and Herald, 1945.
Kompilacija nekih najranijih radova Ellen White. Donosi opširan prikaz
početka njene službe.
–. Life
Sketches of Ellen G. White. Mountain View, Calif.: Pacific Press, 1943, pp.
17-128.
Koristan autobiografski prikaz prvih godina rada Elen Vajt.
–. Spiritual Gifts. Battle Creek, Mich.:
James White, 1858-1864., vol. 2, pp. 7-143. Još jedan autobiografski
prikaz prvih godina njenog rada.
–. Testimonies for the Church. Montain
View, Calif.: Pacific Press, 1948, vol. 1, pp. 9-96. Još
jedan autobiografski prikaz godina razvoja Elen Vajt.
–. William Miller: Herald of the Blessed Hope. Hagerstown, Md.: Review and Herald, 1994. Prikazi Milera i njegova rada iz perspektive Elen Vajt.