Da li ste se ikada pitali zašto su biljke hladne? Biljka i komad kamena na istom mestu ne zagrevaju se do istog stepena, iako primaju istu količinu sunčeve energije. Svako živo stvorenje iskusiće negativne efekte ako predugo ostane na Suncu. Šta je onda to kod biljaka što omogućava da budu minimalno pogođene toplotom i kako biljke to postižu? Zašto se ništa ne dešava sa biljkama čak i na velikim vrućinama, pa i onda kada tokom čitavog leta njihovi listovi stoje na Suncu?
Pored sopstvenog unutrašnjeg zagrevanja biljke takođe primaju toplotu spolja i održavaju temperaturnu ravnotežu u svetu. One same su izložene toj toploti dok vrše proces njenog rasipanja. Prema tome, umesto da ih pogađa stalno povećavanje temperature, biljke mogu da nastave da uzimaju toplotu iz spoljašnje sredine. Uzimajući u obzir činjenicu da su biljke neprestano izložene uticaju Sunca, prirodno je da im treba više vode nego drugim živim organizmima.
Biljke oslobađaju vodu isparavanjem preko listova. Da bi se sprečilo prekomerno isparavanje vode, površina listova koja je okrenuta ka Suncu obično je prekrivena zaštitnim voštanim slojem zvanim kutikula. Na taj način gubitak vode na gornjoj površini listova je sprečen. Ali šta je sa donjim površinama? Pošto biljke gube vodu i odatle, pore čija je funkcija da omogućavaju difuziju gasova obično se nalaze na donjoj strani listova. Otvaranje i zatvaranje pora reguliše usvajanje ugljen-dioksida u dovoljnoj količini, kao i odavanje kiseonika, ali ne na takav način da bi to prouzrokovalo preveliki gubitak vode.
Pored toga, biljke odaju toplotu na različite načine. Postoje dva značajna mehanizma za odavanje toplote kod biljaka.
Prvi mehanizam je sledeći: ako je temperatura lista veća od temperature okoline, vazduh cirkuliše iz lista prema spoljašnjoj sredini. Promene vazduha nastale prilikom raspodele toplote dovode do dizanja vazduha jer je topao vazduh manje gustine od hladnog. Zbog toga se topao vazduh sa površine lista izdiže i napušta površinu, dok se hladan vazduh, pošto je gušći, spušta na površinu lista. Na taj način toplota se smanjuje, a list se hladi. U veoma suvim sredinama, kao što su pustinje, ta situacija se gotovo nikada ne menja.
Drugim sistemom za rasipanje toplote listovi stvaraju vodenu paru. Uz pomoć ovog „znojenja“ isparavanje vode omogućava hlađenje biljaka. Ovi sistemi odavanja toplote prilagođeni su uslovima u kojima biljke žive. Svaka biljka poseduje sisteme koji su joj neophodni.
Da li je ovaj krajnje složeni sistem odavanja toplote mogao slučajno da nastane? Da bismo odgovorili na to pitanje, razmotrićemo pustinjske biljke. Tkivo pustinjskih biljaka često je veoma debelo i mesnato. Ono je prilagođeno da čuva, a ne da isparava vodu. Za ove biljke bilo bi smrtonosno da sistemi odavanja vode rade putem isparavanja, jer u pustinji nije moguće nadoknaditi izgubljenu vodu. Iako ove biljke mogu da odaju toplotu na oba načina, one koriste samo jedan, koji je ujedno i jedini način da prežive.
Njihov dizajn je očigledno prilagođen pustinjskim uslovima. To nije moguće objasniti slučajnošću. Kada biljke ne bi posedovale te sisteme za hlađenje, za njih bi bilo smrtonosno čak i samo nekoliko sati izlaganja Suncu. Jedan minut direktnog popodnevnog sunčevog svetla može da zagreje jedan centimetar lisne površine do 37 °C. Biljne ćelije umiru kada temperatura poraste na 50 ili 60 °C. Drugim rečima, samo tri minuta popodnevnog sunčevog svetla bilo bi dovoljno da biljka ugine.
Međutim, biljke su zaštićene od smrtonosnih temperatura pomoću ova dva mehanizma. Isparavanje koje biljke koriste u odavanju toplote takođe je značajno za vlažnost vazduha. Ono omogućava da se u atmosferu redovno ispušta velika količina vodene pare. Ova vrsta aktivnosti kod biljaka mogla bi da se opiše kao vrsta vodenog inženjeringa.
Drveće iz šume površine 1000 m² može bez ikakvih teškoća da ispusti u atmosferu 7,5 tona vode. Drveće liči na džinovske vodene pumpe koje sprovode vodu iz tla kroz svoje telo i šalju je u atmosferu. To je veoma značajan zadatak. Kada drveće ne bi posedovalo takvu osobinu, kruženje vode na Zemlji ne bi se odvijalo na način na koji se danas odvija, što bi značilo poremećaj ravnoteže u svetu.
Iako su njihova stabla prekrivena drvenastom, suvom supstancom, biljke mogu kroz svoje telo da sprovode tone vode. One uzimaju vodu iz zemljišta i, pošto je iskoriste u raznim „visokotehnološkim fabrikama“ u svom telu, vraćaju je prirodi kao prečišćenu vodu. U isto vreme, dok to čine, biljke takođe odvajaju deo usvojene vode zbog izdvajanja vodonika u procesu proizvodnje hranljivih materija. Ono što smo opisali kao isparavanje kod biljaka ili povećanu vlažnost u oblastima u kojima drveće živi u stvari predstavlja neophodan uslov za ostvarivanje života na našoj planeti. Zato sledeći put, kada pomislimo da posečemo drvo koje nam smeta, treba da se setimo da nam već sledeće godine, kada leta budu topla i vrela, ono može ulepšati život.
(1)